БИОГРАФИЈА: БОЖИДАР ВИТАС
Божидар Витас, рођен 26. новембра 1939. године у Београду, на Дорћолу, где и сада живи. Светлописањем се бави од 1957. године. Самостално излагао 138 пута (86 изложби светлописа, 15 пројекција дијапозитива у боји и 37 пројекција светлописа) широм Србије. Два пута самостално излагао у Солуну, једном у јапанском граду Тaђимију, осам пута у Франкфурту на Мајни, два пута у Добоју и једном у Требињу, Вишеграду и Броду (Република Српска), једном у Травнику (БиХ), једном у Перту (Аустралија), три пута у Виндзору (Канада). Учесник је 297 колективнних изложби и ликовних манифестација у земљи и иностранству, као и 67 саборовања (колоније) ликовних уметника. Потписник је светлописа у многим каталозима ликовних уметника и саборовања уметника. Фотографије, приче и приказе објављивао је на интернет страницама Фото савеза Србије, Удружења ликовних уметника „Сергеј Јовановић“ из Београда, у информативном листу железничара Србије „Пруга“ и часопису „Српска реч“ који излази у Франкфурту на Мајни.
Приредио и објавио: фотомонографију о рукомету Око рукомета (2005); фотомонографију мотива везаних за железницу Дуж пруге (2006); прву збирку поезије железничара Србије Док возови пролазе (2007), илустровану својим светлописима; монографију Удружења уметника Железница Србије – Арс лонга вита бревис (2012), илустровану својим светлописима; изложбене каталоге уз ИСБН и ЦИП број Народне библиотеке Србије: Фотографије (2007); Светлописи – Срцем и душом уз народ Јапана (2011); Са вером у Светосавље (2012); Путеви и раскршћа – 17 векова Миланског едикта (313 – 2013) уз благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја(2013); Светлописани чланови УЛУ „Сергеј Јовановић“, Београд (2013); 900 година од рођења Стефана Немање, уз благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја(2014); изложбенекаталоге: Вера, љубав и нада, уз благослов Његове Светости Патријарха српскох г. Павла (1994); Тиховање у Хиландару – 800 година манастира (1998); Прича о селу (2006);Милосрдни анђео – Да се не заборави (2009) сећање на бомбардовање Београда; Уз слику је све лепше – Божидарипријатељи(2008); Крајолик, изложба сликаи светлописа четири аутора (2009); Духовни хоризонти (2010); електронску брошуру (ЦД) каталог мултимедијалне манифестације Иви Андрићу у част – поводом 50 година од доделе Нобелове награде за књижевност (2011); електронску брошуру (ЦД) каталог међународне мултимедијалне манифестације Сећање на Стерију – сабор литерарног стваралаштва (2013) и друге; електронску брошуру (ЦД) каталог манифестације Сећање на Његоша – сабор песничког стваралаштва (2013); брошуру – каталог 19. ликовне колоније „Перилипац 2013“ на 22 стране формата 21 х 21 центиметар са 63 светлописа; у издању HELICON PUBLISHING, Панчево, брошуру ДУХОВНИ ХОРИЗОНТИ, уз благослов Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја и са репродукцијом 54 светлописа у црно белој техници и са приказима деветорице истакнутих уметника (2015); електронску брошуру (ЦД) каталог манифестације Књижевно путовање „Романтиком“(2015); електронску брошуру (ЦД) каталог манифестације Молитва Светом Сави (2016).
Књига – збирка кратких прича под називом ПЕРЛЕ – кратке приче и фотографије, изашла је из штампе новембра 2017. године. Штампана је у тврдом повезу, формата А4 на фином кунсдрук папиру са 168 страница.
Књига Сретох људе лица чиста – Портрети, изашла је из штампе фебруара 2020. године. Штампана је у тврдом повезу, формата А4 на фином кунсдрук папиру са 193 странице. и 205 црно-белих портрета особа са којима се аутор дружио: сликари, музичари, књижевници, спортисти, глумци, певачи, прдузетници, новинари, кисторичари уметности…
Организовао је и водио 37 књижевних сусрета од којих се издваја: Манифестација посвећена 200.тој годишњици од доласка Доситеја Обрадовића у Србију (2007); манифестација Иви Андрићу у част поводом 50 година од доделе Нобелове награде (2011); Сећање на Стерију – сабор литерарнох стваралаштва (2013) и Сећање на Његоша – сабор песничког стваралаштва (2013); Књижевно путовање „Романтиком“(2015); Молитва Светом Сави (2016. и 2018.); Сећање на Бранка Ћопића (2016), Светом Трифуну у част (2017); Сећање на Филипа Вишњића (2018), у Железничком музеју у Београду; На колосецима културе (2018), у Матици исељеника и Срба у региону.
Организовао је десет концерата камерне музике у извођењу гудачког састава „Романтика“.
Организовао је и приредио више од 90 колективних изложби слика, фотографија и вајарских радова као и више десетина самосталних изложби других аутора.
Организовао је и водио 10 саборовања (колонија) ликовних уметника.
Више десетина пута пригодним говорима је отварао самосталне изложбе сликара, вајара и фотографа.
Више пута, као члан разних комисија за одабир и доделу награда на изложбама фотографија, међу којима су биле и оне међународног ранга, имао је прилику да се упозна са стваралачком активншћу уметника фотографије са свих континената.
На досадашњим изложбама приказао је јавности више од 4000 различитих фотографија и око 1300 различитих дијапозитива у боји. У музејским, галеријским и приватним колекцијама у земљи и иностранству, у више држава на четири континента, има више од 500 фотографских и десет књижевних радова.
У електронском облику оставио је богату фото документацију о догађајима и свом боравку у тим крајевима: Градској галерији у Вишеграду, Република Српска, више од 4000 светлописа;
Храму Рођења Пресвете Богородице у Прилипцу око 19000 светлописа; Центру за културу Добој, Република Српска, око 2000 светлописа; Туристичкој организацији Бијељина, Република Српска, око 10000 светлописа; Удружењу књижевника Србије око 1000 светлописа; Установи за образовне услуге КОДЕКС, у Пожаревцу, више од 2000 светлописа; Српској књижевној радионици Франкфурт на Мајни, око 2000 светлописа; Храму Свете Петке у Сурчину, више од 3000 светлописа.
Светој српској царској лаври манастиру Хиландару даривао је 50 дијапозитива у боји и два урамљена светлописа веливеличине 80 х 100 центиметара; Српској православној цркву у Перту, Аустралија, 50 светлописа српских храмова и манастира; итд… итд… богата је оставштина институцијама у којима је боравио.
Добитник је педесетшест награда и признања из области фотографије, од којих 25 међународног ранга. Добитник је четири признања ФИАП. (Међународна организација уметничких фотографа – Fédération Internationale de l’Art Photographique – 2003. године).
Добитник је Награде за животно дело (2014), које додељује Удружење уметника Железница Србије за врхунски допринос развоју и угледу Удружења уметника Железница Србије, укупне стваралачке активности и ширењу културе у Републици Србији и свесрпском културном простору.
Добитник је Златне значке за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе, коју додељује Културно просветна заједница Србије и Министарство спољних послова Републике Србије – Управа за дијаспору и Србе у региону а под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије (2016). Добитник је Светосавског Благодарја Удружења књижевника Србије (2019), које се додељује у знак посебног признања за трајни допринос угледу и развоју Удружења књижевника Србије.
Члан је и један од оснивача Удружења уметника Железница Србије (1998).Члан је Удружења новинара Србије (1995); Међународног удружења новинара (2008); Фото савеза Србије (1995); ФИАП – међународног удружења фотографа (Internationale de l’Art Photographique) (2008); Удружења ликовних уметника «Леонардо» из Нових Бановаца (2006) и Удружења ликовних уметника «Сергеј Јовановић» из Београда (2009).
Почасни је члан Српске књижевне радионице Франкфурт на Мајни и Књижевног салона поезије СТЕНКА, Београд.
Спортиста, рукометаш. Играч, тренер, спортски радник, судија.
Судио 1330 рукометних утакмица од којих 39 међународних клуских и 5 међудржавних.
Добитник је више награда и признања за изузетан допринос општем развоју, омасовљењу, афирмацији и највишим спортским резултатима рукометне игре од којих се издваја: Плакета поводом 30. годишњице ослобођења Београда, 1974. и Златна значка Рукометног савеза Србије, 1975.
Заједница железничких спортских клубова Србије прогласила га је за најбољег спортског радника у 2008. години доделивши му златну плакету и џепни сат „Железнице Србије“.
Студијска путовања – посета галеријама и музејима: Минхен, Франкфурт, Берлин, Дортмунд, Сасниц, Визбаден, Гајнау, Цирих, Базел, Луцерн, Малме, Беч, Салцбург, Венеција, Трст, Варшава, Краков, Катовице, Пшемисл, Праг, Брно, Париз, Стразбур, Софија, Букурешт, Темишвар, Будимпешта, Ђер, Истанбул, Атина, Тесалоники, Јанина, Мецово… музеји и галерије главних градова бивших република које су сачињавале Југославију и …
На ИНТЕРНЕТ мрежи могу се видети више ТВ репортажа о уметничкој активности. Активни је излагач светлописа у групама „Мој Београд душу има“; „Парвославље на интернету“; „У фокусу“; „Мој фото коментар“; „Дунавски венац Борча“; „Грчка и Србија“ и… наравно, на својој фејсбук страници.
Трагајући за сопственим смислом, за суштином постојања унутар животног вртлога, направио је калеидоскоп сопственог одраза, опредмећујући светлописима своје импресије, ради давања свима другима.
Нафора
Беше то велика свечаност. Освештавала се црква Светог Василија Острошког у Новом Београду. Освештање је чинио Његова светост патријарх србски господин Павле. Пред црквом мноштво света. Унутарњи простор пун. Места нема нити за једног верника а многи би хтели да буду сведоци овог значајног тренутка.
Пред крај свечане литургије, док су свештеници изговарали речи молитви, Његова светост је припремала нафору. Пришао сам сасвим близу, толико близу да сам могао осетити топлину којом зрачи Његова светост. Није нас делило ни педесет центиметара. Направио сам један снимак, па онда други… Старачка рука чврсто је држала нож којим је секао нафору на ситне комадиће. Мрвицама које су врцале по столу није дозвољавао да ту остану. Нежно их је сакупљао и руком приносио устима. Тај свети хлеб је за јести а не да остане на столу. Када сам подигао фотоапарат да направим и трећи снимак Његова светост ми је само лаганим покретом руке ставила до знања да је било доста снимања.
Без поговора сам се прекрстио и удаљио од Његове светости. Наставио сам да снимам свечану литургију којом је освештана новоизграђена црква Светог Василија Острошког у Новом Београду.
Бебића Лука
Малено село Бебића Лука сместило се уз речицу Јабланицу и тихо мирује уз жубор бистре воде. Нечује се граја млађарије; одлутали и расули се по белом свету. Остали само старци и старице да тугују и кукају за временима када је око Јавбланице врило као у кошници. Не јадају се, мирно и трпељиво испредају своје животне приче, наравно, онима који желе да слушају. Међусобно се добро познају.
Лета Господњег 2014. крајем октобра рече ми Милена Бебић: „65 година ми је, живим сама у овој пустаији. Некада, када сам се удала у Бебиће, у породицу Михајла, било нас је овде 30 чланова породице. По деди Михајлу име доби мој син. Нема га овде. Отишао у Чешку, у Праг и тамо живи са породицом. Сврати понекад. Видимо се и опет останем сама. Врвело је некада овде и знало се ко шта ради. Стизала сам у поље, кувала и месила хлеб за сву ту чељад и није ми било тешко. Данас све пропада. Не могу ти ја то сама. Радим колко да преживим. Погледај ове куће! Греота. Све пропада“.
Педесетак метара ниже, Јабланица тихо тече. Као да плаче. Као да јој недостају гласови млађарије. Нису јој доста тихе приче стараца који седећи на дрвеним клупама хватају зраке октобарског сунца.
Недалеко од домаћинства Милене Бебић сместио се Ранисав Несторовић. Удо се у Бебиће. Рођен у селу Ребељ, недалеко од Бебића Луке, давне 1933. године. Кућа у којој борави грађена је 1918. године. Те године многе мушке главе из Бебића Луке ратовале су на Солунском фронту па су кућу градиле жене под управом старца Живорада који није могао отићу на франт.
Са женом Милицом прославио „златну свадбу“. Каже: „Причало се по селу да је то било величанствено славље. Милица је то и заслужила!“.
Упокојила се после 53 године проведене са Ранисавом. „Кад устанем ујутро све гледам неби ли је видео како припрема нешто по кућу. Много ми недостаје“ – вели ова крепка и живахна старина. Нуди ме непрсканим јабукама сложеним у алуминијумском лавору па вели: „Узми, непрскане су. Милица је волела да их држи у овом лавору!“.
Око нас све подсећа на српско домаћинство из прошлих времена. Нема ту ничег од данашњих новотарија. Шпорет на дрва, старе шерпе, дрвене чиније… ту су и дрвене кашике и виљушке. Ножеви су метални али старе израде. По дрвеним дршкама се види да су употребљавани дуги низ година. Кревет прекривен тканим прекривачем. Троношци уместо столица.
Пред кућом казан за печење ракије. Још се дими. Управо је завршио печење ракије од шљива маџарки и белавки. Испекао Ранисав 24 казана. Биће ту око 200 литара добре „мученице“.
Самује Ранисав и не жали: „Живот ми је био пун. Имам два сина, један је у Ваљеву а други у Земуну. Обојица су породични људи, обилазе ме. Хвала им. Овде народа нема па се радујемо сваком намернику. Добро сте нам дошли да мало попричамо“ – рече ми на растанку Ранисав. Доле, недалеко од куће, Јабланица тече мирно.
Паорски шаљивџија
Еј, човече, кад би само сели да ти причам шта сам све претурио преко главе. Дуго би смо обојица поживели. Ти слушајући а ја причајући. Него, да ти кажем како сам бирао између мотке и ракије мученице.
Давно је то било, још увек се сећам као да се догодило јуче. У Мокрину, данас светски познатом месту по борби гускова и туцању куваних јаја, играла се рукометна утакмица. Иха, има томе више од четрдесетпет година. На ливади, обележеној кречом и канапом заљубљеници у рукометну игру мушки су се борили за сваку лопту. Навијача сијасет. На пољу је остао само онај који је морао да заврши пољопривредне радове.
Судио сам утакмицу пред свакаквим навијачима али Мокрин памтим по једном паору који ме је истовремено уплашио а и развеселио. Тада се није судило у пара па да са колегом поделиш и добро и зло. Судио је само један судија. Е, тај један, тада у Мокрину пре скоро педесет година, био сам ја. Први пут у Мокрину. О играчима ништа нисам знао нити о паорској нарави посматрача утакмице. Елем, утакмица траје, сунце огрејало, мени зној низ леђа. А где се данас игра под врелим сунцем, побегло се у затворене хале. Лако је овим данашњим судијама, што пропусти један видеће други. А и публика је другачија, одвојена оградом и подаље од судија. Ту је и свакојако обезбеђење. Ја сам тада био препуштем сам себи. Трчим уз аут линију пратећи акцију кад, поред мене се створи паор осредњих година, могао би ми бити отац, трчи и он поред мене. Само, видим да у десној руци држи подебљу мотку а у левој флашу – литрењак са ракијом мученицом. Натегао неко већ из флаше, види се. Трчи паор поред мене и каже ми: „Судија, бирај!“.
Млад сам, брз а могу и да прекинем утакмицу па да удаљим овога што не знам шта ми мисли. У магновењу, ваљда такав треба да буде рукомени судије, одлучих да узмем флашу.
Оде гутљај мученице у грло а из паоровог грла зачу се громко: „Судија је наш човек, нећемо му ништа!“ Смеје се паор, баци ону штапину на ливаду и придружи се насмејаној бублици од којих добих буран аплауз.
Утакмица се заврши на опште задовољство а мени оста да се сећам Мокрина и мокринских паора.
Огрлица
Точкови воза равномерно клопарају преко саставака шина док ветар помера прозорске завесе. Купе пун. Шест путника. Један увелико спава док други прелистава некакав часопис. Преко пута мене седи постарија женска особа. Ћути. Нисаким ништа не збори. Са другаром Дулетом разговарам о Хиландару. Упутили смо се у молитвену посету. Успут, свакако ћу направити и неке снимке да покажем где сам био и шта је то Хиландар. Реч по реч и покоји поглед на жену преко пута и приметих да ме некако чудно загледа. Свашта ми је падало на памет али сам успео да оћутим. Пред сам долазак у станицу Ниш жена устаде, скиде златну огрлицу коју је носила око врата и пружи ми је: „Понеси, молим те, ово и предај Богородици“!
Неупита ме ни за име ни презиме, само ми тутну огрлицу у руке и напусти купе. Видео сам је како нестаје у гомили која је сишла у Нишу.
По доласку у Хиландар испричао сам оцу Василију, тадашњем првом епитрофу манастира, шта ми десило а он ми рече: „Однеси то Богородици, то је њено“!
Однео сам огрлицу у цркву и ставио је уз остале дарове ходочасника које сам ту затекао.
Ни ја нисам питао жену која ми даде огрлицу за име и презиме.
Портрет без портрета
О Васкрсу лета Господњег 1998. молитвено боравећи у светој србској царској лаври манастиру Хиландару немо сам стајао и посматрао унутрашње зидине вишевековне грађевине и два висока чемпреса који својом сенком чувају прелепо здање хиландарске цркве. Веранда монашке келије на којој сам се затекао пружала ми је поглед на сав унутарњи део највеће духовне светиње србскога рода. Кроз главу ми пролазе мисли и сам себи говорим унутарњим гласом: „Боже, па овде је стајао и Свети Сава“.
Одједном, иза мојих леђа чух шкрипу дрвених двери и махинално се окренух. Остадох нем и за тренутак збуњен. Предамном је стајао старац у монашкој одори а као да је пред мојим очима сам Исус Христос.
Збуњеност је кратко трајала јер ме старац тихим гласом врати у стварност: – Видим, често боравиш у Хиландару, одакле си и како ти је име?
Божидар, одговорих му осећајући топлину која ме обузима. Из Београда сам.
– Божидар, понови тихим гласом старац, лепо име, од Бога дар. А, како је у Београду?
Неодговорих на ово питање јер ми се тог тренутка приказа изложба мојих светлописа а међу њима и портрет старца који стоји испред мене. Пред портретом људи се тискају и у тишини посматрају ведро и благо лице које зрачи топлином, миром и спокојством. Сва та благост невидљивим путем прелази на посматрача.
Овде, на хиландарској веранди монашке келије, та благост лагано улази у моје тело и моју душу.
Оче, могу ли да вас фотографишем? Упитах страца јер тако доликује на овом светом месту, ништа не радити без благослова.
– Немој, ја се никад нисам фотографисао“!, тихим, једва чујним гласом рече ми старац и упита ме за мој Београд.
Настависмо разговор о Београду и Србији, о мом боравку у Хиландару, све док ми старац није погледом показао како сунце лагано залази за оближња брда која окружују Хиландар.
– Биће лепо време за фотографисање, видећемо се ми опет“! рече ми старац, погледа према цркви и врати се у своју келију.
И данас осећам његову благу руку којом ме милује по коси док се опрашта самном.