БИОГРАФИЈА : ДИМИТРИЈЕ М. КАЛЕЗИЋ
Рођен је 10. новембра 1937. године у Кликовачама код Спужа у Црној Гори. Отац Милован био је пешадијски подофицир Војске Кр-аљевине Југославије, а мајка Даница, рођена Лондровић, домаћица.
Основну школу завршио је у Спужу, а друго полугође другога разреда у Кањижи. И првих поратних година била је обавезна и нижа гимназија са малом матуром, па тек је потом било могуће ићи у средњу школу, а нижа гимназија је тада трајала три године – тако да је то преобликовано и преимено-вано у основну седмогодишњу школу. Задња генерација основне седмогодишње школе са нижим течајним испитом зрелости, званим мала матура, завршила је 1951. године. Та-да је Димитрије Калезић завршио ту школу која почиње од 1953. да даје генерације осмогодишње школе.
После основне школе уписује богословију у Призрену која је раније трајала четри године, а сад пет. Тако, био је задња генерација седмогодишње основне и прва петогодшње средње школе – бого-словије, после које иде на одслужење редовног војног рока који траје две године, јер богословима није давана могућност ђачког рока (18 месеци). После тога долази у Београд: 1958. уписује се на Богосло-вски факултет Српске православне цркве. од 1960. на Филосовски факултет Универзитета у Београду – те године се током првог полуго-ђа/ семестра, одваја Филологија у посебан факултет, па је био прва генерација Филологије на којој студира прву матичну групу, Српски језик и југословенску књижевност. На теологији дипломира у јуну 1962. године на Филологији у септембру 1964. а у међувремену про-води четири семестра на Бечкоме униерзитету, слушајући предавања из философије на курсу постипломских студија на двама факулте-тима – Философскоме, катедра Философије, и на Римокатоличкоме теолошком факултету.
Читаво време средњошколско и факултетско бави се писа-њем: редовно је учествовао и био награђиван на кон-курсима у шко-ли, односно на факултету. Касније је учествовао у раду на научним скуповима – теолошким, философским и филолошким у земљи и иностранству.
Од децембра 1964. године, ступа у службу: најпре ради у Светоме ахијерејском синоду, на питањима око уређвања „Гласника – службенога листа Српске православне цркве“, а од половине јула1965. године премештен је у Богословију у Сремским Карловцима где остаје шест година. За то време је положио професорски испит из системске групе богословских предмета (догматика, етика,пологети-ка). Предавао је философију, догматику, аполегетку, црквенослове-нски језик; повр-емено психологију са логиком, етику … Од 1.јула 1971. године, путем конкурса, изабран је за секретара Богословског фа-култета, кад је на Видовдан рукоположен у чин ђакона, па св-ештеника. Докторирао је 1975. године из групе филосовско-педагош-ких предмета и од јесени исте године бива биран на дан Св. Петке исте 1975.г за доцента за философију, редајући истовремено, по потреби апологетику и црквено-словенски језик. Касније је редовно унапређиван у виша зва-ња ванредног и редовног професора фило-совије – до фебруара 2003. године, кад је по сили закона пензиони-сан. Тих година и даље до 2008. године, предавао је и у Српском Сарајеву на Музичкој академији на Богословском факултету у Фочи, а две године и на Филозовском факултету на Палама, кад је, опет по сили закона, престао са радом. Од тада је инспектор свих богосло-вија Српске православне цркве, до септембра 2012. године.
Професорски рад је имао тему Етика Горског вијенца, а докторски – Антропологија философје сјединства и Библија, из руске религијске философије; обе су штампане, као и друге књиге и чла-нци, накнадно сабрани у Изабрана дела, три кола по шест књига са библиографијом објављених радова.
Преводио је са рускога највише, мање са немачкога језика, такође мало са српскословенскога, са фотокопија рукописа и највише са црквенословенског језика (Минеј за читање, који је у рукопису – цео круг од дванаест месечних књига), као и Архијерејски чиновник Саве Очинића, владике црногорског, ујак Данила Петровића који је такође у рукопису.И после овога публиковања, сабранога и сисематизованог, објавио је још известан број радова у периодици.
Тематика којом се бавио је претежно из троугла философија – језик књижевност – историја културе и књижевност – дакле, широ-ки круг теолошко – философско – књи-жевних питања. Књига која следи давно је настала, али се сад појављује, као деветнаеста у низу објављених. На свој начин она представља врсту синтезе његовога најширег круга интересовања, јер духовност, колебања између добра и зла, подношење муке и неправде, трпљење страдања и сл. – све то у крајњим дометима налази почетка, завршетка, разрешења у текстовима и примерима који се износе и предлажу пажњи читаоца.
Славица Благојевић, књижевни и новинар
У ЗАЈЕДНИЦИ СВЕТИХ
Из дана у дан
Реч – две унапред
Ових неколико реченица које следе нису ни увод ни предговор у типичноме, школском смислу, него пружају читаоцу један већи избор података и ширину хоризоната које је добро да узме у обзир и да их има у виду. Овај серијал текстова који следе настајао је пре више од двадесет година. За ПТТ, телефон 4898, они су писани и емитовани од 12. октобра 1991. до 11. октобра наредне године. Услов је био да то буду кратке емисије од по три – три и по минута читања, а трака је понављана, па је дан и ноћ емитовала садржај. Текстове су читале две девојке из моје парохије, из Јајинаца – Снежана Богдановић и Наташа Петровић. Што се сад појављују, после пуне две деценије, то је њихова идеја и заслуга на којој сам им захвалан: нашле су рукопис у подрумској остави поште и предложиле га даљој техничкој обради. Да не би било каквих претумбавања, прекрајања, да не би ред излагања садржине био што мењан, појединости су остале исте. Једино је одступање учињено што емисије не иду од 12. него од 1. октобра. 1991. године и теку до 30. септембра идуће,1992. Календар је био текући, грађански – григоријански. Дан и датум оне и ове године нису сагласни, али је разлика мала и савладива – одузима се тринаест дана од новог календара и добије се тражени датум по староме, јулијанском календару. Тако је то било у XX, а и сада у XXI веку. Виђене овако, у форми књиге, ове емисије дају обавештење и поуке из житијског садржаја светих, из амбијента историјског и особито хронолошког, а обухватају, не све свете из Пролога, него оне са територија нама ближих, да би слушалац одмах знао о коме је реч кад чује за временске односе и одстојања. Исто тако су чешће хватане везе, даље и ближе, одређеним годинама, догађајима из наше историје – ово ради лакшега датирања одређених лица и догађаја и хватања односа са одређеним тачкама из наше хронологије. Врло је упутно да граница појаве Срба у историји, њихово примање хришћанства и још понешто видимо друкчије но што смо навикли из уџбеничких података. Тако, рецимо, биће занимљиво кад наиђемо на податке за неколико светаца из времена које претходи Константину Великом и његовоме Миланском едикту (313. године), а из историје имамо тврда сазнања о двама покрштењима Срба почетком VII и средином IX века, али то су били велики и широко организовани подухвати и покрети – док је појединачних случајева, можда и мањих група, било и раније, чак из II и III века. Зато није никакав non sens ни чудо кад за неколико њих из тих раних векова прочитано: био је Словен, или: био је Словен из српског племена и пострадао је за Христа, био је свештеник или епископ… Тада није било ни обликованих словенских народа ни њихове народне издвојености нити њихове профилације и државне организације, као и језици и културе, да крене и да се шири и размрежава и даље… кроз наредна столећа. Охридски пролог Николаја Велимировића, епископа охридског (касније жичког), пренинулог 1956. Недавно уведеног у ред светих и и Православни светачник јеромонаха хиландарског (касније епископа банатскога па жичког, пеминулога 2012 године) Хризостома Столића, били су ми стално отворени за увид. У Прологу је давана превасходно духовност и религиозно-морална слика свечева, а Светачник обилује подацима из географије, историје и других области, особито културе и вере. За све ове додатне напомене биће драгоцене кратке уметнуте реченице, тако да текст не чини само низање података – ни из предања ни из историје, него су идеје и оно што чини бит текста и његовог саопштења друге природе, и то на други начин осветљавају. Чести су осврти на ставове из догматских учења, посебно у вези са васељенским саборима и погрешним учењима која су они третирали.
У нади да ће ови кратки текстови разбити и бригу човеку нашег времена, и отворити му просторе размишљања и духовно му раведрити тмурни сумрак свакодневице, отворити и обогатити и ретроспективе и перспективе, па га тиме одморити и освежити његове хоризонте од терета технике и технологије, других трзавица и нервоза – ја предајем ову књигу у твоје руке, читаоче, и предлажем твојој пажњи: и ради сазнања – поготову о овом времену – и ради разоноде, и духовног богаћења и сталожености преко потребне; особито ради духовног освежења и освежавања, вазда, посебно данас, потребнога човеку који је у перманентним трзавицама.
Проф.др Димитрије Калезић, протојереј – ставрофор
Београд,
с јесени 2014.
Неопходне предходне напомене
У овоме делу текста који је у свари претходна напомена, дати су основни појмови који улазе у склоп клендара. Годишњи круг, зна се, има 365 дана, али свака четврта година је преступна и има дан више (366). Астрономски и службенични дан тече од поноћи до поноћи, али црквено рачунање дана је од вечерње до вечерње (од 15 часова једног дана до 15 часова идућег дана). Трагове тога рачунања дана имамо и у нашој старој књижевности. Нова година старога рачунања, или црквена, иде од 1.стептембра, од почетка марта иде финансијска година, а од 1. јануара 1700. Године по указу Петра Великога јануарско рачунање вемена је у примени код православних народа. Тако, практично, данас имамо у пракси екоомску и школску од јесени а финансијско од краја марта и календарску администрати-вну од 01.јануара.
Годишњи круг броји 12 месеци; некад је бројао 10 што се и данас види по именима четирију завршних месеци у години: септембар, октобар, новембар и децембар што значи 7,8,9, и 10, а они су померени кад су на почетак године стављена два нова месеца (јануар и фебруар), па сад они се зову како су се и раније звали, али не значе то, него 9, 10, 11. и 12. Многи народи су именовали неке од месеца о пољопривредном ритму раова и појмова: од старих народа Јевреји, па онда и други а од новијих Словени (липањ, српањ, коловоз, листопад …), али они не значе једнако код свих народа, него њихово значење зависи од вегетације и пољопривредних радова у томе пределу, односно код тога народа; данас липањ код Словенаца је месец после липња код Хрвата, кад липа цвета. Добар део тих података имамо уз објашњење данашњих назива/имена месеци. Тако имена месеци значе:
ЈАНУАР – реч долази од латинскогa IANUA што значи кућна врата, улаз, прступ; односно од IANUARIUS, т.ј. посвећен Јануару, богу Сунца, односно сунчева тока и године.
ФЕБРУАР – реч долази од латинског FEBRUARIUS што значи посвећен очишћењу, праштању грехова, жртвован очишћењу.
МАРТ – сматра се почетним месецом у години (види II М, 12,2), где је наведен први међу месецима године. Старо је предање да је Бог тога месеца створио, превео из небића у биће – све. Ово се види и по томе што тада природа креће да оживљује.
АПРИЛ – од APRILUS – априлски; порекло назива је тамно и нејасно: доводи се у везу са глаголом APERIRE што значи: отворити; земља се отвара и пушта младо растиње, биљке цветове и ново лишће.
МАЈ – сматра се да назив долази од латинског MAIUS, што значи Мајев, заштитника природе, односно мајско, оно што покреће и умножава растиње и помаже боље и брже цветање. По другоме мишљењу назив мај је настао по угледу на Мају, богињу природе, већ изједначену са староиталијаснком Мајом, женом Вулановом, којој је овај месец и био посвећен.
ЈУН – име долази од латинскога IUNIUS, а то је назив месеца у коме све цвета и који је био посвећен Јуниони, римској богињи.
ЈУЛ – овај месец се најпре звао QINTILIUS, то јест пети месец, рачунајући од марта; касније јул од iulius у част Јулија Цезара који је извео реформу календара а иначе овога месеца (јула) је и био рођен.
АВГУСТ – наив долази од AUGUSTUS, што значи узвишен, величанствен, свети, освећен. Август је било почасно месо име римских царева, а први га је повео Октавијан. Сматра се да је овај месец – месец жетве, називан предикатом императора „златног века“,између 31. године пре Христа и 14. По Христу, управо императору Октавијану у част. Пре тога се звао SEXTILIS, што значи – шести по реду, по староме римском редоследу, рачунајући од марта.
СЕПТЕМБАР – назив је превод од латинскога SEPTEMBER, што значи седми. Дакле, седми месец у години.
ОКТОБАР – ово је осми месец у римскоме редоследу, мартовском; иначе, израз OKTOBAR значи и – вински месец.
НОВЕМБАР – назив долази од латинског NOVEM – дакле, девети месец старе године мртоскога бројења/рачунања.
ДЕЦЕМБАР – реч је адаптиран латински израз DECEMBAR (десети), што значи – последњи месец по мартовском рачунању старе римске године.
А имена дана имају такође своје значењско порекло.
Дани у недељи:
Понедељак – посвећен небеским анђелским силама.
Уторак – посвећен св. Јовану, пророку, претечи и крститељу Господа нашега Исуса Христа.
Среда – посвећена страдањима Господа, нашега Исуса Христа – Боговодовања и сродству његовог страдања – Часном крсту.
Четвртак – посвећен Светом Николи.
Петак – посвећен Часноме крсту и Христовим страдањима.
Субота – посвећена успомени на преминуле. У већини храмова (а у манастирима обавезно) служе се за упокојене литургије и врше помени за покој душа преминулих. На (у) суботњи дан сваки хришћанин треба да, палећи свеће у храму, молитвено се сети преминулих рођака, пријатеља, познаника. Црква препоручује да се треба Богу молити и за оне које лично не познајемо, као и за оне које нема ко да се моли.
Недеља – дан посвећен Васкрсењу Христовом. То је дан одмора, сходно заповести Господњој: „Шест дана ради а седми посвети Господу Богу своме без радних обавеза”. Тог дана је неопходно да се присуствује богослужењима у светом храму – своме парохијском –или, повремено, да се оде на поклоњење у неки манастир.
Тај ред и та значења имају дани у кругу хришћанском, а код старих Јевреја је било друкчије: субота је била завршни дан седмце, што значи само њено име. Она је празнована, али је празнована од рада и хришћани су ту светковину пренели на недељу – први седмични дан, дан када се не дела (ради), јер је то дан Христовога васена. Код Руса и данас реч недеља има значење временсога круга од седам дана, а воскесение је сам тај дан, по реду први дан у недељноме кругу. И код нас се види да је недеља први дан, јер иза ње дође по-недељак (по недељи први дан), па уторак (настало фонетским путем, вокализацијом првога гласа в које је прешло у у:вторник – втори – уторак = други по реду у недељи), па среда – средњи, четвртак – четврти, петак – пети, а онда дође субота као сабат, шабат (одмор), као шести, а иза ње недеља, која је почетак новога седмодневног круга.
Прва недеља по Духовима је прва и има посебан назив: Недеља Свих светих, а онда дођу следеће по даљима редним бројевима до краја године. У ствари, и сама Педесетница, као дан оснивања Цркве је из броја изузета, а иза ње дође прва – а то је Недеља Свих светих, и Педесеница је претпочетна – предходи низу недеља.
Поред календарског реда бројења дана, радних и празничних, постоји и пасхални или ускршњи ред. Њему је, зна се, средиште Васкрс или Ускрс, а оне покрентни празник: он се празнује у недељу после: 1) јеврејске Пасхе, 2) пролећне ранодневнице, 3) четрнаестог нисана и – православни узимају у обрачунски обзир и пуни месец (због тога неке године може бити разлика у односу на римокатолички празник Ускрса месец или неки дан више – зависи од пуног месеца – ако он падне поле ова три утврђена термина).
Календар пасхалије почиње практично од Недеље митара и фарисеја,, а следеће три недеље (Блуднога сина, Месопусна и Сиропусна су припрема или увод у пост; тих дана мотв кајања већ фигурира у богослужбеној поезији. Иза тога ек дође пост, велики или ускршњи. Даном Сиропусне недеље завршава се припрема за пост и почиње сам пост, па је већ сутрадан (у понедељак, чисти понедељак), строги пост после кога се ређају посне недеље: Прва или чиста, звана још Недеља православља; Друга или пачиста, онда Трећа или крстопоклона, па Четврта или средопосна, даље, Пета или глувна, најзад Шеста или завршна којом почиње Велика недеља која се завршава Великим даном – Ускрсом, који је купола целога хришћанског календара па се зато зове и у црквеном песништву и иначе – празник над празницима и сечанос над свечаностима. То је догађај ни с чим упоредив, јер све превазилази, надилази.
А недеље после Ускрса (или Васкрса) иду овим редом: Прва је сам Ускрс, Друга- Томина или Мали Ускрс, Трећа – Жена мироносница, Четврта – Раслабљенога, Пета – Самарјанке, а онда дође Недеља светих отаца Првога васељенског сабора, па недеља Педесетнице која је оснивање Цркве, после које дође прва недеља – Недеља Свих светих, а онда само по редном броју: друга, трећа, чет-врта … до краја године. То је углавном годишњи круг празника, изме-ђу којих се налазе други – средњи и мали.
Година је двојака: проста (365 дана) и преступна, то је свака четврта (366 дана). Богослужбени дневни круг почиње у 15 часова, вечерњом (то је старозаветно 9. час); такво је било библијско рачунање: библијски термини у вези са суђењем Христу: трећи, шести и девети час су 9, 12 и 15 часова кад почиње нови дан.
По календару старе Цркве и адмнистрације, Нова година је била септембарска, каква је данас школска и економска; римско рачунње је држало март, крај марта, јер још није био завршни рачун, па и данас пословна финансијска година почиње крајем марта, а јануарско је на Западу било од раније, а на Истоку код православних од указа рускога цара Петра Великога од 01.I.1700 године. Наиме, по одлуци Првога васељенског сабора у Никеји (325) нова година почиње 14. септембра или 01. септембра по новоме календару, односно хронологији коју је установио и увео у праксу у XVI веку папа Гргур XIII . Код старозаветних Јевреја грађанска година је почињала јечменом жетвом (II M 12, 2), а економска у јесен са младим месецом, а месеци су означавани бројевима. Соломон (I Цар 6,1 и 8,2) тек уводи у вавилонске називе за месеце. Старозаветни Јевреји су почета године држали у септембру – то је месец сабирања плодова и приношења жртава благдарности. Грађанска година у хришћанском свету почиње 01. септембра. До промене овога датума, најпре у Француској, дошло је по заповести Карла IX 1546. Године кад се њен почетак преноси на 01. јануар. На Истоку, најпре у Русији, за време западно оријентисаног цара Петра Великог (1699) који доноси указ о1.I. 1700. Којим одређује да од тада тече нова година. После тога остепено и друге равославне земље, народи и адмнистрација прихватају овај датум као почетак нове године. Данас се зна административна, јануарска година, до у пословним односима врло су у упореби и ова друга два рачунања, септембарско и мартовско. Месеци се именују ии редним бројем или назвима пољопривреднога значења, почев од стариј Јевреја па на овамо. Називи су неуједначени, јер су одраз локалних услова прилика и промена система бројања – данас је то тешко свести у систем, али круг је, и уз недостатак скопљен.