ТAJNE VATINSKE KERAMIKE
Posle tri godine od nastanka i intenzivnog života, naš film ,,U njihovim rukama. Ozivela grncarija evropskog bronzanog doba „(In Their Hands. Reshaping pottery of the European Bronze Age) otvoriće, danas, 22. maja Medjunarodnu smotru arheološkog filma u Beograd. Još jedna vest je da će takodje biti prikazivan na festivalu u Diseldorfu (Nemačka).
Medjutim ono što beogradski festival čini posebnim, a to je verzija filma pod nazivom „Tajne vatinske keramike“ (Vatin pottery secrets), koja je posebno pravljena za potrebe Zavičajni muzej Paraćin. Ovom prilikom bih se zahvalila Vladanu Caričiću Caru, na podršci kako meni, tako i ustanovi ispred koje sam sprovodila projekat.
Film je do sada dva puta nagradjivan, a videla ga je publika na festivalima u Španiji, Italiji, Švajcarskoj, Francujskoj, Hrvatskoj… Nastao je u okviru evropskog projekta ,,Crafter: Reviving Europe’s Bronze Age“, koji je ujedinio arheologe, grnčare i filmske stvaraoce iz četiri evrpske zemlje Španije, Madjarske, Nemačke i osam naučno istraživačkih institucija. Projekat je finansirala Evropska unija, preko programa Kreativna Evropa Srbija i jednim delom Ministarstvo kulture i informisanja naše zemlje.
Film se sastoji od četiri različita pristupa u stvaranju keramičkih posuda Bronzanog doba, a režirali su ih Marcello Péres, Nicola Tagliabue (Španija), Thomas Claus (Nemačka), Csaba Balogh (Madjarska) i Vladan Caričić Tzar (Srbija). Kroz njih se prepliću umetničko-stilski elementi, zbog kojih smo dobili jednu od nagrada. Sem Vladana Caričića i moje malenkosti filmsku ekipu su činili: Bojan Rakić, Darko Štetin, Mikailo Tomić, Luka Predja, Branislav Godis, Vladimir Milačić i Dejan Jovanović.
Na inicijativu tadašnjeg mentora, sadašnjeg kolege i prijatelja profesora Roberta Rischa (ne samo mog, već i prijatelja paraćinskog muzeja, a i samog grada i zemlje iz koje sam) pripala mi je čast da deo projekata sprovodem u Srbiji. Samim tim Paraćin i paraćinki muzej su postali vidljivi na karti Evrope. Pošto sam učestvovala u svakom njegovom segmentu od pojave same ideje, do njene realizacije projekat je postao deo mene. Ekipu u Srbiji sam okupila tokom boravka u Španiji, odakle sam skupljala i slala dokumentacij ( ni sad mi nije jasno kako sam uspela da to izvedem, jer uopšte nije bilo lako uraditi sve to za tri nedelje pogotovo što nisu baš svi u Srbiji pokazali interesovanje. Doduše, da ne grešim dušu bilo je i onih koji su zaista sve vreme bili uz mene i sem podrške zdušno pomagali korisnim savetima Vojislav Filipovic), pripreme i postavke izložbe, rada na scenografiji, snimanja (nisam držala kameru, ali sam cupkala decembra na -7 C u šumi, pod planinom, ceo dan, a bogami i mrak nas je uhvatio) pakovanja i slanja replika za izložbu (jedino ih nisam pravila…hvala Bogu pa me je nešto zaobišlo), rešavanja problema koji su nastali na granici, prilikom prijema replika iz ostalih ustanova. Da bi se sve završilo trčanjem u Hale i truckanje u busu nekih 13 sati u jednom i dodatnih 13 h u drugom pravcu, na sedam dana pred otvaranje izlože po njihov set replika, jer je jedan od paketa sa replikama za paraćinski muzej negde nestao na putu iz Španije (drugim rečima ili odlazak u Nemačku ili od izložbe ništa)…i sve se stiglo na vreme. Ni sad ne znam kako vrat u svemu tome nisam polomila, jer je ceo proces bio začinjen iskopvanjima, istraživanjima, pisanjem članaka i doktorske teze, zbog koje sam s vremena na vreme otprašila do Španije…
Šta je rezultat projekta? Projekat je izmedju ostalog skrenuo pažnju na grnčarski zanat, koji je u odumiranju, dao svoj doprinos eksperimentalnoj arheologiji, izrodio naučni zbornik o evropskom bronzanodopskom grnčarstvu… I pre svega, stvorio jake kolegijalne i ljudske veze izmedju nas koji smo učestvovali u njemu. Većina nas se do tada gotovo uopšte nije poznavala, a pri tome smo većinu poslova radili na daljinu, sjajno se dopunjavali i funkcionisali.