Биографија:
Рођена 09.06.1878. године, живи и ради у Београду. Докторка Маја Петровић – Вићентијевић, ради при Дому Здравља “ dr Ђорђе Ковачевић“ тренутно специјализант на КЦС Офтамологија. Радила је као лекар опште медицине.
Члан Удружења „Очување српске народне традиције ПРЕЛА И ПОСЕЛА“.
Члан Удружења „Видар-лекара писаца.
Члан Удружења песника УСКОР – српске дијаспоре.
Мајстор црног појаса I – дан у каратеу. Највећи хоби јој је спорт и певање. Слободно време посвећује у неколико својих хобија.
Докторка Маја Петровић – Вићентијевић, је мајка троје деце; Александар, Андријана и Маша Вићентијевић.
https://www.facebook.com/share/v/AH1KTPiMF9xAxu6k/?mibextid=WC7FNe
ОГЊИШТЕ
Мили брате, шта је то огњиште?
Кажу, ту извире нека чудна снага,
Најсрећније и најтоплије место,
Ту ти мисли иду често.
Мајка каже, воли дете сваку травку,
Сваки цветак, сваки мирис овде сада,
Трчи мала, боса, нечешљана,
Нећеш ово доживети више икада.
Па се огњишту увек срећна врати,
Ту је мајка да све помогне и схвати.
Ту се у грудима осети посебна топлина,
Као да гори, па те обузме милина.
Како бато може у грудима да гори,
Зар то неће да ме боли?
Е, моја секо, и ја сам чуо за то место,
Мајка ми о њему прича често.
И она је некад безбрижно дете била,
Па се уз своју милу мајку свила.
Крај огњишта јој мајка седела,
У топлом је крилу љуљукала.
Нежно јој косу мазила
И као анђела увек пазила.
Кад јој се секо, која суза искраде
И на моје раме падне,
Схватим онда снагу сваке речи.
Осетим секо, да је ту од сваке муке скровиште,
То је то место, то се зове огњиште!
Зато сада смеј се, певај, воли и надај се,
Све док имаш своје огњиште, радуј се!
ПЕСМА СИНУ
Желим да знаш ово мој сине,
То је твоје право и једина истина,
То парче земље и неба, не треба да те брине,
Остаће наше, то је српска заветина.
Буди ми безбрижан али не дозволи,
Да те понесу туђи раскош и лажан сјај,
То мало и сиромашно што се срцем воли,
Драгоцена је светиња, то мили сине знај.
Кад осетиш ланце што стежу у грудима,
Знаћеш да ниси више мали и незрео,
Бићеш опрезан према многим људима,
Да би међу њима све издајнике презрео.
На мојим раменима гледао си брда,
Мазило те сунце и Христова благодет,
Сада земљу мрви твоја чизма тврда,
Остављам ти икону и славу у аманает.
И нема више суза, ма ни једне да кане,
Не дам моје чедо други да уче.
Нама сине једино може да сване,
Кад се боримо за сутра и не заборавимо јуче.
Не дај никоме сине, не дај наше храмове,
Молитве свеце и частан крст,
Одувек су желели да нам ставе амове,
Ка Србима је увек био уперен прст.
А ти где год ходио поносан буди,
Не спуштај главу јер доле су проданици,
Дозволи свему што ти вера нуди,
прекрсти се јер тако раде победници.
ПЕСМА МУЖУ
Бог је једини сведок колико си мој
И твој лик ми је у том тренутку просветлео.
Молила сам пред иконом за спас свој
И твој мир је у моју душу слетео.
А корак до дна сам била,
Тражила је рука на чије раме да стане,
И окретала су се лица што су само лажи крила
Сама и уплакана чекала сам боље дане.
Остала без мајке јако млада,
Без топлог ручка и постеље меке,
Нежној девојчици је остала само нада,
Једна сигурна љубав попут мирне реке.
Сада те чувам, зеницо ока мог,
Не постоји лепота која је од твоје лепша.
Ти си бисер вреднији од богатства свог.
И нема дана кад ти ниси ту,
Нема среће ако је са тобом не делим.
Један анђео, а човек, ме обузео сву,
Ничију љубав осим твоје не желим.
Понекад се питам, као да ниси стваран,
Јер сваку моју мисао унапред пратиш,
Ал’ знам да си ми од Бога одабран,
Наша љубав је дар од Бога, врло брзо схватиш.
СРПКИЊИЦА
Ја сам девојчица из земље Србије,
Поникла из њеног срца,
Из богате Шумадије.
Ја сам мала да бих знала,
Каква је то мрачна судба на моју земљу пала,
Али моје мало срце све осећа
И моја душа предосећа
Шапући ми причу ветрови са Равне горе,
Па ме често ноћу тешки снови море,
Као да јасно видим кроз плави небески свод,
Шта је све преживео мили српски род.
Док слушам жубор Колубаре реке,
Као да чујем поруке далеке.
Овде је велика крвца пала,
Овде се скупа цена за слободу мојих Срба дала.
Охрабри ме песма птица са планине Цера
И овде је победила православна вера.
Да је храбар и непопбедив срски народ мој,
То ми је доказао и на Мишару бој.
Од колевке па ево, до седам годиница мојих сада,
За снажнију земљу од Србије не чух никада.
Зато волим моје горе равне,
Душом слушам шапат жубора реке.
Победом миришу све те њиве травне,
Пуним плућима удишем поруке далеке.