БИОГРАФИЈА: Oливера Шестаков
Оливера Шестаков је рођена у Панчеву 19. септембра 1963. године. Завршила је Девету београдску гимназију и дипломирала на Грађевинском факултету Универзитета у Београду, на хидротехничком одсеку. Живи и ради у Београду.
Објавила је до сада шест збирки песама: У МОМ ПОГЛЕДУ, два издања; МОЈЕ ДУШЕ РИМЕ, два издања; НА ТРАГУ СВЕТЛОСТИ; Поема ТЕЧЕМ КАО РЕКА и друге песме, ДО НЕКАЗАНОГ и У ЗЛАТНОЈ СМОЛИ ЋИЛИБАРА.
Пише и хаику песме, које су објављиване у зборницима и часописима хаику поезије у земљи и иностранству (Јапан, Немачка, Пољска, Аустрија, Хрватска).
Члан је Удружења књижевника Србије, Књижевне заједнице Југославије, Савеза књижевника у отаџбини и расејању, Књижевног клуба „Иво Андрић“ из Земуна и Друштва књижевника Београда.
Песме су јој објављене у преко 100 међународних и домаћих зборника поезије, антологија и лексикона, од којих су многе похваљене и награђиване на књижевним конкурсима. Превођене су на: руски, енглески, немачки, италијански, холандски и арапски језик.
Збирка песама „Поема ТЕЧЕМ КАО РЕКА и друге песме“ добитник је Књижевне награде „Милорад Калезић“ коју додељује Књижевне заједница Југославије за најбољу књигу објављену 2017. године.
Збирке песама ДО НЕКАЗАНОГ и У ЗЛАТНОЈ СМОЛИ ЋИЛИБАРА биле су у најужој конкуренцији за Награду града Београда у области уметности – књижевност и преводно стваралаштво, за 2019. и 2020. годину.
АНИ АХМАТОВОЈ, С ЉУБАВЉУ
/1889. – 1966.г./
Ниси била жена обична,
корака лепршавог,
жудње твоје и у песми боле.
Горко је било живљење твоје,
судбина – усамљеност у двоје.
Ниси била пастирица,
ни краљица, ни монахиња,
ни сена изгубљена,
већ жена заљубљена,
поетеса незаборављена.
И када си патила,
умела си да прашташ,
када ниси ништа скривила,
грехе да испашташ.
У љубави ниси дисала сунцем,
већ те луна плавила,
довољан ти је за срећу био
звезданог злата прах,
одсјај пламена ког не гаси
ни заборав, ни страх.
Знала си да је немогуће живети,
телу без сунца и души без песме,
да треба душа камен да постане сиви
– учећи како са болом да живи.
Убише твоју птицу белу,
да не би певала о прошлости.
Ниси плакала тада,
срце си претворила у стење
и сви су ти преостали дани
били испуњени песмом
– птице убијене.
из збирке песама НА ТРАГУ СВЕТЛОСТИ, 2016.
Анне Ахматовой, с любовью
Ты необычной женщиной была,
И словно бабочка всегда порхала,
И боль твоя останется в стихах,
той горечи в твоей судьбе немало.
Ты не была пастушкой, королевой,
И ни монашки тению заблудшей,
– а женщиной влюблённой, поэтессой,
что навсегда потомками запомнится.
Страдая, ты врагов прощать умела,
И наказанье без греха сносила.
В любви дышала солнцем, серебром,
для счастья в небе растворяясь синем.
В тебе убили гордую жар-птицу ,
чтоб перестала петь и о прошлом всё забыла,
Но ты не плакала, твердела сердцем,
И, как скала, с годами становилась.
Убитой птицы голос слышен твой,
Но в этих звуках – поминальный звон.
Сборник стихов «В ПОИСКАХ СВЕТА», 2016.
ЖЕЉЕ
/посвећено мојој мајци Олги,
мом анђелу чувару/
Желим радост искрену, врелу,
без сумњи и питања,
што тело и мисли плави
и обузима ме целу.
Желим да на крају мог пута
пробуде ме јутром птице,
да замиришу лековите траве,
багрем и липа, из моје улице.
Бескрај плави тад
биће ми над челом,
покрићу лице и тело
од невена и смиља велом.
Љубав, као кȏд дубоко утиснута
у моју душу и тело,
затитраће у свакој ћелији,
у детињство вратиће ме,
срећну, мајци.
из збирке „Поема Течем као река и друге песме“, 2017.
ЖЕЛАНИЯ
/посвящается моей маме Ольге/
Я хочу радость искреннюю, горячую,
без всяких сомнений и вопросов,
эту, которая тело и мысли затопит,
переполняя меня всю.
Я хочу что бы в конце пути,
будили по утрам меня птицы,
аромат лечебных трав,
акации и липы, с моейулицы.
Бесконечность синяя тогда,
будет над моим лбом,
укрывая лицо и тело вуалью
календулы и бессмертника.
Любовь, как код наследственности,
глубоко врезавшаяся
в моей душе и в теле,
встрепенётся в каждой клетке,
в детство вернет меня,
счастливую, матери.
«Поэма Бегу как река и другие стихи», 2017
ТРИ РУЖЕ
Поклони ми три руже.
Белу, са мирисом невиности
и младости ране,
што у нерасцветалом пупољку
носи чежњу заточену.
Жуту, топлу као зрак
Сунца у зениту
и сунцокрети у пољу,
са мирисом благослова
и мимоза из Херцег Новог.
Црвену ружу ми поклони,
да удахнем жудњу и страст
са њених свилених латица
плућима жедним.
Замирисаће цветови
изникли из средишта
мојих груди,
уљуљкани дамарима
срца,
опијени сузама
као росом.
Све три руже
пустиће корен у мени,
обмотане око вена
као пузавице,
помешаних мириса,
утонулих у моју косу,
бол испод срца видају,
враћају ме Суштини,
као целов иконе.
из збирке ДО НЕКАЗАНОГ, 2019.
THREE ROSES
Give me three roses
White, with the smell of innocence
and early youth,
which, in the unblown bud
carries a seized longing.
Yellow, warm as Sun’s air
in the zenith
and Sunflowers in the field
with the smell of mimosa
from the coast of
the Mediterranean sea.
Give me a red rose
to inhale craving and passion
from her silk petals
with my thirsty lungs.
The flowers will smell
emerged from the center
of my chest,
rocked with heartbeats,
inebriated with tears
like a dew.
All three roses
will let go the root in me,
wrapped around a veins
like a creeping plants,
mixed fragrances
drown in my hair,
pain under the heart heals,
they return me to essence,
like the blessing of prayer.
РЕКА САМ
Вода сам бистра,
испиј ме као нектар.
Прогутај ме као сузу,
као бол сâм,
што низ образ клизи лако,
гаси у тишини чежње плам.
Реч сам и рима.
У песму ме стави,
као лајтмотив,
што се непрестано
врти у глави.
Река сам бистра.
Урони руке
у плаве дубине.
Тајну крију.
Таласе прстима очешљај,
осетићеш моје душе
сваки дрхтај.
Пламен сам
звезданог неба.
У недра ме стави
и угреј се.
Ослушкујем жељно
дамаре у грудима,
жеља тихо грца,
тражећи пут до ушћа
нечијег срца.
из збирке „Поема ТЕЧЕМ КАО РЕКА и друге песме“, 2017.
Я РЕКА
Я чистая вода,
выпей меня как нектар
Проглоти меня как слезу,
как самую боль,
легко скользящую по щеке,
гася огонь тоски в тишине.
Я слово и рифма.
поставь меня в стихи,
как лейтмотив,
который без конца
крутится в голове.
Я чистая река.
Опусти руки
в голубую глубь.
Там секрет скрыт.
По волнам волос
пройдись пальцами,
и ты почувствуешь
всю дрожь моей души.
Я пламя звездного неба.
в недра положи меня
и согрейся.
Я с жаждой подслушиваю
сердцебиение в груди,
желание тихо ноет,
в поисках пути
к вратам чьего-то сердца.
«Поэма БЕГУ КАК РЕКА и другие стихи», 2017.
SONO IL FIUME
Sono l’acqua serena,
bevimi come il nettare.
Inghiottami come una lacrima,
come il dolore,
che scivola facilmente sul viso
in silenzio si spegne
la fiamma del desiderio.
Sona la parola
e sono il verso.
Mettimi nella canzone
come il ritornello
che è ripetuto permanente
nella testa.
Sono il fiume chiaro.
Immergi le mani
nelle profondità blu.
C’è un segreto nascosto.
Pettina le mie onde
con le dita
e sentirai le mie anime
ogni tremore.
Sono la fiamma
del cielo stellato.
Mettimi sul tuo petto
e riscaldati.
Ascolto bramosamente
i battiti nel mio seno.
Il desiderio piange
tranquillamente,
cercando la via per (la foce del)
del cuore di qualcuno.
П Л О В И Д Б А
Овај бели папир
моје је море,
на пловидбу ме зове,
да тражим Реч.
Оловка је јарбол
мога брода,
до луке сигурне
испод плавог свода.
Ветар од мојих мисли
затеже једра –
испловљавамо
у непознато.
из збирке ДО НЕКАЗАНОГ, 2019.
ПЛАВАНИЕ
Бумага белая –
это мое море бесконечное,
манит меня поплыть
в поисках Слова.
Карандаш – мачта
моего парусника,
к гавани надежной
под синим сводом плывя.
Ветер мыслей моих
Натягивает паруса.
И мы плывём
– неизвестно куда.
«ДО НЕВЫСКАЗАННОГО», 2019.
LA NAVIGACIONE
Questа carta bianca
è il mio mare.
Mi chiama а navigare
per chiedere la Parola.
La matita è l’albero
della mia nave,
al porto sicuro
sotto la volta blu.
Vento dei miei pensieri
stringe le vele.
Stiamo navigando
a gonfie vele verso
- lo sconosciuto.
ЖЕЉЕ
/посвећено мојој мајци Олги,
мом анђелу чувару/
Желим радост искрену, врелу,
без сумњи и питања,
што тело и мисли плави
и обузима ме целу.
Желим да на крају мог пута
пробуде ме јутром птице,
да замиришу лековите траве,
багрем и липа, из моје улице.
Бескрај плави тад
биће ми над челом,
покрићу лице и тело
од невена и смиља велом.
Љубав, као кȏд дубоко утиснута
у моју душу и тело,
затитраће у свакој ћелији,
у детињство вратиће ме,
срећну, мајци.
из збирке „Поема Течем као река и друге песме“, 2017.
ЖЕЛАНИЯ
/посвящается моей маме Ольге/
Я хочу радость искреннюю, горячую,
без всяких сомнений и вопросов,
эту, которая тело и мысли затопит,
переполняя меня всю.
Я хочу что бы в конце пути,
будили по утрам меня птицы,
аромат лечебных трав,
акации и липы, с моейулицы.
Бесконечность синяя тогда,
будет над моим лбом,
укрывая лицо и тело вуалью
календулы и бессмертника.
Любовь, как код наследственности,
глубоко врезавшаяся
в моей душе и в теле,
встрепенётся в каждой клетке,
в детство вернет меня,
счастливую, матери.
«Поэма Бегу как река и другие стихи», 2017.