Dolazim iz daleke zemlje, pune sunca i svjetlosti,Otac me je naučio jezik zemlje, a majka jezik zvjezdani.Otac je znao jezik duše kamena, a majka je melodiju duše nebeskih anđela.Otac me učio kako život poboljšati, a majka kako probuditi milost u dušama.Otac govoraše o kretanju, stvaranju, radu, a majka o Božijem berićetu.Otac govoraše: S perom krči put ljudskosti, a majka da sviram melodije ljubavi.Otac govoraše: S perom teci kao rijeka, vječnost pronađi u baštama duša.Majka govoraše: Glasnik budi i pjesmom vječnosti svijet probudi!Otac govoraše: Nek ti pero bude prijatno i jasno, a majka da bude iskreno i puno ljubavi.Otac govoraše: Piši sine dobronamjerno, čestito i drži se sredine,A maka da kalemom, međ’ dušama, brišem mračne i zamršene linije.Otac govoraše: Ako pukne pero tvoje, i dalje se trudi rad sebe i drugih,Ostani stabilan i snažan, vjeru u sebe ne gubi.Mjaka govoraše: Poezijom svojom posadi polje trstike,Nek korijen pera tvoga korijen svih ašika pronađe.Tako pisah o tim poljima u kojim su rasla pera ašika,Perom svirah tajne melodije rascvalih ruža.Svakodnevno pjevao sam, perom svojim, tajne melodije ašik-bulbula,Tražio vječnu tajnu ljubavi između dva prijatelja.S perom otvorih tajne kapije ljudskih srca,Odagnah tugu iz duša dragih ljudi i prijatelja.Dolazim iz daleke zemlje:Tek kad otvorih oči i ugledah svoje najbliže: nenu, tetku, komšinice,Vidjeh da su s pjesmom tkale slike koje o izgubljenoj ljubavi govore.Nena moja slavila bi Boga kad god bi se duga pojavila,Pogledaj, rekla bi, vidiš li gore na nebu ženu-anđela,Ona svilom sada tka ćilim po cijelim nebesima:Putokaz zaljubljenom do voljene, ašiku do ašika.Vjerovah i vidjeh tu ženu-anđela kad god bi se duga pojavila,Znam da je nena moja s ljubavlju tkala baš zbog toga. Ujutro, kad bih otvorio oči, nenin ćilim ugledao bih,Šare njegove i boje ponijele bi dušu moju u sfere beskrajne ljubavi.Tim beskrajem i moja je duša letjela,Ovdje nam valja stvoriti bolji život za svakoga!Majka je pozivala mjesec da siđe u kuće duša naših,A otac našu kuću činio kućom sigurnosti, prijateljstva, čestitosti.Majka nas je vodila u bašte bajki čudesnih,Hljeb koji je otac s ljubavlju zaradio, pekla bi s ljubavi,Otac nije imao mira sve dok mi nismo bili zadovoljni, Majka je bila naša radost: odana, iskrena i puna beskrajne ljubavi.
БИОГРАФИЈА – Парваз Мохаммади
Ja сам археолог и хисторичар умјетности из Израна. Пишем пјесме и понекад свирам. Иран је земља древне културе, земља умејетности, промишљања и поезије. Ја сам из једног градића који се Гхорвех Дергезин, налази се на западу Ирана. Прије око 35 година сам дошао у Босну и Херцеговину, малу земљу са великом душом; земљу која у себи садржи источну и западну културу. До недавно су чак и у селима у Б и Х и жене училе четири језика: арапски, турски, перзијски и матерњи, босански језик. Познавали су Румија, Сади Ширазија, Хафиза Ширазија. То су исркрени људи који кажу: „ми имамо Мерхамет и не смијемо никога мрзити“. Користећи културу народа БиХ и древну цивилизацију Ирана направили смо јединствену музеј-гаерију и кроз умјетност, поезију и музику свим људима који долазе из различитих земаља пружамо љубав и пријатељство. Усред чаршије постоји капија која повезује душе, води људе до бескрајне љубави и показује да смо сви из једног извора. Ту нема религија и нација, ту је само душа. Дођите у Сарајево.