Голуб Јашовић – Србија

ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

Моја преци

Су насмејани

Прозори наше

Оџаклије

У тој оџаклаји

Испод старог

Јашовића Чардака

Све смо

Се родили

Наш Чардак

Озидан ћерпичом

Који једва носе

Дечије руке

Мој ђед Василија

Перов

Са својим

Родитељима Анђом 

Петром Крстовим

Шекуларцем

И осталом браћом

Сабраћом и рођацима

Озида

Начини на утрини дом

Да би се у њему

Опет и опет

Рађало и умирало

Али, и комшије и кумови

Сеирили и сеирили

Будућем пламеном

Букету

Који је у иним очима

Још пре нас

Процветао

ПОД ХРАСТОМ У НИМНИКУ

Не прође ни јутро

Ни вече

А да на

Усне моје

Не кане молитва

Вама

Сестро Николина

Оче Николају

Мучениче Нимнички

Јер Ви сте

Љубав и

Радост

Светиња из

Жива огња испретена

И из пламена

Којим је и

Сестра Николина

На небо Вазнесена

И овога јутра

Господњег

Видим је како сјаји

Изнад монашких келија

Нимничких

Одевена у своју

Златну косу

И наше памћење.

И БИ ДАН

Да сам могао

Данас

Чарањем

Да те смањим

Упакујем

У још нерођену сузу

Пожелим

Да те понесем

Са собом

Да ми

У сузи

Васкрла

Причешћујеш

Немир

МОЖДА ЈЕ ТО БИО САН

Сребрена површина

Змијоликог Пека

Мрешкала се

Тога пролећа

Разиграна

Развигором

Нестајући у даљини

Довео сам те

У Цремошњу

Да ти покажем

Пећину

Са степеницама

Са којих се може

Додирнути небо

Уплаши ме

Помисао

Да бих могао

Да те изгубим

Да те помешам

Са гранитним

И мермерним

Фигуринама

Обученим у

Драперије сишке

Прекрасних камених

Дезена

Страховао сам

Због необичне

Сличности

Твоје косе

И твојих прстију

Са пећинским висећим

Белим каменом

Па кренусмо

Измешани са живим

И каменим статуама

Истим степеништем

Према небу

Учинило ми се

Да видим

Младу Гојковицу

Која у ритмичком

Бату наших корака

Насумице тражи

Да нахрани бебу

А у ствари

То си ти

Тражила своје дете

Своју Љубицу, своју Надицу

Или неко друго

Још нерођено

И непознато

Мокар и врео

Пренух се из сна

На помисао

Да сам те изгубио

Под сводовима шпиље

Лахорили су непознати

Свечани гласови

Неко из полутаме

Благо изусти

Дођи, на пролеће

У само развигорје

Па ако нађеш

Јагличасте руменобледе

Цветове

Испод окопнелих снежних острва

Веруј, да су то

Писмена

Из ненаучене азбуке

Која те могу

Одвести њој.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *