Biografija:
Вукоман Јокановић рођен је у селу Трси, у Црној Гори. Основну школу и гимназију завршио је у Фочи, у Босни и Херцеговини, а Природно-математички факултет, магистарске и докторске студије у Београду.
Објавио је 155 радова у водећим међународним часописима, већином у области наномедицине. Аутор је десет поглавља у монографијама водећих светских издавача, рецензент бројних међународних часописа, уредник три међународна и једног националног часописа.
Аутор је три монографије, на српском језику, са преко 2000 страница, и једне монографије на енглеском језику објављене у Немачкој, које спајају различите области истраживања, као што су физика, хемија, биологија, генетика и медицина.
По својим истраживањима у области наномедицине стекао је високу препознатљивост и на међународном нивоу, која се огледа у великом интересовању за његова предавања по позиву и пленарна предавања широм света. Био је истраживач године Института за нуклеарне науке Винча. Кандидован је више пута за награду града Београда, као и за велику европску Еми награду у области наномедицине. Налази се на списку најбољих иноватора Србије. Руководио је бројним европским и националним пројектима.
Његове књиге у области наномедицине биле су својеврсни догађаји године у издаваштву у области научних информација, јер су прве успеле да дају целовиту слику која спаја природне науке и медицину, која је основа за мултидисциплинарни приступ истраживањима, не само у области савремене медицине, него и медицине будућности.
Његов први роман
Лебдење душа изнад понора је јединствен литерарни експеримент, који је успео да, на узбудљив начин, повеже митологију, метафизику и савремену науку у форми романа, реализујући тако, на светском нивоу, по први пут вековну тежњу да се у једној књизи у таквој форми, нађу сви битни елементи који чине суштину свевременог погледа на свет.
На ту књигу наставља се и друга књига, Потрага за изгубљеном душом, која зарања у дубину људске подсвести и изворе енергије који се налазе у њој, да би, истински окренута самом духу стварања, сведочила истовремено као и прва књига, не само о најдубљим збивањима унутар људске душе, него и о суровој борби добра и зла и љубави и мржње, која је вечна.
Његов трећи роман Човек пете димезије, даје нам целовиту слику искушења пред којима се налази цела наша цивилизација, која је суочена са великим открићима у области едитовања гена и вештачке интелигенције, која човека доводе у улогу ко-ствараоца еволуције, дајући му божанску моћ. Та моћ, нажалост, најчешће окреће се против самог човека, чија опсесивна жудња за њом, постаје најкраћи пут који га директно води у амбис. Истовремено, као и у осталим књигама говори се и о страхотама страдања током ратова, вођених у протеклом веку, на ширем простору некада заједничке нам земље, који је сада познатији под гротескним еуфемизмом Западни Балкан.
Његов четврти роман: Треперење душа у левцима смрти, је чудесна, јединствена књига на нашим савременим књижевним просторима, повремено дубиозна и онеспокојавакућа, по свему изузетна, карактерише се понајвише ониризом, фантамзоријом и веризмом. Све то говори да је аутор имао сасвим одређену , јасну и добро промишљену мисију и да је у свом тексту довео до жељеног учинка. Једна од порука те мисје да да подједнако треба памтити имена хероја, имена жртава, као и имена злотвора. Aутора овог романа карактерише дуг литерарни исказ, па су, самим тим, и реченице и пасуси дуги. Они захтевају пажњу, удубљивање, размишљање током читања, али кад се ипак стигне до краја, неретко се изнова читају– да би се боље разумео битан садржај, илим још важније – битна порука.
У периоду који је следио између трећег и четвртог романа, аутор је објавио једну изузетну књигу поезије: Песме о капима и псима луталицама. Oбе збирке be zbirke које чине књигу могле би се сматрати „песничким венцима“. У обема доминирају или карактеристична тема или препознатљива метафора, или учестали лајтмотив. Обе збирке карактерише доследно и изразито промишљена архитектоника сваке песме. Расподела стихова у оквиру строфе, и расподела строфа у оквиру песме, пружају читаоцу задовољство течмог праћења смисла и дискурса свеке песме, а нагкашене, издвојене речи, емфатично инсистирају на пасниковој базичној поруци.
Поред ове збирке поезије, која је на свој начин јединствена, бумнтовничка и младалачка у пуном значењу те речи треба напоменути да је већ у студентским данима аутор објавио своју прву збирку поезије у тада једној од најпресижнијих издавачких кућа у бившој Југославији у Свјетлости из Сарајева под називом: Монолог.
Најзад, Моја неизмјерна туга је збирка поезије која по својој дубини, хумору, безнадном очају савремене цивилизације, која је све етичке вредности извргла руглу, иако писана језиком дурмиторског краја, говори о злу које је глобалног карактера, тако да је невероватно свевремена и данас посебно актуелна. Она говори и о злим намерама гомиле заглупљених пајаца, који према аутору представљају тзв. телектуалну литу која би да нас окује, ако затреба то некоме силноме,и у блато уваља, дичећи се са тиме што презире свој род.
У међувремену аутор је објавио на енглеском у Немачкој још једну књигу под називом: How to control yourslef, која је током наредне пола године преведена на све кључне светске језике: поред енглеског издања, преведена је на италијански, португалски, шпански, француски, немачки, јужно-корејски, јапански и кинески језик.
Priča o Milunki Savić i Flori Sends
Ovo je još jedna u moru sličnih priča mog dede, koja je toliko intrigantna da je zauvek ostala u meni kao najuzvišeniji simbol ljubavi i odanosti, ali i nesebičnog žrtvovanja za drugog, koja nažalost kao i sve druge priče potvrđuje da su svi oni koji su bili spremni da daju sve od sebe, dok je zemlja plamtela, čim je rat završen istog časa postali potpuno nevažni, živeći u najgoroj bedi i preziru u svojoj rođenoj otadžbini, za koju su se toliko žrtvovali.
Ta žena, koja me facinirala svojom neverovatnom hrabrošću i požrtvovanošću, koju su Francuzi zvali “Srpska Jovanka Orleanka”, bila je jedinstvena po svemu. Budući da je odgajana u tipičnoj patrijarhalnoj porodici u kojoj je muška glava oduvek bila mnogo vrednija od ženske, kada je stigao poziv njenom bratu Milanu da ide u rat, odlučila se za neobičan poduhvat i prijavila se u vojsku pod njegovim imenom, prethodno se prerušivši u muškarca, tako što je odsekla sebi kosu, zategla grudi, i obukla pantalone, što je za to vreme bila nezamisliva hrabrost za jednu patrijarhalno odgojenu devojku. Tako je uspela da prevari srpsku regrutnu komisiju, i da postane vojnik Drinske divizije, koja se tokom Prvog balkanskog rata borila na Makedonskom frontu. Nakon ranjavanja u Drugom balkanskom ratu, u bici na Bregalnici, tek sledeće godine otkriven je njen pravi identitet, na iznenađenje mnogih njenih saboraca, koji su sve do tada bili čvrsto ubeđeni da se radi o muškarcu koji je plenio srca svojih saboraca svojom zadivljujućom hrabrošću pri svakom okršaju sa neprijateljem.
Naime, kada je krenula austrougarska odmazda na Srbiju, zbog ubistva prestolonaslednika Ferdinanda, Milunka se odmah prijavila u vojsku da kao dobrovoljac pomogne domovini. Nisu je pokolebali ni pokušaji vojvode Putnika da je poštedi od ratovanja u prvim borbenim linijama, niti njegovi dobronamerni saveti da bi za sve najbolje bilo da preuzme ulogu bolničarke, i da brine o svojim ranjenim drugovima, umesto da se bije na prvim linijama fronta sa neprijateljem. To je anegdota koja se dugo prepričavala, koja najbolje ilustruje Milunkin karakter i njenu odlučnost da uvek do kraja istraje u svojoj nameri. Naime, ona je umesto da prihvati vojvodin razložan predlog, nakon što ga je pažljivo saslušala, na njegovo ogromno iznenađenje suprostavila mu se bez imalo oklevanja: “Ja, vojvodo, hoću pušku, i drugo me ništa ne interesuje!”
Nakon tih reči vojvoda Putnik, zapanjen njenom odlučnošću, koja se graničila sa drskošću, za koju je bila potrebna izuzetna hrabrost, promenio je svoj stav, donekle i sam zbunjen takvim obrtom stvari, i uz smešak kratko rekao: “Neka bude po tvome!”, našta je Milunka, sva blistajući od sreće, odsečno uzvratila: “Razumem, vojvodo!”
Nakon te kratke zanimljive epizode sve je bilo rešeno. Na vojvodinu sugestiju Milunka je postala sastavni deo najelitnijeg Drugog puka srpske vojke “Knjaz Miloš”, poznatrijeg pod imenom „Gvozdeni puk“.
U tom puku, pored Milunke Savić, ratovala je i Flora Sends, engleskinja iz Jorkšira, koja je rođena u imućnoj svešteničkoj porodici iz Korka, nakon čega je preostalo svoje detinjstvo provela u Marlsfordu. Nešto kasnije, posle završene švajcarske devojačke škole, završila je i kurs za bolničarke, a budući da je oduvek bila nemirnog duha, ona je još kao tinejdžerka znala ne samo da jaše na konju u punom galopu, i puca iz puške, nego je vremenom postala i pravi poliglota, samim tim što je govorila više svetskih jezika, što je za to vreme, posebno u Srbiji, bila prava retkost. Njeno obrazovanje i umeće snalaženja i u najkritičnijim situacijama, bilo je za Srbe od neprocenjivog značaja, naročito nakon objave rata Srbiji od strane Austrougarske. Baš u to vreme, sticajem okolnosti, Flora se obrela u Srbiji, u kojoj je pronašla pogodno mesto da zadovolji svoju strast za nekom izuzetno uzbudljivom i uz to opasnom avanturom koja je u stanju da celo telo zapali i ispuni slatkom jezom. Ta njena čudesna strast, da uvek i na svakom mestu teži da izazove svoju sudbinu, i njena neobična veza sa Mejbel Grujić, suprugom načelnika Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Srbije, koja je znala da tu strast u njoj prepozna, bili su odlučujući da se ona nađe u Srbiji. Elem, bilo kako bilo, tek što se našla u Srbiji, nakon kratkog boravka u Nišu, a potom i u Kragujevcu, prvo njeno vatreno iskušenje kao bolničarke zbilo se na Ceru, gde se upoznala sa Milunkom Savić, nakon čega se odmah između njih dve razvilo izuzetno prijateljstvo.
Ta mlada devojka, rođena u selu Koprivnici, kao najstarije od osmoro dece od oca Radenka i majke Danice, fascinirala je svojom neposrednošću i hrabrošću Floru Sends, čija su kasnija sećanja vezana za Milunku možda najimpresivnije ispovesti o toj neobičnoj devojci, izuzetne smelosti, kojoj su se divili i najhrabriji muškarci.
Dirljivi su opisi Flore Sends koji opisuje Milunku kao divlju i hirovitu devojku, koja je bila nepismena. Ona je bila jedna od brojnih takvih devojaka, ne samo u njenom kraju, nego i u celoj Srbiji, jer tada je broj pismenih bio veoma mali. Zbog toga je čak i godina rođenja za nagađanje, budući da je to, ne samo u to vreme, nego i mnogo kasnije, najmanje bilo važno. Naime, tada je služba za registrovanje novorođene dece bila udaljena od sela kilometrima hoda. Još je gora situacija bila sa planinskim zabitima, zbog čega su deca sa velikim zakašnjenjem upisivana u knjigu rođenih. Sve se odvijalo tako što bi neki od seljana, koji bi navratio u varošicu da pribavi osnovne kućne potrepštine, usput, prema svom pamćenju, određivao datum i vreme rođenja nekog deteta, čiji mu je upis u knjigu rođenih poveren od strane njegovih roditelja. Samo po sebi se razume da se ti podaci, dati po sećanju, često nisu slagali sa stvarnim podacima.
Već sama činjenica da je Milunka na front otišla umesto brata, i da niko dugo nije posumnjao da se u licu tog golobradog mladića ustvari krije devojka, sve dok nije prvi put ranjena, bila je neverovatna za Floru, koja je i sama nosila u sebi sličnu divlju i avanturizmu sklonu prirodu, zbog koje se uostalom i našla u ovoj jebivetrini, u Gvozdenom puku, gde je započelo to neobično prijateljstvo te dve odvažne žene, koje su svaka na svoj način bile jedinstvene kao osobe i kao ratnici, ne štedeći se i učestvujući potpuno ravnopravno u odlučujućim bitkama srpske vojske diljem Srbije, čija je vojnička sreća bila vrlo promenljiva, od briljantnih pobeda koje su bile za divljenje u čitavom svetu, do egzodusa u kome je učestvovao ceo jedan narod, nalazeći se sve vreme na ivici istrebljenja.
Taj poseban osećaj, u kom je čas bila heroina koja je učestvovala u najsurovijim bitkama, čas žena sa svim osobinama koje ženu krase, kad je trebala dati nadu ratnicima na umoru da će ipak uspeti da pobede smrt izazivao je nekada toliko podvojenosti u njoj samoj, tako da je jedino ta hirovita i neustrašiva žena, prostog porekla, koja nije volela ni o čemu puno da govori, za koju su govorila njena dela, bila neka posebna vrsta oslonca, neko ko je mogao da razume, iako su bile toliko različite, i da joj svojom ogromnom energijom udahne snagu onda kada bi osetila kako je hvata malodušnost, koja je u tako opasnim prilikama najčešće pogubna. Naravno da najdublju priču o ženi može da ispriča upravo žena, zbog čega je Flora neobično cenila Milunkinu sposobnost da sve u sebe pohrani i sakrije, tako da je mogla da kaže otvoreno sve ono što joj je na duši, i da bude sigurna da će sve ostati zaključano u njoj, diveći joj se zbog toga, ne samo na njenoj neustrašivosti i junaštvu, nego i na snazi kojom je odolevala pred svakom dilemom i nedoumicom, idući uvek hrabro napred, pri tome uvek umanjujući svoj značaj i kada bi bila od drugih hvaljena, ne uzimajući nikada to za ozbiljno.
Dirljiva je njena priča o svom i Milunkinom ranjavanju, u kojoj ceo taj događaj opisuje sa posebnom pažnjom. Naime, kada su je uneli u jedan veliki šator, u kom su bili smešteni ranjenici slični njoj, na svoje veliko iznenađenje susrela je Milunku, koja je i sama bila ranjena. Glavna sestra, koja je bila Irkinja, bila je jako zabrinuta za Florinu ranu, koja je bila teža nego što se očekivalo, iako je pre toga sve ukazivalo da se radi o lakšoj rani, jer je Florino ponašanje zračilo vedrinom, koja je uz njen preplanuli ten od sunca, i šale koje je uvek zbijala, izgledala gotovo bezazleno.
Kada je ugledala Milunku, koja je bila u sličnoj situaciji, osetila je pravo olakšanje, ne misleći više na svoju ranu. I zaista, o toj izuzetnoj devojci, kojoj se Flora divila više nego ikome koga je srela u svom životu, više je brinula nego o samoj sebi, iako je i njena rana bila veoma teška, čineći sve da joj ublaži bol od brojnih rana koje su nastale od gelera bugarske granate koja je i u Florinoj blizini eksplodirala na Bitoljskom frontu. Bila je prava slučajnost to što je ostala živa, dok je Milunka, ponosna na Florino junačko držanje, zadivljeno brojila njene rane. „Niko kao ona tih dana dok sam ležala u poljskoj bolnici“, pisala je Flora, „nije se toliko trudio oko mene, iskreno mi pokazujući svu svoju brigu, koja je bila nesebična, da bi mi, šaleći se sa mnom, dala do znanja da kad sam već preživela ovo ranjavanje da mi nema smrti do sudnjeg dana, jer eto, sam Bog me je pogledao zato što sam po njenim rečima bila hrabra i plemenita.“
„Tog dana, kad se naše ranjavanje desilo, sneg je kao beličasti ogromni šal prekrivao surove goleti brda u okolini Bitolja, dok se na tom negostoljubivom terenu razgarala žestoka bitka između Srba, koji su želeli da probiju Bugarsku odbranu po svaku cenu, i Bugara koji su pružali žilav otpor srpskim vojnicima, kontrolišući Kajmakčalan.“
Ta planina, na kojoj je došlo do stravičnog krvoprolića u kom su žestoko stradale obe vojske, za Bugare je imala veliko simboličko značenje kao Borisov grad, dok je u isto vreme za srpsku vojsku ta ista planina predstavljala Kapiju slobode, jer su se njenim zauzimanjem široko otvarala vrata za njihovo ubzano napredovanje prema Srbiji. Samim tim, ona je bila presudna i za jednu i za drugu stranu za ishod celog rata.
Na tom pravcu su jedinice srpske vojske, među kojima se nalazio i Gvozdeni puk, čiji su borci bili i Flora Sends i Milunka Savić, vodile žestoke bitke, među kojima je bila i ona u kojoj su obe bile ranjene. Naime, „te septembarske noći bugarski vojnici, koristeći gustu maglu, prišli su veoma blizu položajima srpske vojske koja ih nije očekivala, tako da je nakon njihovog napada nastala ozbiljna pometnja“, prisećala se svog ranjavanja Flora Sends, govoreći kako tek što je bila zaspala u zaklonu od stena sa ostalim borcima, u sami cik zore od strane Bugara taj je napad izveden. Objašnjavala je kako je potom u tom metežu nastalom od žestoke vatre bugarskih vojnika nekako uspela da zgrabi pušku, vešto se skrivajući iza stena kojima je bila prošarana ta snežna golet.
Nedugo zatim nastala je panika među srpskim vojnicima, tako da je bio zaludan pokušaj kapetana koji je komandovao njihovom jedinicom da im ulije hrabrost da krenu hrabro za njim u protivnapad. U očajničkom pokušaju da preokrene situaciju koja je već mirisala na poraz, kapetan je zapovedio pukovskom trubaču da zatrubi znak za juriš, ali je trubač odbio njegovu naredbu. Zbog toga mu je kapetan istrgao trubu iz ruku i sam zatrubio iz sve snage. To je pokrenulo Floru i nekoliko vojnika koji su se nalazili u njenoj blizini da sledeći kapetanovu komandu krenu u juriš, da bi malo potom jedan bugarski vojnik bacio prema njima bombu koja je eksplodirala u neposrednoj blizini Flore, pri čemu su se brojni geleri zabili u njeno telo, dok je oko nje stradalo još nekoliko vojnika.
Da nije bilo priče Flore Sends o Milunki Savić, o njoj bi se još mnogo manje znalo nego što se zna danas. Čak bi se mnogo manje znalo i o njenom podvigu kada je sama na Kajmakčalanu, u toj istoj bici, zarobila čitavu četu Bugara, jer sama Milunka nije volela da priča o svom životu i o svojoj vojničkoj prošlosti. Ona se gnušala svakog hvalisanja ili preterane pažnje, smatrajući da je to bio samo njen dug prema svojoj otadžbini, i da je besmisleno izdvajati bilo koga, što se posebno odnosilo na nju, nezavisno od pokazane hrabrosti, jer svi ljudi nisu isti.
Njena divlja seljačka priroda, i njen nepogrešivi instikt, govorilili su o njoj kao o jednostavnoj ženi iz naroda, koja se sticajem prilika našla u vrtlogu rata, deleći sudbinu sa hiljadama srpskih vojnika koji su doživeli najveća iskušenja i pravu golgotu dok su umirali diljem Albanije, ali i znatno pre toga, na svim bojištima tog nesrećnog rata, koji je odneo tolike nedužne živote. Ona je bila metafora ženske odlučnosti i snage, i jedna od najvećih zvezda tog užasnog sukoba, koja je zaslužila i primila toliko odlikovanja kao nijedna žena pre nje, ali koja je i pored toga nakon rata celi svoj život provela u najljućoj bedi, nikada se ne žaleći zbog toga, nego hrabro primajući svoju sudbinu, i boreći se za druge do zadnjeg daha. Brojnim srpskim siročićima, koje je negovala tokom dugog niza godina, sve dok nisu postali svoji ljudi, ona je bila jedini oslonac. Odvajala je od svojih usta i svoje bedne plate da bi njima što više pomogla, radeći kao čistačica. Pored hleba, ona im je ulivala volju i snagu da jednog dana postanu pravi ljudi, koji su dovoljno jaki da sami brinu o sebi i svojim porodicama.
Slično Milunki, i Flora Sends je bila jedno od brojne dece u mnogočlanoj irskoj porodici. Njen nemirni duh vodio ju je u mnoge neobične avanture koje nisu bile tipične za žene njenog vremena. Uživala je u svemu što je bilo neobično i divlje, kao što su divlje vožnje automobilima ili egzotična putovanja, da bi kad se rat već približio, kao avantura nad avanturama, kad već nije mogla u svojoj zemlji da dobije priliku da bude bolničarka na frontu, izabrala da krene u Srbiju, pri čemu joj je u tome pomoglo njeno poznanstvo sa Mejbel Grujić.
Sa kolikose samo nostalgije i ponosa kroz celi svoj život Flora prisećala sa kakvim je entuzijazmom krenula u tu avanturu, koja ju je toliko opčinila samim tim što joj je dala priliku da bude nekome od koristi, dok se opijena strašću za tako jedinstvenim izazovom gurala na londonskom doku, ukrcavajući se na palubu broda sa grupom sebi sličnih žena, koje su svaka za sebe, iz nekog svoga posebnog razloga, krenule sa njom u Srbiju, očekujući beskrajna uzbuđenja, jer se rat između Srbije i Austrougarske već uveliko zahuktavao.
Celo to putovanje je bilo jako neobično, jer su se devojke koje su krenule sa njom, kao i ona sama, morale snalaziti čak i za najosnovnije potrebe, spavajući često na podovima vagona. Ponekada bi, ipak, zahvaljujući šarmu gospođe Mejbel uspevale da obezbede i vrlo pristojan smeštaj na tom dugom putovanju, koje se odvijalo prvo vozom od Folkstona, nakon čega je sledilo ukrcavanje na brod u londonskoj luci, i putovanje preko Lamanša, pa opet putovanje vozom od Kalea do Pariza, što im je sve skupa oduzimalo sve više snage.
Potom, sećala se Flora, put se nastavljao vozom na jug prema Marselju, gde su se nadale da će da uhvate brod za Solun. Nažalost, ta im se prilika izjalovila, jer je luka u Marselju bila zatvorena zbog iskrcavanja vojnika iz Indije, pa su morale da se odluče za put preko Italije, gde su doživele mnoge neprijatnosti, jer su bile sumnjive talijanskim vojnicima, koji ih zamalo nisu zatvorili kao špijune, da bi se najzad i tokom tog putovanja situacija potpuno promenila, jer su se vojnici, privučeni njihovim šarmom i blagoglagoljivošću, uskoro sprijateljili s njima.
Pored Flore, najzanimljivija u tom skupu žena, koje su mahom bile vrlo ozbiljne, bila je Emili, koja je kao i Flora bila izuzetno preduzimljiva i na svoj način neodoljiva, zbog čega se Flora ubrzo sa njom istinski sprijateljila, nalazeći u njoj isti onaj žar prema avanturi i bezbrižnost, koji je i sama posedovala. Najzad, upravo ta njihova pomalo svojeglava priroda, iako im je bilo veoma stalo da što pre stignu do Srbije, učinila je da se malo više zadrže u razgledanju luke, tako da su propustile putnički brod za Krf, da bi potom ne mareći za udobnost, uhvatile prvi brod koji je išao prema Solunu, koji je prevozio stoku, i ukrcale se u njega.
Najzad, nakon silnih peripetija, napokon su stigle u Solunsku luku, koja je nakon tog užasnog putovanja na sve njih ostavila fascinantan utisak. Beli minareti, okolna šumovita brda, kupole na pravoslavnim crkvama nanizane kao đerdani, kej na kom je, kao neka morska nimfa očaravajuće lepote, izranjala Bela kula, restorani, ribarski brodići. Nakon prospavane noći u jednom od hotala, najzad su krenule vozom sledeći Vardarsku dolinu, preko makedonskih goleti, sve do Srbije, gde su prenoćile u Nišu, da bi potom nastavile ka Kragujevcu, u kom se nalazila ratna bolnica, i gde se naveliko osećao miris rata, jer su se na svega nekoliko desetina kilometara dalje nalazile borbene linije koje su delile srpske i austougarske vojnike.
Flora, koja je bila najmlađe dete u konzervativnoj engleskoj porodici, za koju je njena strast prema konjima, ali i prema muškarcima, bila neprihvatljiva, koja je imala nešto od one divlje prirode koja potom u celosti određuje život kao neku dugu avanturu, u kojoj je strast za nepoznatim i opasnim snažna kao vino koje opija, bila je jedinstvena po svemu u svakoj sredini gde se pojavi, izazivajući pravu pometnju, i kao bljesak koji osvetljava učmale umove stvarala je poseban naboj oko sebe, potpuno menjajući sva pravila ponašanja.
Neukrotiva i hrabra, odlučna i spremna na svaki izazov, ona je postala Milunkina najbolja drugarica, iako je Milunka bila skromna seljačka devojka, koja je jedva sricala poneko slovo, i koja nigde nije bila i ništa nije videla. Ona je u Flori izazivala izuzetno poštovanje i neku vrstu posebne pažnje, jer je bila kao da joj je sestra, odlučna i hrabra, hrabrija od mnogih čak i najhrabrijih muškarca, ostajući uvek veoma skromna i tiha, obzirom da joj je smetala svaka posebna pažnja i priča o njoj samoj. Bio je to susret dva sveta, ali ipak dva slična sveta.
Dok je Flora videla skoro celi svet, otiskujući se prvo u Kairo, u kom je godinu dana radila kao daktilografkinja, da bi se odmah potom zaputila u Njujork sa svojom prijateljicom Besi, ne skrasivši se ni na jednom mestu, nego otiskujući se malo potom na Srednji Zapad, u Sent Luis, odakle je otišla do San Franciska, otplovivši malo potom do Hong Konga, a zatim i do Australije, nakon čega se vratila u Kolorado, u Kripi Krik, privučena pobunom rudara u rudnicima zlata protiv svojih nasilnih gospodara. Najzad se vratila u Englesku, nakon smrti svoje snahe, Kanađanke Rouz, da bi pomogla svom bratu i njegovom petogodišnjem sinu Semu, nakon čega će je opet njen nemirni duh odvesti u avanturu rata koji se tek spremao, koju je ona sa oduševljenjem prihvatila, iako za nju nije bilo mesta u engleskoj vojsci. Na sreću ili nesreću, umesto toga našla se u još žešćem vrtlogu u Srbiji, kojoj je bio objavljen rat od strane Austrougarske, da bi se uz pomoć Mejbel Grujić našla na prvim linijama fronta, na kojima se ginulo kao nigde drugde, i zajedno sa Milunkom Savić, koju je po svom dolasku upoznala, prošla kroz sva stradanja srpske vojske, najzad nalazeći ono za čime je sve vreme težila, mesto stradanja, na kom je svaki trenutak neizvestan, i na kom je život tako lako dati, kao nigde drugde.
Tu se zaljubila u viteštvo bezimenih junaka, koji su joj bili zahvalni do neba, ne shvatajući odakle ona uopšte tu, ali diveći se toj odvažnoj Engleskinji za koju su bili spremni dati svoj život u svakom trenutku. Ona je bila njihova beskrajna dragocenost i nada da svet nije onakav kakav je bio tokom tih najtežih stradanja i da u njemu postoje i takve heroine kao što je ona, koja je nesebično žrtvovala sve, ispunjavajući tako svoj san da doživi avanturu nad avanturama, bolnu i istinitu, koja daje vrednost životu, upravo kroz najveća stradanja tih prostodušnih srpskih seljaka koji su za nju bili vitezovi iz bajke.
Divila se njihovoj neposrednosti, odanosti prema otadžbini, za koju su uvek bili spremni da žrtvuju svoj život, njihovim pričama koje su joj se usecale u mozak, u kojima su oni čeznuli za svojim selima, brinući kakve je sve strahote rat mogao da ostavi na njihovim najdražima, čujući često užasne vesti koje su na neki volšeban način dolazile do njih. Saosećala je sa njihovim mukama, negovala ih dok su se lečili po poljskim bolnicama, ostajući invalidi, bez nade, dok se očaj useljavao u njihovu dušu, znajući da sada više nigde nisu prispeli, jer umesto da budu oslonac porodici, sada i ako se vrate živi iz rata biće joj samo na teretu.
Upijala je njihove priče i svaki dan osećala da je sve bliže tim ljudima, diveći se njihovoj jednostavnosti i poštovanju koje su na svakom koraku iskazivali prema njoj, jer kad bi god stala da popriča sa njima, gomila muškaraca bi se okupila oko nje i ona je osećala jasno kako u njihovim rečima osećaju prema njoj divljenje, jer je ona za sve njih bila nedostižna heroina, koja je najednom kao zvezda sa neba odnekud doplovila u njihove živote, obasjavajući ih svetlošću, za kojom su očajno već godinama žudeli. Njen glas, iako nisu mnogo toga razumeli, i njen osmeh, otvarali su njihova gorštačka srca, i nezavisno da li su bili na postelji spremni već da otputuju na onaj svet, ili su bili sticajem srećnih okolnosti među onim retkim koje metak nije hteo, ona je uvek osećala kako pliva u tom talasu muške znatiželje i očaravajuće pažnje, noseći sa sobom nadu i ono duboko uzbuđenje koje osećaju muškarci prema ženi kojoj se nesporno dive.
Ali, umesto da se ponašaju drsko i najčešće nasilno, kao kada je bila u Americi, gde je muška žudnja bila tako očigledna, što je nju tada palilo, osećajući usijane poglede mužjaka na sebi, ili osećajući kako je štipa dim cigareta i zadah pijanaca koji na silu žele da joj se pridruže, ovo je bio neki drugi svet, svet u kom je jasno osećala kako ta muška žudnja, koja je bila prisutna u njihovom mužjačkom pogledu dok su je odmeravali krišom od glave do pete, pokušavajući da joj se približe toliko da je bar dotaknu, da bi njen miris poneli sa sobom, nekako je smerna i nenametljiva. Sve se to dešavalo pod okriljem noći, između dva umiranja, jer sutra je mnogima bio zadnji dan života, oživljavajući u svojoj svesti nanovo slike njenog zavodljivog tela i mirisa koji se upijao u njihove nozdrve, dok su osećali kako im se i na samu pomisao na nju muškost sama od sebe kruti, dok im se u glavi vrti od te čudesne vizije koja je protkana njihovom maštom, koja ih je podizala visoko, dajući im novo nadahnuće i snagu, ali i kroteći svaku vrstu njihove razuzdanosti, jer među tim običnim seljacima ona je bila kraljica koje su bili nedostojni.
Čak su se i oficiri prema njoj odnosili neverovatno uzdržano i pažljivo, tako da je to za Floru bilo nešto toliko veličanstveno lepo i skoro neverovatno, jer je i sama ponekad, onako vragolasta kakva je bila, volela da povede slobodniji razgovor i da da oduška svom telu, pokazujući da je i ona žena kao i sve druge, i da pored te neopisive pažnje koja je bila zaista nešto o čemu svaka žena sanja želi i dodir muškog tela, ako ne i neku uzbudljivu avanturu, sanjajući da se baš na nekom takvom mestu preda nekom gorštaku koji će je voleti toliko snažno i divlje dok se bude zabijao u njeno požudno telo koje je uvek čeznulo baš za nekom takvom neopisivom strasti.
Prisećala se prohujalih vremena, kada je puna srca, žudeći za što neobičnijom avanuturom, provodila čitave sedmice vijugajući još uvek uskim engleskim putevima, diveći se vidicima koji su se pred njom ukazivali, dok bi osećala kako vetar oko nje fijuče, vozeći se sa svojom prijateljicom Eni Mekgrejd, da bi potom nastavile prašnjavim putevima centralne Francuske, ka jugu, sve do rivijere, koja je i tada u letnjim mesecima plenila punu pažnju bogatih turista koji su je zaposedali, da bi se posle nekoliko dana zasićena tim svetom koji je i tada kao i danas bio pun poze i neke smešne žudnje za pokazivanjem i skupljanjem u gomile, otisnula svojim automobilom preko planinskog vrha Mont Ažel, trkala se sa drugim vozilima sličnih zaluđenika usput, lutala, ostavljala novac u kockarnicama i spavala u vrećama za spavanje pod vedrim nebom.
Najzad, posle mnogo peripetija, uspela je da stigne na ostrvo, prisećala se sada u toj divljini, dok joj je celo to putovanje sada bilo toliko daleko, ispunjavajući joj sećanja dok je ispod šatora sanjarila, vraćajući se u to vreme mladalačke bezbrižnosti i nestašluka, ili dok je unutar poljske bolnice negovala ranjenike, koji su bolno ječali znajući da će već neke od njih smrt tokom noći odneti.
Kada je pričala o svojim korenima i nestašlucima, o svom putovanju u jedno surovo rudarsko naselje, koje je bilo na pola puta između rudnika i obližnjeg gradića Van Anda, o svom lokanju zajedno sa rudarima, koji su uvek bili pripiti, dok su se rudari igrali za nju tada neobičnih igara, terajući svoje pse da im donose upaljene petarde, sve dok im petarde glavu ne raznesu, ona kao mlada i zgodna žena bila je izložena i njihovim pogledima punim žudnje, zbog čega je njen otac Semjuel zamolio Baskija, jednog otresitog starca koji je živeo sa njenom tetkom, i koji je u to vreme imao sedamdesetak godina, da malo pripazi na nju. On je to svesrdno prihvatio, osećajući u njoj divlju prirodu sličnu svojoj, podučavajući je, iako je bila devojka, da puca iz puške i lovi sa njim jelene, ili peca ribu, dok je ona uživala u njegovom društvu, oduševljavajući se olupinom od čamca u kojoj je on živeo. Laskalo joj je i sada, dok se sećala tih vremena, što je Baski bio zadivljen ne samo njenom posvećenošću i upornošću da što više nauči od njega, nego i njenom urođenom veštinom kojom je uspevala da nadmaši sva njegova očekivanja.
Rođena kao poslednje dete, kada joj je majka već bila prešla četrdesetu, sećala se njenih priča o nasilju koje se kao požar širilo diljem Irske, kada su njeni najbliži bili prinuđeni da napuste svoju domovinu i presele se u Englesku, zbog stalnih trvenja između katolika i protestanata kojima je pripadao njen otac. Bile su to izuzetno teške godine za preživljevanje, jer je njen otac ostao bez stalnog zaposlenja. To siromaštvo u prvim godinama njenog detinjstva očeličilo je Florin karakter.
Bila su posebno upečatljiva njena sećanja na bratanca Dika, koji ju je dugo vremena pratio kao senka. Sećala se svog prvog putovanja s njim, dok je još bio mali. Pred očima su joj bile slike njihovog ukrcavanja na parabrod, da bi potom prokrstarili celu srednju Ameriku, od Teksasa sve do Njujorka, svog prijateljstva sa kapetanom Mekartijem, u koga je do ušiju bila zaljubljena, dok je Dika, koji je tada bio petogodišnjak, zaključavala u hotelskoj sobi, ostavljajući ga da je čeka u društvu svog belog pacova, kog je Dik obožavao.
Najzad, sticajem srećnih okolnosti, nenadno je nasledila bogati imetak, o kome pre nije ni sanjala, što joj je još jače razmahnulo njen avanturistički duh, dajući zamaha njenoj večitoj žudnji za svakojakim uživanjima i izazovima. Brzi automobili, trke sa njima, i brojni ljubavnici, tada su postali njena opsesija. Pored toga, uzela je u zakup jednu staru stražaru u blizini zaliva Sent Belard u Džersiju. To je bila mala građevina iz srednjeg veka, koja se nalazila na samoj hridi na najudaljenijoj tački zaliva, u kojoj se nalazio čitav arsenal starog oružja.
Sećala se kako je ispijala jabukovaču koju je neodoljivo volela, i kako je u svom čamcu veslala duž obale, kroz najopasnije struje zaliva, dok ju je Dik pratio na kopnu biciklom. Kako je odlazila na noćna kupanja i bacala se u more, potpuno gola, sjedinjujući se sa talasima koji su prštali razbijajući se od hridi, kako se kupala zimi u kadi koja je bila napunjena ledom, i kako je i Dika terala da se čeliče spavajući ponekad u vrećama vani na snegu.
Vatrena, zabavna, i puna snažne volje za životom, izmišljala je često kojekave ludorije, da bi se najzad, zahvaljući Čarlsu Bejkeru, upisala na bolničarski kurs, upoznavši na tom mestu mnoge sebi slične žene, kojima je bila idol. Bile su to pretežno dame srednje i više klase, bogate, kojima je jedino nedostajala prava avantura, kao što je bio Veliki rat, koji se već neumoljivo bližio.
Ubrzo, nezadovoljna načinom vođenja obuke, sama je preuzela stvari u svoje ruke, u čemu su je sledile mnoge žene iz njene grupe, pokazujući tako neobičan dar za rukovođenjem i čvrstom disciplinom, koja je bila neophodna na nekom takvom mestu. Sve to joj je pomoglo da se dolaskom u jedinice srpske vojske u najstrašnijem ratu koji je Evropa zapamtila brzo snađe i postane i na tom mestu obožavana i cenjena zbog svoje lične hrabrosti i veštine.
O tim svojim doživljajima i sanjarenjima često bi pričala okupljenim vojnicima, ali neke dublje detalje o sebi i svom životu iznosila je samo Milunki Savić, koja je gutala njene reči, bez ijednog komentara, zadivljena tom ženom koja se najednom niotkuda pojavila u njenom životu.
A kakav je Milunkin život bio? Za vreme dok je Flora obilazila celi svet, Milunka je kao priprosta nepismena seljanka otkada je znala za sebe nadničila, obavljajući najteže poljske radove po malo bogatijim kućama po Raškoj, noseći na svojim plećima sav usud i muku mlade žene rođene u mnogobrojnoj porodici, sa toliko gladnih usta, koja nije imala od čega da živi. Borba za opstanak i teški poljski radovi ogrubeli su njen karakter, a veština sa kojom je lovila bila je vredna poštovanja čak i kod najspretnijih muškaraca. Njeno bosonogo detinjstvo u Koprivnici, nekoliko kilometara od Jošaničke Banje, u kućici sa slamnatim krovom, u kojoj se u jednom malo većem sobičku zbijala cela njena porodica, nalazilo se tada na samom rubu Osmanskog carstva, zbog čega je bila čest predmet upada Arnauta, sa kojima je htela ne htela njena porodica živela stalno na oprezu i u strahu od moguće pljačke, ali i pogibije.
To je nateralo Milunku da rano nauči da puca i da vešto koristi pušku, koja joj je služila i kao odbrana od upada vukova, kojih je u tom surovom kraju uvek bilo na pretek. Krupna i snažna, kao muškarac, nije se libila da se potuče sa seoskim momcima, koji su zazirali od nje. Najzad, kad su krenuli balkanski ratovi Milunka je već imala dvadeset tri godine, bila je zrela i samosvesna, neustrašiva devojka, zbog čega je ne trepnuvši okom odlučila da kad je njen brat dobio poziv za mobilizaciju u vojsku, zameni ga, jer je on bio jedino muško dete u njihovoj porodici. Prerušena u muškarca, prvo je ošišala kosu koja se kao slap spuštala na njena zaobljena ramena i davala joj onaj lepršavi izgled koji mami momke, zategla je grudi, otišla do regrutnog centra Drinske divizije, prolazeći kroz obuku zajedno sa ostalim muškarcima, pod imenom Milun, kako se zvao njen brat, da bi nešto posle toga imala i svoje prvo ozbiljnije vatreno krštenje, na Skadru, koji je teškom mukom najzad osvojen, da bi nakon toga nastavila borbe tokom Drugog Balkanskog rata, posebno se istaknuvši u krvavoj Bregalničkoj bici, gde je ranjena, kada je najzad otkriveno da se u liku tog muškarca ustvari krije žena.
Pričalo se kako je u bici na Crnoj Reci sama zarobila dvadeset i tri bugarska vojnika, tako što je sticajem okolnosti bila zašla malo dublje u šumu, tražeći skrovito mesto da bi se olakšala. Prilikom povratka iz šume, budući da su linije razdvajanja bugarske i srpske vojske bile veoma blizu, greškom se uputila prema bugarskom umesto srpskom rovu, primetivši to prekasno, jer umesto srpskog jezika čula je kako vojnici oko nje pričaju bugarski. Shvativši da će časak potom sigurno biti otkrivena, izvadila je bombu i uz poklik na juriš bacila je usmrtivši nekoliko bugarskih vojnika, nakon čega su se preostali bugarski vojnici predali, da bi ih Milunka potom kao zarobljenike prevela na srpsku stranu. To je bio neverovatan podvig koji je na najbolji način odslikavao njenu hrabrost i odlučnost, ali i neverovatnu veštinu snalaženja, koja je na izuzetan način odsliklava njen karakter.
Uskoro potom bila je ranjena na koti 12 zajedno sa Florom Sends, koja je kao i ona bila pripadnica regularne srpske vojske sve vreme tokom Prvog svetskog rata, u kome su obe pokazale izuzetnu hrabrost, zbog čega su obe odlikovane najvećim priznanjima, kao što su orden Svetog Save i Karađorđeva zvezda. Ujedno, to su jedine dve žene koje su odlikovane ovim ordenjem.
Gde sve Milunka nije bila ranjavana, učestvujući u prvim redovima u svim najžešćim bitkama koje je vodila srpska vojska u Balkanskim i Prvom svetskom ratu! Iako, prema njenim sećanjima, teže od svih tih ranjavanja, kada je pukom srećom uspela da preživi zbog ranjavanja u grudi i obe noge, ili kada joj je šrapnel prošao kroz glavu, bio joj je prelaz preko Prokletija, kada je i sama bila svedok najstrašnijih patnji koz koje je prošla srpska vojska, pri čemu su desetine hiljada srpskih mladića ostali na tom užasavajućem putu smrti, koji se otezao i vijugao Prokletijama, da bi nakon toga gomile preživelih mučenika izgubile svoje živote u albanskim močvarama, na putu do Drača, u očajničkom očekivanju da budu spašeni, gaseći svoje mladalačke živote i zasejavajući novim smrtima ne samo albanske močvare nego i krfske maslinjake, kada su se najzad obreli na Krfu, toj poslednjoj slamci spasa, nastavljajući da i Jonsko more pune svojim telima u takozvanoj Plavoj grobnici, koja ih je halapljivo gutala, dok se vlast iz sve snage upinjala da se što pre organizuje i slavodobitno vrati na svoje staro mesto, zbog čega su ponovo nove gomile tih preživelih mrtvaca poslate u smrt, da bi se mladi kralj što pre vratio na presto, šaljući te šačice preživelih mučenika da i dalje besmisleno ginu kojekuda, ostvarujući tako svoj ludački san da se na kostima tih bednika stvori nova država, koja je od prvog dana njenog postojanja toliko plivala u protivurečnostima, da su već tokom Drugog svetskog rata u njoj stradale stotine hiljada potomaka tih bednika u koncentracionim logorima posejanim diljem Nezavisne države Hrvatske, za koje godinama niko nije mario, pokušavajući da se po ko zna koji put dodvore onima koji su činili najstrašnije zločine.
Te dve po svemu različite žene, iz potpuno različitih slojeva društva i kultura, imale su ono što su svaka od njih najviše cenile – hrabrost da u svakom trenutku stave život na kocku. Dešavalo se da su na istom frontu u isto vreme ponekada bile ranjavane. Flora Sends divila se Milunkinom otporu prema svakom obliku nametnute discipline, sa oduševljenjem prepričavajući anegdotu kada je ranjena Milunka kažnjena zbog nediscipline od strane upravnika poljske bolnice, tako što ju je taj strogi britanski oficir premestio da bude sama i izolovana od drugih, u mali šator, na šta je Milunka u revoltu odgovorila tako što je zapalila šator i time pokazala svoju gordu gorštačku prirodu, za koju nisu važila nikakva pravila.
Ta i takva Milunka Savić, koja je bila žena o kojoj su se diljem sveta ispredale legende kao o najvećoj heroini Prvog svetskog rata, koja je bila najodlikovanija žena u istoriji ratovanja, jer je pored Karađorđeve zvezde dobila i francuski orden Legije časti, i francuski Krst sa zlatnom palmom, Medalju za hrabrost Miloš Obilić, ratnu Albansku spomenicu, i Spomenicu za učešće u Prvom svetskom ratu, kojoj su Francuzi bili spremni da daju francusku penziju, koju je ona odbila, odmah nakon rata bila je potpuno zaboravljena i sklonjena u stranu, radeći kao kuvarica i kao radnica u fabrici vojničkih uniformi, pokušavajući da silnim svojim trudom prehrani četvoro dece, od kojih je troje bilo usvojeno.
Tek desetak godina posle rata dobila je mali stan, u zgradi bez lifta, gde je i preminula u poznim godinama svog života, od moždanog udara, držeći pletivo u svojim rukama, i pokušavajući da i u tim svojim staračkim godinama bude nekome od koristi. Pored četvoro dece, od kojih je njeno dete bila samo ćerka Milena, neko kratko vreme nakon razvoda sa svojim mužem Veljkom Gligorevićem, poreklom iz Mostara, nakon njegovog premeštaja u Banja Luku, odškolovala je još trideset i dvoje što srpske siročadi, što dece svoje rodbine i prijatelja, nesebično se trudeći da bude što je moguće više od pomoći drugima, posvećujući se sve više, sve do same smrti, vezovima ukrasnih stolnjaka, džempera i čarapa, gajenju cveća, da bi na kraju bila potpuno zaboravljena od svih.
Od Milunke nije mnogo bolje prošla ni Flora Sends, koja je ostala da živi u Srbiji, udavši se za Rusa Jurija Judeniča. Nakon smrti svog muža, razočarana srpskim vlastima, napustila je Jugoslaviju, da bi posle posle Drtugog svetskog rata neko kratko vreme provela u Zimbabveu, sa svojim sestrićem, a onda se napokon vratila u rodni Safolk, gde je uskoro umrla.
Jedan neobični doživljaj i Almina priča
„Podigla sam ruku da pokucam na vrata, a zatim je ponovo spustila“, pričala mi je nekom prilikom jedna moja prijateljica, koja se zvala Alma, sa kojom sam se družila tokom svog odrastanja. Ona je uvek bila nekako neobično dinamična. Njene izuzetno nadahnute ideje i vrlo izazovno ponašanje uvek su privlačili pažnju ne samo dečaka, koji su svi odreda bili zaljubljeni u nju, nego i devojčica, koje su joj se zbog toga divile, pokušavajući da je oponašaju i da se druže sa njom. Ali ona nije mnogo marila za sve to, ponašajući se vrlo slobodno, i svojim vrcavim duhom uvek izazivajući osećaj nečeg nedostižnog. Na neki čudan način, i pored izuzetno velikih razlika u našim karakterima, već od prvog dana javila se izvesna naklonost među nama, koja se zadržala sve do današnjih dana, tako da nije bilo nimalo čudno što mi se poverila, ispričavši mi jednu veoma čudnu priču, tokom jednog sasvim slučajnog susreta, uz kaficu, koji se sticajem nekih zagonetnih okolnosti desio posle toliko godina razdvojenosti, jer svaka od nas dve je otišla po završetku školovanja na svoju stranu. Dok mi je ona to pričala, svojim živahnim jezikom, koji je uvek prosto vrcao od brojnih nepredvidivih obrta, ja sam se bila sva pretvorila u uho, očekujući kao i uvek neku veoma uzbudljivu i nadasve neobičnu priču.
“Da, draga moja”, kazala je najednom Alma, napraviviši stanku da bi uzela predah dok je započinjala svoju priču, objašnjavajući koliko je to i za nju bio čudesan događaj kada se odlučila da pokuca na vrata sobe neznanca, prethodno dugo stojeći ispred njih i predomišljajući se, jasno shvatajući koliko je to bila u tom trenutku luda ideja, jer ga je prvi put u životu, upravo tog jutra, srela u jednom neuglednom hotelu, na proputovanju kroz okolni prilično divlji kraj, osećajući sve vreme dok je stajala ispred vrata duboko u sebi neki čudesan nemir, ali i izazov koji je za nju uvek bio presudan da uradi nešto potpuno neočekivano i nepredvidivo.
„Taj hotel, koji se nalazio u jednom prelepom kanjonu, koji me pre toga privukao lepotom prirode, koja je bila božanstvena, i taj muškarac koji se i sam kao i ja našao u tom kanjonu, kroz koji je vijugao jedan smaragdno zeleni potočić, koračao je ispred mene stalno menjajući rastojanje, ubrzavajući korak da mi malo umakne, a potom usporavajući da bi ga ja skoro stigla, ne obraćajući za svo to vreme pažnju na mene. Taj ritam njegovog hoda i njegovo ponašanje nosili su za mene neku neobičnu magiju, koja je u meni izazvala snažnu želju da ga upoznam. Ta šetnja dve osobe, koje su jasno jedna drugu sve vreme osećale na neki tajanstven način, delovala je na mene neverovatno uzbuđujuće. Nije ni čudo onda, kada mi je u poslednjem času umakao, iako mu je bila potpuno jasna moja namera da želim da ga upoznam, vrativši se ka hotelu njegovim postupkom, pomalo razočarana, zamolila portira da mi da broj sobe tog tajanstvenog muškarca, kao da sam neka praznoglava šiparica. Ludo, zar ne?“
“Zašto sam to uradila, znam da se sada pitaš“, kazala je Alma usmerivši svoj pogled prema meni, kao da od mene očekuje odgovor na svoje pitanje.
„Nemam pojma”, dodala je posle nekoliko trenutaka, nastavljajući svoju priču.
“Valjda zato što nisam mogla da odolim tom izazovu. Ni sada mi nije jasno šta me to tako snažno podstaklo da se popnem uz stepenice i najzad nađem pred vratima njegove sobe, da bih u trenutku kad sam već bila tu zastala, shvatajući koliko je to suludo, osećajući kako me trnci probijaju svuda, dok mi se u glavi mutilo od silne napetosti i uzbuđenja koje sam u tom času osećala. Da pokucam ili da odustanem, bila sam u dilemi, potpuno svesna da to što radim ni najmanje nije u redu.
A onda se nešto odjednom prelomilo u meni, nakon čega sam se napokon osmelila i pokucala na vrata njegove sobe, prvo gotovo nečujno, a kada se on nije oglasio, onda još jače, moleći boga da on nije tu, jer je sve to bilo toliko suludo da ni meni samoj nije bilo jasno otkuda ja tu, u toj situaciji, koja je iskreno govoreći bila krajnje ponižavajuća za mene.”
“Nikome ni reč o ovome što ti sada pričam nisam rekla”, dodala je potom, dok se na njenom licu razlivao neki neuhvatljivi smešak koji je govorio više od hiljadu reči, o buri protivrečnih osećanja koja su još uvek bila prisutna u Alminoj duši.
“Možda je i ovo što ti pričam suviše glupo i nesmotreno sa moje strane, ali duboko verujem da ćeš me ti kao žena razumeti. Da učinim jedan tako nesmotren korak odlučujuću ulogu je odigrao moj san od prethodne noći, koji je umnogome doprineo da se desi to čudo. Toliko je bio upečatljiv i snažan, da me neka opijajuća unutrašnja sila terala da baš to učinim. Pogledala sam ponovo okolo sebe da bih dobila na vremenu i eventualno se predomislila, pokušavajući da unesem red u svoje misli. I dok me moj razum ubeđivao da se odatle povučem istog časa, umesto toga ja sam povučena tom neobjašnjivom silom podigla ruku i zakucala ponovo na vrata.”
“Da bi me bolje razumela, moraću da ti prvo ispričam taj čudesni san od prethodne noći, koji mi celi taj bogovetni dan nije dao mira, zbog čega sam i poželela da bolje upoznam tog neznanca. Naravno da nisam imala nikakva očekivanja, samim tim što nismo progovorili ni reč, mada smo dok smo se nalazili u šetnji izvesno bili sve vreme svesni prisustva jedno drugog, jer osim nas dvoje više nikog nije bilo na toj stazi koja se probijala kroz to, sa obe strane gusto rasuto žbunje, ispod koje je šumeo potočić koji se bacao sa stene na stenu, praveći male slapove izuzetne lepote, koji su meni koja sam zaljubljena u sve što je divlje oduzimali dah.”
“Pomislila sam da je to samojoš jedan čudak, kakvih ih je svet prepun, koji je kao i ja zaljubljen u prirodu, iako mi ni na kraj pameti nije bilo da bi između nas dvoje moglo bilo šta da se desi, više od običnog razgovora. A onda se desio čudan preokret, koji je bio potaknut mojim snom koji sam sanjala već sledeće noći, u kom je on najednom bio sve vreme prisutan u mojoj neposrednoj blizini na neki čudesno prisan način. San koji sam sanjala te noći, bio je na svaki način poseban, Nestvarno živ i snažan. On je govorio o dubokoj magiji, mom nesmotrenom prepuštanju njemu, i napokon strasti kakvu nikada nisam pre toga osetila u svom realnom životu. U toj oluji strasti sanjala sam kako su se napokon spojila ne samo naša tela, nego i naše duše. I tu je bilo još nečeg, što je nemoguće opisati. Sve je to bilo ludo, naravno, jer o njemu ništa nisam znala. Jedino što je bilo izvesno čak i u snu bilo je da se nikada više neću videti s njim. Ali oni snovi, koji su bili tako upečatljivi i snažni, govorili su mi da je on upravo ono što sam celi život u najdubljim dubinama svoga bića tražila.”
“I zaista, bio je to susret kao nijedan drugi”, dodala je Alma, nervozno lupkajući prstima po stolu, dok sam je ja slušala sa napregnutom pažnjom, očekujući svaki čas poentu te neobićne priče.
“U mom snu”, potom je nastavila Alma, zagledajući se u zid pored mene, jer su joj misli u tom času bile odlutale negde nestvarno daleko, bar se meni to tako činilo, da bi dodala potom: “osećala sam da su se otrvorila sva moja čula, i neko nepojmljivo unutrašnje sjedinjavanje kako me nosi tako silovito da mi se činilo da sam sve vreme lebdela u nekom svetu neverovatne čulnosti i dubokog razumevanja. Kao u priči Paula Koelja, u kojoj glavni junak Brida povezuje seks i duh, i ujedinjuje sva svoja čula, tako sam i ja u tim trenucima osećala da sam bila deo svega, cele te kosmičke harmonije, u kojoj je i moja celovitost, koju sam sada prvi put u životu tako snažno osećala, bila jedan njen deo.”
“Jedan deo mene je bio očigledno, iako nejasno, svestan da sam radila stvari koje nikada ranije nisam radila. Osećala sam se kao da lebdim, sa svim svojim delovima u okviru neke magične slagalice. U mojim vizijama jasno je bio prisutan Rajski vrt, u trenutku kada Eva biva resorbovana od strane Adamovog tela, i kada započinje Stvaranje. To sam sanjala, postajući jedno sa samom sobom, i kao nikad ranije taj san bio je tako moćan i izazovan. Nije bilo sumnje u meni da sam sanjala istinu. San je jasno govorio u meni o tome da bi to trebalo da se desi danas, ako sam spremna da uđem u taj snažni izazov.”
“Zbog toga sam ponovo zakucala na vrata njegove sobe, koja su se malo potom otvorila, dok mi se on osmehnuo kao da me je očekivao, obraćajući mi se veoma učtivo, sa malo reči, iz čega sam jasno osetila da mu je drago što sam baš tu, iako nakon naše jučerašnje zajedničke šetnje, u kojoj je svako od nas dvoje bio sam sa sobom i svojim mislima, ne remeteći ni jednom rečju tu savršenu tišinu, usred tog neopisivo lepog krajolika, to nije nagoveštavalo, dajući mi na znanje da je on baš ovakav susret sve vreme priželjkivao, mada nije bio siguran da će do njega doći. Potom smo seli na njegov krevet i još malo malo razgovarali o jučerašnjem danu. Bilo je to uobičajeno ćaskanje, pa ipak osećala sam sve vreme kako sam jako nervozna, ne uspevajući da se potpuno usredsredim na taj opušteni dijalog. U jednom trenutku prekinula sam razgovor, izvalivši se na krevet, pored njega, dajući mu do znanja da me nešto mnogo snažnije od običnog ćaskanja dovelo u njegovu sobu. On je na trenutak izgledao kao da je iznenađen mojim postupkom, da bi potom zabacio glavu unazad, uz salvu smeha, pitajući me: ʽZašto si došla?ʼ
ʽŠta da kažem?! Privlačnost. To je mnogo više od toga. Snovi. Neka slatka ljubavʼ, najzad sam procedila kroz usta svesna koliko to zvuči glupo, čak i u mojim ušima.”
“To nije bio normalan razgovor. Osećala sam da nikada ovako nisam bila nervozna.”
“Pa, u tom slučaju, ovo je malo preterano, zar ne?“, pitao me je, sve izazovnije smejući se.
“Uzdišem, dok njegova ruka klizi preko mojih pantalona. Nežnim poljupcima osećam kako pali moje telo, koje je već u vatri. Osećam kako ga snažno želim, i kako se nepovratno zaljubljujem u njega. Iako želim da se otrgnem, jer me nešto unutar mene tera na taj otpor, osećam kako sve u meni želi potpuno suprotno. Ne mogu više ništa da učinim da bih se suprotstavila toj struji koja snažno vitla moje telo, koje želi da se sjedini s njim. Govorim mu kako ne prepoznajem sebe, kako osećam da padam u dubinu nekog čudesnog vrtloga, koji me snažno vuče u sebe.”
“To je taj trenutak u kom je nešto u meni odlučilo da mu sepotpuno predam, duboko i divlje, a onda odem, ne misleći više na njega. Kao da je čitao moje misli, on me potpuno razumeo, govoreći mi da je ovo trenutak u kom je spreman da bude u meni prisutan celim svojim bićem, kao što sam i ja spremna da isto učinim”, kazala je Alma, dok mi je sve govorilo, dok sam je posmatrala sa izuzetnom pažnjom upijajući svaku njenu reč, kako je celo to njeno sećanje još uvek bilo živo u njoj.
“Tada sam shvatila”, nastavljala je Alma, “da ako treba bar i na trenutak da pripadnem tom čoveku, onda to treba da uradim duboko, celim svojim bićem. U suprotnom, ceo ovaj događaj bio bi besmislen. Bila sam potpuno spremna da izgubim samu sebe u tom čudesnom sjedinjavanju, a zatim da ponovo izronim iz sebe u svoj svojoj celovitosti. To je ono što sam oduvek želela. To je ono čega sam se oduvek plašila. To je ono što su mi snovi prorekli. Otvorila sam sva svoja čula. Vidim, mirišem, čujem, osećam, osećam svoje telo i njegovo, moje biće i njegovo, ovaj krevet, sobu, ovaj svet. Sve. Drhtim. Moje usne nalaze njegove. Jedna ruka je na nozi, druga miluje vrat. Struje prolaze kroz moje telo, grče se mišići. On istražuje moje telo, tako sporo kao što ja istražujem njegovo. Moj dah ubrzava, moja krv vri. Koža na koži. Usne na usnama. Uzdah se spaja sa uzdahom. Minuti teku sporo i ubrzavaju, dok se naša tela goste. Želim ga. Usporavam kretanje svog tela i gledam ga u oči. Približam mu svoje lice i govorim mu koliko ga želim.”
„Ne još!, šaputao je on. Ne još! Ja sam razočarana, opuštena, napaljena.., a ples se nastavlja. Vreme gubi svoj smisao, i deo mene pita se da li sam uvek takva, a ako sam baš uvek takva, da li ću biti takva i kada se naša tela smire. Kad ovaj vrtlog nestane. A onda se i njegovo telo pomeri i protegnu preko kreveta. Osmeh prelazi preko njegovog lica. Nikada nije tako bilo. Kratka pauza mi daje trenutak da razmislim. I dalje ne mogu da verujem da se sve ovo događa, ali osećam strah. Ovo izgleda kao čudo. Kao savršena ljubav i savršeno poverenje. Želim da se smejem glasno, iz čiste radosti i naleta života. Onda se on ponovo uspravi, tako da se na trenutak gledamo u oči. Ja sam spremna, i naša tela su toliko jedno drugog željna.”
“Povlačim ga prema sebi, dok se on svom snagom usmerava na mene. Drhtim pod njegovom težinom, i osećam prvi talas ekstaze. A onda se sve menja. On otvara usta i podiže glavu. Čujem ga kako priziva Pana. Čujem reči. Ali, čim se one izgovore, istog trenutka se brišu. Slike munjevitom silinom nadolaze, i neki čudni zvuci. Osećam da sve odjednom juri ka meni. Jeleni, krune listova, rogata lica, ustajao miris, mat krzno, zvuk flaute, udari kopita na vlažnom tlu, šuštanje lišća na vetru. sunce i cveće, i drveće i mahovina. Uzbudljive senzacije pristižu jedna drugu, i ne mogu da ih imenujem. Sve je tu odjednom, i ja sam u svemu tome. Primećujem kako su moja usta otvorena, jedna kap znoja pada sa čela na moj jezik. Probam slanu, ustajalu požudu, strast, i okrećem glavu natrag, u šoku. Kad se naše oči susretnu, ja više ne vidim ništa unutar ove sobe. Njegove oči ne liče više ni na šta. Sijaju svetlom koje nikada nisam videla, u svetlu šuma, rogova i krunica, i svetlosti lovca.”
“On je lovac koji posmatra svoj plen. Ja sam plen. Ja ću umreti. Ta misao mi je proletela kroz glavu. Umreću. Moja amajlija sigurnosti je beskorisna. Osećam talas panike. Ja sam njegova, i on me uzima. Perle znoja formiraju se na licu, i drhtim. Želim da vičem da nisam spremna da umrem, jer moje vreme nije još došlo. Uzdišem. Tišina. Kopita lebde iznad glave, tuku vazduh, dovoljno blizu da me slome. Ja sam jelen uhvaćen u lovu. Moje telo hrani život drugog. Moja duša priprema se za završni zagrljaj majke. Zvuci flaute. Muško krzno. Požuda. Blato. Želja. Drveće. Muzika. Ples. Smrt. Slike jure i trepere. Moram se boriti i živeti. Moji udovi se tresu. Moje srce silno tuče ispod mojih rebara. Svaki dah zvuči hrapavo. Pitam se da li je to moj poslednji dah. Nasilje i beskrajna lepota. Ne znam koliko dugo traje. Sekund ili večnost. Mrak se zatvara oko mene. Nikad ranije nisam osetila ovakav strah. Moram da se predam. Ne mogu se boriti protiv ovoga. Ako moram da umrem, umreću. Volim ga. Ne znam ko je on, ali ga volim. Nisam spremna, ali idem mu u susret. Puna sam orgazmičke ekstaze i nasilja. Smrt nije tako loša. Ovo je dobar način da se umre. Ne želim da umrem, ali hoću. Predajem se. Osećam mir dok se predajem. Predajem njemu. Ekstaza u miru. Ushićenje u Jednosti. Trenuci prolaze neopaženo. Euforija. Nikada ranije nisam okusila ovakvu radost. Zatim, tu su reči. Njegove usne se kreću, i on savija svoje lice prema meni, bliže. Ushićenje. Predaja. Čujem reči. One prolaze kroz mene. Ti si Boginja, kaže on. Ti si. Ja sam. Ja sam živa. Živa. Boginja. Ne shvatam, ali sada znam šta moram da uradim. Predajem se drugi put. Ne u tamu smrti, nego u svetlu života. Život u potpunosti. Večni život. Život u ovom trenutku. Ja sam Boginja. Ona je ovde. Ja sam ona. Pozdravljam je. Pustila sam je. Ja nemam imena, ali znam da je to ona. Toplota. Požar. Svetlo. Bljesak. Žubor vode. Cvrčanje plamena. Svetlost me plavi, greje me. Tresem se. Drhtim, ne od straha, nego od snage. Snage koju nikada tako nisam osetila, ali mi je oduvek bila poznata. Moć stvaranja. Snaga života. Snaga ovog trenutka. Snaga veća i strašnija od smrti. Ja sam Boginja. On je Bog. Mi se stapamo zajedno, u bujicu moći. Sekunde, minuti, sati, večnost. Talasi ekstaze. Vreme je iluzija. Postoji samo ovo. Odmah. Zauvek. I onda smo dosegli maksimum zajedno. Svetlost i ples i moć i beskrajna radost. Obrazi gore. Moje telo kaplje. Polako sam shvatila da je on nestao.”
„Ja sam opet samo ja. Srećna, euforična. Lepo mi je. Vidim svetlost u očima. To su njegove oči ponovo. Čovek je. Gledamo jedno drugo. Želim da govorim. Moram da kažem nešto. Moram pitati: Šta se ovo desilo? Hoću da ti kažem da te volim! Mislim – obojicu: čoveka u tebi, i onog demona od malopre. Ljubav nije prava reč. To je suviše slabo i suviše široko.”
ʽJa to zovem odanostʼ, kaže on. Obožavanje. To zvuči u redu.”
“Obožavali smo se, mislim. Upravo smo se obožavali. On pomera svoje telo u stranu, i oslanja glavu na jastuk. Ja se okrećem i stavljam svoj drhtavi obraz na njegove božanske grudi. Dišemo zajedno, brzo, duboko dišemo, smiruju se naša zadihana tela. Kako mu je bilo? Da li on zna šta mi se desilo?”
ʽVeliki obred!ʼ on kaže. ʽAli to te nije potpuno zahvatilo. Bilo je to tako samo na trenutak.ʼ Vodila sam ljubav sa Bogom, shvatam. Trebalo bi da razgovaram s njim o tome. Ne mogu. Još ne. Ne znam šta da kažem. Gledam čoveka koji leži pored mene. On ima svoj život, i ja imam svoj. Uskoro ćemo se razići. To je uvek sve samo jedan trenutak, koji predstavlja večnost. Ali ono što se dogodilo danas, to će me promeniti. Ne znam kako, ali će me promeniti. Smejem se naglas. On gleda u mene i osmehuje se.”
ʽDa li si srećna?ʼ, pita me, potpuno nepotrebno.”
“Da!, kažem. Da, jesam! Hvala ti puno, kažem dok gledam u njegove oči. Hvala ti!”
„Sveto pismo kaže da Bog stvara i daje svoje stvaranje uz najveće zadovoljstvo. Jedan od psalmova kaže: U desnoj ruci su zadovoljstva za sva vremena. Otuda, sve ovo što sam osetila, sa svim svojim emocionalnim i fizičkim obrisima zadovoljstva, proizvod je Božjeg uma, pomislila sam kad bih se vraćala u svojim mislima na taj čudesni događaj. To nije nešto što je čovek izmislio, i što je u suprotnosti s Bogom. Sveto pismo nam govori da nas je Bog tako stvorio da mu udovoljimo i živimo život pun trajnog zadovoljstva i radosti. Ovo je ohrabrujuće, i iako greh dovodi u sumnju mnoge dobre stvari, koje su prisutne u našim najdubljim htenjima, Božje stvaranje i Božja dela spasenja daju nam beskrajnu nadu i donese radost umesto očajanja”, dodala je na kraju tog neverovatnog kazivanja, koje je i mene jako dirnulo.
Ta priča naprosto me izmestilla iz mog ležišta, tako da dugo nisam mogla da izustim ni reč. Tajac koji je potom nastao među nama prekinula je Alma svojim glasnim i zvonkim smehom, posmatrajući moju zbunjenost, šaleći se na svoj račun, kao da se cela ta priča ne dotiče nje, dok sam je ja posmatrala sa neskrivenim divljenjem.