МАЛА СВЕТА ГОРА ЛЕШТИЈАНСКА – Славица Благојевић- Лешје, Србија

              Средњевековни град Петрус – географски у свом здању рушевина је на самом платоу планине Баба, село Лешје налази се на десетом километру од Параћина у југоисточном делу Србије, идући регионалним путем ка Зајечару. Центар српске средњевековне: духовности, културе, економије и политике.

             Уз Свету Гору Лештијанску (у Србији постоје још четири Свете Горе: Мојсињска, Овчарско-Кабларска, Врањска и Скадарска). Подно планине Баба налази се на чаробној kulini  Mанастир Лешје са три цркве; (На темељима Немањића с почетка X века Цркве „Матера Божја“) –  Црква „Покров Пресвета Богородица“, на темељима куле Орловића Павла – Црква „Свети Јован Претеча“ и Црква Светог „Козмана и Дамјана“. Духовност овог женског манастира у селу Лешју заживела је са доласком из Раванице, јеромонахом – Јованом Миленковићем и пет подвизница 2004. године, данас броји десет монахиња и једног монаха. ( Исте године после шестовековног затишја, настављена је и културна баштина под називом „Петрус настамба уметника“ у организацији Славице Благојевић. У години када је изгорео манастир Хиландар формирана је библиотека „Венедикт и Анисија Цреповић“ на сам дан Славе манастира, 14.октобра 2004. године. Ту је настао нови живот савременог човека).

            „Пустиња над пустињама“  – каменита пустош

             Од пре 1335. године, када је Пустош Петрус , Петрус  Предели Петрушки , Петрушка област , Петрушка власт , она Пустош , Петрус  (као предео) , Петрус (као град)  Петрушка нахија , Петрус дистрикт , цар Душан даровао свом обласном властелину жупану Вукославу у баштину (сину жупана Црепуна из Травуније (Требиња) , па све до почетка 19 века, када се помиње као нахија ПЕТРУШ или ПЕТРОШ, ова област, прво као властелинство, па преко области у деспотовини и турске нахије, привремено као истоимени дистрикт, егзистира чак и у адинистративним поделама у непромењеном облику све до данашњих дана, сада је то територија општине Параћин и дела општине Ћуприја. Како се, у настаријим поменима, истовремено јавља као Пустош Петрус, онда је то, слободније тумачено „каменита пустиња“, односно каменити предео настањен пустиножитељима, анахоретима. Ако би име пустош припадало тим верским заједницама, као белег њихове територије, онда се име Петрус  може тумачити у скупини религиозних имена. Међутим у Србији постоји већи број каменитих и врлетних  предела, па ни један не носи назив Пустиње осим оних где су били настањени пустиножитељи. Ова област, као регион настањен пустиножитељима, могла је да егзистира још почетком десетог века у оквиру епископије Морава или Браничево, као део охридске архиепископије, где постоје неколико дијацеза са црквама и монасима. У Немањино време овај крај обилује значајним историјским догађајима и трајно се везује за земље Немањића, као крајиште и „граница отачаства“. То је уједно и једина територија на источној обали Велике Мораве која је поуздано у припадности српске средњевековне државе, са повременим проширењима у време краља Милутина, цара Душана и кнеза Лазара.

              Од 1346. до 1335. године, је период у коме је жупан Вукослав од цара Душана добио властелинство над овим пределима и све до своје смрти (између 1360.  и 1371., држи га у власти заједно са синовима Држманом (монахом „старцем “ Дионисијем) и војсковођом војводом Црепом (Чрепом) Вукославићем. После његове смрти, још увек као властелинство припада војводи Црепу, будући да му се брат замонашио и добио део властелинства преко метоха манастира Лешја. Сада је властелинство знатно умањено. Наиме, Цреп је део дао брату, вероватно, у накнаду за равноправну деобу, да би остао властелин, а северни део је продао и поклонио кнезу Лазару ког је називао „братом“ , док је знатан део поклонио манастиру Раври. Св. Атанасија са Свете Горе Грчке. После 1389. Године војвода Цреп  се више не јавља као властелин, те петрушки предели постају област (крајишна) владајуће куће Лазаревића, а затим Бранковића, све до пада Србије 1459. године.

                        Котлинама српских краљева петрушке области 

                       Ако се пењемо уз планину Баба у доба цветања јоргована у свим колоритима од тамно љубичасте до најсветлије нијасе до розе боје који је у сваком распукнутом камену извио своје стабло, онда ћемо тек бити у величанственом саморастињу жбунастих јоргована на самом врху. У чистој светлости дана   када можемо јасно сагледати пут котлине свих тих минулих векова.  Поглед далеко досеже до предела где су монаси, они који не иду у бој, забраном црквеног Канона, молитвено проводили свој живот у тиховању манастира и цркви овог Светогорја. Географски регион дефинисан сливовима река, Раванице и Црнице са њиховим развођем на северу и истоку, Великом Моравом на западу и Јовановачком реком на југу могу се и до дана данашњег пронаћи остаци а и манастири који и у овом добу обављају своју службу.

                Петрушка област са укупним наслеђем црквене архитектуре представља праву агломерацију свих типова трикохоналних облика. Тако се Раваница (Равно) Црква „Вазнесења“ пре 1375/76 развијеног типа, преко прелазне форме полуразвијеног типа цркве у Лешју, једнобродне цркве пре XII века и цркве крстообразног решења рашког типа на крају XII века, и поново здање Цркве Свете Богородице пре 1360.   а после 1355 године. Поњекавичка црква код Лешја  пре 1375. године. И пре XIV века Црква Светог Илије на домак притоке реке Грзе која је у XIV веку пренесена са својим часним крстом у селу Плана. Такође крајем XIV века црква која представља монументалан тип сажетог трикохоноса са припратом Света Петка у селу Извору са монаштвом датира и у овом добу. Црква Светог Николе у Извору датира од средине XIV века.

             Долином тока реке Црнице простиру се крај реке у шумовитим пределима цркве; Светог Арханђела у Давидовцу  и Светог Арханђела у Стубици крај XIV века, средином  XIV века црква Светог Ђорђа у Горњој Мутници. Црква Краса на буљанског гробљу и Црква Блага Марија (Магдалена Петрушка) код села Буљана пре 1389. године.  Подно града Петруса код села Забреге налазе се неколико једнобродних цркава; Света Петка у Забрези крај  XIV века,   Црква Свети Јован Главосек прe XIV  века са припратом с краја XIV  века, Црква Светог Николе манастира Манасије пре 1389 године  и Црква два у истом локалитету. Иако се Равно (Раваница) налазила у Петрушкој области, или како се у  XV веку каже у петрушким пределима и петрушкој власти, скоро да није имала утицаја на спољашњу архитектонску дораду осталих цркава које се без изузетака граде од ломљеног камена и сиге (сигом: Сисојевац по истоменом светитељу Сисоју пре 1389. године, Св. Никола у Извору, параклис Намасије, делимично и Петруша. Црква Светог Марка у Паракиновом броду (Параћину) средина XIV века. Идући даље овим светогорјем крај Топлика испод брда Чокоће доћи ћемо до цркве данашњег села Поповац. Цркве: Светог Стефана у Крежбинцу, Светог Андрије у Бусиловцу,  Свети Врачи у Плани,  Блага Марија у Скорици, црква на локалитету Ласкине чубре и локалитету Булина вода у Мириловцу, црква на локалитету Бурдељ у Лебини, Бела црква у Чепуру, црквина на улазу у Горњу Мутницу, Света Недеља код села Батинца пре 1375., црква у селу Калојањевцу, пре 1572. године, црквина Пајсијевица у буљанском атару, црква у Врбовцу, црквина код Стаменине воде изнад села Доња Мутница …  Дакле, петрушка област је имала и има око 60 што цркава што манастира, оних који су у рушевинама и оних који и данас живе и служе са својим црквенодостојницима.

              У метежу после косовске битке 1389 године, Хиландар поново улази у посед манастира „Лештија“. Црепов син Венедикт водио је нову парницу, коју је, са саветом патријарха и сабора митрополита, игумана и властеле, деспот Стефан 1411. године пресудио у његову корист после четири године суђења у Јагодини. Монаси манастира Хиландар својим немаром, довели су манастир до потпуног осиромашења и пропасти и то је био разлог судског спора да се манастир који је даривао жупан Вукослав врати назад са дариваним поседима.

             Венедикт је веома дуго био игуман Лешјански. Године 1452. спомиње се да је деспот                            Ђурађ Бранковић „игуман Лештијанског кир Венедикта“, као нарочито угледну и поверљиву личност, одредио као члана посланства која је ишла да од султана моли дозволу за пренос моштију светог апостола и јеванђелиста Луке у Србију. Венедикт је с делегацијом, у периоду од 1453-1456. године, допратио мошти из Рогоса у Смедерево. Сачуван је опис овог догађаја који сведочи да су мошти на најсвечанији начин неколико недеља ношене кроз Деспотовину. Није искључено да су мошти том приликом, макар краће време, боравиле и у Лешју .  За Венедикта Цреповића се такође претпоставља да би могао бити смедеревски беседник који је држао посмртни говор деспото Ђурђу. Препостављени је аутор за: МОЛИТВА МОЛЕБНА Свесветој Владичици нашој Борородици и увек деви Марији, заступници рода хришћанског, говорена на литији са светим крстовима. (31. Март 1458-21. Март 1459).

              У време Венедикта Цреповића Богородичин манастир у „Лештију“ био је духовни и културни центар, у живој вези са Светом Гором. Познато је да је Венедикт 1426. године боравио на Светој Гори, и тада је за њега један Шестоднев Светог Јована Златоустог преводи монах Јаков, а други с грчког преводи он сам „у славу Божју и Пречистије Матере Божје Лештијанскје“. Лешје је Венедикт напустио када је постао грачанички и новобрдски митрополит. После пада Новог Брда добио је 1456. год. од деспота Ђурђа Бранковића на доживотну управу манастир Враћевшницу, а након пада Смедерева 1459. повукао се на Свету Гору у манастир Светог Павла где се и упокојио. У тај манастир доспела је и повеља од 6. септембра 1456. године. Можда у прилог тези да је лештијански игуман био митрополит иде и податак да се у овом манастиру налази ПАНАГИРИК из 1412. Године. Можда је заједно са Венедиктом Цреповћем и доспео на Свету Гору.

 Венедикт Цреповић био је један од значајнијих духовника у Деспотовини, исто тако уважена и поштована личност. Својим деловањем оставио је вечни траг у културној историји средњевековне Србије и средњег Поморавља. О његовој сестри монахињи Анисији  (мирско име непознато као и Венедиктово) у историјским аналима постоји једини податак да се упокојила 1426/27. године, у бревији  Атонској Велике Лавре на Светој Гори Грчкој. Анисија Цреповић «кћерка блаженог Црепа која се подвизавала у Србији у заједници својој».

               Свети Јован лештијанско-стјенички

              По својој конфигурацији петрушки предео је кречњачког порекла, каменит и испуњен многобројним шпиљама и пећинама, тиме слободно и носи свој назив „лештијанска пустиња“ исахасти који су се повлачили од Турака крајем XIV с почетка XV века, на овим просторима су имали идеално место за исахију. Чувени међу њима био је пустињак Кукупетрус који је са најездом војске предвођене Петром из Ајмена на путу ка Naisus (Нишу) био рањен и ту остаје да шири христинизацију јер је био врло образован и тиме стварао испоснице при пећинама у планини Баби. У манастир су долазили одређеним данама на Свете Литургије.

       По жељи деспота Стефана Лазаревића године 1412. написао је Панегирик подвижник лештијански Јован. У Лешју је постојала скрипторија где се одвијала врло жива преписивачка активност, као и у многим другим манастирима петрусја. Јован је припадао Синаитима. По подвижништву одлази у манастир Стјеник (Овчарско-кабларска Света Гора) и оснива манастир са преко седамсто монаха. Погубљен је при манастиру Стјеник 1426. године, од стране Турака, где му се и сада налазе мошти. Свети Јован Лештијанско – Стјенички у народу се слави се 07.јула (дан Ивандан) Његове мошти помажу и до дана данас свима који им са вером и молитвом притичу.

                 Петрус на Баби

                На самој заравни планине Баба био је значајан пункт из времена Рима. Град на Баби, војно петрушко утврђење саградио је Вукослав после добијања овог региона у баштину од цара Душана између 1346-1355.  године. Стварањем Моравске Србије као једине ортодоксне хришћанске заједнице са статусом стамосталне државе, омогућено је многобројним културним посленицима и монасима да, после заузимања јужних крајева балканског полуострва од стране труских освајача, ту нађу прибежиште. Потпомогунути владајућом породицоми новом властелом, оживљавају културне и градитељске делетности интезивног замаха, враћајући тако славу и углед првих Немањића. Ствара се оаза градитељства која поприма белег чистоте националног изражавања и својеврсне специфичности, као највећи домет српске уметности средњег века. Доласком жупана Вукослава у петрушке пределе, његова су деца Цреп и Држман, већ били одрасли људи.  У овом периоду грађена је и позната црква Свете Богородице у Лешју, коју је Вукослав са још неколико села даровао манастиру Хиландару. После Вукослављеве смрти, (1371. године у битци на Марици где је погубљен са војском), град је припао поседу манастира Лешја који добија знатно увећане поседе од војводе Црепа, а манастирским поседима, после повраћаја од Хиландара, управља брат монах Дионисије а затим митрополит Венедикт. Проширивање манастира Лешја везано је за деобу властелинства између браће Држамана и Црепа Вукославића.

             Монах Дионисије држи Петрус све до своје смрти (1375-1380). Када војвода Цреп дарује поседе у Петрусу манастиру Лаври, каже: „да његова деца нису вољна земље“ … (даљи лист из књиге је отргнут), што значи да су искључена из властелинства, односно, као што ће се касније видети, клетвом монаха из манастира Хиландар, замонашена. Иако се властелинство после 1389. године, гаси, поседи заједно са манастиром Лешје остају Венедикту коме деспот Стефан, 1411. године, поврђује поседе. Венедикт овде остаје све до око 1456. године, после чега је  „у младости“ деспота Ђурђа Бранковића који му даје Враћевшницу (вероватно за изгубљен Петрус кога држе Турци и положај митрополита у Грачаници.

            После поделе властелинства Цреп се сели у северне пределе који су му једино остали, будући да је знатан део поклонио и продао кнезу Лазару, манастиру Лаври, и као што је речено, Лешју. Петрус на Баби је био фотификација породици Вукославића, губи стратешки значај, јер Венедикт озбиљније утврђује манастир Лешје зашта га деспот Стефан назива Ктитором више нема никаквих дилема око тога где се налазио Петрус- град.  Сви топоними који се налазе у близини Бабе имају спомен на жупана Вукослава или цара Душана. Тако се поток Брестница (са Поњекавичком црквом) налази на потезу Саревац, сама планина Баба . Бабово, очева планина, а река са источне стране Петруша којим се Облом стеном завршава омеђивање поседа манастира Лешја.  Ова обла стена на Граду (Градац) се касније назива Орлова стена или Орлов Камен. То је и данас значајан визуелни оријентир.

              Град се налази на Баби која се простире у правцу север-југ, од данашњег села Скорице (где је мала Баба)  и све до реке Грзе – Видинског пута, стварајући са Илијиним брдом теснац и видинску царину.  Конфигурација брда је таква, да је са свих страна неприступачно и природно брањено. Између Мале Бабе и Бабе се налази седло које такође представља природни пресек – ров. Плато на коме се град налази је релативно раван са још једним мањим седлом-превојем који се назива Мала тескоба. Град се простире северним делом платоа, тако да је овај превој у ствари био суви ров. Само место положаја града у народу се назива Пресло (јужно је орлов камен или соколица), а превој Мала тескоба – град Самар је нешто ниже низ литицу.  Највиши врх је на коти 657. метара и налази се на западној страни испод Петруса на западном платоу манастир Лешје.

              Данас се назире улазна источна капија са порушеним платнима са седам кула. Одмах после 1411. Године, када је Венедикт утврдио манастир Лешје, а сигурно је да је после 1413. престао да има стратешку улогу. Мусин напад са осмланлијама 1413 године. град је покривао површину од преко 8.400 метара квадратних што указује на знатну величину у чијем се корпусу могао организовати већи садржај. Није искључено да се у граду поред просторија за становање и економских зграда налазила и капела, без обзира на цркву Свете Богородице у Лешју.

           У жупана Вукослава време  ту је било седиште обласног властелина који је са ове надвишене зоне имао изванредне визуелне надзоре над свим збивањима у котлини и путевима којима се често бродило.

           На сам дан Божића 1380. године, када је војвода Цреп са војводом Витомиром и војском западно од овог града у шумама Дубравници сукобио  први пут у Србији са Турцима, који су после харања по Бугарској наставли пут Србије, и крајишка властела је добила битку, без иједног погинулог војника. Отворен је подијум позорнице: „косовски летопис“.  После тог боја војвода Цреп Вукославић важи за највећег војсковођу на Балкану тога доба. 

          Шест векова беспрестани судари ветарова је њихао звона са звоника капелице у Лешју, све до 2004.године.  Ово Свето Горје Лештијанско у ововременом добу, већ четрнаест година, живи у пуној духовности са  својом обитељу,  под крушевачком Епархијом, господина др Давида Перовића. Амин.

Славица Благојевић

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *