Biografija:
Maja Milojković, rođena je u Zaječaru, a živi na relaciji Srbija-Danska. U Srbiji je zamenik urednika u „Sfairos“ štampariji u Beogradu, Srbija. Potpredsednik je udruženja „Rtanj i Mesečev poetski krug“. Ona je osoba kojoj od malena krvlju kruži izjava Leonarda da Vinčija „Slikarstvo je poezija koja se može videti, a poezija je slika koja se može čuti“. Slikar je i recenzent. Kao pesnikinja zastupljena je u brojnim domaćim i stranim književnim novinama, zbornicima i elektronskim medijima, a neke od njenih pesama nalaze se i na Jutjubu. Dobitnica je mnogih međunarodnih nagrada. Aktivista je mnogih udruženja i organizacija, za mir u svetu, protiv nasilja nad životinjama, rasizma itd. Autor je 2 knjige: „Mesečev krug“ „Drveće želja“ Član je poetskog kluba „Area Felix“ iz Zaječara, Srbija. Član književnog kluba „Zlatno pero“ iz Knjaževca, Srbija. Člak udruženja književnika i umetnika „Gorski vidici“ iz Podgorice, Crna Gora.
KLJČEVI SVEMIRA
Ako si ljubazan i ne tražiš ništa zauzvrat
Ako te obraduje tuđi uspeh kao svoj
Ako obuzdavaš i uspeš da preobratiš ljutnju, zavist i ljubomoru, da ne idu protiv tebe samog, i iznova pobeđuješ svoj um, sreća ti se osmehuje.
Nisu nebeski ključevi nedohvatljivi, na nebu gore, sve je tu na Zemlji vidljivo i sa smislom, ko ima pogled kojim jasnije vidi.
Postoji veliki i živi organizam gde je svaki delić jednako važan.
Ko pruža ruku poštovanja bez da očekuje slavu i zemaljska priznanja, sve ionako dolazi kao dar a ne zbog lične zasluge, biće slavljen među ljudima.
Ključevi Svemira postoje, ne da budu sebično u dzep sakriveni, već da sa njima otvaramo vrata mnogih zaključanih srca.
NE PROLAZI
Ne prolazi ono sto je sraslo za srce
Kao šav majkinih ruku što su ušile amajliju sinu za odlazak u rat
Kao pupuljak ruže koji je zaglavljen između cvetanja i mirovanja.
Niti tuga odanog psa koji čeka svog gazdu na ulazu kapije gradskog groblja.
Ne prolazi ni glad deteta koje posmatra izlog pekare
Kao ni bol razdvojenih ljubavnika.
Sve čekanje je, kao da traje vekovima.
Tuga, strah i patnja se uvećavaju kada siromah ostaje praznih ruku na kraj dana.
I dok čežnja srca nije ispunjena, sve izgleda kao da je stalo, zaglavljeno u vakumu i da ne nalazi zamenu, ako cilj srca nije ispunjen.
KAPI KIŠE
Kapi kiše s neba padaju tiho,
Ruža u vrtu svoje latice otvara nežno.
A ljubav, poput reke, teče duboko,
Spojena s kišom i cvetom, u beskonačnom plesu.
Svečano kiša ljubi ružu u tami,
Nežno je obasjavajući svojom kapljicom.
A ruža, poput zaljubljene djevojke,
Prima kišne poljupce s radošću i osmehom.
Ljubav, poput mirisa ruže u zraku,
Nežno obavija srce, i čini ga jakim i mekim.
U tom spoju prirode i osećaja,
Otkrivamo lepotu ljubavi koja ne bledi ni kada kiša prestane.
DOMINE
Domine se nadopunjuju
ispod Gradova
u kotlini jednog grada.
Vredne ruke slikaju portret
izmaštane žene.
Ko je slikar?
A ko je ona?
Daljina boji i približava dve tačke
koje savršeno plešu u ritmu Svemira.
U nedodiru, mašta ima mirise ruža.
Samo sto portret nemo ćuti, žena se u slici moli.
Oči portreta su prebojene pomašću ljubavi koje imaju nezemaljski sjaj.
Slikar, on oseća i posmatra svoje delo obojeno bojama radosti, bez razloga, ali sa željom da sretne nepoznatu ženu.
Dok domine nemo stoje na stolu i čekaju dodir ruku i nekih poteza koji stvaraju novu igru u nedogled…
Gradovi sada spavaju a slikar i slika žene nemo stoje posmatrajući jedno drugo u sobi koja je obojena mrakom ali osvetljena mesečinom koja odzvanja u broju 69.
NEGDE JE NEKO ZAPISAO
Da si tu i kada zaboravim gde si
Kao putokaz koji upravlja mojim korakom
Kao zvezda koja svetli u mraku
Da, znam da nisam sama,
Ti si neko ko je postavljen sa razlogom,
Da saznajem
Da otkrivam
Da plešemo
i da kroz ples zaboravim sve neprospavane noći, i da jutro dočekam sa osmehom.
Da…negde je neko sve to zapisao.