Biografija:
Вукоман Јокановић рођен је у селу Трси, у Црној Гори. Основну школу и гимназију завршио је у Фочи, у Босни и Херцеговини, а Природно-математички факултет, магистарске и докторске студије у Београду.
Објавио је 155 радова у водећим међународним часописима, већином у области наномедицине. Аутор је десет поглавља у монографијама водећих светских издавача, рецензент бројних међународних часописа, уредник три међународна и једног националног часописа.
Аутор је три монографије, на српском језику, са преко 2000 страница, и једне монографије на енглеском језику објављене у Немачкој, које спајају различите области истраживања, као што су физика, хемија, биологија, генетика и медицина.
По својим истраживањима у области наномедицине стекао је високу препознатљивост и на међународном нивоу, која се огледа у великом интересовању за његова предавања по позиву и пленарна предавања широм света. Био је истраживач године Института за нуклеарне науке Винча. Кандидован је више пута за награду града Београда, као и за велику европску Еми награду у области наномедицине. Налази се на списку најбољих иноватора Србије. Руководио је бројним европским и националним пројектима.
Његове књиге у области наномедицине биле су својеврсни догађаји године у издаваштву у области научних информација, јер су прве успеле да дају целовиту слику која спаја природне науке и медицину, која је основа за мултидисциплинарни приступ истраживањима, не само у области савремене медицине, него и медицине будућности.
Његов први роман
Лебдење душа изнад понора је јединствен литерарни експеримент, који је успео да, на узбудљив начин, повеже митологију, метафизику и савремену науку у форми романа, реализујући тако, на светском нивоу, по први пут вековну тежњу да се у једној књизи у таквој форми, нађу сви битни елементи који чине суштину свевременог погледа на свет.
На ту књигу наставља се и друга књига, Потрага за изгубљеном душом, која зарања у дубину људске подсвести и изворе енергије који се налазе у њој, да би, истински окренута самом духу стварања, сведочила истовремено као и прва књига, не само о најдубљим збивањима унутар људске душе, него и о суровој борби добра и зла и љубави и мржње, која је вечна.
Његов трећи роман Човек пете димезије, даје нам целовиту слику искушења пред којима се налази цела наша цивилизација, која је суочена са великим открићима у области едитовања гена и вештачке интелигенције, која човека доводе у улогу ко-ствараоца еволуције, дајући му божанску моћ. Та моћ, нажалост, најчешће окреће се против самог човека, чија опсесивна жудња за њом, постаје најкраћи пут који га директно води у амбис. Истовремено, као и у осталим књигама говори се и о страхотама страдања током ратова, вођених у протеклом веку, на ширем простору некада заједничке нам земље, који је сада познатији под гротескним еуфемизмом Западни Балкан.
Његов четврти роман: Треперење душа у левцима смрти, је чудесна, јединствена књига на нашим савременим књижевним просторима, повремено дубиозна и онеспокојавакућа, по свему изузетна, карактерише се понајвише ониризом, фантамзоријом и веризмом. Све то говори да је аутор имао сасвим одређену , јасну и добро промишљену мисију и да је у свом тексту довео до жељеног учинка. Једна од порука те мисје да да подједнако треба памтити имена хероја, имена жртава, као и имена злотвора. Aутора овог романа карактерише дуг литерарни исказ, па су, самим тим, и реченице и пасуси дуги. Они захтевају пажњу, удубљивање, размишљање током читања, али кад се ипак стигне до краја, неретко се изнова читају– да би се боље разумео битан садржај, илим још важније – битна порука.
У периоду који је следио између трећег и четвртог романа, аутор је објавио једну изузетну књигу поезије: Песме о капима и псима луталицама. Oбе збирке be zbirke које чине књигу могле би се сматрати „песничким венцима“. У обема доминирају или карактеристична тема или препознатљива метафора, или учестали лајтмотив. Обе збирке карактерише доследно и изразито промишљена архитектоника сваке песме. Расподела стихова у оквиру строфе, и расподела строфа у оквиру песме, пружају читаоцу задовољство течмог праћења смисла и дискурса свеке песме, а нагкашене, издвојене речи, емфатично инсистирају на пасниковој базичној поруци.
Поред ове збирке поезије, која је на свој начин јединствена, бумнтовничка и младалачка у пуном значењу те речи треба напоменути да је већ у студентским данима аутор објавио своју прву збирку поезије у тада једној од најпресижнијих издавачких кућа у бившој Југославији у Свјетлости из Сарајева под називом: Монолог.
Најзад, Моја неизмјерна туга је збирка поезије која по својој дубини, хумору, безнадном очају савремене цивилизације, која је све етичке вредности извргла руглу, иако писана језиком дурмиторског краја, говори о злу које је глобалног карактера, тако да је невероватно свевремена и данас посебно актуелна. Она говори и о злим намерама гомиле заглупљених пајаца, који према аутору представљају тзв. телектуалну литу која би да нас окује, ако затреба то некоме силноме,и у блато уваља, дичећи се са тиме што презире свој род.
У међувремену аутор је објавио на енглеском у Немачкој још једну књигу под називом: How to control yourslef, која је током наредне пола године преведена на све кључне светске језике: поред енглеског издања, преведена је на италијански, португалски, шпански, француски, немачки, јужно-корејски, јапански и кинески језик.
OPROSTI MI
Srp mjeseca kad se nebom javi
Ispod dojke nebu u oblake
Vodiću te u kulu nebesku
Suvom srmom i žeženim zlatom
Ložnicu ću našu okovati
U kadifi i mekanoj svili
Da te sterem i da te povijam
I razdirem kao posteljicu
Sjajni bljesak očinjeg mi vida
U ludilu žudnje probuđeni
Nosiću te u naručju svome
Kao pehar vina usred pjene
Ljubiću ti čelo i potiljak
I bregove što pod suncem kipe
Ljubiću te moja ponornice
I u tebi umirati lako
Umirati između drhtaja
I budit se među haljinama
Kao u sred cvijetne poljane
Ljubiću te u rzavu njisku
U džilitu konjskijeh kopita
Ko ždrebicu mladu razigranu
Pa neka me sto prokletstva snađe
Nek me raspu na mrke čengele
Nek me kljuju ptice i zvijeri
Nek mi oči moje iskopaju
Pa nek odam slijep po svijetu
Ko prosjaka nek me pokazuju
Nek me pljuju ko najveće ruglo
I kamenom neka kamenuju
Nosiću te nebu pod oblake
Nosiću te sakatim rukama
I dupljama očnim milovati
Ljubiću te u raspeću svome
Ko očajnik
Sve dok jednog dana
Ne završim i ja
Međ sjenama.
JEDNA EPSKA PESMA
Htio bih ti doći pod čadore
Da odmaram u hladu bokova
I na prsi pijem rujno vino
Da milujem nježno bradavice
Tu gdje stada brojna počivaju
Da napasam svoju vrelu žudnju
Da začapnem ko oko oblutka
I da svaku travku pomirišem
Da milujem da se nauživam
Da nestanem među busenima
Među kojim hladan izvor bije
Da naglavce skočim u dubine
Da me ljubiš tako ne znajući
Da uživaš u slatkom peckanju
Da te srsi sreće podilaze
Da se propneš kao bedevija
Da zanjštiš na mome grebenu
Dok i sama ne smetneš sa uma
I da tako ludi
Ostavljeni
Prepleteni ko prutovi pruća
Putujemo između svanuća
U beskraju do sudnjega dana
Ja zauzdan
A ti osedlana.
ŽDREBICA
Griva
Bjelina vrata
Sapi joj kao bjelkost raspolućene
Džilitom bljesne sunce
I kao biseri
Ruža njenih bokova
Obli se kapima rose
Između bokova
Kao između dva brijega
Osjetih toplinu lave
Njene drhtaje
Damar što u dubini tijela
Kuje
Podzemne struje
I kao kiša kad škropi
Slušao sam kapi što pljušte
Dok se spuštah
Beskrajno tonući tako
Između bjelina sapi
Ćuteći predivnu jeku
Ko zvona kad se glase
Voda što kipi u njisku
Ona je
Ćun na vodi.
AJMO GORE
Ajmo gore
Ajmo nebu pod oblake
Pod čelenku ozvjezdanu
Da krenemo
Dan u danu
Ajmo gore
Ajmo gore gdje bliješti
Gdje nebeske munje kuju
Gdje se vile dovikuju
Djevojačkim glasom poju
Čobanice
Ajmo gore
Među ptice
Ajmo gore ljepotice
Ljubiću te bez prestana
Deset noći
Sedam dana
Dok nam vlasi osijede
Ajmo gore
Na sunčevoj da se strani
U ponore zagledani
Prepleteni kao pruće
Iskrademo u svanuće
U vrtlogu od sijena
Mirisima opijeni
Ajmo gore
Gdje se pjeni
Ja u tebi
Ti u meni
Dovijeka izgubljeni.
Epska pesma:
KO JE LJEPŠI UNA ILI TARA
Svađasmo se celi dan do podne
Ko je ljepši Una ili Tara
Ona meni sedam vodopada
I jezera nebrojeno uz to
A ja njojzi
Ko djevojke grlo
Okovane u grdne đerdane
I u uske haljine sapeto
Dok se svija u mlađanu struku
I od strmo razbija stijenje
Ko nevjesta u postelji mekoj
Pjeneći se od strasti klobuku
Ona meni sedam vodenica
Grad nad vodom što odsvukud kipi
I bijele zidine u njemu
Od kamena što su neimari
U ljepoti prkosa gradili
Ona meni gumno vilenjaka
I najljepših gorskih ljepotica
Što se s hridi baca u dubinu
Ko kristali sjajeći na suncu
Što ih krišom gledi dok se svlače
A ja njojzi
Munje i gromove
Oštre klance kao uzengije
Ja vrat grive vjetrom razigrane
Pletenice do pasa spuštene
Ja njoj lice što iz kose sine
I bokove kitkom prekrivene
Bez haljina ko od svile nježne
Ona meni vezene đevđire
Od pauka i od srme meke
Ka struk pjene i usred rijeke
Posteljicu što od sna se puši
A ja njojzi…
Nabrajasmo tako bez prestanka
Ko napjevi zvonile su riječi
I u san nas meki uljuljale
Zaplele nas svojim mađijama
Ona meni sedam vodopada
A ja njojzi
Munje i gromove.