BIOGRAFIJA
Godine 2016.te, na prijavljenom učešć u Italiji PREMIO DI VIDEO POESIA “LA VOCE DEI POETI” II Edizione 2016 LECCE 16 dicembre 2016. – na medunarodno manifestaciji, čija je tema bila MIR U SVETU, osvojla je prvo mesto u sekciji ,,foto-poezija’’ i treće mesto u sekciji ,,video-poezija’’, kada su u pitanju učesnici iz Srbije. U februaru 2020.g. na konkursu ,,FOREIGN AUTHORS WINNING THE VII EDITION OFINTERNATIONAL AWARD „CITY OF GALATEO – ANTONIO DE FERRARIIS“ – osvojila je drugo mesto za priču esej kada su u pitanju učesnic iz: SERBIA – BOSN – CROAZIA – MACEDONIA – MONTENEGRO , RACCONTI – PRIČE. Od 2019. počasni je član fondacije ,,TAKEC’’ u Bitolju – Republike Makedonije, od koje je dobila zlatnu plaketu kao ,,Avtor na bezvremenska poezija’’; fondacija Dimitar Dimitrovski dodelila joj je i nagradu ambasadora savremene poezije u Makedoniji; dobitnik je specijalne nagrade na Međunarodnom festivalu romske poezije,,Tamo gde Sava ljubi Dunav’’ za unapređenje i negovanje svetske književnosti i itd.
Zbog dostignuća u kulturnom i humanom radu – dodeljen joj je sertifikat Munir Mezyed fondacije iz Rumunije. Takođe, Regina Resta kao predsednica internacionalne asocijacije VerbumlandiArt iz Leća, Italija – učinila je isto.
Misli da svoju bibliografiju mogu pisati oni koji su ostavili snažne pečate u kulturološkom i pisanom stvaralaštvu, pa će reći samo još i to da je majka dva divna muškarca. Osim toga – večiti je sanjar i lutalica pod nebom koje jednako sija za sve.
Do sada ima objavljene četiri knjige i slikovnicu za decu.
Ne sme se zaboraviti ni tinjaući žar njenih koloseka i pruga – na kojima je provela 24.g. svoj radni vek. Te pruge su je na kraju ipak odvele na putovanja koja su je mimoišla, a vratila je sebi.
NISAM TI JA
Nisam ti ja za brodogradilišta zaborava. Kako bih mogla da se ne sećam osmeha u oku, kad me je okrzuo titraj nečijeg postojanja?
Nisam ti ja više ni za titraje koji ništa ne obećavaju. Kako, kad poredim ih sa akrobacijom tvojih pokušaja da budem deo tvog opstajanja?
Nisam ti ja sada ni za opstajanja čije je vezivno tkivo uzaludno traganje. Kako bih to da oživim – kad u meni još posve su živi naši dodiri bez tela?
Nisam ti ja više ni za tela s epileptičnim trzajima… bez svitanja. Kako – kada su svi trzaji popucali kao violinine žice?
Nisam ti ja ni za svitanja koja ne nude udvoje buđenja – već poliraju sećanja za neka nova uganuća. Kako bih ja dalje – kad ispolirao si mi osmeh kad god pozovem u misli tvoje oči dečaka?
Nisam ti ja više ni za dečake mojih godina koji glume Petra Pana…a bez magija. Kako, kad san se usni samo jednom a sve ostalo je sećanje na njega?
Nisam ti ja ni za odmotavanja dugih priča o onome što kratko traje. Kako – kada si bio priča koja se ne glumi na sanjalačkim daskama sećanja, opstajanja i titraja brodogradilišta – koje upija zvuk i jek naših dodira bez tela.
Ti si moja vredna prošlost u budućnosti, koja je sliku duše stavila u okvir ovih zapisanh ćutnji.
Ne, zato ti nisam ja za brodogradilišta zaborava – moj Admirale!
(9.decembar, nedelja 2018.g.)
RASTANAK
Na trgu smo bili sami. Ti i ja. Dva odbegla putnika iz vremena drhtaja. Plovili smo dugo između prvog i drugog poljupca. Kiša od olova – nametnutog stradanja – zapljusnula je naše dodire. I tada?! Magla se nad vodom razišla. I ti više nisi bio ja. Vuku te konci obaveza i zakletvi. Odupirem se tom otimanju. Želim da sačuvam našu Atlantidu. Ali, ne! Sirene broda su bezmilosna putanja kojom moraš otići.
Kidam rever tvoje želje – a moje potrebe, da sačuvam od propasti ovo nezemaljsko bitisanje. Sirena – kao krik utopljenika guta ovu trajnost bez obala. Ti – kliziš iz mog obzorja kao što zvezda nestaje iza sivih nimbusa. Padam na kolena snagom pokošene trave. Znači: nemam je.
Taj svetionik blizu pristaništa nije bio spas dva dokučiva srca. Daljina te je otela. Talasi riju vodom – pevajući tuge što lice mi kupaju. Volim. Voliš. A svetionik?! On je kao kiša bez uporišta. Da li je nada povratka? Ili utrnuće očaja?
(slušala sam neku klavirsku kompoziciju pet minta i tako je nastala priča)
DEČAK JE TUŽAN I SAM
Napisaću vam kratku priču o dugačkoj tuzi dečaka koji nije sam, ali je usamljen onoliko koliko je godini porebno da započne svoj novi ciklus. Samo, dečakova tuga vrti se u krugu bez kraja jer ni početka nije imala. A on, imao je jednom mamu. Ima je i sada, ali onako, u slikama sećanja koje polako blede, kao svežina ispresovanog bilja u hebarijumu. Želeo bi da je mama uvek sveža i mlada, jer mame nikada ne smeju da ostare za radost sřca svog dečaka. Ne zna on ni u kom gradu mama živi, ni da li ona njega voli onako kako se seća njenih reči, pogleda i toplih ruku, dok ga je ušuškavala u sigurnost, koja je nekako otekla. I baš zato je dečak tužan i sam.
Ima on ljubav i pažnju muškog roditelja, sa stvarnim bajkama koje mu pred spavanje priča, upakovane u noć zajedno sa hromim lažima. I voli dečak svog oca, brižnog u otkucajima pažnje – ali, nedostaje mu mama. Da može da je čuje, vidi – onako bar kako svetla tačkica na nebu predstavlja zimsko sunce. U njegovom srcu, prazan je grad.
Dečak ima sve što poželi, ali nema mamu i taj nepravedni bol pretvorio ga je u mudraca sa senkom nad svitanjem. I zato, ulica postaje njegov dom – jer veruje da će je u nekom kutku, neiluzornog postojanja, ipak pronaći. Ne nestaju mame tek tako! Zbog ugodne lepote života koji im se nudi. Zna dečak, oseća da ga mama sa neke svoje, isto tako usamljene zvezde posmatra. I čeka da njen sin odraste i prihvati saznanje da mame zauvek vole svoje dečake, ma šta oni učinili ili ne. I veruje da zakašnjenje neće oduzeti žar čekanja. Dok šeta uplakan, tužan i sam, zbog te stanice susretanja…