БИОГРАФИЈА
Раденко Бјелановић је рођен 11. јануара 1947. г. у селу Велика, испод Чакора, Црна Гора, професор је руског језика и књижевности. Преводи са руског на српски језик и обрнуто. Заступљен је у више антологија и зборника:Савремена поезија Косова (1971),Сан камен отварам(антологија песника уже Србије, (1972),Седамдесет и седам песника (1972), Клетва,Србија(1999),Матерњи језик – Антологија савремене дијалекатске поезије (2020), Моја српска антологија (2018), Савремена српска књижевност Косова I (1973),Чувар светлости (1989), На светим водама Лима (1994), Хвостански круг – Српски песници Пећи и околине (1996), Најлепше песме о Србији (1999),Лексикон писаца просветних радника (I I) (2003), Крилате руке љубави (2004),Срце земље –– преводиоци Крагујевца (2004),Певачи уснуле престонице – Два века поезије крагујевачких песника (2007), Сребром сија Бистрица (2010),Meра свију ствари –– Избор из љубавне поезије (2010), Свитак над Лепеницом (2011),Проклетије појем (2013),Гарави сокак(2014), Aлманах 5 Поезија стенка ФОРУМ РЕЧИ,( 2020).
Објавио је књиге: Додир лета, Црном водом, Сјутра долази Периша , Ћилан, Магленик , Велика, Величка одница, Брк у брк .Са Миљурком Вукадиновићем и Видаком М. Масловарићем сачинио је Антологију српских песника рођених у периду од 1946 –1996, у два тома, Фигуре у тексту – градови у фокусу.
.За поезију је награђиван и похваљиван. Добитник је награда: Војислав Брковић, Благодарје, Ђура Јакшић, Раваничанин, Стефан Даскал, Баштињење српског језика,
Дванести међународни САБОР ДУХОВНЕ ПОЕЗИЈЕ,Раковица 2022.
УДРУЖЕЊЕ ЕВРОПСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРПСКИХ НАУКА И УМЕТНОСТИ, додељује ПРИЗНАЊЕ, БАЛКАНА И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ, СА ЗЛАТНОМ МЕДАЉОМ, Књижевнику и преводиоцу, Раденку Бјелановићу, Награда се додељује за изузетне заслуге у области културе у вишегодишњем професиналном раду.
Уредио је, превео и приредио неклико десетина књига разних жанрова. Поезија му је превођена на: руски,белоруски, немачки, француски и енглески језик. Бави се књижевном критиком. Био је уредник за поезију и причу у кругујeвачком недељнику Светлост. Радове, поезију, критику, преводе, објављује у часописима и новинама: Савременику, Књижевним новинама,Стварањима, Политици, Трагу, Стремљењима, Нашим стварањима, Пролому, Гласу холмије,Записима, Хоризонту, Корацима, Крилу, Свежем погледу, Лифту, Дану, Свитку, Сцени Црњанског, Светлости,Сусретима, Јединству, Одзивима и другим новинама и часописима
О поезији Раденка Бјелановића су писали: Ратко Делетић, академик проф. др Јован Н. Стриковић, Томислав Милошевић, акдемик др Мидраг Д. Игњатовић, проф. дрЗоран Павловић, Зоран Петровић, Владимир Јагличић, Радослав Златановић, Видак М. Масловарић, Александар Б.Лаковић, Миљурко Вукадиновић, Душко Новаковић, Веселин Мишнић, Светислав Влаховић, Добрашин Јелић, Милијан Деспотовић, Живота Марковић Пушкин, Ранко Милосављевић, ,Мираш Мартиновић, и други.
Oрганизатор je Међународних ђурђевданских песнчких сусрета који се одржавају сваке године у оквиру Сајма књига и графике у Крагујевцу. Председник је Удружења писаца Крагујевца.Члан је Удружења књижевника Србије.
Члан је Удружења књижевника Црне Горе.
Живи и ради у Крагујевцу.
МРТВА СТРАЖА
Свет се мења без промене
Тело боли ноћи пуно
Ноћи саме једва црне
Све почиње у поноћи
Тад се љубе шуме реке
Сви мостови потањају
И виле се окупљају
Месечеве зраке краду
Да угреју смрт почетка
Звони звоно без одјека
Снови расту све до смрти
Па поново без почетка
Руше куле и ветрове
Сви зидови буду празни
Анђелима сан је дубок
Лете негде без повратка
Остадоше само сенке
Манастирске очи свете
Горе себе ради греха
Вековима тако бива
Свет се мења без промене
Име цвета реч за песму
Што ће доћи у поноћи
Погубљена војска снова
У поноћи све почиње
Нема мира небесима
Које влада вековима
Мртва стража цвеће чува
Као поноћ насред срца
Младе жене јужним воћем
Осунчају љубавнике
Са додиром голог тела
Па се љубе најтоплије
Вешају се о висине
Сребрн месец рад почиње
Да се ствари неке врате
Где су биле у поноћи
Има таквих да остану
У утроби своје моћи
Али неба што се тиче
Оно није само своје
Зато никад не умире
Црна птица сва побели
Круг је света невиђени
У поноћи жита зрију
Тада смрти стварно нема
У поноћи све се мења
И мртваци тад оживе
Сам корачам кроз одаје
Све ми живо сем сећања
Као семе изгубљено
Свет потоне у поноћи
ЈАДИ ДАРКЕ МИЛИЋЕВЕ 1.
А ко ће ми дом домити
Чему ћу се радовати,
Безбратница!?
Ја сам сама останула,
Без мудрога старешине.
На превару све поклаше
Невјерници!
И без сина јединога,
Отвори се, земљо црна
Угаси се, сунце јарко,
Да се у мрак преточимo
Мрачно ми је!
Све је црно без бијела,
Утјешит се немам чиме,
Ој поносе родитељски,
Ја кукаћу задовијек!
Аој, Боже свемогући,
Арам да је крвницима
Што поклаше ђецу
У колјевци зањиханој
С ножевима у очима
Црно јутро пробудише,
Ој, анђели!
Проста нек је смрт пушчана,
Ал не проста паљевина
Живих душа у кућама,
Ој платили главом својом.
Како ћете сан заснути,
Ој, проклети Арнаути!
Ја кукала, куку ми је,
Но је мени вазда леле
На овоме домашају.
Вјековне су погибије
Платиле га крвопије,
И без части и образа,
Невјерници!
А нељуди понајприје
Звер-авети!
Што ми срце извадисте,
Непреболе,
Жалосница ја сам мајка
Једне л очи угасисте,
Очи сине,
Ко ће мртве сахранити
Ко гробове оплакати,
Црн гавране!
Што ћу коме поручити
Но не могу ране љуте
Ој, жалости и утиру,
Ја кукала!
Утјешит’ се никад нећу,
Сунце сине,
Прије вакта угашено
Сустигле вас сузе моје
И невина крв ђетиња,
Све платили, што радите,
Своје бреме свуд носили.
Саломљено кућно шљеме,
Змије ледне леднице,
У дувар се настаниле.
Свијет тама притиснула,
Јарког сунца нема ниђе.
Кам да ми је
Црн барјаче!
——————————————————————————————————————–
[1] По казивању Даринке Милићеве Бјелановић (1910–2005), мајке аутора,која је преживела покољу Велици 28. јула 1944. године.
НЕБЕСКИ ЗНАКОВИ
ријечи су тајновито сјеме
злораде су
и благословене
ријечи су закони живота
без њих би се свијет скаменио
све прохуји ријечи остају
зато се у њих и заклињемо
без језика немамо опстанка
ријечи су језика преслица
са њима је небо накићено
ријечи су небеско светило
ријечи се из душе рађају
свака ријеч има хармонију
каква душа такве и ријечи
ћирилица од злата тканица
није залуд народ одредио
за поштење ријеч ухватио
сву истину ријеч покријева
за ријеч се глава полагала
печати су мрља на артију
ријечи су од злата залога
ко умије још да их толкује
бољега му не треба заната
вазда сам се ријечи плашио
да је речем а речитости нема
сва суштина обадва свијета
у једну је ријеч преточена
збор се људским звоном оглашава
ријечи се небом проламају
зло ко слути њему се догоди
небо плаво
буквар људске душе
што зборимо све је записано
али свако словит не умије
давно бјеше Талес из Милета
небеске је читао знакове
звјездане путање гледао
васељена најумнија књига
понекад се у снове прикаже
ал’ је нико запазит не може
поете се за њу отимају
још је нико дочитао није
тајна тајну тајном оснажује
свјетлости су неба господари
ум царује никад не нестаје