BIOGRAFIJA
Silvana Rakić je rođena 16.08.1971 u Koprivnici (Hrvatska)
Školu je zavrsila u Kučevu u Srbiji.
Piše poeziju.Do sada je objavila dve zbirke pesama
„Krik majčine duše“ i „Koračam do snova“.
Zastupljena je u antologijama i zbornicima poezije.
Dobitnica je nagrade svetske knjizevne akademije „Zlatno
pero“ u Sarajevu, kao i medalje i pehara u Bugarskoj.
BIOGRAFIJA
Silvana Rakić je rođena 16.08.1971 u Koprivnici (Hrvatska)
Školu je zavrsila u Kučevu u Srbiji.
Piše poeziju.Do sada je objavila dve zbirke pesama
„Krik majčine duše“ i „Koračam do snova“.
Zastupljena je u antologijama i zbornicima poezije.
Dobitnica je nagrade svetske knjizevne akademije „Zlatno
pero“ u Sarajevu, kao i medalje i pehara u Bugarskoj.
⁷REČI DEČAKA MALOG
Jedne prolećne večeri,
dok je napolju kiša lila,
rečenica jednog dečaka,
u srce me pogodila.
Pitao dečak majku svoju:
“Posle patnji gorih od svega,
da li bi u život razočarana,
ostavila i ona njega?”
Majka bledo u dete gleda,
čudi se zašto je pita to,
i kaže mu da to ne bi uradila,
pa da ima nevolja sto.
Još uvek s’ nevericom,
pokazuje dečak na mene,
kaže da ja nisam s’ decom,
jer nisam rešila probleme.
A ja nestadoh od stida,
suze navreše na oči,
pomislih na svoju decu,
i kakve su mi bez njih noći.
Reči jednog dečaka malog,
pogodiše me kao strela,
jer njemu da objasnim ne mogu,
da ni ja to nisam htela.
MAJČINA KLETVA
Ubila te suza svaka,
što mi je iz oka pala,
kad znaš dobro šta mi znače,
ta četiri bića mala.
Znaš dobro, a inatiš se,
da ih vidim, ne daš meni,
a bez dece jadnoj majci,
svi su dani izgubljeni.
Misliš da ćeš tako moći,
na kolena da me baciš,
zbog tvog greha da se kajem,
da šta hoćeš samnom radiš.
Kažeš, da ja srca nemam,
il’ da mi je kao stena,
al’ pitam te gde je tvoje?
Što milosti u njem’ nema?
U očima dečjim vidim,
strah i tugu izmešane,
od pogleda tih se stidim,
i poželim da nestanem.
Svesna sam da jednog dana,
postaće i oni ljudi,
mrzeće me kao nikog,
to u meni očaj budi.
Al’ znam i to da ne mogu,
pomoći im da nauče,
samo dobro da zapamte,
da ostave zlo za juče.
Prestara sam po iskustvu,
ne vredi mi mnogo mladost,
kada nisu samnom deca,
ne želim da čekam starost.
STROGI SUD
Incident se desi strašan
baš kad mi se pila voda,
iskliznu mi, omače se
tresnu čaša na sred poda.
Parmparčad letela su
po kući na svaku stranu,
Zovem babu-advokata
da mi stane u odbranu.
Sudija je strogi, mama
muk, tišina, sud zaseda,
taman mislim “Propao sam”
al’ u pomoć dođe deda.
Saslušani svi svedoci
mama se za glavu hvata,
srećom presuda doneta:
„Polomljeno iz nehata”.
BORBA JEDNOG DEČAKA
Ispričaću vam priču danas
kako mali dečak jedan,
vodi borbu nepoštednu
kol’ko je ustvari vredan.
Od prvoga dana znajte,
on se dobro namučio
vodio je prvu borbu
kad je na svet dolazio.
I tu svoju prvu bitku
kao junak hrabri dobi,
al’ bitaka ima mnogo
kada neki rat se vodi.
Nije stvarno mnogo bitno
kakvo ime su mu dali,
srećo, dušo, moj živote,
sunce moje svi ga zvali.
I nijedna od bitaka
njega nikad ne umori,
jer ga život od početka
naučio da se bori.
Druga bitka sa očima
sunce, vetar, sve mu smeta,
a hteo je sve da vidi
jer je bio željan sveta.
I možete naslutiti
ta pobeda njegova je,
al’ je mor’o nastaviti
njegov rat i dalje traje.
Već sledeću borbu vodi
da uspravno na svet gleda,
terapeuti, hirurzi,
posećiv’o sve od reda.
I gle, evo korak pravi
posle sve te borbe teške,
iz kolica ustao je
i pomalo ide peške.
Često je sve to bolno
al’ korača vedra lica,
presrećan što korak pravi
i što može bez kolica.
Ne zameri, čitaoče
što mi priča dugačka je,
pa i ovom mališanu
ova borba dugo traje .
ZAŠTO NIJE ISTO ZA SVE
Gledam košnicu, kutiju malu
u njoj živi hiljade pčela,
pa kako onda za nas ljude
nije dovoljna planeta cela?
Izobilje hrane priroda daje
vazduh, sunce i od sunca hlad,
i zato se ljudi veoma čudim
što negde u svetu još hara glad?
Koračaju neki u obući skupoj
u odelu sjajnom podižu nos,
opet pitanje sledi logično:
“Što neko hoda i go i bos?”
Ja sam mali pa ne razumem
države velike, vladare te,
ako smo svi na svetu isti
Jedne prolećne večeri,
dok je napolju kiša lila,
rečenica jednog dečaka,
u srce me pogodila.
Pitao dečak majku svoju:
“Posle patnji gorih od svega,
da li bi u život razočarana,
ostavila i ona njega?”
Majka bledo u dete gleda,
čudi se zašto je pita to,
i kaže mu da to ne bi uradila,
pa da ima nevolja sto.
Još uvek s’ nevericom,
pokazuje dečak na mene,
kaže da ja nisam s’ decom,
jer nisam rešila probleme.
A ja nestadoh od stida,
suze navreše na oči,
pomislih na svoju decu,
i kakve su mi bez njih noći.
Reči jednog dečaka malog,
pogodiše me kao strela,
jer njemu da objasnim ne mogu,
da ni ja to nisam htela.
MAJČINA KLETVA
Ubila te suza svaka,
što mi je iz oka pala,
kad znaš dobro šta mi znače,
ta četiri bića mala.
Znaš dobro, a inatiš se,
da ih vidim, ne daš meni,
a bez dece jadnoj majci,
svi su dani izgubljeni.
Misliš da ćeš tako moći,
na kolena da me baciš,
zbog tvog greha da se kajem,
da šta hoćeš samnom radiš.
Kažeš, da ja srca nemam,
il’ da mi je kao stena,
al’ pitam te gde je tvoje?
Što milosti u njem’ nema?
U očima dečjim vidim,
strah i tugu izmešane,
od pogleda tih se stidim,
i poželim da nestanem.
Svesna sam da jednog dana,
postaće i oni ljudi,
mrzeće me kao nikog,
to u meni očaj budi.
Al’ znam i to da ne mogu,
pomoći im da nauče,
samo dobro da zapamte,
da ostave zlo za juče.
Prestara sam po iskustvu,
ne vredi mi mnogo mladost,
kada nisu samnom deca,
ne želim da čekam starost.
STROGI SUD
Incident se desi strašan
baš kad mi se pila voda,
iskliznu mi, omače se
tresnu čaša na sred poda.
Parmparčad letela su
po kući na svaku stranu,
Zovem babu-advokata
da mi stane u odbranu.
Sudija je strogi, mama
muk, tišina, sud zaseda,
taman mislim “Propao sam”
al’ u pomoć dođe deda.
Saslušani svi svedoci
mama se za glavu hvata,
srećom presuda doneta:
„Polomljeno iz nehata”.
BORBA JEDNOG DEČAKA
Ispričaću vam priču danas
kako mali dečak jedan,
vodi borbu nepoštednu
kol’ko je ustvari vredan.
Od prvoga dana znajte,
on se dobro namučio
vodio je prvu borbu
kad je na svet dolazio.
I tu svoju prvu bitku
kao junak hrabri dobi,
al’ bitaka ima mnogo
kada neki rat se vodi.
Nije stvarno mnogo bitno
kakvo ime su mu dali,
srećo, dušo, moj živote,
sunce moje svi ga zvali.
I nijedna od bitaka
njega nikad ne umori,
jer ga život od početka
naučio da se bori.
Druga bitka sa očima
sunce, vetar, sve mu smeta,
a hteo je sve da vidi
jer je bio željan sveta.
I možete naslutiti
ta pobeda njegova je,
al’ je mor’o nastaviti
njegov rat i dalje traje.
Već sledeću borbu vodi
da uspravno na svet gleda,
terapeuti, hirurzi,
posećiv’o sve od reda.
I gle, evo korak pravi
posle sve te borbe teške,
iz kolica ustao je
i pomalo ide peške.
Često je sve to bolno
al’ korača vedra lica,
presrećan što korak pravi
i što može bez kolica.
Ne zameri, čitaoče
što mi priča dugačka je,
pa i ovom mališanu
ova borba dugo traje .
ZAŠTO NIJE ISTO ZA SVE
Gledam košnicu, kutiju malu
u njoj živi hiljade pčela,
pa kako onda za nas ljude
nije dovoljna planeta cela?
Izobilje hrane priroda daje
vazduh, sunce i od sunca hlad,
i zato se ljudi veoma čudim
što negde u svetu još hara glad?
Koračaju neki u obući skupoj
u odelu sjajnom podižu nos,
opet pitanje sledi logično:
“Što neko hoda i go i bos?”
Ja sam mali pa ne razumem
države velike, vladare te,
ako smo svi na svetu isti
zašto sve nije isto za sve?