БИОГРАФИЈА: КАТАРИНА БРАНКОВИЋ ГАЈИЋ
Катарина Бранковић Гајић је књижевница која потиче из старе београдске књижевне породице.
Отац јој је био дечији песник (дипл.економиста), а деда доктор психолошких наука (студирао у Немачкој, 1912.г.), носилац албанске споменице, реформатор огледног школства и угледни грађанин Краљевине Југославије. Написао је 20-ак стручних књига из области психологије, школства, књижевне критике и др.
Завршила је гимназију и студирала на филологији, енглески језик и књижевност. Стекла је образовања из из других области, везано за медије, књижевност и културу.
Пише поезију и прозу: роман „Београдске кише“, „О, животу, тек тако…“ (психолошке приче), „Столица за љуљање“, „Маестро за душу“, „Ходочашће душе“, „Хајде да преваримо време“, „Доживи тренутак“, и др. У припреми је роман „Сага три века“ историјско-романсирани роман о својој породици Бранковић (Београд) од 19.века до данас, као и нове збирке поезије.
Члан је Удружења књижевника Србије – УКС-а.
Њене песме, романи и ангажовања у култури, говоре више о њој, него било који подаци из административних папира, те отуда и нема потребе набрајати све плакете, повеље и захвалинице које је добијала.
Издвојили би Првог Оскара Србије у 2019.г. за књижевност и допринос у афирмисању културе, како у Београду, Србији, тако и у другим земљама, као и признање World Focus Awards, светско признање за књижевност.
Режирала је и учествовала у извођењу разних перформанса (Стојте галије царске, Скадарлија у Шумицама, Звиждук у осам итд.).
Воли сваку врсту уметности и скоро да јој ни једна није страна.
Запослена је у једној београдској фирми на одговорном, руководећем месту.
Председник је Књижевног клуба „Скадарлијска боемија“ који је основала и успешно води годинама у Скадарлији у виду окупљања писаца из целог региона и шире. Поетско-музичке вечери организује сваког месеца у ресторану „Има дана“ – Скадарлија, већ 8. годину. Тиме је допринела приближавању поезије, прозе, афоризама и музике многим људима, као и склапању пријатељстава и повезивању појединаца и удружења широм региона и шире.
Члан је Друштва Скадарлија и тако учествује у организацији скадарлијских манифестација.
Организовала је са својим Књиж.клубом, неколико хуманитарних акција у Дому за незбринуту децу у Звечанској и Домовима за стара лица, у виду пригодних програма и даривањем поклона и разних помоћи. Наступа и самостално на хуманим вечерима, на наступима као подршка одређеним патриотским манифестацијама.
Мотивација јој је љубав према писаној речи и уметности уопште, те тако испуњава себе, како писањем, тако и окупљањем и спајањем људи у тој узвишеној хуманој акцији.
Време је за њу релативан појам – постоји само стање духа…
Увек је била и остала СВОЈА.
1)
ЖЕЉА ЈЕДНОГ ЧОВЕКА
Само седи,
Хоћу да гледам те,
Да упамтим сваки
Део твоје душе,
Да сваки део лица
Утиснем у себе,
А, како и не би,
Снови су моји
Вајали тебе…
Хоћу да у грудима,
Упијем сваки додир,
Сваки дрхтај,
Пољубац страсни,
Да све прсте
Пребројим на теби,
Све нежне танане власи,
Косе твоје са лица мог,
Што осташе као откоси,
Плодоносни,
Као снопови жељни жетелаца,
Хоћу да осетим груди твоје,
Да рука буде пуна класа…
Ја желим да те оставим у себи,
Тај струк и бедра,
Дуге ноге, заносни покрет,
Сва устрептала и једра,
Покрет који се у мени огледа…
Не, ја нисам луд,
Знам да мислиш тако,
Да није лако,
Са неким лудаком,
Вајати себе,
Онако снажно, а полако…
О, како бих тебе,
Заувек хтео,
Ал, знам, далеко то је,
Знам да крај другог
Свијаш тело,
А, све је могло бити моје…
Ма, волим те онако,
ЛУДО, најлуђе,
ДУБОКО, најдубље,
Кад осећам те у себи,
Више од себе,
Кад сам сам,
А мислим, да сам крај тебе…
И тада све постаје стварно,
Све је опипљиво и реално,
А, неко може да се чуди,
Е, тако је кад човек,
У зрелим годинама полуди…
2)
БИО СИ МОЈ ПОСЕЈДОН
Сећаш ли се…
Ухватио си ме за руку
Нежно сместио крај себе
У плаву морску барку…
Рекао си ми…
„Не бој се, ја сам ту
Имам једра ко небеска крила…
Ако и откажу кад олуја наиђе
Припи се уз мене
Бићу твој Посејдон
Ти моја Нереиде, бродарица вила…“
Драги…
То није море… мâло је…
Као океан је велико срце твоје
Ја, нежни талас, плешем на њему
Чувам наш чамац од олује…
Сећаш се тог плаветнила
Заласка Сунца на ивици мора
Крвавог огледала у нашим очима
И мој страх
Да нас посекотина не заболи
Ако не мора…
Јер, ако је ово Рај
Зашто су та врата тешка
Док небом вриште Велика кола
Као лавина пролазимо кроз њих
А, ти ми кажеш:
„Тешка су душо
То тако треба и мора…
Ми смо сада једно
Ти Нереиде, ја Посејдон
Бог водених гора…“
Да… то је Оно, мислим ја:
Нема љубави без бола…
3)
Р А Н А
Када дођеш у мој град
Не питај за мене
Јер, рећи ће ти
Мртав је…
Нема га дуго…
Понекад прошета парком
Са псом
Сенком свога газде
Загледаним у даљине прошлости…
Не питај да ли сам се икада женио
Да ли сам био срећан
Да ли сам децу имао
Да ли сам Сунце држао…
Од кад си отишла…
Када дођеш у мој град
Прођи само поред моје куће
И немој стајати
Мртве не треба дирати
С њима се не треба играти…
Грех је…
Јер, ако пробудиш духа у мени
Па с првим ветром нестанеш
Нећу више имати куће
Тог празног камена…
Јер… дом ме је давно заобишао…
Или… прођи и сруши тај затвор
Пусти духа на слободу
Међ анђеле ил ђаволе…
У тај бескрајни простор…
Када дођеш у мој град…
Молим те немој ме тражити
То боли, то гризе, кида
Сваки део мене
Ако је уопште нешто остало
И, има иза ове сене…
Када дођеш у мој град…
У мој град…
Једнога дана…
На старој капији ће писати
Отишао је…
Није могла да му зацели рана…
4)
ПЛОВЕЋИ НЕВЕНИ ОСТРВА ВИДА
(Плава гробница – омаж јунацима из I Светског рата – скончали живот на острву Видо – Крф – Грчка)
Тражила Вукосава гроб свог мужа
Лутала чамцем морем сињим
Хтела је јадна да га сахрани
У крају где се родио, где она живи…
Тражила, Драгомира, девера свога
Јанка, брата рођенога,
Све мушке из свог села и околине
Уморна од пута пређенога…
Рекоше да их прекрило плаво море
А, она видела црвену боју
Крв се разлила површином
Сви поређани у једном строју…
Часно бранише српски крст
Због душмана пређоше Албанију
Много их било, болест их сатрла
ВИДО не виде војску оданију…
Вукосава клечи, љуби сваки камен
Богу се моли, дозива своје
Да бар кости пронађе њине
И првим бродом крене
До солунске луке, па до Србије…
Суза не пада, скамењена оста
Моли се да је Бог не остави
Зна да их нема, хоће јадна
Да венац на њихов гроб стави…
Хеј, Милутине, обећао си
Да ћеш се вратити још за видела
Једне године кад српска војска
Буде победник туђих злодела…
Издао си ме, а ниси хтео
Мили мој мужу, Миличин брате
Она те тражи по Албанији
По туђини лутам и све се надам
Да ће једном, сви да се врате…
Када би стала ова бура
Зауставила све галије
Заронила бих на дно мора
Само да очи препознам твоје…
Клања се свима, ко да су један
Нема тог мора, нити буре
Да скрије душе што плове морем
Уз невене жуте, црвене божуре…
Гробнице плава, чувај нам јунаке
Господе смилуј се, даруј опело
Окади море, растерај облаке
Да виде последњи пут своје село…
У Рај пресели душе њихове
Само су бранили част земље своје
У нашим срцима, Плава гробница
Ко споменик свети, остала је…
5)
НЕМА ОПРОСТА
Још који корак до беспућа
Провалија нас дубока чека
Копана дуго, сада довршена
Боже и то су смислили за човека…
Ко пингвини, лаганог хода
Годинама тако идемо
Глава у песку, леђа повијена
Коме сада терет да дамо…
Копрцамо се испод крстова
Боре браздају срце и душу
Пуцају леђне кости савијене
Ломе нас нељуди, хватају за гушу…
Наш понос сузи не да да кане
Главу би дигли, али не иде
Велика шака стеже, притиска
Ћуте продане душе, а све виде…
Господе, смилуј се…
Скини туђе крстове са наших леђа
Склони лоповску шапу арнаута
Са наших ораница и наших међа…
Тај камен не смемо да им дамо
Натопљен знојем и српском крвљу
Разбиће драгуљ на комаде
Газиће по нама и Светосављу…
Историја је на њему исписана
Имена јунака кроз векове
Чувајмо овај Драги камен
Да не навучемо проклетство и грехове…
Свако ко преда камен туђину
Остаће проклет за сва времена
Ко прода нашу дедовину
Нема опроста, нема опомена…