Апстракт: У овом раду смо покушали да дамо одговор на функцију и економски значај насеља из периода старијег гвозденег доба и позног латена на подручију параћинске општине. Зато смо испитали карактеристике праисторијских налазишта у Давидовачкој котлини, у источном делу ове територије, где по броју доминирају археолошки локалитети из старијег гвозденог доба. Сматрамо да би овај рад могао да пружи смернице за будућа истраживања
Кључне речи: старије гвоздено доба, позни латен, параћинска општина, економија, функција насеља, путеви у праисторији
Увод
Параћинска општина са налази на југу средњег Поморавља и чине је три топографске целине. У централном делу источно и западно око реке Велике Мораве је равничарски појас. На западу се на равницу наставља благо заталасано побрђе и обронци планине Јухор.
Источно од Велике Мораве равница, која заузима значајан део територије овог дела општине, као и побрђе, које полако прелази у падине Јужног Кучаја и Самањца. Изузев долине Велике Мораве, која је једна од најзначајних комуникација централног Балкана од праисторије до данас, реке Црница и Грза су највећи речни токови (сл.1).
Рекогносцирањима општине, од оснивања параћинског музеја 1978. године, па до данас, идентификовано је преко 120 археолошких локалитета из различитих периода. Међу најзаступљенијима су налазишта из старијег гвозденог доба (800–500. г. п.н.е.) и позног латена I век п.н.е. – I век н.е., што је привукло посебну пажњу. Уочено је насеља заузимају различите површине, одакле се наметнуло питање њихове функције. Да бисмо лакше дошли до одговора у овом раду покушали смо да тражимо одговор на то питање, узимајући у обзир податке о локлитетима из Давидовачке котлине.
Геоморфолшке и хидрографске карактеристике
У источном делу параћинске општине јасно се истиче кретацејски кречњачки планински гребен Баба. Ова орогена формација се пружа од југа и југозапада према северу и североистоку, а доминира Давидовачким басеном, који је нагнут у правцу запад, југо-запад. Котлина је настала тектонским покретима. Током миоцена, испуњавало ју је море, које је сменило панонско језеро, на чијој се акумулативној равни формирала река Грза (Марковић 1954). Река Грза пресеца басен по правцу исток – запад, а око њеног тока су формиране алувијалне наслаге на које се настављају плиоценски пескови, глине и агломерати. За разлику од северног дела басена, извори на југу су веома чести, а потоци који се из њих развијају су кратки и бујични. Јачи извори се формирају на додиру плиоценских наслага и кречњака, док се после јаких киша Грза излива и плави околни терен (Дакић 1955, сл. 1). Ове хидрографске карактеристике објашњавају број савремених сеоских насеља формираних уз планинске падине.
Са друге стране алувијане равни садрже извесне количине хумусних и кречних материја и веома су плодне. Црвени пешчар им даје карактеристичну црвену боју, те стога личе на црвеницу, а и веома су плодни. Њихова плодност се одржава годишњим поплавама. Овде усеви сем атмосферске воде користе и плитку изданску воду и тако одолевају дуже суши (ibid 1955).
На западним и источним падинама Бабе је подзол, врста земље сиромашнија од смонице. Сама планина је прекривена танким слојем растреситог скелетног земљишта (ibid 1955). Све наведене карактеристике указују да је у овом делу земљорадња била доминантна привредна грана у односу на сточарство.
Историјат истраживања
Чувени путописац и истраживач Ф. Каниц први је скренуо пажњу на остатке фортификације и надземних објеката видљивих на Баби и њеним обронцима. Сматрао је да су највероватније подигнути у римском периоду или су пак средњевековни објекти подигнути на темљима ових страијих грађевина, обзиром на транзитни значај целе области (Каниц 1985). Ч. Марјановић на основу случајног налаза новчића Константина III, сина Константна Великог, грађевину на Баби такође везује за период римске доминације (Марјановић 1936). Каснија истрађивања ове објекте везују за средњевековни период. Његови описи и запажања су послужила као основа и инспирација за бројна истраживања и радове фокусиране углавном на проблем и идентификацију улоге поменутих грађевина и средњевековну Петрушку област (Јиричек, 1951; Милошевић 1962; Михаљчић, 1968, 1976; Тричковић, 1979; Прокић 1986; Вучковић 1999). Са оснивањем параћинског музеја 1978. г. почиње сакупљање податако о људима који су настанили ову долину у неким другим периодима, који су били запостављени у предходним истраживањима (Brmbolić 1981; Живанић 2002, 2010). У даљем тексту размотрићемо резултате рекогносцирања до 2009. г.,[1] пошто археолошких ископавања до сада није било. Акценат ће бити стављен на праисторијски период.
Каталог локалитета
У овом делу рада приказаћемо топографију и културно – хронолошку стратиграфију 17 вишеслојних локалитета на подручију између реке Грзе на северу Шуминог потока, Бреснице на западу, Скоричкиг потока на југу и планине Бабе на истоку (КО Давидовац, Плана и Лешје).
На источној периферији села Давидовац која је заправо зараван у западном делу Давидовачког басена и северно од реке Грзе на локалитетима Последња кућа са десне стране пруге (сл 1 / 1 – 3), Аеродром, Камењар, а на 50-ак метара западно одатле налазишта Хангар (сл 1 / 1-3), уочени су атипични фрагменти керамике који се на основу својих техничко – технолошких карактеристика могу определити у период старијег гвозденог доба и позног латена.
На око 1,5 km западно од овог локалитета, на издигнутој источној обали реке Грзе констатован је локалитет Селиште (сл. 1 / 4). Фрагменти су опредељени у период старијег гвозденог доба.
Идући даље ка истоку на око 200 m северно од села Лешја, на благој заравни источно од магистралног пута Параћин – Зајечар, која је заправо ниска тераса северног обронка Бабе констатован је локалитет Тршевине, Раскршће (сл. 1 / 5). Налази су такође опредељени у период старијег гвозденог доба, време римске окупације и средњи век (Живанић 2002).
Локалитет Врело (сл. 1 / 7) смештен је на платоу површине од око једног хектара, на северном челу планине Бабе, на надморској висини од око 300 m. Ту је у средњем веку била саграђена једнобродна црква посвећена Богородици, на чијим је темељима подигнут други црквени објекат, који је и данас у функцији. На истом простору налазе се јак извор и поток. Материјал који се чува у Музеју углавном је сакупљен током грађевинских радова 2004. г. који су се изводили у манастирском дворишту и источно од његових зидина. Налази су на основу стилско типолошке анализе опредељени у старије гвоздено доба I, по М. Гарашанину (Живанић 2010. и остала цитирана литература).
Ha северисточној падини планине Бабе, изнад локалитета Врело је налазиште локалитет Ћурчар (сл. 1 / 6), који је већим делом покривен грабовом шумом. Археолошки налази су датовани у познобронзано доба, старијегвозденодопски период и латен (Brmbolić 1981).
Рекогнисцирања планине Бабе (сл. 1 / 8) показала су да се покретан археолошки материјал налази на великој површини на самом гребену и падинама. Почевши од потеза Градац до Сувог града, до кога се стиже Коњском стазом до Самара, преко Римског бунара нађени су фрагменти лепа и посуда датовани у старијегвозденодопски и византијски период. Сем сухозида, кога помиње Каниц у својом путопису, непосредно изнад Мале Тескобе налажени су отесани блокови сиге, што сведочи о постојању архитектонских објеката. На истом потезу, пронађен је отвор висине од око 0,50 до 0,70 cm, који подсећа на малу, урушену пећину, око које су такође налажени атипични, усистњени фрагменти керамике. Остаци зидова са малтером и керамички уломци проналажени су и на јужном делу планине.
На западним оборнцима Бабе са обе стране локалног пута Плана – Лешје лоциран је локалитет Саревац (сл. 1 / 9). Налази опредељени у старијегвозденодопски и средњевековни период. Током средњег века шире подручије Саревца је било богато водом. Зато се данас део нешто јужније од локалитета зове Бара или Миливојевићска бара (Вучковић 1999; Живанић 2002).
Јужно од Саревца, на око 300 до 400 m од сеоског пута Плана – Лешје, констатован је локалитет Ивков кладенац (сл. 1 / 11) у близини истоименог извора. Обухвата површину од око 8-10 ha. Овај потез се помиње још као Дручин и Липовача. Налази су опредељени у старијегвозденодопски период.
На терасастом узвишењу, у суседству имања Гвоздена Стевановића из Плане документовано је налазиште Баба Јела (сл. 1 / 12). Узвишење је на надморској висини од 245 m, а од обала некадашњег потока удаљено око 50 m. Налази опредељени у старијегвозденодопски период (Живанић 2002).
Локалитет Липовац (сл. 1 / 10) лежи на левој страни пољског пута Плана – Саревац – Лешје. Налази су констатовани дуж читаве западне падине Бабе на надморској висини од 380 m. Обухвата површину од неколико хектара. Северна граница налазишта је југозападна падина брда Главица Налази опредељени у старијегвозденодопски период и средњи век (Живанић 2002).
Локалитет Над Бардином ливадом, Калењевац (сл. 1 / 15) се налази на десној страни пољског пута Плана – Голубовац – Бусиловац, односно левој обали Појиног потока. Налази опредељени у старијегвозденодопски и средњевековни период.
Рекогносцирања десне обале потока Бреснице указала су на локалитет Беле Воде (сл. 1 / 13), који се налази непосредно до каптираног извора Беле Воде, на благој падини до заравни греде са које се види село Лешје. Налази опредељени у старије гвоздено доба и римски период. На око 400 до 500 m у правцу југоистока, према селу Плани констатовани су фрагменти старијегвозденодопске керамике.
Налазиште Пујин Поток, Врбица (сл. 1 / 14) је смештено на око 2 km источно од села Плана у саставцима Пујиног Потока и потока Радљево. Обухвата имања Благоја и Милана Ђурђевића, Томислава Живковића и Стана Вељковић. Налази датовани у старијегвозденодопски период и средњевековни период.
Закључна разматрања
Сакупљени подаци о праисторијским локалтетима сугеришу да је јужни део Давидовачког басена био интензивно насељен током старијегвозденодопског периода. Обзиром на малу међусобну удаљеност налаза на локалитетима Аеродром, Камењар, Хангар (сл? / 1 – 3) и Последња кућа са десне стране пруге могло би се закључити да се у равници, у источном залеђу брда Чукар, непосредно пре клисуре реке Црнице формирало такође једно насеље из истог периода. Слична ситуација је и са локалитетима у околини Лешја, где налазишта на планини Баби, Тршевини и Селиште чине један локалитет, релативно велике површине. Велика је вероватноћа да је једно велико гвозденодопско насеље обухватало североисточни део Параћина и његову периферију (Filipović, Mladenović, Vučković 2019), док су недавна истраживања западне обале Велике Мораве такође показала сличне резултате. Стога бисмо у овим случајевима радије употребили назив пункт, што је заправо ближе одређује део локалитета. Овде би се постављало питање о типу насеља и њиховој функцији. На Баби су пронађени остаци лепа и каменог зида, који указују на утврђење. Међутим, ови налази не могу јасно хронолошки датовати обзиром да је сем старијегвозденодопског, проналажен и материјал из византијског периода. Када су у питању налази који потичу са падина ове планине, као у случају налаза са чела, сматрамо да морамо бити опрезни у њиховом тумачењу. Узимајући природу растреситог подзола и могућност дефорестизације током позне праисторије, њихово присуство на стрнмим странама Бабе може бити последица ерозивних процеса.
Старије гвоздено доба карактерише промена у насељености појединих области, али утисак је да је овој део средњег Поморавља био равновемерно насељен (Живанић 2002; 2010). Са развојем металургије и у потрази за рудом гвожђа брдска и планинска подручја постају настањена дошљацима из Баната, Млаве, Ђердапа, а касније и Срема, почевши од XII миленијијума пре нове ере. Подручја око Млаве и јужно од Ђердапа су богата рудом бакра, важне компоненте за производњу бронзе и бронзаних предмета, као и самородног злата у неколико водених токова. Ова активност довела је до развоја трговине са моћном Микенском цивилизацијом на југу Балкана. Са њеним сломом, зајднице из рудоносних подручја се селе у околне области, носећи са собом знања о металургији. Брдско-планинска подручија су била богата шумом, неопходаним извором у процесу топљења руде. Велике површине под шумом у равничарским пределима су посечене, што је довело до поплава и депопулизације. Сточарство којим су се такође бавили, у новонасталој ситуацији постаје веома важна економска грана. (Трбуховић 1969: 45; Стојић 2004: 293–294). Значај слива реке Грзе као важне комуникације у праисторији је већ наглашен у недавно објављеној литератури (Filipović, Mladenović, Vučković 2019), што се може довести у везу са екслоатацијом бакра чија лежишта су констатована на западним падинама Самањца, потезу Обрадова столица – Јаворац, средњег тока реке Ресаве, шире околине Сисевца и падинама Јужног Кучаја, јужно од Сисевца. Златоносне кварцне жице се јављају на целом старопалеозојском простору Кучаја, дужине од онеколико стотина метара и дебљине до 3 m. Трагови експлоатације овог минерала су видљиве у Кленцушком потоку, међутим њихова старост није одређена. Лежишта руде гвожђа су документоване на око 26 km источно у близини села Криви Вир. Нешто ближи депозити ове руде документовани су на око 20 km југоисточно близини Мозгова, којим се управо стиже уз западне падини Бабе. Другим речима страијегвозденодопско насеље на северним падинама Бабе представља важно комуникационо и последично економско чвориште (Tumač za geološki list Paraćin 1981: 46, sl. 4; геолошка карта Kрагујевац-Зајечар 1954). Очигледно је да се у северном и источном залеђу проучаване области може рачунати са интензивном рударском активношћу. Није искључено да се рударење и обрада и производња предмета од бакра може везати још за период Винчанске културе, директно или индиректно за насеља Мотел Слатина и Турска чесма који су такође у близини ове рудоносне зоне, што би даља истраживања могла да покажу.
Резултати указују да је овај део долине био ретко насељен током латена. Материјални остаци из ово периода констатовани су само на налазишту Ћурчар на падини Бабе и Хангар код села Давидовца. Међутим у доњем току Црнице, односно у Параћину и његовој непосредној околини, те источном обалом Велике Мораве присуство насеља из овог периода веома велика (Живанић, Срндаковић 2002). Претпостављамо да се ради о економском и стратешком значају који је овај део Поморавља могао да има након успостављања римске власти у првој половини I века и изградњом саобраћајнице Via Militaris, коју је пратила густа насељеност.
Сматрамо да би овај рад могао да пружи даље смернице за истраживање ове области у праисторији, а да би детаљно рекогносцирање терена и археолошка ископавања могла да потврде изнете претпоставке.
Библиографија
Brmbolić, M., 1981. Arheološka rekognosciranja – područije SO Paraćin, Arheološki pregled 22: 187–189.
Вуловић, Б., 1972, Црква Св. Богородице у средњевековној Кулајни, Необјављени резултати једног истраживања, Зборник за ликовне уметности 8, Београд.
Вучковић, П., 1999, Нова топономастичка истраживања у поседу властелинства у Петрусу из повеље патријајрха Јефрема (1376 – 1379), у: (ур. Петковић Ђ.) Петрушка област у Средњевековној Србији, Параћин: 77- 86.
Дакић, Љ., Б., 1955, Слив Црнице, Зборник радова САН, Географски институт
(11): 105 – 160.
Живанић, В., 2002, Извештај са рекогносцирања локалитета у општини Параћин у 1998. години, Гласник Српског археолошког друштва19:275–284.
Живанић, В., Срндаковић, А., 2002, Познолатенски локалитети на подручју општине Параћин, Гласник Српског археолошког друштва 19: 125–136.
Живанић, В., 2010, Нови резултати истраживања праисторијских локалтета са територије општине Параћин, Гласник Српског археолошког друштва 26: 85 – 96.
Jиричек, К, 1951, Војна цеста од Београда за Цариград, Зборник Константина Јиричека I, САН, Београд.
Каниц, Ф., 1985, Србија: земља и становништво од римског доба до краја XIX века, друга књига, Београд.
Марјановић, Ч., 1936, Ћуприја, Параћин и Јагодина, историјски и културни преглед, књига трећа, Од Римљана до пада Србије 1459 год.
Marković, Đ. J., 1954, Relief du Bassin de la Crnica et de la Grza, Recuel des travaux del Acad. Serbe des Sc – Institut de geographie XXXIX – 7.
Милошевић, Д., 1962, Средњевековна некропола у селу Лешју код Параћина, Зборник радова Народног музеја, III, Београд.
Михаљчић, Р., 1968, Где се налазио град Петрус?, Прилози КЈИФ, књ.34, св. 3 – 4, Београд.
Михаљчић, Р., 1976, Прилог српском дипломатару, даровнице властеоске породице Вукосављевић, Историјски гласник 1-2, Београд.
Прокић, Р., 1986, Средњевековна архтектура Петрушке области. Крагујевац
Стојић, М., 2004, Пањевачки рит, посебна издања, Археолошки институт, Београд.
Трбуховић, В., 1969, Преглед густине насељености кроз праисторију Србије, Старинар н.с. XIX, 1969: 39 – 46.
Tричковић, Р., 1979, Ћуприја и средње Поморавље до првог српског устанка, Бој на Иванковцу 1805., Београд.
Тumač za list Paraćin K 34-7. u: Osnovna geološka karta SFRJ 1:100 000, Beograd: Savezni geološki zavod, 1-50.
Filipović, V., Mladenović O., Vučković, V., 2019, Archaeological site of Bolnica in Paraćin and its importance for the prehistory of the Central Morava Region – a contribution in chronology and horizontal and vertical stratigraphy, Starinar LXIX;
[1] Последња истраживања су обављена 2018.г. Анализа резултатата је у току.