Биографија:
Славица Благојевић (Анисија Цреповић), живи у Малој Светој Гори Лештијанској (село Лешје) у Србији.
Поезију пише и објављује од првог разреда основне школе у листу фабрике цемента „Нови Поповац“,Поповац, дечјем југословенском листу „Кекец“ и „Политикином Забавнику“ где је и награђивана за поезију, дечје сликарске радове и модне креације.
Пише хаику, хаибуне, поезију и прозу. Поезија јој је превођена на језике; на енглески, руски, француски, италијански, бенгалски, хинди, македонски, арапски, пољски, шпански,турски и кинески.
Пише рецензије и илустратор је књига сликама на Кинеској свили – Хаига.
Члан је: Удружења Књижевника Србије, Удружења српских песника Словеније , члан је Културног центра „Ћирилица“, члан је Удружења хаиђина Србије и Црне Горе. Члан је књижевног клуба „Мирко Бањевић“, Параћин и „Душан Матић“ Ћуприја.
Члан јe: Удружења новинара Србије. Члан је Удружења интернационалних новинара The Daily Global Nation Dhaka, Bangladesh.
Члан је савеза удружења бораца народно осободилачког рата Србије. Одслужила је добровољни војни рок војске Југославије, 1984.гогине, носи чин „водник“.
Завршила је семинар за манекене у Београду1976.г.
Председник Књижевна заједница – Насеобина уметника „Лештијанска пустиња“, Лешје и директор манифестације „Петрус – настамба уметника“ од 2004.године, Лешје.
Директор Издавачка кућа „Лешје“, Лешје.
Главни и одговорни уредник и издавач Међународног магазина, за језик, књижевност и културу „Петрушка-настамба“, Лешје.
Била је једна од уредника магазина „Prodigy“, Аризонa – USA. Била је дописник „Политике“ за рубрику из „Наших крајева“ за Параћин, Ћуприју и Јагодину, дописник „Нови пут“, Јагодина и часописа „Иденитет“, Смедерево објављивала је и у „Вечерњим новостима.
Једна је од уредника часописа „Невска формула“ – Руссија. И приређивач руско-српског часописа „Невска формула“ – „Петрушка-настамба“ у двојезичном објављивању.
Била је водитељ на радио „Дуки“, Београд водила је емисију за књижевност и културу „У емисији код Анисије Цреповић“.
Амбасадор: Honorary Doktorate Degree dr Anisija Crepović granted bay Prodigy life Akademy US for extraordinary achievements in literature as an AMBASADOR for Serbia&Rusia, Union Mondial de escritores E Artistas Word Union of Writers and Artist Ambasador – Portugalia. ЕвроЖена „Јефимија“,Београд. Aмбасадор of IFCH у Мароку, за Србију.
Проглашена је за доктора World peace Federation- Elite Arab creative union . Doctorate degree with distinction AMB: dr Славица Благојевић. Доктор књижевности за свет и Србију проглашена је у Аризони.
Добитник је награде „Поета примус“ – Параћин. Добитник је првих награда од 1977 године на „Сусретима другарства Србије“ и „Ми млади“ на југословенским тамичењима… и добитних многобројних награда, такође и у свету.
Добитник је „Златно перо Русије“ – Москва, 2022.г.
На првом међународном конкурсу „Фрегата на литерарном таласу“ добитник је дипломе у знак заслуге учвршћвања Међународне сарадње културе између Русије и Србије.
Видовданска награда за животно дело на пољу православља и културе Србије и дијаспоре, у широм Србије и интернета, које емитују емисију „Под сјајем звезда“ изабрана је међу најуспешнијим, најпопуларнијим и најомиљенијим личностима културног и јавног живота Србије током 2024.г. ТВ емисија уживо СВЕТ ЗАБАВЕ – Драшко Аћимовић, новинар и публииста.
Добитник је Златне повеље и златне плакете Савеза Српске Дијаспоре у Словенији 2024.године.
Почасни члан је „Прве интелектуалне својине“ и организатор за учеснике из књижевности.
Добитник је медаље „Друга интелектуална својина“, Београд 2024.године.
Почасни је члан Удружења српских књижевника у Словенији.
Године 2021 проглашена је најутицајнијом женом света за Србију и Европу од највеће светске књижевне организације Writers capital foundation – India.
Сликар је на кинској свили-Хаига од 1991.године. Прва слика на кинеској свили „Перунике“ добила је трећу награду међу преко триста академских сликара из Југославије у Ћуприји. Председник жирија мр Милутин Дедић. Слика од 1979.г и уље на платну исте године награђена је једнако са првих пет најбољих сликара Југославије, Ћуприја.
Члан је Нада Фине Арт светске организације сликара – Сирија.
Члан је „Међународног удружења сликара животиња“ у Москви – Русија.
А, 2022. године проглашена је међу најбољим сликарима света као шеф координатор сликара за Србију и Свет при највећој светској књижевној организацији „Writers Capital Foundation“, Индиа. Шеф координатор сликара за Србију и Свет је од 2021 до 2024 године, при истој организацији. Приредила је пет самосталних изложби у Србији и више групних од тога пет ажирираних изложби.
Виртуелне изложбе слика на кинеској свили- Хаига: почасни гост међу педесет земаља света у граду Аз-Завија, Либија, Два пута је излагала у Норвешкој, Два пута у Грчкој, Индији, Мексику и Португалији.
Налази се на сајту: www.slikari.rs – Portal savremenih slikara,
www.simplyhaiku.com autumn 2005.
Члан је академије Европска Академија Српских Наука и Уметности у Љубљани, Словенија.
Члан је академије Internationa Akademy of Ethic – Индија.
Линк електронског магазина је: petruska-nastamba.com
Цењени и драги моје поете објављивање поезије и уметности у магазину је бесплатно, увек сте добро дошли.
Ф.б. профил је Anisija Crepović
E mell: venediktianisija@mail.ru
Славичин мото гласи: „Ако волимо једни друге, ако поштујемо једни друге, променили смо свет“!
Prof.dr sci.teol. Димитрије Калезић,протојереј-ставрофор
ПЕТРУШКА ВИДАРИЦА
Петросна је стазица до стравопиргија
Црепово бљудо било је стављено пред њега,
златом опточене свакојаке шаре драгих камика украшених филигранских ивица
гарнирано тврдо куваним јајима гролице и сериварана,
вргањи и млада јагњетина истрчаваше из њих.
Погледом какав припада лукавошћу обласног господара
Кратким зимским даном који је примицао кратко он рече:
– нешто си припремила, срно моја?
Протресе лист сремуша као лабава струна стрелу
Пресијавајући се од белог маслиновог уља између левог и десног брка.
Како је укусно!
Превазишла си саму себе и посегну за другим…
(ах, то је било моје последње замајавање за огњиштем, уосталом
ја сам кћерка обласног господара војводе Црепа Вукославића и имам паметнија посла!)
Блешти сав простор од пуцајућих струна
простор се смркава жудан за чистином напољу,
слистио је читаву салату и остатак меса са слачицом умака који би да угризу, по ушима што ослушкују – али
тамо унутра нико их не чује.
Серби су се одувек варили у сопственим ћуповима
завера и сплетки. Гадно се нешто закувало, сама од себе зачерни се
унаоколо обедница јер гасну реч силом прикљештена
Фанфаре проговорише. За олују, за затишје, за победу за пораз! …
Разне кости дивљачи разбацане по мозаичном поду, оволико преједање?!
Кад и сухоједније је ситост.
И черено вино избија из ледене земље док отроци
Намирују брава, буљине плаше крезаву децу.
Живео Петрус!
Живео Господ!
Глас сличан музици коју нико не може да чује,
а да га не осети длбоко ва прсима, шупљина коју ствара велика сила!
Страх те силе, била сам ја.
Стисла сам чврсто непроменљив укус маснице, под зубима.
Скривеним својим стопалом под багреницом од белог хермелина,
Стигла сам дан који је дошао да сваки камик камика свије ва вез времена које не могу да вратим;
за буђење је прерано, али исувише касно још једном да усним,
само дах свој ослушкујем, мада је пој перина заглушујућ утренијем.
Али то је било последње моје замлаћивање у спраљању јела,
једна кћерка војводе Црепа Вукославића, треба да се бави озбиљнијим стварима!
Тај Петрос пренасељени, успомена с Палена са Халкидикиа, Петрос утемељен град Акропољ – ослушкујем настамбу Богова…
Та која је рођена из Зевсове главе, бабове главе поред других чудеса
попут невремена пренесе и то.
Прњавор; размена божанства, врачеви тајанствени, ситне занатлије, и путујући трговци торбари, скупоцени предмети стигли до нас далеко довде и зачини, свакојаки милет и отроцчкиња лица румена од вина петрушког.
Станиште донешено унапред уписано на канори.
Петрусна стазица сумрачна трачца уског видинског друма, успавали су
шумарак с улијама. Пошаст пчелица зауставио врач.
Мој деда жупан Влкослав, дарива горје под планином Бабом
са молитвеницом Матером Петрушком и поседима – Хиландару и последњи чокот са парадоке
Венедикта и Анисију, и мрак бречи о зид светлости
град је већ гмизао низбрдицом.
(Симеон слао је из Хиландара иноке ва манастир да опслужују његову заужбину.. Као својеврсну помоћ мој деда дарива молитвеницу ктиторску … дарива последњи чокот из виногорја)
Раскриљују се двери; Крст пука нада, али шта би та нада хтела – вечно жиће
некакво духовно опстајање, безумно преуважавање људске врсте
трунчица прашине у бескрају, чему тај грч наде кад живи смо као трава.
Свакодневне, сваконоћне молитве: „Господе дај да мирно примим све што доносе данашњи дан, и да се потпуно предамо твојој вољи“.
Пантелеон – лав у свему. Духовни бабо Ермолаја, творац видљив
с гномом увек обасјаним светлошћу врачеве чари.
Тамо где се Растко Немањић нибашио.
Ја тамо заправо, чезнем за перином што једнако лети. Ластан чини радост.
Петрос је моја старост, чудно је како сам то место видела много јасније кад сам га напустила. Познавала сам сваки тајни ходник тамнице утврђења, ношчима тамо скупљала звезда сај с лековитих травки. Мучилиште златнопечатном булом утамничено.
Сав саздан од петроса Петрос, сунчеви зраци изничу из њега
стварају блиставе дугине ауреоле на његовим глатким здањима, а ва скакојаком
откуцају тајна шара посебне светлости,
красно је входити … то је час док с колокољне најдубљу мисао петроса док дише и мирише на жив креч обелодањује
Креч с иконама које ходају ктироском молитвеницом с именом оних нибашених.
Вукославићи ва новом светлу да оживе и одлете.
Пиргови ненарушено до висине од из даљине личе
На неки прст уперен према небу.
Којих ли је све то шара у сумрак?
Пригрлила сам Иоана лештијанско – стјеничкога Панагерик.
Данас сам се први пут заљубила.
Ноћу некога волим ког никад по дану нећу наћи.
С пожаром у очима олујом у коси, ризе тамне посуте кљатвом чемерном
Студенци узапћени ва свом непокретном плесу у том бујању низ брежуљак
Чаробњаку су налик.
Не смешим се вазда у срцу које нико други не види.
Ја сам камик одрон са петроса виског
С букетом дивљег цвећа на кивоту дојахали коњских топота, она ледена пустиња што гаца Мртвајом тражећи чамац.
Видим своју сен, окренута ка води, што никад своје валове не смирује
Где само видех, многе ношчи покривена сеном од морских огњева
Док је потонуло весло дисало негде на дну у муљу.
Све даље… босонога, одлазим тамо где колокољ ме пре сопеца буди.
То је онај кога волим у бденијима мојим, жвачући молитве под језиком, коленопоклоњенија
Витез. Однео га у торби од козје длаке видар у ношћи најгушћој
У епитанију пред новим здањем, настањене кошаве:
„Отвори нам двери милосрђа благослвена Умиљенијо да не пропаднемо ми
Који се у тебе надамо“! …
Тутње улице петросне што небо витлају
Виде ли ти Помазанику с високог неба, Венедикта и Анисију за животом жудним?
Да. Чух колокље на Атосу како звонко до Бабе јече!
ПЕРИНА ЈЕ ОДЈЕЗДИЛА ПРЕКО КРАЈИШТА
Појави се месечина шаре жутог сафина.
Зрео плод дуње упи светлост његову
сетих се оне године када сви бесмо покрвени
Материном плаштеницом.
Када смо пламеним стрелама вежбали
на сноповима кукурузним циљ
ватру држали голим рукама и хелиографске знаке
кроз чист дан испсивали, време то!
Уви, гомилу свитака претрпа пепео!
Пламен се распири и згасне – следимо тек одблеске његове.
Зелена поноћ на ивици свих царина петрушких крајишта
на западној страни сивог орла цикуј воздиже се и без
колебања, леп, лишен таштине.
Окренух се да погледам планину Бабу
ни ток реке се јасно не чује од густе поноћи, бледа телеса
мгле сврдлају дубину попут шиљасте сиге, без састајања,
без предаха у заливу зеленом. И усукани чамци
у шпиљама мимиолазе се с ветровима.
Трепет перијца ми слзу за слзом отерује с лица,
а ја бих у кљун да му их бацим.
Из моје руке рањава тела …
испустих јаје, сломи се, крв истиче, коса испод апостолника пада у увојцима, нарогушена крестоглавка, а
а та перина од које иштем премало поја, гуши се ко да се сипливог теста нагутала.
Међу зидовима белим чаршавима, нафора тврда с руменим рожама.
У сенику што се претвара у моју страшну ковачницу
у којој коњска копита варниче, онамо где вода прокувава црнило без ватре
а ничији повој није довољан да зацели рану.
Сва ватра под сенком куле.
Бејах на високој одаји својој,
и његова оштрица лета кроз чист дан
и мрак се помера, а копно и ток Петруше удаљавају
бејах недугом посећена
и он ми беше једини посетилац.
Орао висина и беспомоћно дрво забачених грана.
И неко дете плаче у том рожичњаку тамо где солнчево копље
ластама сруби главе, где громови постављају ватрене кавезе
и обаљају зидове Петрусне, то је звек што кожу јежи,
али зашто очи измичу пред витезом
а руке беже пред миловањем због чега је онај највиши петрос
бељи, но сви остали, једино ако није млечни звездани пут,
или пак голубије груди?
Задрмај колокољ, канапом дугим као што је винова лоза,
а оно дете још увек плаче.
Не примећивах то онда, већ ево сада.
Време буја озго од солнца и луне и по гномо кругу.
Тек орловски цијук, тај болни одлутали тон зарђалог колокоља
што ношчним сјајем сафина лице ми прелећу
Кроз чврсто здање источног пирга.
Хоће ли знати где да се врати
кад ни име му не рекох?
ЗБОГ ИСПИСАНЕ ПЕСМЕ
Пред његов одлазак размршавала сам дуге плетенице
безброј пута …
Драго камење с шиваде звецкало је мозаиком.
Без престанка свирала сам на жигафону нову арију;
„О шуму шума, виногорја лишћа петрушког“…
И нисам га могла задржати. Кошава!!!
Не могу да заборавим даљине које га односе,
и приградска молитвеница је тешким облацима обавијена,
само седмоустих кладенаца зна
да цео дан зурим в одлазак воде.
Водни сат поји кругове Солнца ….
Звук листа што пада на паветно вретенце, тиши је
од самог прокопа кад настаје ношч, кад дође,
и вода тече низ collinu …
Али то још више повећава мој немир и нови изазива.
Чему песме?
Испред мене кристлани бокал вина,
коцкице леда мрзну цветиће у њему, вино петрушко!
Авај, нема вести ниоткуда, стреле пободене ва крагујца
перијца скорене крови …
Између нас зидови с фрескама све до крајишта
по коме гмиже цика ношчне море!
Само се у сну срећемо. Никакав траг перине.
Грубо тесани балвани обливени водом,
брани своју котлину течућег скроба оу тмурним
месецима душа је чамила скутрена и
беживотна хелиограф би исписивао речи
и слзна слушам славија с јабукиних цветова,
носећи под ризом бескрајну скрб предвечерја
кад више нисам могла топот коња да чујем.
Крадом сам пузила преко трагоса, силазила до
последњег слова.
Тек што упалих кандило пред Умиљенијом, чух
капи дажда са расцветаних грана оскоруше.
Слепљено крило ношчног лептира пред светлошћу
ко још мари за мене старицу?
Затворих двери молитвенице приградске.
Тамо беше моја земља! Беше посвуда!