Biografija:  Dušan Stamenković

Rođen je davne 1952. godine u Svetozarevu, današnjoj Jagodini. Najlepše đačko doba je proveo u Ćupriji i u Beogradu. Diplomirao je na Saobraćajnom Fakultetu Univerziteta u Beogradu na Odseku za drumski saobraćaj. Stečena stručna znanja je koristio da bi zarađivao platu u Velmortransu, Privrednoj komori, Moravi Internacional, Ministarstvu odbrane i Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Bio je jedan od osnivača Saobraćajno-tehničke škole u Ćupriji i spoljni saradnik u školi. Pamti ga oko 500 učenika koji su kod njega polagali maturski ispit.

Pet godina je bio predsednik Školskog odbora u Gimnaziji u Ćupriji.

Nalazeći se na kadrovskoj listi Narodne Skupštine Republike Srbije bio je član Upravnog odbora JP Srbijavode.

Ispred Privredne komore je bio arbitar u raznim komisijama.

U saradnji sa Institutom Saobraćajnog fakulteta učestvovao je u izradi Studije o robno-transportnim centrima u Jugoslaviji.

Sarađivao je sa CIP-om na izradi Studije o saobraćajnom povezivanju Jagodine, Ćuprije i Paraćina, poznatijoj kao studiji o trolejbusima.

Bio je niz godina u izvršnoj vlasti u lokalnoj samoupravi u Ćupriji.

Učestvovao je u organizaciji prenošenja mošti Cara Lazara u manastir Ravanicu.

Rukovodio je do sada najvećom manifestacijom proslave Boja na Ivankovcu.

Kao stalni sudski veštak za oblast saobraćaja učestvovao je u oko 2.500 sudskih sporova, a veštačio je drumska vozila za Carinu i osiguravajuće kompanije u preko 1.000 slučajeva.

Poseban doprinos je dao u Rotari klubu Ćuprija Morava kao I u Rotari Distriktu.

Znanje stečeno u studentskim danima u Foto-Kino Savezu Srbije primenjuje u izradi kratkih filmova i pravljenju fotografija, od kojih su mnogi vezani za afirmaciju Rotarija. Stalno je prisutan na društvenim mrežama, na Facebooku, Twiteru i na YouTube.

Na ličnom web sajtu objavio je nekoliko stotina tekstova I fotografija.

Najlepše se oseća u krugu porodice, sa suprugom i dvojicom sinova.

ГАРНИЗОНСКО МЕСТО ЋУПРИЈА

Заједљиво је питање да ли ће Ћуприја да постане месна заједница у Параћину или у Јагодини. Према гласању на последњим политичким изборима у сва три града победу су однеле различите странке, па зато неки тврде да ће управо Ћуприја да буде административно седиште са приградским насељима Параћин и Јагодина.

Може ли да постоји држава без војске?

Тамо где име војске, има и државе, односно државне власти.

Мењале су се војске у Ћуприји, баш онако како су и државе постојале – римски каструм Хореум Марги (од почетка 2. века до средине 5. века), па турско и аустроугарско утврђење (18. век), а онда српско, југословенско и на крају опет српско гарнизонско место Ћуприја.

Нераскидива је веза између војске и Ћуприје.

Историчари напомињу да је у Првом српском устанку војска била први пут организована формација која је ушла у борбу против турске војске баш код Ћуприје, код Иванковца (дани Преображења 1805. године). Као да је та добијена битка била предсказање да ће Ћуприја да буде опет некакав „каструм“ (утврђени град).

У Ћуприји, као нахијском седишту од 1835. године, Кнез Милош Велики је године 1837. сазидао касарну за коњицу. Била је то спратна зграда од непечене цигле. Поред касрне су направљене коњушница, магацин (амбар) и војни магацин (арсенал). Војничка кухиња је била, као и зграда касарне, направљена од непечене цигле и била је покривена ћерамидом. На великом плацу је било довољно простора за мањеж (школу јахања и коњичку школу).

Прва српска касарна у Ћуприји је била велика и у њој је боравило 10 официра и 232 војника – цео коњички ескадрон.

Мостове преко Велике Мораве рушила је најчешће горопадна река, а и разне војске су се трудиле. Због тога је средином деветнаестог века (1865. године) у Ћуприји формирана прва понтоњерска војна јединица српске војске у којој су до тада постојале само пешадија, артиљерија и коњица. Војна инжињерија тога времена је као и у Француској и Немачкој, учествовала у изградњи инфраструктуре своје државе.

За војну коњицу је морала да постоји ергела добрих коња, па је тако формирано и Добричево (1852. године), названо по прелепој Добрили. А за војне инжењере, ветеринаре и лекаре, као и за остале официре, почела је градња кућа уз касарну.

Поред војске, млада држава Србија је у Ћуприју сместила и судство са апсаном која је прерасла у прву државну робијашницу. Ћуприја тако постаје седиште државне управе, добија праву школу (1833. године), првог лекара – физикуса (1835. године),  двоспратну зграду касарне (1837. године), пошту (1842. године), библиотеку (1868. године), обданиште, окружну болницу (1881. године), а касније железничку станицу (1884. године), локалну телефонску централу (1903. године), …

Индустријализација Србије почиње са експлоатацијом квалитетног угља из Сењског мајдана (1852. године), најпре за потребе тополивнице у Крагујевцу, а онда и за железницу (1884. године) и друге фабрике које у сред Србије изграђују Италијани, Немци, Французи, Чеси и други странци.

У Ћуприји се након завршетка Великог рата брзо развија грађанско друштво. Гарнизонско место Ћуприја добија артиљеријску школу и са њом новоизграђену велику зграду касарне. Официри и подофицири Војске Краљевине Југославије жене се Ћупричанкама и остају да живе поред Велике Мораве.

Официри у Краљевини Југославији су увек и свуда били уважени гости.

После Другог светског рата Гарнизонско место Ћуприја добија на све већем значају у ондашњој ЈНА. Ту је не само школски центар за обуку, него и седиште једне Гардијске јединице и велике резервне војне формације. Уз то, у Ћуприји се налази и војни окружни административни центар.

Другови официри, подофицири и војници, из свих делова велике Југославије, долазе и одлазе из Ћуприје. Многи се жене, добијају децу и остају да живе поред Велике Мораве исто онако како су то чинили господа официри и подофицири у војсци Краљевине Југославије.

Прве велике стамбене зграде у Ћуприји у другој половини претходног века зидају се за потребе војске. Руше се старе куће у главној улици код моравског моста, зида се низ зграда у центру Ћуприје, па у делу код зелене пијаце… Да није зграде Фонда ПиО у главној улици, затим банкарске зграде у Танаска Рајића, две омање зграде у улици Лоле Рибара и пар железничких зграда, уз предратну колонију фабрике шећера, рекло би се да је Ћуприја у потпуности војнички град.

Зелена пијаца у Ћуприји постаје најскупља пијаца у богатом Поморављу, јер стотине официрских супруга не питају колико шта кошта. Град добија две робне куће из Словеније – „Емону“ и „Меркатор“, са ексклузивном робом. Највише се у току месеца купује кад стигну официрске плате.

Међу најзначајнијим војним полигонима у великој Југославији јесте интервидовски полигон на Пасуљанским ливадама. Скоро сваки трећи припадник ЈНА, редовног и резервног састава, запамтио је кишу и блато изнад Сењског Рудника.

Дом ЈНА се преселио из старе приземне зграде у Курсулиној улици, која није порушена 1999. године, у лепу вишеспратницу у самом центру Ћуприје, која је постала место окупљања не само официра и подофицира, него и свих грађана из Ћуприје и суседних градова. Била је привилегија имати чланску карту с којом је једино могло да се уђе у део зграде са кафаном и модерном кугланом, а у великој позоришној и биоскопској сали одржаване су поред разних манифестација и прославе ђачких матура, па и велике свадбе. Дом ЈНА је постао Дом Културе у коме су гостовали највећи југословенски уметници.

У сваком школском одељењу било је неколико ђака из официрских породица. По потреби службе њихових очева напуштали су Ћуприју и одлазили најчешће у Београд и у Крагујевац. Данас ти некадашњи ђаци долазе на матурске прославе и упоређују Ћуприју из тих лепих, безбрижних дана, са оронулим зградама у главној улици. Не могу да верују да је Дом ЈНА запуштен, да је робна кућа „22. Децембар“ својеврсни споменик несталој држави, да је у граду све мање и мање становника…

Неке нове генерације бавиће се истраживањем шта се налази испод касарне у Ћуприји, вероватно право археолошко благо старо више хиљада година. Будућност и прошлост се нераскидиво прожимају.

Гарнизонско место Ћуприја још увек постоји. Војска и Ћуприја имају заједничку судбину.