БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Александар Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ) је објавио је тринаест књига песама, један роман, десет књига књижевних критика и есеја, фотопутописну монографију у слици и речи: Хиландар и Света Гора, између мита и историје – фотографије Рајко Каришић, Горан Вељковић и Мирослав Јеремић (2018). Приредио: Кодеров митолошки речник (2006) Божа Вукадиновића, Хиландарје: поетско ходочашће Хиландару (2004) – антологију песама о Хиландару од XII до XX века, Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама 1971-2013 (2014). Уредио зборнике: Његош, ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша (1813-2013) (2013) поводом два века од Његошевог рођења и Бранко Миљковић, моћ речи: зборник радова о стваралаштву Бранка Миљковића (1934-1961) (2014) поводом осамдесет година од Миљковићевог рођења.
Последњих неколико година интензивно промовише српску поезију двадесетог века Косова и Метохије и објавио је: Историја српске поезије Косова и Метохије 1951-2022 (2024); Теже је од смрти – изгубити име: антологију модерне српске поезије КиM 1901-2023 (2025), студију Поезија Пећи и околине од XIII века (2026) и студију Поезија Крагујевца 1901-2023 (2026).
Награђиван и превођен. Живи и ради у Крагујевцу и Љутој.
И СМРТ ЈЕ ЖИВОТ
КИПАРИС У ХИЛАНДАРУ
хиландарским монасима
1.
„Одакле долазиш?“ –
пита ме старац Јован.
„Одавде и враћам се
одакле сам и дошао“ –
кажем му под маслином.
2.
У дворишту затичем себе
старог
колико и маслина Душанова
под којом
малопре бејах млад
О чему са Савом разговарам
не могу да кажем
Не чује се наш говор
Ни лешник
понет из Студенице
не успевам да му дам
руке му до лаката у светлости
И никако да се сетим
откуд мајсторе
који манастир граде
знам
иако је и мој отац међу њима
Са Симеоном тек
кад Сава на молитву оде
померим се
и видим
Tу где би могао бити
мој усамљени живот
Давно је
засађен кипарис
СВЕТИ ПЕТАР КОРИШКИ
песнику Драгомиру Костићу
Пустињак Петар
потоњи свети,
радо се одрицао себе
Да би себе
коначно пронашао,
не питајући за жртву
Тек кад је себе
и у љубави изгубио
Петар постаде онај
који није био пре тога
Постаде онај који јесте
и који би
пише ми песник
Драгомир Костић са Косова
Истовремено
због свих и свега
нестајао је у себи
а увек је био један он нас
Шапну ми владика Теодосије
пред зору и молитву
Не знајући тачно који сам
МАНАСТИР ДЕВИЧ:
„ОСТРВО ОПКОЉЕНО БОДЉИКАВОМ ЖИЦОМ“
Живојину Ракочевићу, песнику
Да није истина,
била би илузија.
Да распеће може бити спасење.
Да смрт живот буде.
Не би нам то било први пут
стално распетим,
у чекањима и чекама.
Страх нас од живота, а не смрти.
Знам да и у расејању
тихујете због остављених душа,
шапуће Девички,
омлађен у шупљој букви,
чија се празнина не види више.
Зато смо ми мртви, а живи,
остали овде
да их чувамо
док се ви не вратите.
Рече невидљиви чинећи крст
и ветар нас помилова по лицу.
Да ли нас то мртви благосиљају
жељни наших шапата,
и исповедају у грчу.
На манастирском гробљу
„острва ограђеног бодљикавом жицом“
(16. децембра 2024)
РАВАНИЦА И ДРУГА ЛИЦА
Кодеру
Поједини би одлазници
жртвовали
и тропар новим празнинама
И колико год требало
били на мртвој стражи
над својим сенкама
и на раскршћима снова
у којима се ноћу
и у страху осаме
привидно проналазе
Само под условом
да знају где су им друга лица
Чува ли их Раваница
По чему би се иначе
у наставку заборава
у туђини
делили или равнали
Чекајући Кодера
са новим местоименијама
О ЖРНОВУ, НЕЗНАНОМ ЈУНАКУ, ХИЛАНДАРУ, ДУБРОВНИКУ…
војнику Сулејману Балићу, из Дуге пољане, близу Сјенице,
бранитељу Жрнова
Жрнов
град и рудник олова и живе
четири миленијума стар,
ословљен по Жрвњу
за млевење руде и душе
у подножју Авале
Безимени младић
на том месту
зауставио најездаре са запада
у Великом рату
За узврат
дивећи се младој храбрости
непријатељи
надгробним крстом обележише
зидине римског града
Неку годину касније
захвални мештани
разапети крајпуташ
у камену пирамиду Незнаном јунаку
преобликоваху
Не знајући куда
са нарученом капелом Ловћену намењеној
Ослободилац минира римски град
да камен на камену не остане
а неписмени га Свињар
штитио и обнављао
у осматрачницу претворио
за потребе војне
Бахатом Ослободиоцу
мало било
два бедема, пет кула, зидине и лагуми
Ни скромни споменик
Незнаном дечаку
није поштедео
Иако му душа
по Србији и даље лута
без свог гробног места
све нас надживе Незнани младић
мада му безименом
потоњи мермери
узалуд
присвајају, отимају или краду
име
Само Авала зна твоје име
и не треба више
Авала
уморна од оних
са којима изнова почиње свет
НА ПУТУ ЗА КОСОВО И СЕБЕ
поткопаном манастиру Стара Павлица
Из монашких моштију
испод часне трпезе
помаља се воз
Паром и писком
неупокојене упозорава
На небески живот под земљом
да не рачунамо
Напуштени светитељи
нагарављени на зидовима
заглунути
затровани
обневидели
никако не успевају
своје време
да подесе са нашим
које увек касни
Гвоздена кочија
ватром и димом које бљује
гарежом и смогом
чини их још невидљивијим
Док ми гледамо
а не видимо
ни себе ни њих
У међувремену
и врбе и тополе
са друге обале Ибра
све ближе
великомученима
Да их сутра
ни случајни намерници
не виде такве