др Предраг ЈАШОВИЋ
(предговор за каталог изложбе,Срећка Здравковића, „АРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ“,галерија легата Милића од Мачве, Крушевац , 3.март 2017. у 19.00. час.)
Срећко Здравковић (Доњи душник, 1957) Срећко Здравковић већ одавно етаблирани сликар на целокупном све српском простору, а неколико година уназад има презентације свог сликања и слика у ширем европоцентричном кругу. Ниједан прави уметник никад није само једно, нити се да посматрати на парче. То је случај и делом Срећка Здравковића који сигурно нај продуктивнији и један од најзначајнијих сликара у Поморављу. Зато пре но што скренемо пажњу на значај његове сликарске поетике у техници акварела, овог сликара би истакли као цртача, јер то сматрамо једом од основа његове сликарске поетике. Његов цртеж је јасан, ненаметљив, а причљив.Није оптерећен детaљима, али својом линијом и њеном причом задржава пажњу посматрача и изискује од њега саучествовање у догађању цртежа. Зато сматрамо да није нимало изненађујуће што је у основи идеје сваке његове слике, заправо цртеж и то, најчешће, портрета, акта и пејзажа.Поред цртежа, који се у његовој продукцији броје на стотине, он се мајсторски потврдио у изради фресака, које данас представљају монуметални део православних храмова, од којих су неки и у крушевачком крају. Потврдио се и као сјајан иконописац. Његове иконе данас красе многе православне храмове на све српском православном простору и српске домове где год допире титрај славске свеће и миомирис кандила и благовест светог нам тројства. Ништа Здравковић није мањи сликар ни у техници сликања уљем. И овде је за његову ликовну поетику карактеристично да свако његово платно као окосницу значења трансцендира причу из заумних простора својих слика. Он сликом приповеда, као што приповедач приповетком слика. У односу на структуру његових слика и скривених слојева значења, различитих мајсторских техника, које оживљава на својим платнима, као реалитет и потврду сопствене маестралности, он се креће надреалистичким просторима постмодернистичке поетике, као што је то, рецимо, у књижевности чинио чувени Милорад Павић. Другим речима, као што је Павић написао Хазарски речник, Здравковић свој хазарски речник слика, потврђујући и себе као уметника и те заумне просторе његових подсвесних дубина у којима се играју прелепе деве, кобиле и пастуви, свеци светлији и тиши и од тренутка праскозорја кад је све створено што је требало створити. Зато у његовим сликама (уљима нарочито) налазимо ванредну лепоту која притиска лепим, тежином стваралаштва и искона његова уља испуњавају цело биће посматрача.Срећко Здравковић, како му и само име каже, дарује сваком тренутак среће кад год то може, па макар то било и на уштрб сопствене среће (што је врло често), јер једино је тако давање право; дарује трен здравља осмехом, гегом, иконом или сликом. Такав његов карактер је допринео да буде и један од омиљених професора у свом крају и вероватно један од најпродуктивнијих професора у унутрашњости јер је однеговао педесетак академских сликара , вајара, графичара и архитеката, како у Поморављу, тако и шире. Показао се као сјајан организатор. Формирао је својевремено Октобарску изложбу и Мајски салон, као и галерију „Питагора“ у Параћину, која је радила двадесетак година (пре тога у Параћину није било галерије), све док је није наследила Градска галерија Културног центра Параћин. Формирао је Луткарско позориште(У цара Тројана козје уши, Гарави сокак, Деда Мраз суперстар,Гавран и лисица) те школу за таленте у области сликарства. Творац је низа манифестација едукативно-дидактичког типа, као што су Шеширијада, манифестна израда честитки и Ускршњих јаја (то су манифестације покренуте још осамдесетих година), данас су оне традиција, а многи крајеви, нарочито тамо где су Здравковићеви ученици, ове су манифестације прихваћене као аутохтоне. Био је идејни творац, и селектор низа ђачких ликовних колонија, као и сликарских колонија. Све то га декларише као једног јасно одређеног уметника који је свој живот посветио сликарству у свим његовим манифестационим облицима. Срећко Здравковић је мајстор акварела. Док посматрамо аквареле Здравковића имамо осећај као да је Џејмс Камерон целокупну сценографију пандоријанског света за чувени филм Аватар (2009) градио према Здравковићевим акварелима. Мада је Камеронова основна замисао о потреби прожимања култура и истребљењу аутохтоних култура од стране моћних сасвим јасна и у основи дубоко хумана, у Здравковићевим акварелима налазимо један дубљи слој, који се налази у духовном косовском предању које је неминовно утакано у српско биће. Наиме, поред тога што у аквареле уноси модерну надреалну фигурацију и његови пејзажи делују надреално, као земља иреалних метафизичких простора где он не приповеда о некој тамо небеској земљи, већ сликом потврђује да небо јесмо сад и ту, као што смо одувек и били. Здравковић нас на један прелеп ликовни начин, заснован на искону – води, прича о искону нас самих. Подсећа нас ко јесмо и зашто смо то што јесмо, а никад нисмо били мало. Зато његове слике плене својим бојама, не само лепотом, већ једном живом, чистом, виталном енергијом која лечи. Он својим сликама не хвата само боје годишњих доба, не слика само надреалне пејсаже и даме које плене и које као такве може насликати само онај који чежњиво и без задршке даје, али и тражи љубав. Здравковић на својим сликама акварелима дарује посматрачу радост живота са сваком бором светлости која се обавезно расипа према хоризонту, али он слика и ваздух који се да удахнути свакоме ко је чистог, здравог ваздуха жељан. Он слика и цвркут птица које су једна до друге у синестетичком сагласју синфоније живота. Здравковић је сликар природе, лепоте и, не живота, већ свеживота. Он без еуфоричности уметника, без гордости умишљеног, ствара све ради створеног и у похвалу свега што је створено. Зато су његове слике (акварели) мајсторски чисте, људски лепе, јер испуњавају око првотном лепотом искона, без лажи, превара, грехова и заблуда. Срећко Здравковић је изван сликарских заблуда, кланова и стилова, ваљда знајући, да су у стваралаштву сви сами, посвећен стваралаштву направио је маестрално дело достојно милости искона коју носи у себи. Он је велики човек, а његово сликарско дело и педагошко дело је у пропорционалном сагласју са његовим достојанством људскости.
Биографија: Срећко Здравковић
Срећко Здравковић, дипл.сликар, проф.лик. културе Ликовну академију завршио 1986.у Новом Саду, ачлан УЛУС-а од 1985.
Излагао самостално педесетак пута (прва самостална изложба 1974.у
изложбеном простору Дома Армије у Ћуприји), групно излагао око 400.
пута , учесник великог броја ликовних колонија и ликовних саборовања (око 200
учешћа) као међународних симпозијума финих уметности.
Добитник награда за унапређење културе и за изузетан допринос култури
(међународна колонија „Кров србије“Лепосавић), најдража награда је
прво место на такмичарском делу ,“акварел у минијатури“ на
међународној колонији акварела „Сава“,босански Брод, Република Српска,
поред уметничког , бави се и педагошким радом, (основна школа,
Гимназија и приватна школа за припремање студената и ђака за
настављање школовања у области визуелних ликовних уметности),
живи и ради у Параћину
35250 Параћин , СТРИЖА бб (школски стан)
стан:035 534 887;
атеље:035 569 357
