УПРКОС ЗРАКУ РАСУТОМ
Изван казаног
мисао недовољно мања
од света нараслог на језику
заборављеном понекад у брдима
затајним залелуја храњена једнако
пламеном и тамом векова из вишезначних
приповедака после пристајања на болну
скамењеност изнад насртљиве пролазности
првенствено од речи ослобођених бруја
што зачиње алогичну јасноћу упркос
Ззумном зраку у више смерова расутом
около последњег рова ископаног
ноктима очева опкољених заувек
сенкама сабласним у трену
очекиваног одговора ко ће
заиста трагом зачудног
сева стићи до куће
саграђене уздахом
у прсима синова
још нерођених
ОБЕЋАНА СРЕЋА
Ко каже да немам
живе рођаке
на земљи
Један непрестано
гура камен
узбрдо
и верује
да обећана срећа
није далеко
Још само мало да запне
још само мало камен ће
коначно на врху
постати споменик
мом рођаку упорном
и неуморном
БЕЛЕШКА О АУТОРУ: Радомир Андрић
Радомир Андрић (1944. – Љубање код Ужица) учио је гимназију у Ужицу и Крушевцу, а дипломирао на Филолошком факултету у Београду. Први запажен циклус песама под називом „Преслишавање на глас“ објавио је 1962. године у књижевној ревији „Видици“, а од тада до данас објављује поезију, прозу, књижевну критику, записе и есеје у бројним часописима и листовима. До сада је објавио преко тридесет песничких књига, између којих: Сунце у воденици, Вечерњи крчаг, Шумска црква, Карпатско умиљеније (заједно с Весном Парун), Бунари Радоша Модричанина, Сване ли, Неустукница, Често рушена кућо, Каква почаст, Испод снега, Згон, Ноћни пливач, Вучица на пртини, Рујно, Чарно длето, Румунска икона, Исто и обрнуто, Похвала смеху, Вечера на савској лађи, Бели извор, Полетеше птице ластавице, Зарно витло, Ка другости, Кључне кости, Санопис воде, У палати правде, Свикавање на левитацију, Осим једне ствари… Приредио је изборе песама: Манасији љубав превасходи, Дечанска звона, Златиборски песмоплети, Винопев.
Аутор је и неколико пеоничких књига за децу: Чавке постоје због слова Ч, Под златном леском, Питалица са Звездаре, Козје грозје, Измишљотина (заједно с Гораном Бабићем), Птичје млеко, Гледалице…
Преведен је на више језика: руски, енглески, француски, румунски, македонски, шпански, италијански, чешки, пољски, белоруски, грчки, бугарски, словачки… За поезију и уопште свој допринос култури Србије добио је награде: Раде Драинац, Исидора Секулић, Милан Ракић, Награду Крушевца, Беловодску розету, Златни Орфеј, Невен, Раваничанин, Филип Вишњић, Октобарску награду Београда, Златни беочуг, Златну значку КПЗ Србије, Повељу Мораве, Прстен деспота Стефана Лазаревића, Витезову награду, Србољуб Митић, Витез поезије Чајетине, Повељу Карађарђе, Печат кнеза Лазара, Паун Петронијевић, Јефимијин вез, Вукову награду, награду Васко Попа, престижно признање Златну медаљу Републике Србије (Сретењски орден) за изузетне заслуге у јавним и културним делатностима за Републику Србију…… Проглашен је за најбољег песника на међународном фестивалу словенске поезије у руском граду Твер, а такође је добитник Медаље Љермонтов. У Румунији је добио значајне књижевне награде: Лучијан Блага, Никита Станеску, Марин Сореску, Награду Академије наука Румуније, Медаљу Михај Еминеску, Базјашку повељу, Opera Omnia Сату Маре, Повељу Академије у Крајови Михај Еминеску… Такође је добио низ књижевних награда и признања у Македонији: Златни прстен, Награду Хераклеја (Битољ) и Награду за есеј у Струги. Добитник је и европске медаље за поезију и уметност Хомер, у Бриселу.
Члан је академије АСЛА у Орадеји (Румунија), Словенске академије књижевности и уметности у Варни (Бугарска) и Медитеранске Академије „Браћа Миладиновци“ у Струги (Македонија).
Заступљен је у више антологија српске поезије објављених у Србији и иностранству. Уређивао је часопис „Багдала“, лист „Задруга“, ревију „УНО“ и лист „Књижевне новине“. Такође, био је члан редакције Другог програма радио Београда. До 2018. године био је Председник Удружења књижевника Србије (осам година).
Како сам каже, живи у Београду и на више места – одједном.