ПЕТРУШКИ ЗАПИСИ
Инокиње Анисије Цреповић
Поема песникиње Анисије Цреповић (Славице Благојевић) „Даљине долбују под ков`цама коњским“ писана је у маниру средњовековних посланица са жанровски карактеристичним стилским одликама које су красиле тадашње најрепрезентативније и непревазиђене примере епистоларне књижевности попут оних деспота Стефана Лазаревића Слово љубве, Писма које је Свети Сава са свог путовања у Свету Земљу упутио игуману манастира Студенице Спиридону, Епистолије кир Силуанове, Посланице Димитрија Кантакузина, деспота Стефана Бранковића и др. Све њих краси узвишени стил и језик, али и лична осећања везана за особе којима су посланице биле упућене. Књижевни елементи приметни су већ у раним средњовековним српским дипломатским списима, повељама (аранге, уводни делови повеље у којима се износе духовни разлози који су довели до њеног настанка). Отуда не чуди да су и остали списи старе српске књижевности, као житија, службе, посланице, представљали један комбиновани, сложени жанровски систем, где је подела на поезију и прозу само условна. У њима језик одликује присуство диглосије (двојезичност, што значи да су особине народног језика продирале у писани кроз одређена фонетска одступања у књижевном језику), што је доприносило вези књижевног текста и читаоца.
Да се зауставимо на овом кратком уводу у коме смо желели да успоставимо неке паралеле и изнађемо извор песничког надахнућа наше песникиње у погледу жанра, језика и тематике. Већ у првим стиховима у језичком смислу примећујемо управо ону двојезичност коју смо навели као карактеристику дела старе српске књижевности. Овде се сусрећемо са језичким елементима рускословенског језика, српске редакције црквенословенског језика, српског књижевног, па чак и са неким елементима народног руског језика. Рекли бисмо да је то свесна намера аутора како би се на тај начин изразила старовременост њеног личног израза који би био примерен како његовој форми, тако и његовом садржају.
Поетски текст у заглављу, и као удвостручени текст првог дела књиге Петрушки записи, означава аутора Посланице митрополита Венедикта Цреповића и примаоца, сестру му монахињу Анисију. Ова, песничком маштом надахнута посланица представља нам реалне историјске личности у реалном времену и простору и испевава догађаје које историјски записи потврђују као истините. Тим поступком песникиња нас уводи у једну породичну драму жупана Вукослава и сина му војводе Црепа Вукославића, и деце његове Венедикта Цреповића и Анисије монахиње. Спорна задужбина предата монасима манастира Хиландара као метоха у „петруској пустињи“ и „лештијанским котлинама“ јесу крајолик који се живописно осликава и који као нека клет повезује брата и сестру. Опис цркве посвећене Мајци Божјој, са Помазаником и мозаиком на поду, која је златном печатном булом била потчињена Хиландару „да би помен Влкослава и његове деце био вавек“, представља својеврсни тестамент брата сестри. Он јој се обраћа нежним речима пуним љубави и бриге: „Тебе, где и како ранише!?“ Шаље јој свој благослов: „Кап благослова срчанога што памти дуже од ума“ али и поуку речима Дионисија старца: „Не идите грешним стазам`, не потапајте се в таласах сланог мора, но се држте крме и паметне пловидбе и само царским путем, без скретанија там`ил` ам`.“ Брат сестру у посланици упућује и како да проводи своје подвижничке дане: „Пој гласно икос, пој га што игда можеш!“ Брат тугује за сестром, која ће, према историјским изворима свој земаљски живот окончати на домаку Атоса; и то на пристојној удаљености од њихове задужбине коју је израдио њихов отац Цреп, од Лавре Светог Атанасија.
На крају бисмо изразили похвалу песникињи која својим жанровским опредељењем на завидан начин покушава, и успева да успостави континуитет, и тако очува књижевну традицију коју су неговали наши средњовековни писци. Такође, овим списом-поемом она из прошлости васкрсава важне историјске, културне и духовне догађаје и личности који су прославили њен завичај, дајући тако свој лични допринос очувању тог и таквог предања као духовног упоришта које се чува и живи и данас у црквама, манастирима али и у народу.
Љиљана Давидовић
ДАЉИНЕ ДОЛБУЈУ ПОД КОВИЦАМА КОЊСКИМ
Сестро моја вакупнороднице
нежност своју прекаљену Теби дарујем.
Кап благослова срчанога што памти дуже од ума
кроз разишлу се маглицу
из зрневља распршене сенке непоносно питам:
Тебе где, и како ранише!?
Расцвало виногорје в наручју небеса подиже Ти
безвремено лице над нашим лештијанским котлинам`
ва празан простор свечан обед из синије под фреском свеца,
како само насмешено беше лице Помазаника.
Утихнуо пој перине. Ступило небо ва хоризонт Ти крста
на чрној одежди са семењем траве.
Оу мудрој немости туђе слабости немушта кафеза Ластана
недокучива пред Панагијом пантелеимонском
око које Егејски таласи тихују.
Зањихане моћне подзем` бакље, вод`но биље
ко светло свитаца врх пучине пролива се
ва моћ издигнутих руку свију доба.
Тужим знаним Ти језиком,
надмивши преко петрусне пустиње лактове
пустила си срећну перину преко ктиторског крајишта.
Вазљубљена, она што нам блажи срце рањено,
срце не беше ризом измирне прекончено.
Тресијућ се ваздух од свилене жице самострелне
под пламеном бакљи до у суноврат путовања кроз трен,
а свих седам раширило врхове да предахну в Панигирик,
посред прса Јована лештијанског и стјеничког
из нашег метохијског отачаства Матере Божије
преко четир` басамака.
Окајано језиком кир Јевремовим,
принесеније уз стазе вoзљубљеног Владике бива
златна печатна була:
„Да оно што је записано у њој нико не сме променит`
осим жезлом Влкослава и његове деце,
било да потчине Цркви, било да у мираз дадну …
… Влкослав сазидао Цркву са синов`ма Држманом и Црепом.
И договор њин пред царем Урошем беше,
потчинит је Хиландару
да би молитвени помен Влкослава и његове деце био вавек.“
Ја, Венедикт Цреповић, ослоњен на гномо-штап
с дршком ва лику главе праотаца даљинам` да долбујем.
Очи само што заплакале нису, ко смарагд, вел`ке
далеко од лица Твога које зрачи живот благи,
та храброст – да витезови мру –
потребита им моћ очију твојих
да искре измеђ` молитвенице и бојишта.
Исихаста бејах аз. Дан славе беше близу.
Покрај скиније слаб и блеђи, немир све већи,
ако желиш вина пити, пиј,
јер сутра ће већ северца ко перине бити, едај.
С уплетеним годовима виноградним од јаре увело
уснама што добише лаку шару грожђа, сестро моја Анисија,
притежем гнев ва воску запечаћених жила.
И казујем теби речи Дионисија старца:
„Не идите грешним стазам`,
не потапајте се в таласах сланог мора,
но се држте крме и паметне пловидбе
и само царским путем, без скретанија там` ил` ам`.“
Пој гласно икос, пој га што игда можеш!
Твоје појање дотицаће море, топити ризу до камика дугу,
мокрог тела до колена вазносимо се в` небеса,
спасени белим светским лукам`,
трагом сандалија што остављен је
оу персту к`о лик Помазаника.
Пастир искусни, чврсти обрис твога лика Петрошу помоћника,
премазом кажипрста преко перуника,
замрси ми браду до колена.
Ауреола дуге над аспалад џбуном сјајем се наговести,
ходочашће пчелицах в мекану праху
промењених одора ва ризе од пустиње над пустињам`:
лештијанском све до перивоја Владичице.
Благосиљан дан укрштених дуга ва непознат баштенски час.
Оу безимен` крајишту кошава је стала,
7517-ти суновратио се круг;
Красноделатељ Јупит` ва шкриљцу се нађе,
потрошена сва земљана шара.
На сигин` здању под окцем чврсте фибуле упиваном
Лунин осмех над очуђеночарним студенцима,
оу сред поја коб перине, жутог хрисолита очни чин;
очи Ти слзе, слзе, запињу, лице Ти мири на миро, мири,
апостолник тицијан ти косу гужва.
С ким ћу петрошко вино напијати и песни појати?!
С ким ћу каменовержец на рабке бацати,
ва блата Мрваје посред густиша Дубравнице?
Лицем попут љуске мрамора, док седим,
окружен Твојим свицима, трагосима,
в` бистру Петрошу што хучи
од гомиле подсмевача и грешника.
Солнечним изласком крај замрзлих петроса
многе благородне молитве утешиће
витезове на коњ`ма упрасоване.
И дрво благосвилолистноје код западне колокољњ
замакло над ктиторском ми молитвеницом ва псалмовању.
Богоцветни мириси твоје душе – плод девствене чистоте,
благородне ко икос.
Под коњском ковицом, долбујеш измеђ` свег и ничег.
Сестро моја вакупнороднаја.
С крстом хрисолитним под наплавним Ти образом,
под сувом травом лавре Атоске свиће петросни белутак.
Ламбада га искри над кивотом неба.
Јавља се осмех велике душе
уз приближно ми вече ил` утреније
псалмовног ми принесенија, молим Те преподобну:
Залахорај молитвом кошаву петрошку
по обагреном грожђу нашег виногорја!
Оу планини нашој дубоко зеленило дохвата се неба.
Под калимавком ореолном светог Пантелеимона кривеном
и витезом што на дугим рукав`ма стихирам` наручје пуни,
отелових се и ја, гроздана стафидо.
Таји се катарза са померанијем чворова иношке бројанице
и са крстом од камика хрисолитна.
Тај коњаник чека да се разобличиш у новим валовима
да дозидаш темељ од сиге, празан простор тамо да не зине.
Да шара се са фреске од влажних трепаља очновидних
не струни, сестро моја Анисија,
Тебе где, и како ранише!?
УДВОЈЕНЕ ДАЉИНЕ ДОЛБУЈУ ПОД–КОВ`ЦАМА КОЊСКИМ
Легомена
Сестро моја вакупнороднице[1]
нежност своју прекаљену према теби испољавам.
Копању благослова срчанога што памти дуже од ума
кроз обзорја магличаста и сенковита
не поносећ` се имало, шаљем теби аз.
Тебе, где ранише?!
Расцвало виногорје подигло се до небеса
безвремено лице над нашом лештијанском kulinom[2]
свечари синијом[3],
фрескама свеци разврстани,
зари се Помазаника лице.
Вазиде и Петрошни канон[4]:
Утихнуо пој перине[5] над Петрушом
искрсао крст ва хоризонт, черни се риза
и мири на семења и траве и тамјан …
а на бојном пољу кости воде битку д` оживе.
Оу немости пешчаника немушти кавез
ластана са свитком молитава под перијцем
докучива само пред Панагијом пантелеимонском
коју запљускују таласи Егеја.
Зањихане моћне бакље, водено биље
к`о светло свитаца што се на пучину слива
ва ноћ`ма издигнутих руку свију доба.
Тужим знаним ти језиком
еда бих надминуо преко петрушне
«пустиње над пустињама»[6];
ту аз лактам, ту се коленопреклањам.
Распустила с` перина преко крајишта ктитора,
јоште нам рањено срце блажи,
јоште ризом измирне не кончајет.
Воздух свилу жица самострелу
под пламеном бакљи путовање трења,
а свих седам раширило врхове д` дахну в Панигирик,
у прсима Јована лештијанског и стјеничког
из нашег метоха, из отачаства нам:
Преко четири басамака[7],
окајани језик кир Јевремов
стиже до уз стазу вазљубљеног владике.
Приноси се златна печатана була:
Записано у њој нико да н` промени
осим ак` је по вољи Влкославу и отроцима његовим,
било да је потчинио Цркви,
било да је у мираз датнуто …
… Влкослав сазидао црков
с отроцима Држманом и Црепом.
И беше договорење пред царем Урошицом,
на потчин Хиландару да будне
за помен Влкослава и деце му.
Аз, Венедикт Цреповић, ослоњен
на гномо-скиптар с главом праоца нам
даљинама д`лбујем.
Очи да искапавају слзе, кано булке росу
далеко од лица твога што се блажи;
та храброст – да витезови мру –
ананга за моћи твојих очију
да нам заискри измеђ` молитвенице и бојишта.
Исихаста[8] јесен беше. Дан славе близу.
Зипка[9] се петросна оста.
И ударци копита до у врове стижу
прерушени у куцаје срдаца.
Ка скинији гредећ` немир се величава …
с киме петрушкога вина пити с`г.
У годовима виним уснама стафиле[10],
сестро моја Анисија?
Притежем гнев жила
и казујем речи старца Дионисија:
Не идите нестазам`,
не потапајте се у мртво моро,
но крме спаса царскаго др`жте се ви.
Пој гласно икос[11] , пој га штедро!
Да дотакне моро Егеја, да смочи ризу до камика[12] дугу;
келија мицка, кадило чаје, ми вазношени в небесах;
спасени паки белим лукам`,
по трагов`ма сандалија[13] одране кошуте,
по трагом оу перстју[14] с ликом Помазаника.
Пастиру вкусни, чврста обриса ва Петрошу[15]
пројди дактилом прек` перуника,
замрси бороду до колена.
Ауреола над аспалад џбуном[16] повлађује ти,
пчелче в мекахни прашак обувено,
у криоце тоболац и стрелу заметнуло,
па гађа испреко одора и риза
Горе Лештијанске»[17], ва перивоје Владичице.
Благосиљан дан укрштених дуга
а у непознат баштенски час.
Жупан Влкослав, ђед наш,
вазимље опустошен Хиландар наоборот.
Оу безименом крајишту кошава је стала,
7512-ти суновратио се круг;
док се бесни данилук смењује
ти никако – Петрошу никако
да се врнеш, сејо Анисија.
Красноделатељ Јупит` ва шкрипцу се наш`о
потрошила се сва земљана шара.
Јаучу бели зидови молитвенице,
оу рукам` Ти свилена тканина,
петросни мост у шуми, откинута канора[18].
Самој тојзи, у глувој ношти,
Анисији допале хрисолитне очи.
Луна оивичила колутове
ко бурад испијеног винца отачаства нашега.
Пчелињи зуј добошари у златним пехарима.
Соко застаје и претвара се у Аlgeol звезду[19].
На сигином здању под окцем златне фибуле,
упива се Лунин осмех,
и то над очуђеночарним студенцима,
оу сред поја кобје перине[20], опет жуто-хрисолитни окац.
Очи ми слзе, слзе, запињу у дугој ризи, лице мири,
апостолник тицијан косе гужва.
С ким ћу петрошко вино напијати, песни појати,
с ким ћу каменовержец[21] на рабке[22] бацат,
ва блата[23] посред густиша Дубравнице[24]?
Летопис почетка косовског боја;
кад бабо наш војвода Цреп Влкославић
поби Османлије у кругу године што тецијаше 1130-е,
кад плач мој и колокољ[25] Материне[26]
разносаше северац љут,
и нас што бесмо добили Белег
из блоне[27] матере странкиње.
И тако име моје и твоје развејава мећава,
Не сакамо кљатву[28] нам за повој.
Лице попут љуске мрамори док седим
окружен Твојим свицима, трагосима,
веженим трахиљем за ме, стихиром за нас
ружом centofolias[29] за кожу, по стогнама[30] што мири.
Бистра Петроша у поникви
ни шкољку нит` моруну остави
гомили подсмевача и грешника.
О слнчевом изласку крај срзнутих петроса
утешиће се благородни витез молитве.
И дрво благосвинолистноје код западне колокољњ[31]
замиче над ктиторском молитвеницом ва псалмовању.
Благословеније Господње на нама.
Богоцветни мириси твоје душе –
плод девствене чистоте, к`о кондакион[32] извијају се.
Под коњском потковицом, долбујеш измеђ` свег и ничег,
сестро моја вакупнороднаја.
Са крстом хрисолитним под наплавним ти образом,
под зелени лавре Атоске где сјаје петросни белуци,
паникадило[33] искри над кивотима[34].
Јавља се осмех велике душе,
уз приближну ми вечер и утреније
псалмовањем принесенија молим те преподобну:
Залахорај кошаву петрошку
обагри стафиље нашег виногорја
Εις την πόλιν![35] Петрус![36]
Оу планинах зеленило дохвата се неба.
Под кукуљем[37] ореолног Пантелеимона
скрива се витез што стихирама пуни прса
к`о наручје стафиљем[38];
хтео би ватром да се храни,
петросни хоризонт да стопи.
Ништа ће пригрлити векове до жељеног доба,
саграђен бит` нови свет древног апостолства,
корачаћемо, сестро моја, уз груменове бројанице иношке
све до крста према нами.
Коњаник чека да с` разобруче вали
да с` дозову темељи и сига, да празност не зине,
да шака безимених кљатвом не раздваја нас
од Пантелеимона до Светога Павла, Атоских.
Комад ксоане[39] да нас чвршће држи
у јеку звона с Атона.
Света Гора Лештијанска оцртава се већма у нама,
врћем се на твојој Красуљици[40],
на годину пре мога склопенија очес.
Отпослаћу пјесан оној која инокује с блискима
да се шара фреска од влажних трепаља очесовидних.
Ти Анисијо, иако те ранише,
не струни друкчајше до струнами бројанице тавне.
CURRICULUM VITAE
Slavica Blagojević (Anisija Crepović)
Slavica Blagojević was born on 13th October, 1958. She lives in the village of Lešja in Mala Sveta Gora Leštijanska, Serbia.
She is a member of the Association of Writers of Serbia and president of the Literary community – Artist Settlement “Leštijanska pustinja”, Lešje. She has been director of the cultural gathering “Petrus Artist Settlement” in Lešje since 2004, director of the publishing house “Anisija”, Lešje, member of the Association of Haiku Writers of Serbia and Montenegro, Belgrade and member of the association of writers “Dr. Mirko Banjević”, Paraćin. Member of the Association for the Defense of the Cyrillic Alphabet „Dobrica Erić“, Belgrade.
Slavica Blagojević is also a member of the Journalist Association of Serbia and of the Journalist Association branch office Pomoravlje, Jagodina. She is the editor-in-chief and publisher of the e-journal for language, literature and culture “Petruška nastamba” Lešje. She is a contributing journalist for various journals: “Identitet”, Smederevo, “Nevskaja formula”, Saint Petersburg, and an editor of the electronic journal for poetry and art “Petrusna nastaba”. She is a and editor-in-chief part-time contributing reporter for the weekly magazine “Novi put”, Jagodina.
Slavica Blagojević has been the Haiga painter on Chinese silk since 1991 and has been awarded for her poetry and painting.
She has been writing poetry and prose since her primary school and her works have been published in the journal “Novi Popovac”, Popovac. Her poems have been published in about fifty anthologies of poems and translated to Russian, Macedonian and English. She has so far published seven collections of poems, three of them containing haiku poetry. She writes reviews and illustrates books. Moreover, she writes poems, prose, haiku poetry, haibun, monographs and short stories, and she edits books.
Slavica Blagojević completed her voluntary military service and has the rank of the sergeant in the Army reserve. She is the lady knight of the Templar Order of Serbia OSMTH Belgrade. She completed the course for fashion models in Belgrade in 1976.
Serbian writers awarded her an alias Anasija Crepović for the poen “A Pillar and a Branch” – Adam Puslojić. Her artistic opus is influenced by the mediaeval Petruška region.
The maxim of Slavica Blagojević is the following: “My language is Church Slavic. My heart is the living source of fire in which a water clock ticks!”