Biografija
Tanja Petrović je rodjena 1966. u Novom Sadu, gde je završila osnovnu školu, gimnaziju i studije, te je stekla zvanje: diplomirani matematičar. Zaposlena je u T.Š.”
Mileva Marić Ajnštajn” kao profesor matematike. Bavi se i šahom aktivno, majstorski je kandidat. Pisanjem se bavi od osnovne škole, a počinje objavljivati svoju poeziju 2011. godine. Član je Društva književnika Vojvodine i do sada je izdala četiri zbirke poezije.
Piše poeziju, kratke priče i prikaze i komentare, recenzije za knjige drugih književnika.
Majka je dvoje odrasle dece, i hranitelj trećeg, malodobnog deteta.
Od 2024. godine živi i stvara u Sremskoj Kamenici.
PO STIHIJI VETRA U GRUDIMA…
Zalutam u sebe,
zapnem za nas…
Ne slamam više vrat,
ne pobrkam mozgove ,
ne zamrsim čula…
Zapitam se,
kao uvek u zapinjanju:
Gde nadjoh grbavo na ravnom?
A onda…
nehajno namestim vlasi
koje se pomrsiše u kosi,
nasmešim se i idem dalje,
po zakonu samonastavka,
po stihiji vetra u grudima,
putem do srca.
Zalutam u sebe,
dušom prevarena,
da se iz srca ne izlazi.
EPILOG JEDNE LJUBAVI
Udahnula sam te prvim vetrom nedostajanja.
Niz osmeh mi kliziš kao voda kad podje na usta od želje…
Reka je davno odnela pesak u kom su otisnuta naša stopala.
Nad mestom gde smo maštali neki čudan oblak stražari.
Sad, kad prošlo je sve,ne volim više tebe, ali volim nas… onakve kakvi smo bili dok smo pravili kule od
peska.
U jednom smo uvek bili složni:
I ti i ja smo lagali mene.
PROKLETSTVO NEŽNOSTI
Nosi Dunav slike
krošnji u jesenjoj nošnji…
U meni vriju tuge
prošlih vremena.
Braniš me Prolećnim valcerom…
a život u mojoj duši
razliva more lave,
peku ruske stepe,
daleke uralske livade
i tundre.
Od duše se odranja
pamučna isprika
madjarskim čardašima, gulašima,
stubovima mostova koje obljubiše talasi pod mojim nogama …
Eh, kako je daleka sad germanska crta otmenosti i kako su teške pesnice za ove srpske
grudi
kad u njima kuca srce
široko, rusko…
krvari pesmom ranjeno,
i životom.
Krvari suzom radosnicom,
prepoznaje vojnika, baćušku, i prastaru majku moje babuške. Vidi u vrtlogu dete iz
Zobnatice, što me dušom svojom zvaše i opet vojnika srpskog , ludog sremca,
džandrljivog, sa srcem od meda.
Vidim nju…moju ikonu, koja mi pokloni dušu svoju zvonku poput čuruških praporaca i
dane svoje tuge i sreće. Sad razumem te tuge, neizgovorive,
utkane u sve ovozemaljske radosti
ovenčane večnim nedostajanjem.
Tinja u meni prokletstvo nežnosti,
napravi trag topla suza na obrazu
sve do pomirljivosti,
do uglova usana
gde se negdašnji poljupci završavaju porubom osmeha.
Dok pijem kafu na obali …
naizgled dokona žena
sa osmehom bezbrižnosti,
teče Dunavom moja
krv…slovenska.
GEJZIRI, POTOCI I REKE
Iz nedara smisla,
kroz pukotine razuma,
uzavrela svest prska.
Gejziri krvi lepote svoje
u misli nemirne, žive,
rekama pakuju.
Potočići od krvavih stopala
koritancima toplim svojim
nezaledivo mape crtaju.
Uspavane lednike
tope snagom čistote,
u suze pretvaraju.
Priroda se budi
i zatiče milione sunaca
neosudjenih na jednu stranu sveta.
Ko lavine ,
svetlošću zauzdane,
teku reke od suza i krvi.
Taj vreli krvotok,
u blještavilu slobode,
to smo mi…
prolazni i večni.
ZAGONETKA
Spustila je glavu
stideći se svečanosti.
Šumsko zelena venčanica
i mali beli veo…
Doći će da je prelomi
neki zaljubljenik
u proleće.