Eвропска иницијатива пословних жена“ЕвроЖена“ – БЕОГРАД, СРБИЈА

Презентација радова за сарадњу жена које раде средњевековне српске златовезе и терзијски вез са Косовa, као и остале националне везове у циљу представљања Србији и свету културу баштине, а за потребе сарадње.

 ХОДОЧАШЋЕМ ИНОКИЊЕ ЈЕФИМИЈЕ МРЊАВЧЕВИЋ, КОРАКОМ ИЗ СРЕДЊЕГ ВЕКА У ОВОВРЕМЕНО ДОБА

Свети оци рекли су: „Све ручице благословене су“.

У континуитету златног доба српске средњевековне државе за време владавине цара Срба и Грка Стефана Душана Немањића, и овог новог доба с крајем двадесет првог века на просторима Косова и Метохије, Веселка Маниташевић  оснива удружење „Јефимија Велика Хоча“ 2010. године. Године 2018-те, придружује се удружењу „Евро жена „ЈЕФИМИЈА“, Београд заједничком радионицом за обуку везиља.  Милинка Игњатовић Првуловић, академски сликар и модни креатор – председница Удружења Европска иницијатива пословних жена „Евро-жена“ -БЕОГРАД, Милва Игњатовић Дуган, модни креатор и Веселка Маниташевић – оснивач удружења „ЈЕФИМИЈА“ – Велика Хоча новим кораком крећу у свет моде на највећим светским париским модним пистама и другима у свету и Србији. После шесто вековног затишја један од најугледнијих ручних радова је златовез и трзијски вез, по угледу на најбоље везиље минулог доба, мисију и одраз  осликавају у својој задужбини „Еврожена“ са чланицама удружења, повезују савременог човека за своју баштину, изворне вредности и тиме оваплоћују инокињу Јефимију Мрњавчевић. У овој примењеној уметности потребна је само метална игла уденута сребрним или златним концем за вез, плиш и сатен да би нам отвориле српски ковчег завета и нежним рукама педатно слагале у њега скривано благо Србије. Талентоване жене како би се у Србији с поносом честитало на великом раду «златних руку», везиље косовских традиционалних златовеза и бода ланчац и терзијски вез нуде Србији и Свету, либадо на плишу и сатену; мушке и женске антерије, џубе, минтарице (кратке јакне), јелеке и хаљине од традиционалног српског платна, и друге одевне предмете. Затим, допунски аксесоар; ташнице,  ципеле, папуче, рукавице, појасеви, наруквице и минђуше такође у везу на плишу и сатену.  Аутентична културна веза примењене уметности, која се у средњем веку неговала унутар дворских и црквених уметности инспирисала је модне креаторке да лепоту и оригиналност са папира пренесу на плиш, атлас и старо српско платно. Уметнице су имплементирале  традиционалне косовске везове у савремен костим који се носи у свечаним приликама.

Модели, попут достојанствених српских племкиња овим обликом српског нематеријалног културног наслеђа упознају  подједнако домаћу и инострану публику повезујући свет са нашом историјом.

ДЕСПОТИЦА ЈЕЛЕНА МРЊАВЧЕВИЋ МАЛОМ СХИМНОМ ДОБИЈА ИМЕ ИНОКИЊА ЈЕФИМИЈА

Једна од најлепших и најдирљивијих прича које чува хиландарска ризница јесте летопис инокиње Јефимије Мрњавчевић. Њено мирско име је деспотица Јелена Мрњавчевић, рођена је око 1350-те године, немањићког порекла и рођака кнегиње Милице, кћи кесара Војихне  у граду Серу у долини реке Струме, недалеко од Солуна, ововременој Грчкој, области у саставу тадашње српске царевине. У аналима историје њен датум смрти није записан.  Њено житије скреће пажњу летописцима од момента њене удаје за серског господара моћног византијског града Сера, деспота Јована Угљеше Мрњавчевића који је са својим братом краљем Вукашином био савладар српском цару Стефану Урошу V (Нејаком). У браку добија сина. Њен живот, започет у сјају високог сталежа убрзо ће, у својој непредвиђености, добити обрт. Сва срећа и сво материјално богатство прелази у смисао бола и дубоке туге, у сиромаштво.

Смрћу четворогодишњег сина, ни мало милосрдним током  живљења, златно доба прекрива тамно доба, она зависи од султана Бајазита који је заузео њен град. Србијом су овладале Османлије.

  Оно чиме је награђена од Господа, био је крст на њеној црној ризи. Највећа награда тога доба за жену која је изгубила све што је имала; породицу, имање, приходе и државу. Најпре јој умире отац господар Драме ћесар Војихна, једва четворогодишњи син Угљеша Деспотовић, а на крају губи и супруга, трећег по моћи византијског града Сера, деспота Јована Угљешу Мрњавчевића и девера краља Вукашина Мрњавчевића.

Трагедија јој управо отвара врата у вечност и тиме се бележи њено вечно постојање. Деспотица Јелена је погибијом мужа у Маричкој бици 1371. године, нашла уточиште у Крушевац  на двор кнеза Лазара. На двору је помагала рођаци кнегињи Милици у одгајању и васпитању деце, и активно учестовала у многим правним и државним пословима. С поносом можемо да истакнемо да је била, не само прва српска и европска песникиња, већ и једна од првих српских државница. Њена интима постаје јавност, догађаји из трагичног живота претапају се у уметнички рад који се сврстава у примењену ликовну уметност. Књижевно се дубоко и квалитетно изражавала.

          По обичајима и честитости морала жена средњег века, деспотица Јелена се замонашила, добивши малом схимном инокшко име Јефимија у манастиру Љубостиња. Животом на двору кнеза Лазара Хребељановића постаје сведок многих страдања свога народа, укључујући и Косовску битку 28. Јуна 1389 –те године, када након свега, губи и свог тадашњег заштитника кнеза Лазара Хребељановића. Сво њено духовно и материјало прећи ће у архетип трпљења и борбености нашега народа.

         Њене мошти, као и мошти кнегиње Милице Хребељановић налазе се у манастиру Љубостиња.

ПРВА СРПСКА И ЈЕДНА ОД ПРВИХ ПЕСНИКИЊА У ЕВРОПИ

О образовању и таленту инокиње Јефимије Мрњавчевић довољно говоре и текстови које је саставила, а који се данас сматрају и делима примењене уметности.  Својим делима инокиња је обезбедила бесмртност и оставила у аманет свима онима које је бескрајно волела и којима је посветила своју поезију. А тиме, поред осталог, и српски народ обавезала на вечни наклон и поштовање. Иза себе оставила је три записа која данас читамо као поезију, те инокињу Јефимију Мрњавчевић, можемо сматрати првом песникињом у Срба и међу првим женама писцима у Европи. Њена дела спадају међу најзначајније странице српске средњевековне књижевности. То су, приношенија које је инокиња Јефимија израдила за манастире Хиландар и Равно који су били у тесној духовној и књижевно преписивачкој и преводилачкој вези у средњем веку. Текстови инокиње Јефимије, састављени су на материјалу који није папир, а није ни пергамент нити трагос: угравирани у позлаћене плочице или извежени на свиленом атласу, те се с пуним правом сматрају и делима примењене уметности. На једној иконици приказана је Богородица са малим Христом, представљајући симбол љубави и мајчинства. Сам текст је заправо молитва и састоји се из две дуже, изузетно емотивно обојене реченице.  Инокиње Јефимије молитве нису конвенционалне и апстрактне што чини њену оригиналност.  

   Умни прваци преткосовске Србије Константин Филозов и Григорије Цамблак с најдубљим поштовањем говоре о инокињи, а деспот Стефан  Лазаревић је назива деспотицом, госпођом и мајком, нема сумње да су у питању расуђивања и емоције иницирани нарочитом харизмом и изузетним особинама ове посебне жене и племкиње.  И у истину, невероватна је снага тог духа, јер везла је кћи господара Драме под пламичцима воштаница стихове  најдубљег бола и најпреданије вере. Стихове којима се Србија бранила и одбранила док је стасавала њена нова снага у лику Јефимијиног духовног сина – деспота песника и ратника Стефана Лазаревића.     

ДИМЕНЗИЈА ТУГЕ ЈЕ ЊЕН ЛИЧНИ ПЕЧАТ

Први од златовезних текстова „Туга за младенцем Угљешом“, посветила је свом четворогодишњем трагично преминулом сину Угљеши. Текст је угравиран у двострукој иконици, у две позлаћене сребрне плочице украшене бисерима и драгим камењем које је инокиња Јефимија приложила Хиландару.

Први инокињин запис, настао је између 1366.и 1371.године, где деспотица Јелена жали за умрлим сином. Сребрни диптих био је богато украшен бисерима и драгим камењем. Своје прве стихове послала је у манастир Хиландар, где се и данас чувају. Ово је прво дело прве српске песникиње које је насловљено личним болом: „Туга за младенцем Угљешом“.

 У канон молитве који је према византијској традицији готово увек у општим местима, инокиња Јефимија уноси управо тај дирљиви лични тон бола и конвенционалну форму молитве преносићи на план личног и конкретног. Она је неутешна мајка, немоћна пред материјом од које смо саздани побеђена у односу мајке и смрти изјављује  „природом матерњом побеђена“ и да не може, да гласно не изрази бол за преминулим дететом – своју тугу за младенцем. Обраћа се мајци Богородици преносећи незацељену рану коју је њеном целом бићу нанела смрт – ону смрт коју је угледала на својим родитељима, мужу, деверу и на своме сину, на онима који су је родили и били њен живот и на оног кога је она родила.

ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ

Мале иконе, но велики дар,

које имају пресветли лик Владичин

 и пречисте Богоматере,

што их велики и свети муж

дарова младом младенцу Угљеши Деспотовићу

којега неоскрнављено млађахног преставише

у вечне обитељи,

 а тело се предате гробу,

који изделаше праоци због преступљења.

Удостоји, Владико Христе,

и ти, пречиста Богомати

мене јадну да свагда бригујем

о одласку душе моје,

што угледах на родитељима ми

и на рођеном од мене младенцу,

за ким жалост непрестано гори у срцу моме,

природом матерњом побеђивана.

КАТЕПАЗМА – «ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ»

Други Јефимијин запис на завеси – катапетазма, за царске двери (средњи део иконостаса), „Запис на Хиландарској завеси“, намењен поново Саборној цркви у Хиландару, извежен је „златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, малинове, смеђе и црне боје“. Завеса за царске двери садржи извежене ликове Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог и текст „Мољење Господу Исусу Христу“. Иако се у основи овај текст позива на речи Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста, Јефимија овде с укусом и осећањем мере „развија опште лично осећање грешности уобичајено у чину причешћа“ ; завеса је имала функцију управо у оквиру тог чина.

Катепазма, запис, намењен за царске двери, Саборној цркви у Хиландару такође, одликује њен интимни молитвени тон «Мољеније Исусу Христу».  Запис је извежен златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, смеђе и црне боје. У српској уметничкој традицији остао је као један од најлепших. У везу су израђени ликови Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог. При дну записа извезла је текст своје молитве, за коју се надахнула по извору византијских писаца Симеона Новог Богослова и Симеона Матафраста из молитава пред причешће.

МУДРОШЋУ СВОЈОМ ОТВОРИЛА ЈЕ ДВЕРИ ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ

Значајно дело прве српске песникиње јесте „Похвала кнезу Лазару.“

На црвеној сатен свили приказан је златовез, урађен као покров за ћивот кнеза Лазара Хребељановића. Везиља поезију намењује за покров Лазаревој задужбини манастиру Равно. У ововременом манастиру Раваница код Ћуприје где се налазе мошти кнеза Лазара. Јефимија је исказала златовезом поезију, пуну завалности, вере, наде и снаге, али и поред побожног надахнућа она се и брине због општег стања у Србији, као и за Лазареве синове, Стефана и Вука. У једном делу моли „Светога кнеза да утиша љуту буру њене душе и тела“.

Када су Стефан и Вук Бранковић као Бајазитови вазали, отишли преко мора у бој код Ангоре, Јефимија је тада саставила „Похвалу кнезу Лазару“, своме заштитнику и „новом мученику“. Ово њено треће дело, учиниће је више од осталих првом српском песникињом, будући да је у целини изворно песнички текст извезен златном жицом на свиленом црвеном атласу са намером да буде за ћивот са моштима кнеза Лазара. Спој интимне трагедије и трагедије Србије у савршеном складу уздржаног израза, уздиже ово Јефимијино дело у ред најлепштих текстова српске књижевности уопште.

Доласком на двор кнеза Лазара, васпитавала је и учила децу своје рођаке кнегиње Милице. Активно је учествовала у многим правним и државним пословима. С поносом можемо да истакнемо да је била не само прва српска и европска песникиња, већ и једна од првих српских дипломата. Њена интима постаје јавност, догађај из трагичног живота њен уметнички рад, књижевно се дубоко и квалитетно изражавала. Молитвена благословена, духом светим у својој мудрости ходом љубави она се кристално јасно доказивала у свему што је наумила и радила. Константин Филозоф најбоље њену личност описује речима: „Ва многих глаголаних и вештих мудрејштија сушти.“ У истој палати где је била срећна у својој престоници, нажалост, била је принуђена да моли за милост султана Бајазита, Турци су јој нарушили овоземаљску слободу. Деспотица са омофором на глави и крстом на сукненој црној ризи јачала је као инокиња свој дух, њена снага и ум били су непокорљиви.

Оваплоћена инокиња Јефимија, вредним рукама ововремене везиље Србије стаменом мудрошћу својом после шест векова опасује нас својим молитвама и духом.

ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

У красотама овога света васпитао си се од младости своје
о нови мучениче кнеже Лазаре,
и крепка рука Господња међу свом земаљском господом
крепког и славног показа те.
Господствовао си земљом отачаства ти
и у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане
и мужаственим срцем и жељом побожности
изашао си на змију
и непријатеља божанствених цркава,
расудивши да је неистрпљиво за срце твоје
да гледа хришћане отачаства ти
овладане Измаилћанима,
не би ли како ово постигао:
да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства
и да се обагриш крвљу својом
и сјединиш са војницима небескога цара.
И тако две жеље постигао јеси:
и змију убио јеси
и мучења венац примио јеси од Бога.
Сада не предај забораву вољена ти чеда
која си сирота оставио преласком твојим,
јер откако си ти у небеском весељу вечном,
многе скрби и болезни обузеше вољена ти чеда
и у многим скрбима живот проводе,
пошто су овладани Измаилћанима.
И свима нам је потребна помоћ твоја,
те се молимо моли се заједничком Владики
за вољена ти чеда
и за све који им с љубављу и вером служе.
Тугом су многом здружена вољена ти чеда,
јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику
и твоја добра у заборав ставише,
о мучениче.
Но ако си и прешао из живота овога,
скрби и болезни чеда својих знаш
и као мученик слободу имаш пред Господом,
преклони колена пред Владиком који те венчао,
моли да многолетни у добру живот
вољена ти чеда проводе богоугодно,
моли да православна вера хришћанска
неоскудно стоји у отачаству ти,
моли победитеља Бога
да победу подари вољеним ти чедима,
кнезу Стефану и Вуку,
за невидљиве и видљиве непријатеље,
јер ако помоћ примимо с Богом,
теби ћемо похвалу и благодарење дати.
Сабери збор својих сабеседника, светих мученика,
и са свима се помоли прославитељу ти Богу,
извести Георгија,
покрени Димитрија,
убеди Теодоре,
узми Меркурија и Прокопија
и четрдесет севастијских мученика не остави,
у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена,
кнез Стефан и Вук,
моли да им се пода од Бога помоћ,
дођи, дакле, У помоћ нашу, ма где да си.
На моја мала приношења погледај
и у многа их урачунај,
јер теби не принесох похвалу како приличи,
већ колико је могуће маломе ми разуму,
па зато и мале награде чекам.
Но ниси тако ти, о мили мој господине и свети мучениче,
био малодаран у пропадљивом и маловечном,
колико више у непролазном и великом,
што примио јеси од Бога,
јер телесно страну мене у туђини
исхрањивао јеси изобилно,
те сада те молим обоје:
да ме исхраниш
и да утишаш буру љуту душе и тела мојега.
Јефимија усрдно приноси ово теби свети.

ВЕЛИКОМ СХИМНОМ ИМЕ ИНОКИЊА ЈЕФИМИЈА МЕЊА СЕ У ИМЕ ИНОКИЊА ЈЕВПРАКСИЈА

Анђеоски образ (грч. μεγαλόσχημος) је трећи монашки степен који примају иноци и инокиње који свој даљи живот проводе у богомислију, ћутању, послушању и нестицању материјалног богатства.  Великом схимном  инокиња Јефимија, добија име инокиња Јеврпраксија Мрњавчевић.

Српска историја, верно се усменим предањем, чува преношењем с колена на колено, једини усмени запис у српском народу , и биће тако: „Док се не утрди другачије, ваља веровати да је предање сачувало истину о гробницама, и да је зидани гроб кнегиње Милице Хребељановић, а да је саркофаг њене рођаке, инокиње Јефимије Мрњавчевић“. Мрачно доба средњевековља није оставило импозантан број записа у аналима историје који би могли поуздано да осведоче то време.

Манастир Љубостиња, задужбина кнегиње Милице Хребељановић примила је у монаштво, после косовског боја који се одиграо 28.06.1389. године,  велики број удовица, српских племкиња, девојака. Предање каже да је само у једном дану замонашење тражило три стотине жена. У бегу од Турака понорница река жена, те године слила се у манастир Љубостињу.

(У манастиру Љубостињи су и мошти инокиња: Оливера Лазаревић, Мара Лазаревић Бранковић, Сандар Хранић Косача). Ослобођене од овоземаљског греха, у божанском манастиру Љубостиња у конаку везиља и песникиње, почивају блажене у миру Божјем.

Српске везиље удружења Еврожена“- Београд сваким новим  златовезним бодом моћном илузијом присуства веза,оваплоћују њихов дух.

МОЛИТВЕНИМ ИНОКИЊИНИМ ХОДОЧАШЋЕМ С ИГЛОМ И КОНЦЕМ БАШТИНОМ СРБИЈЕ

Уточиште у храму хуманости везиља српских жена.   Романтична предања, о златовезу крај лампаде и уз танушну светлост свеће, која се као лисичји реп провлачила кроз ухо металне иге за вез вукући са собом нит конца, које се сматрало највишим духовним подвигом у средњем веку, оснивањем овог храма везиља, стала је у ред малобројних баштиника и сазидало своју задужбину ЕВРО ЖЕНА – Београд.  Романтична предања су увек пратиле сузе бола, тог доба удовица косовских јунака, новог доба на позорници косовског летописа капају нове сузе. Сваки бод је кап суза. Сузе свих векова.

Нежношћу свог топлог срца организаторке, организују едукационе радионице од 2018. године,  за обуку; самохраних мајки, жена из сигурних кућа и жена преко 40 година, теже запошљивих категорија. Жене Србије су поново у свом уточишту, у јединственом храму,  без црне ризе на себи, али са крстом на својим одорама, ту су вредне сваког поштовања, жене из; Суботице, Новог Сада, Крушевца, Ниша, Зајечара, Пирота и све почев од Косова и Метохије, од Велике Хоче и Грачанице. Бесплатном едукацијом научиле су да раде косовски вез и тиме себи обезбедиле приход у овом ововременом беспрестаном животном боју.

Најславнији косовски бој свих времена оплакује изгинуле до дана данашњег и у новом добу отвара нове ране. И данас као и у колевци баштине Србије, примењена уметност је имплементирана традиционалношћу косовским и терзијским златовезом у савремен одевни предмет, и костим који се с поносом носи у свечаним приликама.  Завирити у њихов заветни ковчег, значи проћи кроз временску светлосну капију у сусрет историји, прецима и нашем примеру инокиња везиља, значи повратак огњишту свог порекла. Значи живети да и Србији и свету покажеш једно од најлепшег блага Србије.

Пламен ватре које су на баштинском огњишту распалиле златним рукама, распламсале су тиме симбол наше вере!

МОДНИ АКСЕСОАРИ У ЗЛАТОВЕЗУ