Софија Р. Милорадовић[1]
Институт за српски језик САНУ, Београд
Универзитет у Нишу, Филозофски факултет
Рад на ову тему објављен у Зборнику радова Филозофског факултета Универзитета у Приштини за 2016. годину.
РЕЧ КОЈА (НИ)ЈЕ ИЗМАКЛА – ОВДЕ И ТАМО
Сажетак: У овом се прилогу кроз поетику пет дијалекатских текстова успоставља веза између Параћинског Поморавља и Косова и Метохије, док се кроз антонимично постављен прилошки пар овде и тамо указује на супротстављеност садашњег места бивствовања и негдашњег завичаја, завичаја и туђине, овога и онога света.[2]
Кључне речи: Параћинско Поморавље, Косово и Метохија, прилошки пар овде и тамо
Овај текст настао је из потребе за својеврсним омажом српским страдалницима са Косова и Метохије – њиховом изгнанству из завичаја и њиховој оданости завичају. Њиме чиним покушај да поетиком неколико одабраних дијалекатских текстова из Параћинског Поморавља[3] скренем сећање на везу са завичајем оних који су се у Поморављу привремено или свевремено зауставили и са којима сам размењивала питања на која није било одговора и одговоре који су се давали без питања, везу са Косовом и Метохијом – исходиштем призренско-тимочких и косовско-ресавских народних говора. Заправо, ово је покушај да реч која је овде измакла стигне барем тамо и попуни празнину која је њеним неизговором овде остала.
Често пута стрљамо босиљак, мало угрејем на ватру, није имало ове хемикалије као сада, или тамњан мало на жар, да мало промени ваздух. И ја помогнем свекрве, спремимо ручак, а мене мајка учила, ја сам била прва, па сам морала… Знала сам и да печем леба, и да скувам, и све. И да развијам коре, оне ништа. Ја помогнем свекрве, она рада, рада, рада што стигне ручак и ја умем и оћу. Ал кад оне дођу од овце, она каже: ел си на… спремила с твоу милосницу, она ти најбоља, ти с њом сам сарађујеш, а ми смо слуге, ми чувамо овце, а она кот тебе, кот куће. Каже, није то-то, но сте ви побегле, каже, она остала, дете ради, каже, шта ја да му браним. Роди се мене прво дете, муж у војску, три године у морнарицу био. Девери у војску, не даду јетрве паре за писма, не даду јетрве, не сме свекрва да ми купи писмо, а писмена сам да напишем. Један мој ујка ту био деловођа, он донесе детету млеко у бокал, па му да банку или две неке паре, то биле овако црвене, не знаш ти то, раније, а можда и знаш, али то је вредела та пара, као ове сад више. А он сирома узме, п-отвори куфер, па стави у оно, фијокицу. Мамо, нека, па ћу ја овде сам да гледам, па ће да пишемо тате писмо. И тако сам ја сес тим парама, кад неки да детету, пружи, ја сам с тим куповала по неко писмо, ал кад ми прво писмо дошло, ја нисам била кући.
(Мириловац)
Ту састали се, испратимо ту децу. Ништа нисмо више. Пишу само, добро ни, обукли не, све не обули, шта ти ја знам, прича како и(м) добро. Кад дође зимски одмор, они дођоше. Они шињели, они капе лепе, џелезничке, све то обучено. Добро, поседе петнаес дана, па треба д-иде. Мајко, ћу д-идем… Ја му закла кокошку, закла, огради колачи и нешто спреми. Ете ти га један Циганин, градио гребени некаки женама, старински. То радило се ручно. И седе туна… А, треба да му се даду педесет банке за ти гребени. А Љуба ће д-и(д)е у вабрику, отац његов. Каже, колко ти треба, Радивоје, паре. Он треба д-и(д)е тад увечер там. А ова ће д-и(д)е у другу смену у вабрику. Па, колико ми даш. И (о)на Циганин, даде му он педесет банке да плати ти гребени, а њему даде шездесет банке. Колико му да. А Циганин вели: Љубо, ге ти иде то дете у школу? Па, каже, далеко тамо иде, у Пулу, на море… Па зар га ти с педесет банке спремаш? Каже, немам више. Ми смо пуна кућа. У кућу трошак сваки дан. Нема, каже, више. Еј, мори, а ја Циганин, каже, моје не би испратио толико далеко с педесет банке. Па, каже, ти ако си Циганин, ти биће имаш паре. Ја немам. И ништа. Ућутемо се ми. Циганин отиде, Љуба отиде на посо. Он ћути, згрчио…. И отишо…
(Доња Мутница)
Ја сам рођена десете године, а дванајсте године био турски рат. И ја сам мала била, али то сам пантила да ми тату донели, мојега оца, мртвога из… неку борбу, што се та борба водила. И они га донели, и четрнаес-петнајсти дан мој отац умро. Али ја то не знам. Да то ми отац, нит умро, шта сам имала, две године, ништа то није било. Али пантим ја кат та човек дошо. Они кажу: то тата дошо, то тата дошо из војске. И ми деца смо ради, а мајка ни викала: тата отишо у војску, па ће да дође, и ми деца ради смо да знамо да имамо тату, али не знамо тату. И кад дошо та човек, и они кажу нама: то је тај ваш тата, има да дамо дванаес дуката овем деке што ни довео тату кот куће. И мо мајка да дванаес дуката некем деде отуд, от та крај, не знам ни где је. И њега оставио код нас. И мо мајка му дала седамнаес дуката и дукат га частила… што довео мојега оца, истина, што довео мојега оца, а… а да није, он би там сирома, ники не би мого да га узне, ники… То сам запантила лепо да мо мајка кука, а ја мисим да то она пева. Ја не знам да л се то кука, да л се то… Он био рањен тешко и, сирома, довели га кот куће, и петнаести дан умро. И ми деца тако као ради смо, а лепо пантим: на астал турили тога човека, и то ми вичемо. (О)ни: ћутите, тата спава на астал. То смо ми деца… А били смо четири сирочета остали кад ни отац умро.
(Рашевица)
Кад изиђомо на крај Главице, ми викнумо, изиђе једна жена: шта оћете. Били смо у воденицу, па смо омркли, милиција не, реко, заставља са стране да станемо, са стране да станемо, а ми, реко, кобила има ждребе, ће липче ждребе, није сисало цео дан. А и, реко, и једна комшика наша има мало дете, п-оставила и она пошла, реко, и како ћемо. Ајде, ћу ви дам ја свећу. Да ни свећу и запалимо ми. Једну свећу, седи једна жена напред и држи свећу напред и… и једна позади на џакови, и држимо ми две свеће. Та погоре, малу ми дала једну, она погоре однапред, а отпозади светли. Прођемо ми преко Параћин, не гасимо, то светли и преко Стриже, и кад одврнемо за Параћин, тад угасимо то светло. Све тако све… далеко било, ки кад умро неки у кола, е, тако там светли то. А то за воденицу кат смо ишли тад, то је био циркус кат смо дошли. То смо за дуго причале шта смо радиле у воденицу.
(Лебина)
Ја сам прошла кроз болницу, нисам прошла кроз улицу. Идем, идем, све лево, лево наниже, и сиђем код доње капије. А две капије иму на тај круг. И она, каже, иди, каже, па право кот капије. Она ми је рекла, ал ни ми рекла д-и(де)м лево ил десно. И ја сиђем, обрћам се, снег преко десет сантима. Ја… нигде жива душа, ноћ, после седам сати. Било шес, ал дошло после седам. И ја видим једног у беле дреје. Сад он болничар, видим, ал ја кажем, ја, реко, молим вас, докторе, да ми покажете ге горња капија, реко, на овај круг, остао ми санитет. Довела сам, реко, болесника овде и не знам ге ћу сад. Па се заплака. Он каже: у, сасвим си сишла лево, ниско, каже, изброј улице, па на најгорњу улицу увати право, и ту, каже, има зелено шибље. Реко, знам де има. И ту ћеш, каже, д-изађеш коде санитета. И ја тако, тако, како ми он каже, и право там. А гори дрво и камен, зима. И право там. Кад отиднем там, она ме чека. Каже, па ге си, бога ти твога, још кад те тражим, сат време те тражим, каже, у сваку болницу, мислим – залутала си. Реко, нисам залутала, но не мог се снађем. И он каже: ајд, им ја да купим неку поморанџу, каже, оде отворено, каж(е), да појемо, цео дан нисмо трун јели. И после свратимо на Очно и тамо двојицу довезо, једну жену да оперише очи, па зет и ћерка. И он узе њи, и на те четри поморанџе дођомо из Београда.
(Забрега)
Самом природом својом овај ми текст на неизбежан начин намеће и потребу да се барем још једанпут вратим причи коју су ми године 2003. без устезања причали прогнани косметски Срби, они које је државна администрација прогласила интерно расељеним лицима, смештени у колективне центре у граду Параћину.[4] Када је реч о вођењу дијалога са информаторима са којима је у колективним прихватним центрима разговарано о њиховом негдашњем животу, антрополингвиста ће закључити да се „и у самим информаторима води једна врста унутрашњег дијалога“, као и то да се зато што је „тешко објаснити индивидуалну психолошку позадину вербализованог (…) успостављају углавном само бинарне опозиције“, типа некад : сад, тамо : овде итд. (Ћирковић, 2004, стр. 103). Исто тако, још једном морам поменути и оне који су причали – домаћине лишене свога домаћинства, који су показали како се у несрећи не мора постати очајник, јер су ме у туђем, боље рећи – у свачијем и ничијем, дочекивали као на своме. Њихова прича изнова сведочи о томе да на неким просторима и у неким временима постоје речи овде и тамо, у граматикама и речницима назване прилозима и означене као непроменљиве речи, које у себи сабирају цео један универзум и које у себи окупљају читаве људске судбине.
Животи оних које сам у том времену сретала били су само делић једног несагледиво великог страдалничког клупка судбинâ које су се огледале у тим двема речима – овде и тамо, а само они чија се судбина у њима зрцали знају шта то може бити овде, а шта то бива тамо. У лингвистичком ће се тексту констатовати да заменички прилог овде у српскоме језику упућује на простор у коме се говорник налази, док прилог тамо представља његов локациони опозициони парњак, те „означава било већ поменуто место, било место на које говорник показује али га истовремено описује као дистално“ (Ašić, 2015, стр. 134). А питање је докад ће то именовани завичај трајати као такав, а када ће – без постојања икаквих услова за неку гласовну алтернацију, али уз неминовни услов под којим нада у повратак прелази у сећање на негдашње бивствовање – сасвим прећи у тамо (са значењском дефиницијом коју му лексикографи приписују). И тада ће се, лингвистички речено, већ поменуто место које се овом прилошком речју означава коначно атрибуирати дистантношћу, а језиком пак прогнаника речено – биће то просторје у чијем би правцу увек могли руком показати, једновремено знајући да се могућност допирања до тамо не мери физичком раздаљином, оном коју је заправо најлакше савладати.
Кроз записе које даље доносим често као да изречно пробија и неко осећање обавезе према сабеседнику одавде – да му недвосмислено јасна постане оку невидљива линија између овога овде и онога тамо. Неизбежно, дакле, кључна реч приче коју причају бројни гласови, пробијајући се до нас са посве различитих страна, постаје тамо, а у ту двосложну реч стају упућивање и разликовање, памћење и незаборав, успомене и сета. Чини се као да кроз њу одјекују сећања, док нада дамара само као ехо – све тише и тише. То би се све слабашније дамарање у некоме тексту из антрополошке лингвистике назвало настајањем својеврсне дијаспоричне свести.
Свети Трифун смо га тамо звали – Трифундан. Тако [веома тихо].
И то је свети Стефан тамо… у Дечанима. Џабе [тихо, са тугом у гласу].
Тамо су брдовита места [тише, са сетом у гласу], горе је то богато, има лепе ливаде, лепи пашњаци. Сви истерују стоку горе на пашу. До јесени они тамо буду, у јесен посе силазе. Горе да поведеш дете, дође ти румено ко да си му боју ставила на лице.
У овим се записима кроз антонимично постављен прилошки пар овде и тамо указује на супротстављеност садашњег места бивствовања и негдашњег завичаја, али се њиме може указати и на противстављеност завичаја и туђине, овога и онога света. У питању су две својеврсне кључне речи, које су заправо одређење живота појединаца и породица – не само у простору него и у времену, па тако и у начину живљења. Основна лексикографска дефиниција прилога овде је ’на овом месту’ (Речник српскохрватскога књижевног језика [РМС], 1969, овде; Речник српскохрватског књижевног и народног језика [РСАНУ], 2001, овде), а прилога тамо је ’на том месту’ (РМС, 1976, тамо), с тим што се у причи наших страдалника реч тамо односи на завичај, место некадашњег изгона, самим тим – на нешто познато и блиско, док у друга два случаја реч тамо симболизује, по семантичкој дефиницији овога заменичког прилога сасвим очекивано, нешто што је далеко, непознато и застрашујуће – туђину и смрт. Тако се у сећањима и њиховом обликовању у причу код наших прогнаника догодило да реч тамо постане дихотомична, сажимајући у себи два наизглед неспојива значења – значење удаљености и значење блискости.
Додатно, међутим, секундарно речничко значење прилога овде – ’овамо, на ово место’ (РСАНУ, 2001, овде 2), везано за глаголе кретања, у нашој причи одсликава сеобе које се крећу ка местима будућег живљења оних који у њима (и даље) корачају. Постоји, ипак, уза све ово, и још нешто. Када у Речнику Матице српске прочитамо првонаведено значење прилога тамо – ’у том правцу, на ту страну’ (РМС, 1976, тамо), и посебно још пример којим је оно поткрепљено: А ја сам тамо намјерио, а потом реченицу из једнога од мојих записа: Овај рат два-три пут ме доваћа, и мењала домови, тамо–овамо, можда се усудимо да барем назремо ону претходно помињану наду у „преметање“ првог и другог члана овог антонимичног израза – наду у извесно неизвестан повратак.
У савременим светским правцима истраживања избеглица, у избегличком дискурсу, дуализам је једна од кључних речи: „Ова лица су и истински расељена, живе далеко од места које (географски, социјално, емоционално, психолошки, културно и сл.) доживљавају као свој ’дом’, они живе у другом свету, који опет са своје стране носи различите социјалне, културне, емоционалне и друге конотације“ (Сикимић, 2004, 33), а код тих расељених лица, која се налазе у новој средини, дејствују „центрипеталне силе дома и стабилности и истовремено центрифугалне силе одласка и јединствености“ (Исто). У том се ковитлацу привлачења и одбијања може једнога будућег дана стићи од „подељеног“ осећања присуства и (овде) и (тамо) до – за многе ничим нескривљеног и тескобног – статуса именованог са (н)и овде (н)и тамо,[5] а услед разапетости, с једне стране, осећањем обавезе да се оно тамо баш сасвим не утули, и с друге стране, разумом вођеном тежњом да се овде ипак мора од недаћа заклонити. Тако се копулативно и – и, формални означивач радњи везаних истовременошћу или узастопношћу, може невољно преметнути у, такође копулативно, ни – ни, које ће и даље означавати радње истога смера, али сада – обе негиране.
Речи овде и тамо, са лексиколошког аспекта осмотрене као антонимијски прилошки пар, сажимају у себи јад свих оних који напуштају своје домове и своје ближње и насељавају неки туђи свет, попут оних које је Алекса Шантић 1896. године покушао да дозове речима Остајте овдје, а оних којима је Дарко Лунгулов 2009. године посветио филм Тамо и овде. Они нису одлазили „тамо где други људи око њих разумеју до краја и до дна шта они кажу, до последњег спољног и унутрашшњег трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли“, у крајеве о којима је мислила Исидора Секулић. Јер, како је записала у својој збирци есеја Говор и језик – културна смотра народа – „емиграције наше у Русију, Влашку, северну Мађарску, нису могле заменити завичај: туђина, то је туђ језик“.
И последње, не по граматичким категоријама но према законима о које се ништа не може оглушити, постоји овде, на овој првој страни живота, и тамо – у онај други твој живот, у који се креће уз пратњу небеских свирача, оних који се помаљају из високе, усталасане траве на брегу и којима беле птице полећу из белих грла, како то орати Петрија у венцу који је сплела од нити своје животне приче, а који нам је као Петријин венац подарио Драгослав Михаиловић: „Тако те живот од млоги добри људи растави да се више никад на овај свет с њи не саставиш. И остаје ти само да се надаш да ћеш једанпут можда у онај други твој живот да и(х) видиш и да ћеш макар тад да могаднеш да им кажеш ону реч што си им некад спремила. Овако, овде, она ће некако да ти измакне“.
*
И тако, ипак слутим да се једна неизговорена реч, реч која је овде измакла, она коју помиње Петрија у своме ламенту над растанцима, нашла у барем понекоме од ових дијалекатских медаљона, који су заправо „истргнути“ детаљи животних прича мојих саговорника из Великог Поморавља, али и детаљи једне од старине заједничке, никада до краја испричане, понајчешће тегобне и тренуцима радости тек натруњене приче људи чији су животи протицали покрај Морава, обележени свим оним што су воде трију србијанских река вековима собом носиле. Ту реч овим скромним прилогом полажем у изодавна сачињену и вазда допуњавану руковет мојих сећања на све наше заточенике изгнаничке судбине – прогнанике и бездомнике.
Литература
Ašić, T. (2015). „Spacial deictic expression in Serbian ovde, tamo, tu: a new approach“. У: Љ. Поповић, Д. Војводић, М. Номаћи (ур.), У простору лингвистичке славистике, Зборник научних радова поводом 65 година живота академика Предрага Пипера (стр.111–134), Београд: Филолошки факултет.
Милорадовић, С. (2003). Употреба падежних облика у говору Параћинског Поморавља. Балканистички и етномиграциони аспект. Београд: Етнографски институт САНУ, Посебна издања, Књига 50.
Милорадовић, С. (2010). „Крсте носим, Бога молим… (Етнолингвистички транскрипти из Mетохије са уводним напоменама)“. У: М. Букумирић (ур.), Зборник радова са пројекта „Истраживања српског језика на Косову и Метохији“ (стр. 43–67), Књига 1 (2008). Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини.
Прелић, М. (2008). (Н)и овде (н)и тамо. Етнички идентитет Срба у Мађарској на крају ХХ века. Београд: Етнографски институт САНУ, Посебна издања, Књига 64.
Речник српскохрватскога књижевног језика, I-VI, Нови Сад – Загреб: Mатица српска – Матица Хрватска (I-III), Нови Сад: Матица српска (IV-VI), 1967–1978.
Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књига 1–18, Београд: Српска академија наука и уметности, 1959–.
Сикимић, Б. (2004). Тај тешко да гу има по књиге. Лицеум 8 (Избегличко Косово), 31–69.
Ћирковић, С. (2004). Мек љеб ко сунђур да једеш. Избегличко Косово, Лицеум 8 (Избегличко Косово), 85–108.
Sofija R. Miloradović
Institute for the Serbian Language, Belgrade
University of Niš, Faculty of Philosophy
THE WORD THAT DID (NOT) ESCAPE – OVDE [HERE] AND TAMO [THERE]
Summary
This contribution first establishes a link between Paraćinsko Pomoravlje and Kosovo and Metohija through the poetics of five dialect texts. Then, via the antonymically positioned adverbial pair ovde and tamo, it draws attention to the contrast between the present place of residence and the past homeland, between the homeland and the foreign land, this world and the otherworld. The concerned two words are key words of sorts, describing the life of individuals and families – not merely in space but in time as well, and including their way of life. The basic lexicographic definition of the adverb ovde is “here, in this place”, and of the adverb tamo “there, in that place”, but in the story of our sufferers, tamo denotes the homeland, the place they were exiled from, and therefore – something familiar and close, while in two other cases the word tamo symbolizes something distant, unknown and frightening – foreign lands and death. Additionally, however, the secondary dictionary meaning of the adverb ovde – “here, towards this place”, linked to verbs of motion, reflects the speakers’ migrations to some future places of residence.
Key words: Paraćinsko Pomoravlje, Kosovo and Metohija, adverbial pair ovde and tamo
[1] sofija.miloradovic@sanu.ac.rs
[2] Текст је првобитно био уобличен као одговор на позив колега и пријатеља из Косовске Митровице да начиним прилог за зборник посвећен преминулом проф. Слободану Костићу. У међувремену, преминуо је изненада проф. Милета Букумирић, драги колега и несебични пријатељ. И на крају, сећајући се некако ненадано на Бадње вече 2016. године многих мени драгих људи – и студената и колега – са којима сам током непуних седам година рада на Филозофском факултету у Косовској Митровици и Грачаници сарађивала и пријатељевала, одлучила сам да текст посветим свима онима који са својим завичајем другују најчешће у сновима, одајући посебно поштовање трудољубивости двојице професора које сам најпре поменула, као и њиховој негдашњој дубокој оданости Биначком Поморављу и северној Метохији, чији сам сведок и сама била.
[3] Дијалекатски текстови преузети су из дијалектолошке монографије о синтакси падежа у Параћинском Поморављу (Милорадовић, 2003, стр. 317–349).
[4] О овоме је писано у уводним напоменама уз етнолингвистичке транскрипте из Метохије (Милорадовић, 2010).
[5] О овоме се статусу може читати у монографији Младене Прелић у којој се налази подробна анализа питања српске националне мањине у Мађарској и питања етничког идентитета Срба у овој земљи поткрај прошлога века (Прелић 2008).
Биографија: Проф. др Софија Ракић Милорадовић
СОФИЈА МИЛОРАДОВИЋ (РОЂ. РАКИЋ), НАУЧНИ САВЕТНИК / РЕДОВНИ ПРОФЕСОР
ИНСТИТУТ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК САНУ, БЕОГРАД
sofija.miloradovic@sanu.ac.rs
Рођена је 1. децембра 1963. године у Ћуприји, Република Србија. Дипломирала је 1987. године на Филозофском факултету у Новом Саду (Катедра за јужнословенске језике), са просечном оценом 9,87, а на истом факултету је и магистрирала (1991) и докторирала (2001). У звање научног сарадника изабрана је 2002, у звање вишег научног сарадника – 2005, а у звање научног саветника – 2009. године. У звање ванредног професора изабрана је 2007, а у звање редовног професора – 2012. године. Од 1988. до 2002. ради као научни секретар Међуакадемијског одбора за дијалектолошке атласе у САНУ, од 2002. до 2004. као научни сарадник у Етнографском институту САНУ, а од 2004. до 2006. као директор Института за српски језик САНУ и као стални сарадник на пројекту Дијалектолошка истраживања српског језичког простора, на коме ради и данас. Од школске 2005/2006. до 2011/2012. г. била је ангажована као наставник на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, са привременим седиштем у Косовској Митровици. На Филозофском факултету Универзитета у Нишу радила је као наставник од 1. маја 2012. до 1. децембра 2016. са половином радног времена.
У свом научном раду бави се, радећи на дијалекатском корпусу, фонологијом, морфологијом, синтаксом и семантиком, лексикологијом, а има и више радова из области етнолингвистике. Објављене су јој три монографије, једно монографско поглавље, а у домаћим и страним научним часописима објављено јој је око стотину и тридесет ауторских радова, лингвистичких карата и критичких приказа. Уредила је три зборника радова и два часописа.
Учествовала је са рефератима на преко тридесет међународних и домаћих научних скупова, бивајући преко десет пута и члан организационих / програмских одбора тих скупова, међу којима се по значају и броју учесника издваја Међународни научни скуп „Косово и Метохија у цивилизацијским токовима“ (Косовска Митровица, 2009), а као представник српске стране учествовала је на дванаест заседања Међународне комисије и Међународне радне групе Општесловенског лингвистичког атласа (ОЛА) при Међународном комитету слависта.
Одржала је преко десет предавања / излагања по позиву и пленарних излагања на међународним научним скуповима, међу којима ћемо издвојити најважнија. Предавања по позиву: „8th World Congress of ICCEES“ (панел The Grammar of Possessivity in South Slavic Languages: Areal and Typological Approaches, Стокхолм, 2010); Романски супстрат и ширење балканизама у народним говорима српске језичке периферије (Институт за лингвистичка истраживања РАН Санкт Петербург, 2013); Говорни тип града – ’комуникацијска стратегија’ и ’идентификацијска пракса’ у Србији данас (ИЦАЛ „Божидар Видоески“ МАНУ, Скопље, 2013); Балкански језички савез – јединство у различитости (Трибина Огранка САНУ, Нови Сад, 2013), Лингвистичка географија у Србији – језички записи на картама и њихово читање (Циклус предавања „Српска лингвистика данас“, САНУ, Београд, 2016); Именная объектная редупликация в сербских народных говорах – статус, условия реализации и балканский контекст (Универзитет у Токију – Japan Society for the Study of Slavic Languages and Literatures, Токио, 2018). Уводна излагања на следећим научним скуповима: „Положај и идентитет српске мањине у југоисточној и централној Европи“ (Одељења друштвених наука САНУ, Београд, 2003); „Славянская филология: исследовательский и методический аспекты“ (ГОУ ВПО „Кемеровский государственный университет”, Факультет филологии и журналистики, Кемерово, 2009); „Осми међународни интердисциплинарни симпозијум Сусрет култура“ (Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, 2014); „Материјална и духовна култура Срба у мултиетничким срединама и / или периферним областима“ (Западни универзитет, Факултет за филологију, историју и теологију, Темишвару, 2014); „Језик, књижевност, време“ (Универзитет у Нишу, Филозофски факултет, Ниш, 2016); Први семинар под називом „Жаргонизми, фразеологизми, дијалектизми у односу на стандардни језик“ (Образовно-културни центар „Вук Караџић“, Тршић, 2018).
Учествовала је у промовисању већег броја лингвистичких и етнолошких публикација, а говорила је на више лингвистичких трибина, тематских округлих столова и књижевних вечери; у периоду од 2001. године до 2019. имала је преко четрдесет активности ове врсте.
Рецензирала је преко двадесет монографија и тематских зборника, велики број научних радова за десетак еминентних лингвистичких часописа у земљи и иностранству, неколико пројеката за Министарство културе Републике Србије. Била је члан више од двадесет комисија за израду докторских дисертација и магистарских теза / мастерских радова, као и члан више комисија за испитивање услова за изборе у научна звања сарадника Института за српски језик САНУ.
За потребе Српског дијалектолошког атласа прикупила је и проверила грађу из тридесетак теренских пунктова са подручја свих српских дијалеката. У организацији Српског института у Будимпешти, руководила је на терену лингвистичким сектором истраживања српског говора у Батањи (септембар 2013).
Била је члан тима на неколико националних, билатералних и међународних пројеката (Research of Slavic Vernaculars at Kosovo and Metohia, финансиран од стране организације UNESCO ERC/EPC/PP Section, 2003; European Dialect Syntax, Meertens Institute in Amsterdam, финансиран од стране European Science Foundation, 2008; Общеславянский лингвистический атлас, 1988‒ ; Језик као запис културе у етнолошкој и лингвистичкој анализи на релацији Србија и Македонија, финансиран од стране САНУ и МАНУ, 2014– . Руководилац је пројекта Култура исхране у Војводини кроз обредну праксу. Лингвистички и етнолошки аспект, чији је носилац Матица српска.
Била је председник Научног већа Института за српски језик САНУ (2010–2016). Члан је Уређивачког одбора Јужнословенског филолога (ИСЈ САНУ, Београд), Уређивачког одбора Годишњака за српски језик (Филозофски факултет, Ниш), Издавачког савета Фолклористике (Удружење фолклориста Србије), Научног одбора часописа Studia et Documenta Slavica (Институт за славистику Универзитета у Ополу, Пољска), Редакционог одбора Појмовника српске културе (www.etno-institut.co.rs/cir/pojmovnik.php ). Била је уредник Годишњака за српски језик (Филозофски факултет Универзитета у Нишу, 2016).
Члан је Oдбора за дијалектолошке атласе САНУ, Одељења за књижевност и језик Матице српске, Одбора за стандардизацију српског језика, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас (МК ОЛА) при Међународном комитету слависта, Српске националне комисије за ОЛА, Комисије за Српски дијалектолошки атлас. Била je члан Експертске комисије за језик и књижевност при Министарству за науку, технологије и развој РС (2004–2006) и Матичног научног одбора за језик и књижевност при Министарству просвете, науке и технолошког развоја РС (2010–2014), као и члан Одбора за акредитацију научноистраживачких организација при истоме министарству (2014–2018). Члан је Програмског одбора Образовно-културног центра „Вук Караџић“ у Тршићу, формираног од стране МПНТР-а Републике Србије (2018– ).
Добитник је награде „Павле Ивић“ за монографију Употреба падежних облика у говору Параћинског Поморавља. Балканистички и етномиграциони аспект (Славистичко друштво Србије, 2004). Монографија Музички жаргон младих и музыкальный молодёжный сленг. Компаративни поглед (Етнографски институт САНУ / суиздавач: Институт за српски језик САНУ/, Посебна издања, књ. 76, Београд, 2012, 1¬–308) приказана је у 13 међународних и водећих националних часописа у Србији, Русији, Пољској и Црној Гори.