АДАМ
Адам се пробудио рано тог јутра, у приватној клиници за болести зависности у Швајцарској. Најбоља клиника која може да се плати новцем. Син пензионисаног мајора ДБ-а, јер је само богати тата могао да плати лечење у таквој установи. Од малена су родитељи угађали Адаму, купили су му прву гитару када је одлучио да формира панк бенд. Рано је упао у лоше друштво, иако узоран ђак, другари су га навукли на траву и пиво. Деведесетих година, Адамов најбољи друг, син татиног колеге са којим је свирао у бенду и учествовао у уличним тучама наговорио га је да пошто су обојица пунолетни да се пријаве у неку добровољачку јединицу, његов друг Иван слушајући вести са Адамом одлучио да приступи некој добровољачкој јединици, пунолетни људи су одговорни за своје поступке. Када је рекао оцу да жели у рат овај је бурно реаговао. ,,Ни нос не знаш да обришеш, а одма би пушку у руке, јеси ли икад пуцао из пиштоља?! Ниси, нема везе, ја ћу да те обучим, За кратко време Адам је научио основне ствари, јер је брзо схватао. ,,Види се сине да си моја крв, о овоме ни речи мами јер би ме убила“. После обуке Адам се прикључио првој добровољачкој јединици на коју је налетео. Био је у Босни, Вуковару и на многим опасним теренима. Показао се као изврстан снајпериста док су се његови другови крили од војног позива. Мали буржујчићи, татини и мамини мезимци. Његов друг Иван је погинуо од снајперског хица у чело. То није могао да преболи. Навукао се на тежу дрогу од марихуане. Тукао се, опијао и шмркао. Отац га је преко везе послао у најбољи рехабилитациони центар који може новцем да се плати.
У време доручка за суседним столом је угледао чаробну девојку, није могао престати да је гледа. Те лепе црне очи и плава коса су га омађијале. Устао је, пришао и представио се, желећи да је упозна. Ева је држала блок скицирајући кришом његов портрет. Била је то узајамна опчињеност. ,,Здраво ја сам Ева, он се насмејао ,,зезаш ме? Ја сам Адам, а ми смо у рају.“ ,,Лутко, просто ми не пада на памет да је лепотица као ти убрала забрањено воће?“ ,, Дешава се и то, могло ми се као и теби.“
Од тог јутра се нису одвајали, сем онда када су правила установе то налагала. Доктори и пацијенти су им се дивили, заједно су јели, ишли у шетњу и као да остатак света нису примећивали. Она му је рекла да је из Задра, отац јој је стекао крупан капитал и омогућио својој мезимици да се лечи у престижној установи. ,,Адаме, шта ће рећи твоји, ја сам католкиња.“ Адам је одговорио да његове то не занима и да им је битна само срећа њиховог детета. Као да је сам Бог њих грешне спојио баш овде.
Полако јој је додиривао груди, сакрили су се иза дрвета у великој башти. Страсно ју је љубио, откопчавајући блузу. Тог тренутка ју је целу поседовао. Ева је гласно зајецала.
Доктор Шварц је био задовољан њиховим напретком у лечењу. Није прошло ни недељу дана, а он је дао отпусну листу обома. Полако су паковали ствари, такси их је чекао да их одвезе на аеродром. Адам је желео да оду у Београд, а Ева се плашила љутње родитеља. Тог тренутка је срце превагнуло, њено место је било поред Адама.
У ПАРИЗУ
Јован је чистио канализације у Паризу као и сваки Југословен који није имао добре везе или значајно име. Та 1960-а је протицала мучно и споро. Најуспешнији посао из Београда је имао Стевица Марковић, жесток момак и љубавник Натали Делон. Јован се дивио
Делоновим филмовима. Колеге са којима је радио су га звале Аполон јер је био висок, лепо грађен и плавокос.
Сваке ноћи је сањао да се буди у наручју неке лепе францускиње. Једног дана је видео лепу црнокосу девојку. Пришао јој је опона-шајући форе из Делонових филмова. Није ни слутио да је то позната млада сликарка Маријан Биже. Изгледала је као отелотворење његовог сна. Видевши да је имигранат тако леп,
био би савршен модел за њене слике.
Замолила га је да оде са њом до њеног атељеа. Рекла му је да се скине, опчињена контурама његовог тела, стала је пред штафелај и почела да црта.
Он збуњен није се мрдао. Када је завршила цртеж, понудила га је чашом вина и кафом. Најскупље вино је лагано клизило низ његово грло. Опијало га је вино и лепота изненадне послодавке која му је платила суму коју је могао само да сања. Новац му се у том тренутку учинио безначајним, он је желео њу. Загрлио ју је јако и пољубио у врат, немоћна да се одупре Аполону препустила се надолазећој плими страсти. Тргао је са ње део по део одеће, дивље су треснули на кревет и замало гљ поломили. Страст је савладала све баријере.
Данима јој је позирао, не одлазећи на посао, опчињен њеном лепотом и умећем у постељи. Заборавио је све муке пред њеним чарима. Време је пролазило, Маријан га је препоручиладругим сликарима, али је љубоморно пазила да се не зближи са неком колегиницом.
Једнога дана ходајући улицама Париза, запазила га је у наручју колегинице која је исто као и Мирјам насела на његов шарм. Затицала га је пијаног по кафеима окруженог ноћним дамама.
Љубомора је све више обузимала њено срце.
Долазећи код ње пијан затекао ју је очајну са чашом вина у руци како шмрче бело. Очајна се навукла на кокаин, вређају га потегла је нож на њега. Не могавши да је савлада у налету лудила ударио ју је у слепоочницу. Пала је мртва од силине његовог ударца. Немајући куд, свестан шта је учинио,не желећи робију пресекао је себи вене.
Још један Ромео са Балкана је завршио трагично у атељеу са ког поглед допире до Ајфелове куле.
29.09.2025.