Биографија: Ана Миливојевић
Ана Миливојевић, живим и Доњој Мутници (Параћин) и имам деветнаест година, удата сам и мајка девојчице. Пишем од првг разреда основне школе. Награђивана сам више пута, поезија ми је објављивана у неколико часописа и зборника и зборнику параћинских песника од 7 – 14 година „Уском стазицом ка Петрусу“ приредила: Славица Благојевић.
Године 2021-прве објавила сам прву збирку поезије: „Срце априла“.
Њен мото гласи: „Љубав која ме води“!
Моја тиха патња
Моја тиха патња ,
Мени вредна злата,
Уједно и омча око врата ,
Омча невидљива људима што за патњу не знају,
Волећемо се ми опет у бескрају.
Моја тиха патња,
Лак сан који ме и на јави хвата ,
Моја омча око врата.
Лепа моја патња тиха
Што разара душу
И стане у део једног стиха,
Лепа моја патња тиха!
Volim te Aprilu
Volim te Aprilu,
Tebe i tvoju gustu crnu kosu,
Tebe i tvoje vatrene oči,
I mirišljave noći…
Volim te Aprilu
Jer ti si moj najlepši stih,
I kada vičem
I kada mi glas postane tih.
Volim te Aprilu,
Kao onog dana,
Kao one večeri,
Sve je isto osim nas,
Želim zauvek da mi šapućeš,
Slatka si mala,
Nije šala bila i ostala ljubav prava!
Kad pomislim
Kad pomislim da nisam dovoljno jaka,
Da se izvučem iz sopstvenog mraka,
Ja pišem o vremenu kad nam ljubav beše žarka!
O vremenu kad nam sjajiše sunca jarka.
Htela bih da te pozovem,
Nešto u grudima mi ne da mira,
Znam da se naše sunce odavno ugasilo,
Ja bih da mi samo još jednom tvoj slatkorečiv glas prija.
Ljubio si mi dušu,
Ljubio telo.
Strast je skinula beli veo.
A ja, biću jednom ko zna čija,
Ali zauvek ćeš biti moja tajna rana ,
Moja opsesija!
Ti si
Ti si moja uspomena,
Moja balada,
Ono što sam bila,
I ono što sam sada.
Ti si moje vreme,
Moja pogrešna stanica,
Ne postoji granica.
U dnevniku sledeća stranica.
Ti si moja balada,
Ono što sam bila,
I ono što sam sada.
Ti si moja kutijica sa mašnicom
I meda sa kojim još uvek spavam,
Ti si mi vremena stara.
Bliži se naš mesec,
Mesec vuka i srne,
Srce usamljeno trne!
Miris aprila
Miriše na april,
Na naše vreme,
Vreme ili nevreme ne znam kako to da nazovem,
Miriše mi na naš početak,
Na upoznavanje i na leptiriće u stomaku,
A glava,
Glava u oblaku.
I one porukice da se prošetamo sami,
Fale mi ti dani.
Sada te gledam iz daleka a u sebi govorim
,, Stani! „
Usne mi ostaše neme,
Nisam se skoro družila sa srećom,
Nema sreće kad mi nema tebe!
Sve je počelo one divne tople noći,
Mrak i tvoje čarobne oči..
Usne poput vatre,
Ruke poput melema za moju dušu…
Kupio me je tvoj pogled
Kao da za patnju ne zna.
Bilo je kao u snu,
I tako se i završilo,
Preranim budjenjem,
Sa jedim lepim sećanjem!
Večeras
Večeras oblačim onu crnu haljinu,
Istu onu haljinu po kojoj su tvoji prsti pleli,
Istu onu usku haljinu koja je pred tobom pala,
Da te odbijem nikad nisam znala.
I kada bi svi bežali od tebe,
I kada bi svi govorili da si loš,
Srce nije želelo da čuje,
Jer ljubav, ogromna ljubav tu je.
I da volim te još!
Večaras oblačim istu onu crnu haljinu,
U nadi da ću te sresti,
I da ću opet goreti sva u plamenu,
I da ću otopiti dušu tvoju kamenu.
Poljubac za kraj
U sebi je rekla nikad više,
Poljubila ga za kraj od najtišijeg tiše.
Mrak je na njenoj strani bio,
Pa joj je suzu niz obraz s’krio.
U sebi je rekla nikad više
Zagrlila ga je snažno,
Srce joj od bola puče ali nije važno.
O samo da ga nije toliko volela,
Samo da mu nije dušu i telo dala.
Još uvek se nasmeje kad se seti one njegove fore sa smeškom,
I čuveno,, Gde si mala? „
Poljubac za kraj,
Poželela je da je nema,
Da se utopi u bolu
I da ne dočeka zoru.
O Bože zar je to zauvek bio kraj?
Neće više doći onaj njihov maj,
Onaj njihov april,
Ona njihova strast,
Zar je ostao samo propast?
U sebi je rekla nikad više,
Poljubila ga za kraj od najtišijeg tiše.
Mrak je na njenoj strani bio,
Pa joj je suzu niz obraz s’krio…
Crna ptica
Umorna sam da bih nastavila dalje,
Moje krilo je slomljeno, krvari,
Bol ne prestaje.
A najviše od svega bih da se ko nekad uzdignem do neba,
Samo to mi treba.
Da osetim vetar i Sunce,
Da zadrhti od sreće moje majušno srce.
Ne znate vi čari šume
I kako ona voleti ume.
Najveća nesreća za jednu pticu su slomljena krila,
Ne može joj let ništa zameniti gde god bila.
Ja sam se na ruci jedne devojčice s’krila.
Pružila mi je beskrajnu ljubav, ušuškala kao da sam beba,
Ja sam dete neba, dete visina,
Ali lepo je znati da je neko srećan što te ima..
Evo me stojim na prozoru i maštam,
Oporavljam se i uskoro se od moje devojčice opraštam.
Ja sam crna ptica,
Ptica lutalica.
Uzdižem se ponovo u visine,
I dalje mi odzvanja mio glas devojčice,
,, Ne zaboravi me“!
Zagrli me
Zagrli me i ćuti,
Neka nas vetar nosi..
Osmeh mi je na licu i cveće u kosi.
Zagrli me i ćuti neka nas april vodi,
Osećam se ko ludak na slobodi.
Miris tvog parfema i zvezda roj,
Obećaj mi da ćeš uvek biti moj.
I želim zauvek a bojim se,
Želim zauvek a lomim se.
Volim te aprilu i posle svega.
Zar nećeš biti uvek tu kad treba?
Rekao si da je sve prolazno…
Možda si bio u pravu čudna je to ljubav bila.
O pusta željo, pusta a opet mila.
Ali ja sam ostala ista…
Ne plačem, osmeh mi blista.
Samo su mi ponekad teške aprilske noći,
Ali i to će proći.
Sada o aprilu pišem,
Razmišljam i uzdišem.
Sve moje priče na tebe liče,
I sve moje pesme deo su tebe..
Ne ne kajem se ni malo,
Duši je do tebe stalo.
Kad boje izblede oči govore
Kad boje izblede oči govore
Dosta je bilo boli me.
Oči me uvek odaju kad se najmanje nadam ,
Htela bih da ustanem ali uporno padam.
Kad boje izblede oči govore
Ime tvoje po ko zna koji put
Znam da si ljut,i da imaš svoj put.
Jednom smo srećni bili ali sve je prolazno mili, to sam naučila od tebe pa ubijam sebe.
Ne znam da krijem, znaju šta me boli ali tako je to kad se neko ludo voli.
Neću da ti se javim pa sa sobom ludim,
Čas te branim pa ti sudim.
Eh ljubav tako mala, reč kratka pa i slatka ali na kraju bude priča jaka, gruba šaka na srcu, umoran pogled ka suncu.