Biografija: Refik Martinović
Refik Martinović,profesor filosofije,pesnik,esejista,autor mnogih novinskih publikacija,kolumni i kritičkih osvrta.Rođen je 1949.god.u Rutinu,Srbija,gde i danas živi. Ceo radni vek proveo je kao profesor filozofske grupe predmeta.
Poezija mu je ostala u srcu,i njome se bavio još od studentskih dana,Autor je četiri zbirke poezije : Sećanja,Spomenar,Agora i Ljubav u znaku škorpije.Uskoro izlazi i zbirka Devojačka suza.Svoje pesme je objavljivao u domaćim i stranim časopisima,čak svetskim kao što su Taifas,Bharath, sajtovi Međunarodnog kulturnog foruma,The Moment Internatiomal i mnogih arapskih i indijskih sajtova. Dobitnik je preko 400 raznih domaćih ,međunarodnih i svetskih priznanja.Mnogi književni časopisi ga ubrajaju u najznačajnije pesnike sveta danas.U mnogim zemljama i kod nas često je biran za pesnika meseca,i godine.
Virtuelni je član osam svetskih akademija umetnosti i književnosti,kao i nekoliko udruženja humanitarnog i mirovnog karaktera.
Zastupljen je u oko 40 zajedničkih domaćih i međunarodnih zbornika i antologija,i učesnik mnogih pesničkih takmičenja i manifestacija na kojima je dobivao mnoga priznanja i nagrade.Njegova poezija se prevodi na svim svetskim jezicima,i jezicima manjih naroda.Njegova poezija uživa veliku popularnost i čita se na svim kontinentima.Zbog specifičnog načina pisanja,najviše se ćita u Indiji,u J.Americi i u arapskim zemljama.Piše najviše ljubavnu poeziju i zato je rado prihvaćen kod mladih.
Biografija
Refik Martinović,profesor filosofije,pesnik,esejista,autor mnogih novinskih publikacija,kolumni i kritičkih osvrta.Rođen je 1949.god.u Rutinu,Srbija,gde i danas živi.Ceo radni vek proveo je kao profesor filozofske grupe predmeta.
Poezija mu je ostala u srcu,i njome se bavio još od studentskih dana,Autor je četiri zbirke poezije : Sećanja,Spomenar,Agora i Ljubav u znaku škorpije.Uskoro izlazi i zbirka Devojačka suza.Svoje pesme je objavljivao u domaćim i stranim časopisima,čak svetskim kao što su Taifas,Bharath, sajtovi Međunarodnog kulturnog foruma,The Moment Internatiomal i mnogih arapskih i indijskih sajtova. Dobitnik je preko 400 raznih domaćih ,međunarodnih i svetskih priznanja.Mnogi književni časopisi ga ubrajaju u najznačajnije pesnike sveta danas.U mnogim zemljama i kod nas često je biran za pesnika meseca,i godine.
Virtuelni je član osam svetskih akademija umetnosti i književnosti,kao i nekoliko udruženja humanitarnog i mirovnog karaktera.
Zastupljen je u oko 40 zajedničkih domaćih i međunarodnih zbornika i antologija,i učesnik mnogih pesničkih takmičenja i manifestacija na kojima je dobivao mnoga priznanja i nagrade.Njegova poezija se prevodi na svim svetskim jezicima,i jezicima manjih naroda.Njegova poezija uživa veliku popularnost i čita se na svim kontinentima.Zbog specifičnog načina pisanja,najviše se ćita u Indiji,u J.Americi i u arapskim zemljama.Piše najviše ljubavnu poeziju i zato je rado prihvaćen kod mladih.
Čekanje
Svuda
mukla tišina
noć lagano silazi
mekana kao žena
a ja sabiram
isečene komade
kalendara mladosti
i kao retka ptica
navraćam u svoje gnezdo
…kako boli saznanje
da tebe nema.
Noćas mirišu lipe
moje gluve ulice
iz daljina dopiru
neke čudne sonate
…nije ona.
Umreću na tvojim
zrelim nadanjima
evo
i trešnje su zrele
čekaju nas
i vruć vetar piri
a rajski miris lipa
vodi me tebi.
Zagrli me kao nekad
kad su nam ruke
gorele u nemiru
i mokra tela
u treptajima čežnje.
Čekaću te
u senkama tuđih mladosti
jer čekanje je lepo
kad je nadanje
neka me bar miris lipa
na tebe seća
kad smo bdeli
u grešnim noćima
sve do prvih svitanja.
Još uvek sanjam
dubinu tvojih očiju
koje se dave
u mojim uzdasima
l puni Mesec
kako silazi na reku
da obasja našu postelju
od vlati zelenih trava
dok lišće šapuće
svojim granama
u svežini noći.
Ti si samo polumoja
i znam da nećeš doći
…ja ću te čekati
kao himalajsko cveće
negde između
nadanja i smrti
otimaću vreme
provedeno s tobom
i ljubomorno ga čuvati
u kutiji sećanja
…čekanje je lepo
kad je nadanj
Ostani u mojim pesmama
Govore mi …
da te viđaju
u večernjim sutonima
u senkama drvoreda
hodaš obalom tihe reke
koraci ti sve tiši
a godine dodiruju
violine vetrova
koji sa rekom u dvoglasu
sviraju tužne sonate
kidaju umrlo lišće
i bacaju niz reku
…a sretni prolaze
osmehom zagrljeni
drže se za ruke
ja im se radujem
i crtam stara sećanja
naše ljubavi
koja još bole
…sećanja na tebe
sa sjajem u travi
i ranama koje peku
kad plamenom gore
jer je deo mene
otišao s tobom
…ostani u mojim pesmama.
Nisam izdržao draga
na braniku ljubavi
pusti me da sabiram
dane prohujale sa vihorom
a kad potone noć
i zvezde se pogase
pokloniću ti dušu
da zajedno sanjamo
ono čega nema više
ljubav nije za sebične ljude
ona je privilegija
onih što se pre ptica bude
…ostani u mojim pesmama.
Čuvaću za tebe
zvezde u očima
da osvetle usnuli grad
da u sećanjima tvojim
budem večno mlad
iako tvoji rastanci
ostaviše trag
znam da…reke teku
u istom smeru
bez povratka izvoru
…kad ne bude nas
neka ostanu pesme.
Dženetine suze
Žuto lišće
jedan septembar
i rane vrele kiše
na tebe me sećaju
moja Dženeta…
Na dane ćutanja i sete
kad si snivala dva života
jedan bez mene
u sokacima nemirnih slutnji
hodajući mokrim korakom
pločnicima koji su siušali
samo svoja zvona
a drugi samnom
da sanjamo ljubav
zagrljeni ispod našeg neba
a noću da delimo
suze na pola
kada je ćutanje
govorilo umesto nas.
Sećaš li se Dženeta.
Danas
posle mnogo godina
budim se jutrima
pre ptica
da obrišem tvoje suze
koje kapaju
na praznom jastuku
i bole više
od svih grehova
i uspomena
koje su gazili divlji konji
obojeni tvojom tugom
i bolom jačim
od svih rana
…ne plači
Dženeta
Još uvek dišem
tvoje uzdahe
ispijam nektar
mirisa sa naših polja
i sakupljam jesenje lišće
kojim ću pokriti
tvoju sivu ulicu
koja će u jednoj pesmi
nositi tvoje ime
a tvoje suze neka
postanu rana rosa
koja će buditi jutra vedra
i širiti nečija ljubavna jedra.
Ne plači
moja Dženeta…
Naše zadnje ljeto
Pamtim još
ono ljeto
i naš prvi susret
u vozu sa dva putnika
koja su sanjala
poljupce neba i more
plavu pučinu i krik galebova
i na užarenom pijesku
ispisana imena
dok su na prozoru
promicala uzrela žitna polja
jurile se kuće i drveće
i jato golubova
koje je čekalo svoju stanicu.
Pamtim još
naše ljeto
kad sam nagovarao vjetar
da se igra tvojom plavom kosom
i sakrije sve tvoje tuge
da se jurimo bosi
obalom sanjive rijeke
dok nam klasje miluje lice
a mi poljupcima žanjemo
prve snopove ljubavi.
Pamtim još
vrelo ljeto
kad sam ti obećao
da ću pogasiti svjetla grada
i upaliti puni Mjesec
da ti obasja nemirne grudi
da zajedno ispraćamo
crvene zalaske Sunca
i grlimo noćnu tišinu
neka spava u našem naručju.
Pamtim još
to nezaboravno ljeto
i noći koje su plamenom
gorjele do jutra
i mirisom strasti
ispod kojih su zrikavci
neumorno pjevali svoje pjesme
a ptice svijale gnijezda
u kojima će čuvati
naše zakletve na vječnost.
…To je bilo
naše zadnje ljeto
puno žara i ljubavi
bola i tuge
ljeto koje je ispratilo
sve naše vozove
more i galebove
čežnje i mirise
čekanja i sutone
umorni Mjesec
i blijede zvijezde
…a ti si zaboravila
one koji su zbog tebe
postali pjesnici.
Sakrij vetar
Najlepša si
u večerima ranim
kad umiru vetrovi
i kad se svetlost
igra sa senkama
na tvome licu.
Najlepša si
kad oni miruju
i ne pevaju tužne sonate
već se skrivaju
u zalascima sunca
u crvenim sutonima
koji ispraćaju ptice
koje se kao siluete
kupaju u valovima
crvenog neba
na njegovim brzacima
mojih čednih pogleda.
Najlepša si
kad ćutiš u tišinama
iz kojih izranjaju
tvoji osmesi koji se
lepršaju u šapatima
tvojih koraka
kao onog dana
kad sam te
prvi put sreo
u mirisu lipa moje ulice
kad je moje srce
pulsiralo u tvojim hodanjima srne.
Kad padne noć
skloniću se u svetiljkama
u dnu našeg sokaka
da te gledam
i udišem mirise asvalta posle kiše
da ti milujem uvojke plave
u kojima dišu nevine iskre moje ljubavi
koje se lepršaju
u rujnocrvenim bojama
poslednjih zraka sunca
koji nestaju
tamo gde i ja nestajem
gutajući žedne daljine.
Voleo bih noćas
da delimo grehe do zore
iako sam s tobom
ja sam večno sam
jer kad se noć
dobliži jutru
ti odlaziš iz sna
i odpočinju moji košmari.
Ptica rugalica
Dolazi u večeri rane
u sutonima rumenih daljina
kad tišine zaćute
sakrivena u senkama
raskriljene krošnje
stare lipe
i otpočinje svoju poeziju
i neke davno poznate akorde
da mi nirvanom prazni suze
pesmom da mi boji sećanja
koja godinama tavore
na dnu uspavane duše.
Pevaj ptico noćas
tvoje rajske pesme
budi zaborave
i ugašene tuge
oživljene u mirisu lipe
i tvojim dvozvucima
noćas ću napraviti gnezdo
pored tvoga
da te slušam do zore
spustiću nebo
ispod tvojih krila
i uspavati reku
i mlade jasike
koje dremaju
i čuvaju tvoje vale.
Evo silaze i zvezde
da umiju lice
vodom ispod kamena
trepere kao golubice
kad u treptajima sunca
prhutom beže
ispred jastrebova.
Ne terajte
pticu rugalicu
ona samo ljubav doziva
darujući je gluvoj noći
i tišinama koje samuju
i mojoj čežnji koja nemirom
šluša divne melodije
…i one druge
s one strane duge
i one pune radosti i tuge
i one koje se pišu
kad daljine ćutanjima dišu
i kad lipe mirišu
i čekanja uzdišu
i one tužne
kad padaju jesenje kiše
i one koje ne volim
kad nisi moja više.
Ne terajte pticu rugalicu
ona samo ljubav zove.