Биографија:
Ирина Черњавски Шантрић, рођена у Пећи 09.01.1971 године.
Дипломирала вајарство на Факултету Уметности, у класи проф. Зорана Каралејића у Приштини.
Магистрирала сликарство у класи проф. Петра Ђузе на истом факултету.
Директор Регионалног Музеја – Пећ.
Дугогодишњи радник и сарадник у култури.
Члан је неколико уметничких савета.
Имала је преко 35 самосталних изложби у Србији, Северној Македонији, Републици Српској, Хрватској…
И преко 300 групних изложби у Србији, Црној Гори, Северној Македонији, Хрватској, Пољској, Мађарској, Чешкој, Румунији, Словачкој, Египту, Албанији, Грчкој…
Члан је УЛУКиМ-а.
Добитник је великог броја награда, плакета и захвалница.
Учесник је и великог броја разних културних ликовних симпозијума и поетских манифестација у земљи и иностранству.
Објавила до сада две књиге поезије, под називом: „Разбокорио ми крвоток и реч ми надошла“ и “ Журим – да реч може стићи време“.
Живи и ствара у Београду.
(У СВЕВИДУ ЈЕ МОЋ)
У свевиду је моћ –
непресушне играрије дотакнутих маштања.
Обликована премоћна свитања –
прејака за само један скок.
Чекања су само кишнаи дани.
Укопани у живо блато.
Треба ти крв –
и крик,
и одбегле сене изломљених предела.
Измаглице чаробница –
црни очњак,
Толстојева Јасна пољана,
Карењина…
И понекад Савина лептирица.
Глад те зове
немиром –
у бег, у мрак, у тишину…
Ту најприсније ржеш и режиш –
до балчака мач зариваш –
у Месец.
Да воштано капље.
Да пријатно пече
и да се привија ко опна
од љубави и боли.
И питам се:
Да ли за мој ожиљак
чуваш ту грашку соли?
Стих је твоја разданица
и бисерница.
Милосно место за убава чувства,
у речи дугој колико је и човечанство.
А рећи ћу:
Само још трен или два –
Нека потекне млеко,
као врисак новорођене зоре.
Као шума,
коју сузно небо храни.
Као тајна поробљене поре,
коју би сада и љубав могла да рани.
Завештај прсте у моје боре.
Чуварицом свој крвоток нахрани.
С новим јутром запевај и освани –
и постојање одбрани –
Витешки…
*** (БЛАГОСЛОВ ИЛИ КЛЕТВА)
Миришу ивањске траве.
Лелујају сећања фрагментима завичаја.
Свечано бела кошуља.
Под њеним рубовима
витешка одежда,
реч,
и мач.
Недозрелом игром учисмо кораке –
домородачки црни од бола,
и бледолико нестварни –
давно скрајнути од Сунца.
Неверица –
беше волшебно језеро
освештаних суза.
Благослов –
или клетва?
Или још једна жетва
на луцидне главе?
У ритму гонга –
за очи чарне,
за вековно заведене
звонима вечерње!
*** (СТОЛЕТНА ТАЈНА)
Бахусовог је рода.
Безвремено љуби –
вино, црвено и зрело.
Прадедовске скаске,
и немањићко небо, цело.
Мистичне реке,
измаглицом заведене –
бљеском младог неона огољене.
Столетну тајну,
раширених руку –
богомољски чува.
Шушти му шапат,
као омча,
као бисернa ниска за мој врат.
Дамарају ветрови –
У крепкости блажени.
Неизбежан сат.
Срж испоснички боли.
Лепи се од силине и соли.
Поданик сам у његовој стражи.
Подкрала си се Блиставости.
Као кад млад месец,
тек пробуђен и дремљив,
љуби жену,
клизећи по њеној пути.
Росећи –
срмом осликава њену земљу,
и пут искричаво жути.
Котрљају нас воде!
И руке су ми већ боје крви.
Успаванко,
и стрмоглава литице.
Колико још кругова
до новог свитања?
Колико још посртања
до милосног погледа?
И колико још подрхтавања
до коначног срастања?
Јер,
све што је сазрело –
за твоју трпезу је намењено!
*** (НИЈЕ НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ)
Није ни на Небу
ни на Земљи!
Месечеву срму
жудњом –
на кости ми привија.
Од ње светлим.
И растем –
ко завичајни корен,
што дубином земљу љуби.
А Име је!
Са хиљаду значења.
Олистала шума
под главом вечитог ратника.
И милост –
за усне обећане ветру.
*** (ПРОМЕТЕЈСКЕ ВАТРЕ)
Шума гори!
Онда нека и камен гори.
Лудилом мириса занесен.
Прометејске ватре до сржи нек продру.
К’о метак –
к’о реч.
Цвили месо на месо.
Глад крви у глувој ноћи.
И нико неће моћи
у јалово орошеној ноћи
савити руке у покајање.
Бљесак нек оголи!
У гиздавости прсте исплети –
к’о знамење за моју главу.