НОЋ РАСПУКЛОГ НЕБА
У ноћи распуклог неба, једна се душа исцељује
Постеља вришти жељна сокова пожуде
Док чекам залете ветра, игра несна почиње
Жаре ме твоји погледи
Гозба се спрема
Прстима обрисе мојих груди надилазиш
Фантазију у мени црташ
Живот се распламсава
Глад моју само ти умеш да нахраниш
Путеним тањиром зреле похоте да дражиш
У нама се нови све тађа
Стари престаје да постоји
Као лађа у мору, поред свих спрудова
Као магијом
Као уклета,
Ја се само на твој спруд навлачим
Отвара се небо
Ватромет боја
Сва наша изгубљена мора остају у прошлости,
Док нас неко ново море,
као неким чинима, мами у будућност!
А ми?
Ми, не чујемо како постеља
Пева од љубави!
МОСТ
Немати мост до неког другог бољег света
се укоренило као застрашујућа
слика ривалитета две планете.
Неподношљив је осећај да си непотребан самом себи,
Још је неподношљивији сазнање да ћеш требати само
Црној земљи, и да те једино она с нестрпљење чека.
Ко не уме живети у радости и песму, и бол и тугу
Њему живот постаје конкретан једино у својој узалудности.
Немање контакта са Градитељем
Људе сваког јутра буди и опомиње
На застрашујућу слику умирања смисла.
Још једино спашено задовољство еротског умишљаја
Поседује моћ над човечанством
Недодириве су жене највеће мушко искушење
И најосетљивија блудна мисао која их тера на још
Оне ће сачувати човечанство
На врховима прстију жена подложна љубави
Умеће да лебди око његовог срца.
Извор заблуде није у маштању
Нег у спасењу од реалности.
Није тајна оно што сазнамо.
Она је често заточена
У онима који су се волели, па одволели.
А онда,
Једнога дана,
Уплакана јутра свима јаве;
„Поре свакодневице сурово срушиле
Природне законе заљубљене душе.
Универзум задрхтао и зајецао,
Пред мржњом биших љубавника“!
17.09.2025
ЖИВИ СИ АПСУРД
У недостајању тебе
Ноћ ми се свети
Мрак мења боју и постаје мрачнији.
Минути су задихани
На позорници уплаканих очију,
Завеса се диже
Дурбин ми не треба
На стотом километру те видим
Подстанар си мојих мисли.
И без престанка у моја четири зида живиш.
И кад те нема –
Има те.
Походно отвараш светове
У мом уму
Да проудиш небо у мени
Живи си апсурд мојих дана
Собом потврђујеш да Бог постоји
А кад изненада обрадујеш моја врата
И зидове
И постељу
Ти као и сви смртници
Обичан живот живиш
Једино док пољупцима
Гасиш мене разбукталу
У себи.
У ЛУДИЛУ БОЛА СВЕ ЈЕ ЛУДИЛО
У лудилу овог времена није тешко бити луд
Тешко је надом заливати илузију
Као што се водом залива сасушено дрво
Док ти живот сваког дана
Директно рафалима пуца у мозак
Неее, неее….!
Нисам ја нека принцеза побегла из бајке
Нисам ја изненада обрела у стварности
Па сада не знам где сам
Зачуђена као а сам Алиса из земље чуда.
Ех драги мој,
Нити ни ти витез из мојих снова!
Знам ја, добро, када је напукао
Мој порцелански тањир
Опточен златом
Из њега још увек једем године
Ко што се једе недозрело грожђе
Није тешко бити нереалан!
Животна бол је алиби предвиђен само за самоубице
Још мирно стојим са друге стране смрти!
Ко није песник тај не зна
Колико танано боли занесењаштво
Оних дана кад поета нечујно рециглира срећу
А речи некад написане
У њему оживљавају мртве слободе
Боље у песника пуцајте
Само му у сећање не дирајте.
Пустите га.
Он је диригент тисане
Без палице, језиком диригује
Симфонији љубавних уздаха
Заточеним у поцепаним књигама
Није тешко поверовати да се изгубљене љубави
У књигама чувају
И у ноћи пуног месеца
Није тешко несрећан бити
Туге се кроз снове враћају
ТИ СИ НЕКО КО НАЈЛЕПШЕ ЋУТИ
Мелодија сладострашћа
Ти признајеш нећеш да даш
Речима својим слободу заустављаш
Речи варљиве издајице
Највећу лаж
Знају у лепоту да преоблаче
Само да би живот превариле.
А живот?
Живот је ништа друго
До успавана чаура од греха
У постељи мојој
Као у цркви а богослужењу
Тебе опрост чека
Собом да те благосиљам
Кад затвориш капке
Пред мојом љубављу
Као пред Божјом иконом
Миловањем и уздасима
Ћеш се искупљивати
За све своје похоте
И за све своје невере почињене.
А оног трена када из себе најбоље
У душу моју накалемиш
Тад нико неће знати
Да ти узимаш мој
А мени поклањаш свој Космос!
Само ће Бог чути
Да се претапамо у једно
И на Његову радост
Просветљујемо се.