ЛЕТЊА ПОЗОРНИЦА
Васкршња недеља. С нафором под зубима, после литургије
верници баштине петрушке, глумац преобучен у одежде кнеза Лазара и војводе Црепа Вукославића, обласног господара из средњег века ове области. У тмурној светлости заветних свећа, поређана светлост која пролази кроз уска окна и задимљена тамјаном атмосфера високих засвођених таваница Немањићког здања манастира „Матера Петруша“ привидно чине да се празнина осећа пуном мером. Прочишћени тим мирисима и влажном сигом, и трулим дрветом певнице, назире се у широком хоризонту, и оштар мирис мира, чисто небо усвојој бескрајној дубини. Постали су позорница истрошених дана.
Одзвон звонаре и сенке инокиња.
На летњој позорници ограђено дрвеном оградом; витешки турнир је почео. У мноштву туђих гласова букет висибаба смањује се из њених мекопутних прстију. Мирис њихових цветова у бради витеза и лепитр на његовом визиру. Он нешто каже коњу, кишни облак заклања Сунце.
Просјачку торбу од козје длаке изгризао пољски миш, и
комадић младог сира оставља бели траг крај висибаба. Он више воли да гледа облаке. Увек су различити и увек на неког или нешто личе. Погледај прашњаво попришче, пргави коњи и хаљетци увек лелујави испод панцира скривају огромну снагу.
Једна стрелом преполовљена јабука враћа се у дубину
прашине.
На подијуму без улазница око једне рупе на буковој огради зајапурена патуљица.
ИЗБИЈЕН КЛИН
ПРОЗОР ЗА ЈЕДНО ОКО.
ПОЗОРНИЦА.
ЉУБАВНИЦА
Мирисна на војну млада дева просипа амфору црног вина. Нема ни ципелице од кошутине коже на ногама.
Како од срамоте проћи без ципела кроз град Петрус[1]?
На њену срећу ту је угасла ватра влаха[2].
Стари влах
огарави деви стопала.
Да не иде боса.
ОГНЕНОМЕТНИЦА[3]
С огненометницом у руци дечачић по плевњи. Чује се мукање брава, потом перца птица на земљи падају. Пламен ватре прогутао и дубину неба.
Девојка је узалуд по фиокама тражила подвезице за чарапе.
Затеже сламу
птице спојене с облацима
У пламену ватре.
.
COLLINA
Стрмом collinom[4] дневно шеталиште рашанских[5] дева.
У време модернијих ципелица, она носи сандалије[6] са свицем на врху голог ножног палца.
Дроњава, јефтина одора глува за ново шеталиште.
Осветљен пут
до колибе од трстике.
Подвизница.
КРИПТА
У светим лаврама атоским манастиру свете Атанасије,
измивена белим вином лобања инокиње Анисије из Петруса.
Седам векова тамо траје, прашином посута попут остале обитељи. А тек данас она хода подапирући се гномо- сатом пробајући солнчево зрневље из виногорја баштинског.
Млада старица
ослоњена на гномо- сат
Отвара саркофаг.
Избледелог руба риза
дроњава пуна семења,траве –
Застао ветар.
СУРАЖИЦА[7]
Ноћу када је Луна на зениту неба избијају зелени таласи усахлог пре шест миленијума панонског мора, а дању Сунце шаре ражи мами то класје. Пшеница клија с булкама. Звездозналци[8] давно записали на парчету дрвета обложеног воском[9], како се прави суражица.
Шака ражи и
пшенице у наћвама[10].
Боје сафина[11].
Отварам прозор
Црвена булка – огњиште
Мирише суражица.
ГНЕЗДО
Највиши храст у шуми, грана до гране, лако се попети.
На њему пуно гнезда. Дечак је то знао, али га је привлачио пегави садржај једног гнезда.
Млади инок Венедикт узвера се пре њега до крошње с гнездом.
Гнездо је влажно.
Кукавица се покакила јако.
Што би да снесе?
ХОР
Под високим ми прозором куће, богаљ свира на дудовом листу просећи мрву сумјешице.
Као из хроматике разних шара, из песме прште колорити, излећу реске варнице, као да канџицама најгласнија птица му обува нове сандалице, на никад опраним стопалима.
Отворим прозор, а оно рано јутро. Север извишује пој
у неправилне тонове.
Не једна сеница.
Био је то хор прозеблих гуша.
Стресох се од зиме.
МРТВАЈА[12]
Средњевековни летњиковац посред мртваје. У њему се огледа пун месец, сјајан као кнеза Лазара златник. У њему нема места за ноћно небо. На поветарцу њише се трстика и једнонога рода. Гута жабље батаке, крекет незаинтересованих жаба и лепршање јаребице. Лет плавог вилиног коњица зауставио се на гриви коња.
Мртваја огледало обрубљено ћилибаром.
Грохотан смех.
Тресе се читава планина.
Ох,пијан је чобанин!
Пловеће огледало
крчма за жедног чобанина
Мамуран- заспао.
СИВИ ОРАО
Пролазећи испод растиња ружа пузавица, спазих у трави комад хлеба. Сиви орао скупља крупице[13]. Леп лишен таштине и висина.
Сасвим миран и задовољан. Орлов призвук уздиже се и без
најмањег колебања.
Крај крупице
Сиви орао рањеног крила –
Знам, сада је сит.
На једном брежуљку напупчило се виногорје. Било је зелено од мирисног цвета. Отежали латице перуника у трансу лепршави, одозго од Сунца шири се мирис њихов. Изненада фијук стреле. Продоран крик гаврана. Без крвавих мрља опрана сузама кошутина рана.
Нигде гаврана, нигде перца. Без колебања на коју ће страну.
Гавран прхну
У модрилу дубине неба
зачас неста.
ПЕРСТОДЕЛЦ[14]
У црквеном затвору – ткаља. На дрвеном престоделцу гавранови црни су цртеж по ткању. Песмовита сазвучја из њихове злослутне гуше. Али само једна птица, тка једноличном основом, боје пепела, с бисерном огрлицом око врата – гутутка. Инокиња отвара од камена врата.
Какав необичан крај.
Отвара врата
Летећи одломком неба
Поје гу – гу – тка.
ХРАСТ
Донела птица у кљуну траг записа. Ту где је пао пусти корен и лист. Хвала птии и беспрестаној кошави што наста огромна крошња храстовог записа. Светина многа љуби га у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Шта је рекао фијукајући ветар носећи сову- куковију до светог места молитвенице „Матере лештијанске“, када јој из кљуна испаде семе које је носила?
Никао запис.
Посадила га сова- куковија
летећи од злобе.
Посет сове
на свето место инока –
Време бденија
Детлић на храсту.
И скакутава веверица.
Крст искљуцкан.
СЕДМОЧУЂЕНИ СТУДЕНЦИ
Водени сат, о невидљивој нити над ужареним врелом.
Усијан оклоп корњаче. Нигде кишног облака. Жедне биљке усниле сан о киши. Зачу се трепет орла ластана, под зенитом усијаног неба, лавеж керова ловачких и вика влаха. Треперење звонаре.
Нигде кишног облака до зенита неба.
Звек[15] тишине
у пустињи над пустињама.
Сат откуцава дан.
ПЕТРУША[16]
Стојим на камичцима поникве. Каменчићи шуште током не
питајући нас, за ток. Природа има свој ред и своје законе, другачији од поја птица и Номоканона. Градећи камене мостове делатељи настоје да се вину изнад природе коју од памтивека потчињавају својој жељи и потреби.
Насукан чамац. Весла однела пониква с Петрушином реком.
Камени мост у шуми
однела га река лештијанска
Сањам свој дом.
ПЛАТАН
Уселили смо се у камену кућу. Платани испред бели
тек посађени. Од тада само у сновима видим њихов раст.
Прошле су две деценије од како сам инокиња молитвенице пантелејмонске. Не могу уморна главу на њих ослонити.
Расцветани платани својим врховима шапућу молитве у споју с небом.
Сањам Петрус.
У крилима вечерњаче
заспала Луна.
Бакља свитаца.
У очима заустављен
врх планине.
СТРАШИЛО
На шеширу од сламе страшила пољско цвеће сасушено. Поља су пожутела, самоникли садови дрвета сиви. Плодови лета су у амбарима[17].
Весели врапци остали су на њему да га развесељују.
Врапци на шеширу
дроњаво страшило; семења, траве..
Престрашено суснежицом.
ДОУШНИК[18]
Пут далек скривен ходочашћем инока, сметови покрили друмове кнеза Лазара. Видинска царина[19] на високи снежни камен личи.
Осећа се мирис снега по гриви кобиле Красуљице сусрет са коњаником. Сванутак је тек.
Доушник у невреме! Касни или је поранио!?
Пред саму
полуноштницу[20] иноци
пој икоса.
Пола Луне
последња светиљка.
У овом сокаку.
ХЕЛИОГРАФИЈА
Кошава је разнела дим, рече глумац на позорници; жупан Влкослав. На скрипторијуму у његовој библиотеци неколико свитака, мапа. Његов млађи син Дионисије давно у молитвеници спотиче се о ризу. Други Цреп с дугачкиммачем опасан.
Војно петрошко утврђење у пресном одзвону звонаре.
Тек светиљце[21] напуњено козјим лојем, над свитцима издише свој мирис ношен кошавом која опасује петрусје.
Коју узети, рече он сину крај себе војводи Црепу Вукославићу?
Дим зором.
Од далеких кула
показни знак.
ПОПЛАВА
Ти песници увек шкиље при дневној светлости при изласку из
замрачених библиотека. Утопљени у поплаву светлости траже речну обалу. А она све даља.
Како пронаћи анкер за своје пристаниште кад је њиховим речима тесно у толиком простору.
И звон звона најтишег не чује се.
Тражи за речи
непознати песник.
Нојеву барку.
ВИСИНА
Виле су оне у дослуху с природом. Од своје косе изградише куле до неба. Изнад њих развио своја крила бели суп. За њим остаје белег крика.
Он једини не вапи за висинама.
Вилински народ.
Пчелице у кошницама
До пролећа.
[1] Петрос – средњевековни град, војно Петрушко утврђење од периода 12 до 14 века у Србији, налазио се на платоу планине Баба изнад данашњег села Лешја код Параћина
[2] Влах – сточар, чобанин
[3] Огненометница – спарава којом се избацују упаљена клубета ватре
[4] Collina – брежуљак,брдо, узвишење у другом веку нове ере, опсаде Римљана брдо на коме се налази манастир „Матера Петруша“ задржало је свој назив до дана данашњег.
[5] Рашани – Срби
[6] Сандалија – опанак од говође или свињске коже
[7] Суражица – хлеб справљен од раженог и пшеничног брашна
[8] Звездозналци – астролози
[9] Дрво обложено воском – у средњем веку писало се на таквом дрвету дрвеном писаљком
[10] Наћве – од липовог дрвета издубљен суд у коме се месио хлеб
[11] Сафин – сафир
[12] Мрваја – назив за језеро у средњем веку
[13] Крупица – мрвица
[14] Престоделц – дрвени разбој, неко ко тка и везе,
[15] Звек – бука, тресак
[16] Петруша – река под војним петрошким утврђењем
[17] Амбар – дрвене високе преграде у којима се чувају житарице
[18] Доушник – ухода, шпијун
[19] Видинска царина – испод Лештија (данашњег села Лешја) налазила се царина на видинском друму, данашњем регионалном пут Параћин – Зајечар, на месту где је у ово време лоциран Доротеј (бензинска пумпа и мотел под истоименим називом)
[20] Полуноштница – црквено богослужење у поноћ уочи Божића
[21] Светиљце – слабо светло, лампа напуњена козјим лојем из чијег суда који је од керамике,или метала, излази упаљен фитиљ који пружа светлост