MAGDA Đorđević Oplanić – Topola, Srbija

Mагда Ђорђевић Опланић

Биографија:

Magda Đorđević , predsednik i osnivač K.kluba sa Dobricom Erić „Živadin Stevanović“ Knić. Objavila je tri knjige poezije: „Gružansko izvorište“ ,“Bistrik lepote“, „Reč iz oka“. Zastupljena je u preko 200 knjiga na grupnih konkursima poezije. .Priredila je 10 zajedničkih knjiga. Dobitnik brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu.Kao tekstopisac na festivalima muzike za decu dobitnik 3 međunarodne nagrade za Srbiju.

Član Udruženja književnika Srbije,USKOR a, UTEKSa Udruženja radnika umetnika Srbije i C.Gore….

НА КОНАКУ

Литије у селу Опланић. Дан кад се празнује, кад је кућа у свечаном руху, долази родбина и пријатељи.

Биле су то литије у јуну послератних година… четрдесет и неке, кад ничега  није било у изобиљу, да је претицало, већ напротив, намицало се. Али, није се одступало од најзначајнијих датума, да се прослави како доликује. У то време најпогодније превозно срдство био је коњ. Са једним тако негованим и добро ухрањеним коњем дође свештеник Микаило из Брестовца гружанског на литије, у порту код Записа, да обави тај свечани ритуал. Око старе крушке где се налазио крст у дрвету исклесан, ишла је група људи, жена и деце, сви у својим празничним, свечаним оделима, насмејани и срећни.

Завршила се сва та свечаност у порти, гости и пријатељи ишли су код својих домаћина на послужење и ручак. Тако је и свештеник  Микаило био гост у Ћировићима, у то време добро стојећим домаћинима. Гости који су дошли са веће даљине остајали су на конаку. Тако и свештеник заноћи. По тадашњим обичајима снајка је прала ноге свекру, мужу и на ред дође и свештеник. Није у то време било купатила, мирисних сапуна, свих тих лепотиша као данас. За боље од тога није се знало.сапун прављени, грађевни од соде и масти. Само да га има… и ко има, благо њему. Он је био све у једном… и шампон и Вениш и Белисан. 

Насу топлу воду у лавор снајка Љубинка, принесе ланени пешкир, својом руком на разбоју изаткан, и клече поред ногу свештеникових да их пере. Микаило млад, леп, наочит, истих година као и Љубинка, што би рекли у Гружи, исписници. Пере она ноге, а Ђаво јој не да мира, засијале јој очи од несташлука и враголија, па свештеника голица по табанима. Каква је то само борба била, да се не мрдне и не изда младу шта му ради. Укрутио се па се не мрда, нит шта проговара. Моли Бога, како само он то најбоље зна, да се што пре све заврши, да извади ноге из лавора, да одахне и душом и телом. Таман посла да је само једну проговорио и одао Љубинку у њеним шалама, то би било непојмљиво јер се свештено лице увек ценило и поштовало, нису се смеле збијати шале на његов рачун. Знала је Љубинка од раније да превари Микаила, кад је долазио да свети водицу за Ускрс.  Њој кажу да однесе коњу припетом за шљиву у хладу жито. Она оде, ал´ украде из свештеникове торбе каиш сланине и сакрије, а на то место стави кукуруз. Водица се у то време није плаћала новцем, већ колико чељади у кући, толико се да јаја, мало сланине, пршуте, шта ко има. Кад Микаило оде, она седне на траву, позове сву децу из комшилука и сецка пршуту. Само онда се деца поштено омрсе. Запамте добро тај дан, кад свештеник прође кроз село.

У то време било је шаљивих људи немирног духа,  који нису презали нити страховали за своје смеле подухвате. Ризиковали и на крају ликовали, данима се кришом смејали од задовољства.

ИЗ ЖИВОТА ЈЕДНЕ ЧАВКЕ

Да чавка може да се припитоми, нисам веровала, мада сам слушала разне приче и читала књиге из животињског света баш о тој врсти птице. Искрено, нисам веровала какве све шале зна она да изведе, док се сама нисам уверила у то, и то у својој кући.

Десетак дана пред крај школске године, у повратку кући, мој старији син Ненад, десетогодишњак, донео је чавку кући. Птицу су скинули са неког успутног гнезда, на дрвету поред пута. Ненад ју је хранио мрвицама хлеба, тако што јој је стављао у кљун, а она, чим би чула његов глас, „зевала к´о свраче“, како се то код нас у народу каже. Чекала га је сваког дана да се врати из школе, у шупи и скакутала по полицама и по прозору, чукајући у стакло, дозивајући свог друга.

          Како су дани пролазили, она је расла и потпуно обукла своју црну, пернату униформу… и кренула у своје прве летачке походе. Прво је слетела са Ненадовог рамена на оближње летве и враћала се натраг, на његов позив. Данима је била све сигурнија у своје летачке способности, тако да је могла да одлети и на столетни орах, који се високо уздизао изнад куће. Он јој је служио као осматрачница. Са њега је гледала шта ко ради, куд ко иде и слетала на раме код кога је год хтела, без позива.

          Како су дани пролазили, она се толико одомаћила и почела да прави своје прве мале несташлуке. Кад је било време ручку, слушајући звекет посуђа, долетела је на отворена врата и право Ненаду на раме, опомињући га да је и она огладнела. Он ју је хранио, појио из чаше. Умела је по неки пут да умочи кљун у врелу кафу, мада то више није понављала, вероватно јој се није допао тај врели напитак. Вадила је пикавце из пиксле и стресала по столу, скакутала је по кући и пошто је схватила да је задобила љубав укућана, није више марила на своје понашање. Слетала је по шустиклама и остављала је своје шарене трагове после поједених црних дудиња. Није више водила рачуна где ће да остави свој “ујам“.

          Онда је решила и да промени место спавања. Није више хтела да спава у шупи, него уз свог друга, кога је вероватно сматрала за своју дадиљу.

          То се десило једне вечери када је Ненада заболео стомак. Пошао је уз спољне степенице на спрат, јечећи од болова. Чавка, која је у то време била на ораху иза куће, вероватно га је чула и облетела око куће, право на његово раме. Ненад, онако савијен, стави јој у кљун две – три вишње и оде у своју собу, тихо стењући од болова. Чавка је и даље била на тераси испред улазних врата и својим гласом дозивала болесног друга. Полако је скакутала кроз дугачко предсобље, пронашла његову собу, ускакутала у њу и слетела на његову постељу. Испружио је руку без речи, она је слетела и гракћући се угњездила у његову малу шаку. Тако су заспали.

          Наредног дана се опет играо са њом. Ишао на мале излете. Она му је била на рамену док је возио бицикл до сеоске порте, која је била стотинак метара од куће. За време летњег распуста изазивала је смејурију код деце и хвалисање код кога би она слетела… вероватно је инстинктивно предосећала код кога је добродошла.

          Дани су пролазили, она је упознала и комшилук и рођаке. Слободан је зидао кућу и све је врвело од радника, зидара… брујала је мешалица, али то њој није сметало. Она је ревносно обилазила зидаре, слетала им на капе, шешире…за време ручка, испод липе, била је неизоставни део софре, редовно обилазећи све раднике. Док је ујна Влада износила разноврсна јела из куће, чавку је носила на глави, не зато што је хтела, него је  једноставно морала, пошто су јој руке биле пуне врућих чинија и није могла да је отера. Улетала је у предсобље где се налазило велико огледало и ту се огледала. Мачке је нису дирале, вероватно су је сматрале за члана породице.

          Да ли ће остати са нама, привијена дечијом љубављу и љубављу свих нас, или ће осетити зов природе и зов своје птичије врсте, видећемо. За сада је још увек љубимица наше вишечлане породице.

                                                  * * *

          Припитомљена чавка је моја неисцрпна инспирација, љубимица деце, редован ђак основне школе, посетилац кафића, продавница, фабрика… а највише од свега, пријатељ малишана.

          Док деца улазе у аутобус, она само пролети поред кондуктера и седне на своје место, Ненадово или Душаново раме. Чим се стиже у варошицу, она прва излеће, вероватно зато што се шверцује, и право у школско двориштре.

          Редован је ђак школе и исто тако присутна у школској кухињи. Њој се маже посебно парче хлеба, са доста еурокрема. Теткица јој гледа кроз прсте за све што испрља по столу. Омета ђаке у току наставе, улетајући кроз прозор, отимала им оловке и гумице из руку, све ситнице које може да понесе. После часова верно чека децу у школском дворишту, затим они крену кући, а она сврати у кафић на неко пиће. Дешава се да ту и заноћи. Наравно, нико је од гостију не малтретира. Она има заштиту од газде кафића који је наредио да је нико не дира… она му дође као маскота или инвентар. Ту краде пиће, цигарете, мада бива и служена, игра се цело вече, а када се сети куће, онда је исувише касно да би се вратила по мраку. Али, она има кефало и зна ко је емотивац, улети у кола и чека да је одвезу кући. Вози се на првом седишзу до возача, али појас не везује… брига је за казне! Чим кола стану, она излеће и право у кућу. Наравно, деца су одушевљена.

          Редовно обилази куће где има мале деце и кад она стиже у двориште, деца све остављају и трче да се играју са њом. Једна бака каже за њу: „Више је воле него кад дође кум“. Бушила је деци кљуном перјане јакне, извлачила перје и просипала на све стране, што их је веома увесељавало.

          Одлазила је и у фабрику, обилазећи свог газду, да види шта он то ради и са ким се дружи. Волела је и њега јер јој је он давао најслађе залогаје. Орахе је обожавала, он јој је крцкао, а она се даље служила и ситнила орахе по свом укусу. После радног времена обилазила је његове колеге, одлазећи њиховим кућама.

          Један дан је дошла дивно намирисана као да је појела сапун или детерџент… и право на чесму да пије воду. Само смо чекали кад ће из ње да излете мехурићи.

          Другог дана је мирисала на дим, можда је била оџачар у неком оџаку, или је била у некој сушари меса.

          Пристизале су критике на њено недолично понашање. Једна комшиница се жалила да је улетела у просторију у којој су стајале шерпе са скуваним млеком. Покупила је сав кајмак, а поврх свега окупала се у шерпи млека.

          Стизале су критике на њен лоповлук. Била је, наими, страствени љубитељ новца… и није битно која је валуата у питању, да ли су динари или еври. Важно је само да их има. Али тај украдени новац није знала на прави начин да искористи, сем за своје играрије. У продавницама се није служила новцем, већ кљуном и крађом.

          Док би људи чекали аутобус на станици и занесено бројали паре за превоз, она би се залетела и у лету крала по једну новчаницу. Слетала би недалеко и кљуцала, гачући. Возач би чекао, а путници би се смејали до суза.

          Крала је хеклане стварчице са стола, маказице и све што сија. Али, то није доносила кући, већ би просипала уз дуг летачки пут. Да је све то доносила Ненаду, какву би он богату колекцију имао.

          Из дана у дана у дан се све више удаљавала од куће, са све дужим одсуствовањима. Било је и дана сасвим без ње. Туга у дечијим срцима претворила се у патњу, али се нада у њен повратка није губила. Малишани су решили да њен одлазак ублаже неком њеном копијом. Набавили су нове чавке. Све је ишло устаљеним шаблоном. Одгој, исхрана, васпитање. Све се сводило на исто. Оне су порасле, постале врсни летачи и имале исте особине као и њихова претходница. Све је било исто, али је она прва била једина и непоновљива. Остало је празно место и чекање у недоглед, у бесконачно, вечито надање у њен повратак. Дечије очи упрте у плаветнило неба, потајно су се надале њеном повратку. Прошла је јесен али од ње ни трага, ни гласа. Није је задржала љубав малишана, већ су је одвукла природна пространства, зов њене птичије врсте.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *