Biografija: Milivoje Milence Ilić
Milivoje Milence Ilić, novinar u penzji. Zinteresovan za kratku proznu formu. Objavljivao u brojnim književnim časopisima i jednoj autorskoj knjizi „Ladoleži“. Zastupljen u nekoliko zbornika.
RUSKI ĐAVO
U ram osvetljenog prozora, žutom čkiljavom sijalicom, Ruski Đavo je delovao kao davno viđena slika. Mrtvački žuta koža, sveđe izorana njiva, lepila se za lobanju, koja je neodoqivo posećana na onu iz biološkog kabineta.
Svake večeri, dok je letnja sparina umirala pod naletom zvedanog neba, Ruski Đavo bi se pewao na drvenu gajbu I dugim koščatim prstima stezao vrat violine. Izlizani pingvinski kaput I mašina sa krilima dzinovskog leptira, činili su ga još zagonetnijim I čudnijim.
Iza njegovih leđa video se ogroman, crno – beli plakat sa koščatim mladićem, čija je griva raspojasno trčala delom plakata. Nešto je pisalo na rusko, valjda concert, ili slično.
Okrkerstar popaca I cvrčka kao da se pritajio čekajući lagani naklon glave. Da, lagani naklon glavom I oštar zaah desne ruke pokrenuli su potoko zvukova kakve do tada nismo čuli. Tonovi čas puni, čas lagani, iskidani, vedri, istrčavali su uspod starčevih prstiju, bežeći od teskobe samačkog sobička I vezivom naše noge za mirisnu zemlju. Muzika je ulazila u sve pore.
Marš, majku vam ološku. Ovaj Đavo će I od vas napraviti đavolčiće, siktale su komšinice sa okolonih prozora i silinom mišica, prosipale sadržinu svojih lavora. Brzo smo kidali u stranu I nastavljali da slušamo koncert, brišući lišćem ovlažene glave.
Očigledno da se ova muzika nikom nije svidela, osim nama, buljuku radoznale dečurlije. Još manje im se svideo ovaj zagonetni čiča, koga su prozali Ruski Đavo I o koe niko ništa nije znao, pa čak ni mlekarica koja je svakog jutra ostavljala litru mleka na ulaznim vratima. Nije ništa znao ni poštar što je jednom nedeljno donosio ruske novine I svakog prvog odbrojavao penziju. Jedino što je viđao, bila je ispružena šaka kroz blago odškrinuta vrata.
Danima se nije palilo svetlo u ramu prozora. Lekarica je prepunila šareni lonac. Niko nije obraćao pažnju na detalje.
Dok se leto kupalo sa nama po okolnim rukavcia I trčalo posledqe dane raspusta, videli smo kola koja su vozila na poslednje putovanje. Dva, crnim plaštevia pokrivena kowa, lenjo su se vukla po sparini. Polupijani kočijaš klatio se na sedištu. Napred je išao pop I nešto nerazumljivo mrmljao, a mi smo stezali prste I dobacivali “Predajem ti baksuza”. Iza kola tri ciganina sa raspuklim violinama, iz kojij su, glavom bez obzira, bežali nemušti tonovi. To je trebalo da bude muzika koju je Ruski Đavo svirao u letnjim noćima.
Prvih dana septembra nastavnica uzike nam je pričala o Paganiniju, njegovim snovia, “Đavoljem trileru”.
- Mali otrči do zbornice I donesi mi ploču sa stola!
Baš lepo, taman da otkinemneki dim iz triput gašenog opuška I da se odmorim od tog Paganinija.
Sa školskog graofona, najpre se čulo pucketawe, a onda je krenula I muzika.
- To je, dreknuo sam na sav glas.
- Šta je to?
- Ruski Đavo.
- Marš napoqe, bitango jedna nevaspitana!
Noću, dok je jeseqa berićet mirisala na zimu, ispod požu-
Telih ladoleža, povreeno bi se čulo pucketanje, a onda ista ona muzika. Ispod Đavoqeg prozora čula se svirka, koja se duboko zabadala u komšijske uši. Strah se uukao u kosti I sve se vise pričalo o Rusu vampiru. Oni najsujeverniji su u remove prozora stavljali glogovu grančinu. I danas se mnogi kunu da leti čuju Ruskog Đavola i njegovu đavolsku muziku.
Okrećem izanđalu ploču, na kojoj je pečat škole I inventarski broj. Sa gramofona se čuje najpre pucketawe, a onda muzika….
BABA MICKA
Još I danas osećam ukus Baba Mickinih krofni. Čni mi se da se na nepcima još, I danas, topi slatka prašina što izleće iz avana, nalik na crkveno zvono. Vidim kako smežurane ruke drže avan I tučak I razbijaju kristale šećera u finu prašinu.
“Smederevac – levak” sa velikom šerpom punom vrelog ulja.
Donosimo bagremovinu I znojimo se u pretoploj, niskoj sobici. Napolju proleće diše punim plućia.
Sa plafona visi šareni gajtan, a na kraju sijalično grlo, upquvana sijalica I lieni šešir. Iz “lopova” iznad sijalice, iskrada se gajtan radio aparata “Kosmaj”, sa kazaljkom kao na kompasu. Svečana nedeqna atmosfera.
Na stolu vangla sa svežim krofnama.
Baba Micka nas nutka I upozorava da je galama zabranjena. Lagano namešta naočare na vrh nosa. Okreće skazaljku na radio aparatu, primiče se bliže zvučniku, klima glavom.
Iz fijoke stola vadi mastiljavu olovku I listić Sportske prognoze. Na listiću ispuwava dve kolone.
- Deco, da vidim šta smo danas uradili!?
Značajno bi nas pogledala, I još jednom namestila
naočare. Radio je krčao, zvrndao I odjednom se umirio. Začuo se razgovetni glas spikera.
Atmosfera mistična, puna iščekivanja. Kako vreme odmiče, kako spiker saopštava rezultat za reultatom, naša domaćica se sve vise smeši I mastiqavom olovkom štiklira pogotke. Zadovoljno klima glavom I mrmlja sebi u bradu.
- Znala da će tako da bude.
Prenosi su zaršeni. Baba Micka laganim pokretom ruke,
Kao da miluje, isključuje radio.
- Deco danas smo dobro prošli. Čista dvanaestica!
Otvara fijoku od stola u kojoj su uredno zapakovani listići
Sportske prognoze. Ni jedan uplaćen, a većina je bila čista dvanaestica; eventualno jedanaestica. U tim papirićia, sap o dve upisane kolone, ležalo je pravo malo bogatstvo.
Nedeqne seanse sa neuplaćenim listićima I najlepštim krofnama na svetu, nisu dugo potrajale.
“Smederevac” – levak, jednom se uzjogunio I ispljunuo žar. Od Baba Mickine kuće ostali su samo garavi zidovi.
Penzija je bila isuviše ala da bi se vratila u pređašnje stanje.
Svake subote u redu pred lutrijskim šalterom, stajala je Baba Micka sa tiketom Sportske prognoze, na kojem su bile ispunjene samo dve kolone.
Nažalost, na uplaćenim listićima nikada nije bilo vise od pet pogodaka.