VUKOMAN JOKANOVIĆ – BEOGRAD, SRBIJA

 

Vukoman Jokanović

Biografija:

Вукоман Јокановић рођен је у селу Трси, у Црној Гори. Основну школу и гимназију завршио је у Фочи, у Босни и Херцеговини, а Природно-математички факултет, магистарске и докторске студије у Београду.

Објавио је 155 радова у водећим међународним часописима, већином у области наномедицине. Аутор је десет поглавља у монографијама водећих светских издавача, рецензент бројних међународних часописа, уредник три међународна и једног националног часописа.

Аутор је три монографије, на српском језику, са преко 2000 страница, и једне монографије на енглеском језику објављене у Немачкој, које спајају различите области истраживања, као што су физика, хемија, биологија, генетика и медицина.

По својим истраживањима у области наномедицине стекао је високу препознатљивост и на међународном нивоу, која се огледа у великом интересовању за његова предавања по позиву и пленарна предавања широм света. Био је истраживач године Института за нуклеарне науке Винча. Кандидован је више пута за награду града Београда, као и за велику европску Еми награду у области наномедицине. Налази се на списку најбољих иноватора Србије. Руководио је бројним европским и националним пројектима.

Његове књиге у области наномедицине биле су својеврсни догађаји године у издаваштву у области научних информација, јер су прве успеле да дају целовиту слику која спаја природне науке и медицину, која је основа за мултидисциплинарни приступ истраживањима, не само у области савремене медицине, него и медицине будућности.

Његов први роман

Лебдење душа изнад понора је јединствен литерарни експеримент, који је успео да, на узбудљив начин, повеже митологију, метафизику и савремену науку у форми романа, реализујући тако, на светском нивоу, по први пут вековну тежњу да се у једној књизи у таквој форми, нађу сви битни елементи који чине суштину свевременог погледа на свет.

На ту књигу наставља се и друга књига, Потрага за изгубљеном душом, која зарања у дубину људске подсвести и изворе енергије који се налазе у њој, да би, истински окренута самом духу стварања, сведочила истовремено као и прва књига, не само о најдубљим збивањима унутар људске душе, него и о суровој борби добра и зла и љубави и мржње, која је вечна.

Његов трећи роман Човек пете димезије, даје нам целовиту слику искушења пред којима се налази цела наша цивилизација, која је суочена са великим открићима у области едитовања гена и вештачке интелигенције, која човека доводе у улогу ко-ствараоца еволуције, дајући му божанску моћ. Та моћ, нажалост, најчешће окреће се против самог човека, чија опсесивна жудња за њом, постаје најкраћи пут који га директно води у амбис. Истовремено, као и у осталим књигама говори се и о страхотама страдања током ратова, вођених у протеклом веку,  на ширем простору некада заједничке нам земље, који је сада познатији под гротескним еуфемизмом Западни Балкан.

Његов четврти роман: Треперење душа у левцима смрти, је чудесна, јединствена књига на нашим савременим књижевним просторима, повремено дубиозна и онеспокојавакућа, по свему изузетна, карактерише се понајвише ониризом, фантамзоријом и веризмом. Све то говори да је аутор имао сасвим одређену , јасну и добро промишљену мисију и да је у свом тексту довео до жељеног учинка. Једна од порука те мисје да да подједнако треба памтити имена хероја, имена жртава, као и имена злотвора. Aутора овог романа карактерише дуг литерарни исказ, па су, самим тим, и реченице и пасуси дуги. Они захтевају пажњу, удубљивање, размишљање током читања, али кад се ипак стигне до краја, неретко се изнова читају– да би се боље разумео битан садржај, илим још важније – битна порука.

У периоду који је следио између трећег и четвртог романа, аутор је објавио једну изузетну књигу поезије: Песме о капима и псима луталицама. Oбе збирке be zbirke које чине књигу могле би се сматрати „песничким венцима“. У обема доминирају или карактеристична тема или препознатљива метафора, или учестали лајтмотив.   Обе збирке карактерише доследно и изразито промишљена архитектоника сваке песме. Расподела стихова у оквиру строфе, и расподела строфа у оквиру песме, пружају читаоцу задовољство течмог праћења смисла и дискурса свеке песме, а нагкашене, издвојене речи, емфатично инсистирају на пасниковој базичној поруци.

            Поред ове збирке поезије, која је на свој начин јединствена, бумнтовничка и младалачка у пуном значењу те речи треба напоменути да је већ у студентским данима аутор објавио своју прву збирку поезије у тада једној од најпресижнијих издавачких кућа у бившој Југославији у Свјетлости из Сарајева под називом: Монолог.

            Најзад, Моја неизмјерна туга је збирка поезије која по својој дубини, хумору, безнадном очају савремене цивилизације, која је све етичке вредности извргла руглу, иако писана језиком дурмиторског краја, говори о злу које је  глобалног карактера, тако да је невероватно свевремена и данас посебно актуелна. Она говори и о злим намерама гомиле заглупљених пајаца, који према аутору представљају тзв. телектуалну литу која би да нас окује, ако затреба то некоме силноме,и  у блато уваља, дичећи се са тиме што презире свој род.

У међувремену аутор је објавио на енглеском у Немачкој још једну књигу под називом: How to control yourslef, која је током наредне пола године преведена на све кључне светске језике: поред енглеског издања, преведена је на италијански, португалски, шпански, француски, немачки, јужно-корејски, јапански и кинески језик.

OPROSTI MI

Srp mjeseca kad se nebom javi

Ispod dojke nebu u oblake

Vodiću te u kulu nebesku

Suvom srmom i žeženim zlatom

Ložnicu ću našu okovati

U kadifi i mekanoj svili

Da te sterem i da te povijam

I razdirem kao posteljicu

Sjajni bljesak očinjeg mi vida

U ludilu žudnje probuđeni

Nosiću te u naručju svome

Kao pehar vina usred pjene

Ljubiću ti čelo i potiljak

I bregove što pod suncem kipe

Ljubiću te moja ponornice

I u tebi umirati lako

Umirati između drhtaja

I budit se među haljinama

Kao u sred cvijetne poljane

Ljubiću te u rzavu njisku

U džilitu konjskijeh kopita

Ko ždrebicu mladu razigranu

Pa neka me sto prokletstva snađe

Nek me raspu na mrke čengele

Nek me kljuju ptice i zvijeri

Nek mi oči moje iskopaju

Pa nek odam slijep po svijetu

Ko prosjaka nek me pokazuju

Nek me pljuju ko najveće ruglo

I kamenom neka kamenuju

Nosiću te nebu pod oblake

Nosiću te sakatim rukama

I dupljama očnim milovati

Ljubiću te u raspeću svome

Ko očajnik

Sve dok jednog dana

Ne završim i ja

Međ sjenama.

JEDNA EPSKA PESMA

Htio bih ti doći pod čadore

Da odmaram u hladu bokova

I na prsi pijem rujno vino

Da milujem nježno bradavice

Tu gdje stada brojna počivaju

Da napasam svoju vrelu žudnju

Da začapnem ko oko oblutka

I da svaku travku pomirišem

Da milujem da se nauživam

Da nestanem među busenima

Među kojim hladan izvor bije

Da naglavce skočim u dubine

Da me ljubiš tako ne znajući

Da uživaš u slatkom peckanju

Da te srsi sreće podilaze

Da se propneš kao bedevija

Da zanjštiš na mome grebenu

Dok i sama ne smetneš sa uma

I da tako ludi

Ostavljeni

Prepleteni ko prutovi pruća

Putujemo između svanuća

U beskraju do sudnjega dana

Ja zauzdan

A ti osedlana.

ŽDREBICA

Griva

Bjelina vrata

Sapi joj kao bjelkost raspolućene

Džilitom bljesne sunce

I kao biseri

Ruža njenih bokova

Obli se kapima rose

Između bokova

Kao između dva brijega

Osjetih toplinu lave

Njene drhtaje

Damar što u dubini tijela

Kuje

Podzemne struje

I kao kiša kad škropi

Slušao sam kapi što pljušte

Dok se spuštah

Beskrajno tonući tako

Između bjelina sapi

Ćuteći predivnu jeku

Ko zvona kad se glase

Voda što kipi u njisku

Ona je

Ćun na vodi.

AJMO GORE

Ajmo gore

Ajmo nebu pod oblake

Pod čelenku ozvjezdanu

Da krenemo

Dan u danu

Ajmo gore

Ajmo gore gdje bliješti

Gdje nebeske munje kuju

Gdje se vile dovikuju

Djevojačkim glasom poju

Čobanice

Ajmo gore

Među ptice

Ajmo gore ljepotice

Ljubiću te bez prestana

Deset noći

Sedam dana

Dok nam vlasi osijede

Ajmo gore

Na sunčevoj da se strani

U ponore zagledani

Prepleteni kao pruće

Iskrademo u svanuće

U vrtlogu od sijena

Mirisima opijeni

Ajmo gore

Gdje se pjeni

Ja u tebi

Ti u meni

Dovijeka izgubljeni.

 Epska pesma:

KO JE LJEPŠI UNA ILI TARA   

Svađasmo se celi dan do podne

Ko je ljepši Una ili Tara

Ona meni sedam vodopada

I jezera nebrojeno uz to

A ja njojzi

Ko djevojke grlo

Okovane u grdne đerdane

I u uske haljine sapeto

Dok se svija u mlađanu struku

I od strmo razbija stijenje

Ko nevjesta u postelji mekoj

Pjeneći se od strasti klobuku

Ona meni sedam vodenica

Grad nad vodom što odsvukud kipi

I bijele zidine u njemu

Od kamena što su neimari

U ljepoti prkosa gradili

Ona meni gumno vilenjaka

I najljepših gorskih ljepotica

Što se s hridi baca u dubinu

Ko kristali sjajeći na suncu

Što ih krišom gledi dok se svlače

A ja njojzi

Munje i gromove

Oštre klance kao uzengije

Ja vrat grive vjetrom razigrane

Pletenice do pasa spuštene

Ja njoj lice što iz kose sine

I bokove kitkom prekrivene

Bez haljina ko od svile nježne

Ona meni vezene đevđire

Od pauka i od srme meke

Ka struk pjene i usred rijeke

Posteljicu što od sna se puši

A ja njojzi…

Nabrajasmo tako bez prestanka

Ko napjevi zvonile su riječi

I u san nas meki uljuljale

Zaplele nas svojim mađijama

Ona meni sedam vodopada

A ja njojzi

Munje i gromove.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *