Biografija: dr Ph. Jadran Zalikar
Jadran Zalokar, rođen je 29. srpnja 1947. u Ljubljani. Doktor filozofskih znanosti, likovni umjetnik. Radio je kao viši knjižničar u Sveučilišnoj knjižnici u Rijeci. Sada penzioner.
Duhovni učitelj zena i tantre.
U Rijeci je 1990. inaugurirao mišljenje planetarnog poliloga i od tada održava cikluse predavanja o duhovnim temama i značajkama duhovnosti trećeg tisućljeća.
Slikarstvom se bavi preko trideset godina razvijajući stil spiritualnog slikarstva.
Zadnjih desetak godina crta hajgu, ilustrira haiku-stihove i zbirke.
Nagrađivan i pohvaljen autor, predsjednik je i među osnivačima Društva haiku-pjesnika Rijeka i jedan je od prvih članova Zajednice Humanitas koju obogaćuje svojim izvrsnim poznavanjem duhovnih tradicija Istoka.
Kao pjesnik haikua uvršten je u nekoliko antologija u zemlji i svijetu, a do sada je objavio sljedeće zbirke haikua: Haiku vremeplov/Haiku time machine, 1996, Haiku-antologija (u koautorstvu s dr.
Milom Stamenkovićem) Hvatanje sjenke vjetra/Grasping the shadow of wind, 1999; Osmijeh putnika/Smiling wanderer, 1998; Putnikova duga/The travellers rainbow, 2001; Dah mora/Breath of the Sea, 2002; Poljubac daljina/Kiss of Distances, 2004.
Sudjeluje u radu haiku-susreta u zemlji, objavljuje u zbornicima i časopisima Vrabac/Sparrow i Haiku, autor je mnogih recenzija, esejai pogovora, te je primio nekoliko nagrada i pohvala u zemlji i Japanu.
AGAMA
ДУША МОНАХИЊЕ
Рођена је у једном другом животу да вида ране ратницима, диже
онемоћале, храни гладне, тјеши умируће.
Душа, путујућа из живота у живот, не увијек једнако предана Богу
Али увијек удивљена у Молитву Љепоти.
У јендом се животу пробудила у подножју Свете Планине, у гају
небеском, заштићена у невидној одали Молитвеног Дома.
Превише је патњи гледала земним очима, превише крви газила
Невиним ногама, превише суза брисала себи и другима мекопу-тним прстима.
Зслужила је тишину планинског храма и мир прољетне шуме.
Душа, тугом и надом ношена из живота у живот, као облак
чежње свих њежности и љепота на Небу Љубави.
У овом животу нема толико ратова, патње, крви, суза – има више
Пјева небеских птица у њиховим земањским гијездима.
Урушени су сви стари храови а нови живе неким другачијим
животом, неко носталгијом и празнином.
Свети се живот догађа на другим мјестима, али и у вртовима
радосних душа глазба небеских сфера понекад узнемири душу
Монахиње, јер је толико различита од свих звукова и буке који
Тресу њезини тијелом.
И сама је, тако сама!
Никад није била толико осамна као у овом животу.
Коме дати сву ту ризницу љубави коју носи из живота у живот?
Ратничка, тешка времена требала су љубав.
Сада, као да љубав људима не треба.
Ни ноге ни руке више нису рањене а погледи људски тако су
хладни, незаинтресовани за љубав.
Тамно је доба.
Некада било је више крви и патње, али и више свјетлости.
Душа Монахиње зна – ово је туђе доба.
Али слиједити ора Божији Закон као и све друге душе.
А тијело јој је понекад терет, мођда и више него кад је била
Утамничена у оном храму препуно влаге и тамних сати.
И рођена је у љубави, за љубав!
Рођена да љепоте упија, ствара, да радост буди у душама других!
Козичко ништавило осаме најтеже јој пада.
Тако мало свјетлости од ове земље, тако мало њежности од
овог тијела.
Душа Монахиње тихо зазива Божју присутност – али глухоћа
висина стапа се с букама низина.
Све је тако туђе, тако страно, тако далеко.
Понекад дође неки стих, понекад неки тон или боја.
Настоји их препознати и сачувати.
Али, све је тако трошно и пролазно.
Свака мала радост изчезава у бескрају туге.
Нешто ју нагна да то запише, нешто што осећа (јер знатно не – смије!) о својим прошлим животиа.
Осјећа често благослов Неба и зов Неба Љубави.
Душа монахиње.
Нитко ју не оже разумјети – па ни она себе саму.
Али ум није пријатељ душе, то је само срце!
А душа Монахиње слиједи само своје срце.
У том срцу и живи Њезина душа.
Звала се /зове се АНИСИЈА.
У Ријеци на Ускрс, дана Господњег, године 2008