Биографија:
Верица Тадић је рођена у Доњем Дубцу, општина, Лучани, 08.12.1949. Завршила је Вишу школу за организацију рада (Инжењер оргнизационих наука) и Економски факултет ( Дипломирани економиста).
Објављује савремену поезију, хаику, песме, есеје, књижевну критику, студије, приче, сентенце и афоризме у домаћим и међународним часописима и заједничким издањима. Заступљена је у бројним књижевним листовима и часописима и заједничким књигама, као и у 27 домаћих и светских антологија.
Освојила је више награда и објавила тринаест књига.
Освојила је следеће награде:
Награде за поезију, „Моравски токови“ (1972, 1974);
Награде за приче,
– „Моравски токови“ (1975);
– Интернационална награда часописа „АКТ“, за најкраћу причу (2007);
Награда за афоризме, „ Момчило Тешић“ (2005);
Награда за збирку приповедака, „Ћамил Сијарић“ (2005);
Награда за есеје, „ Андра Гавриловић“ (2008);
Почасна награда Фондације Наџи Наман (FCG Fondation Naji Naaman), из Либана, 2018. за комплетан књижевни опус („Honour prizes(for complete works))“.
Награда„Zheng Nian Cup”, на међународном конкурсу, у Кини, 2023 – за есеј „Алхемично копно у мору времена“(О књижевном делу Милорада Павића). Организатори овог фестивала су Изложбена сала кинеских уметника, Пекиншки институт за кинеску културу Zheng Nian и бројни кинески медији.
Објављене књиге: „Острва ноћи“, поезија, 1990 ; „Пелудна тишина“, поезија, 2001 ; „Мрежа од сунчевих нити“, хаику, 2003 ; „Саг од дуката“ , хаику, 2004 ; „ (Кр)истина и (Б)лаж“, збирка приповедака, 2006, 2007 ; „ Флуоресцентни прсти“ , сентенце, 2008 ; „На хридима тренутка“, студије и есеји, 2009 ; „ Причесна врата“ , сентенце, 2013 ; „ Заветни плес“, хаику, 2013; „ Еонски графити“ , сентенце, 2015; „ Кад речи сањају“ , есеји, 2015 ; „Прелудијум зебње“ , поезија, 2016; „ Заједнички портрет“ (Преводи прозе и поезије на стране језике), 2022.
Поезија и проза су јој превођени на словачки, руски, пољски, немачки, шпански, енглески, италијански, словеначки и кинески.
Часопис „Свитак“, (број 27 – 28 / 2001) посвећен је стваралаштву Верице Тадић.
О књижевном стваралаштву Верице Тадић објављене су и књиге које потписују књижевници:
- Др Милован Гочманац, „Одуховљени лирски сензибилитет“ ( 2012);
- Милијан Деспотовић, „Реторика светлости“ (2018).
Др Милован Гочманац је приредио је и зборник „Лазур будућег времена“ у коме је објављен избор есеја и приказа о књигама Верице Тадић.
Почасни је члан Куће Културе Наџи Наман (Maison Naаman pour la Culture), из Либана, од 2018.
Почасни је амбасадор фестивала уметност жена (HONORARY FEMINEART AMBASSADOR), Istanbul, Turska, за 2021. годину.
Верица Тадић Живи у Чачку.
ФОСИЛИ ТАЈНЕ НА ОБЕЛИСКУ СНОВА
1. НЕУНИШТИВИ БЕСКРАЈ ВЕДРИНЕ
„Људи смо од меса и снова“, подсећа нас Васко Попа у песми „Уједињене самоће“, у којој обнавља онај стари, добро познати наук, да смисао живљења је, пре свега, у томе да стално откривамо родбинске односе не само са другим људима, него и са сваком и најситнијом честицом у нашем окружењу.
Стога свако наше стремљење треба да буде усмерено ка томе да, у братству духа, стално умножавамо оне вредности у којима расте осећање блискости до највећег човекољубивог усхита на чијем обзорју светли најсјајнија галаксија. То је она галаксија у којој је човек човеку највеће откриће, најлепши смисао и најчитанија књига. Тако стварамо свет бескрајних могућности и неуништиви бескрај ведрине, од кога и смрт губи дах. Ако смо „посестримили зебње“, и исковали оружје оптимизма, лакше ћемо научити како да „припитомљавамо простор“.
То је тек прва лекција, или улазак у људско време, оно време које ми учимо. А кад „(на)учимо време да нашим кораком хода“, онда се може ући у живот осталих живих организама, предмета и ствари, проживети и њихов живот, одболовати њихова патња, али и дотаћи аура њихове душе, која зрачи пријатељском радошћу давања. И, наравно, уживати у открићу и познавању те несебичне и великодушне лепоте давања, без узвратне и било какве друге условљености. Ту нема цене ни процене, прорачуна, корисног ефекта, одузимања и сабирања. То је оно чисто и добровољно претапање себе у доживљај и радост онога коме и онога чему се дајемо.
Кад научимо и ту другу лекцију, уласка у живот других организама, ствари и предмета, онда ћемо у њима моћи да откријемо или да им сами припишемо чудо и магијска својства. Тек тада ћемо знати како да разбијемо њихове окоштале форме и омекшамо тврде скелете, да би их разлили у меке и нежне контуре новог живота.
А можда смисао нашег живљења и јесте, поред осталог, и у томе да стварамо другачије и нове животе, себи и онима који то не могу, а тако нам несебично дају све своје. Зато су нам подарени емоције и снови. Да стварамо друге врсте живота. Само изузетно обдарени то могу. Такав таленат поседују само ретки ствараоци, у разним областима. То је она моћ чаролије коју у поезији Васка Попе твори мноштво чудотворних концепата.
Замисли су те чаробне сијалице које осветљавају животе нечујних светова, и опсерваторије са којих се јасно виде преливања микро и макро светова, њихове метаморфозе и повремено стапање у заједничко ушће тренутка. Виде се чак и они делови тренутка у којима су људи смањени, а ствари увећане, тј. оне ситуације у којима су гладни материјални облици прогутали људе, а неки сувише жедни „предмети попили простор“.
Кад нам „воз протутњи кроз срце“, а брдо и кућа потону у зенице, то је један од таквих тренутака у коме видимо и осећамо како један свет урања у други, и у коме два микрокосмоса размењују искуства. Ако то разумемо, онда нам неће бити чудно што понекад наше очи могу да засветле у уличној светиљци, или што нам груди понекад могу бити и гнездо за птице.
2. НОВА МАЛА КУТИЈА
Руководећи се тим истим принципом посматрања и осматрања кретања енергија из омекшаних ткива, далијевски расточених и размекшаних толико да се из њихове супстанце могу правити „сиреви времена и простора“, Миленко Пајић обликује и слаже поетске драгуље Васка Попе у нову Малу кутију1, коју је осмислио тако да се флуидни одблесци поетских кругова из разних Попиних књига спајају у срцу једне: Мале кутије.
Мала кутија Миленка Пајића ново је сазвежђе са другачијим распоредом већ постојећих елемената, које у себи обједињује дванаест циклусних целина. Те целине чине:
– један циклус песама у прози (објављених у књижевним часописима)
– четири циклуса из збирке песама Кора
– четири циклуса из збирке песама Непочин-поље
– један циклус из збирке песама Споредно небо
– цела књига Мала кутија, у којој има једанаест песама
– песме-есеји или записи о песништву Лазе Костића, као посебан циклус
Важно је нагласити да је првобитним циклусним целинама, објављеним раније, нешто додато или одузето, ради осмишљавања садржине нове Мале кутије. Посебно ваља истаћи да су песме у прози и песме-есеји значајни делови новог поетског тела, који до сада нису нашли место у објављеним књигама.
Ново поетско тело делује тако као да је изнедрено из крви и меса Попине Мале кутије. Из њеног срца напајају се плућа и остали делови тог новог организма.
Из њене богате ризнице извађени су „лирски драгуљи“ којима је опточена и илуминирана нова књига. Та дијадема од драгог камења, тј. камења мудрости, озрачује и украшава свих дванаест циклуса.
Користећи одређене стихове из Попине Мале кутије као уводни мото за одабране поетске кругове из других књига, који су ушли у састав нове Мале кутије, Пајић постиже више ефеката. Свакако је најважнији онај који указује на еластичан и постојан флуид поетике Васка Попе, која има одлике регенеративне и репродуктивне духовне супстанце.
Сваки се стих може узети као градивни елемент нових поетских кругова, а да притом песма из које је тај стих узет ништа не изгуби од своје суштине. То пресађивање коштане сржи из једног лирског бића у друго лирско биће, јер Попине су песме управо то, лирска бића, процес је који се може увек изводити са много различитих комбинација.
Одабрани стихови за уводни мото, који нове целине повезују у компактну, чврсту композицију, тако су бирани да су истовремено и срж нових целина, и именитељи и репрезенти њихове унутрашње пулсације, што потсећа на једну врсту класичног поетског склопа, познату као маестрал.
Они су уједно и покретни енергетски агрегат, који, поред тога што исијава у ново ткиво део сопствене магије, чуда и сна, радијусом кретања симболизује динамичне односе у самом макрокосмосу, јер је кретање услов свих промена, а промене покретачи стваралачког импулса за нова сазнања.
Мала кутија Васка Попе остаје у центру поетских кругова, као круг у кругу, живот у животу, биће у бићу, флуид у флуиду, хармонични пулс у ритму света већем од ње саме. Она је извор који стално емитује енергију за себе и за свет око себе, регенератор духовног потенцијала, и илуминатор свог окружења. Паралелно с тим процесом, она и даље у свом језгру ствара нове животе, покреће нове импулсе, шири лирске и духовне вибрације. У њој су и даље процеси дематеријализације и новог рађања непрестани, јер свака мала кутија колевка је за другу малу кутију, а свака нова – утерус за ембрион будуће мале кутије, тако да тај процес има континуирани ток и непрекидне метаморфозе.
3. У ПОПИНОЈ И ШЕЈКИНОЈ РАДИОНИЦИ
Миленко Пајић остаје доследан Попином прецизном, истанчаном, дубокоумном подухвату обликовања простора у геометријске слике, у оквиру којих се могу оформити заокружене целине, које могу егзистирати као посебне заједнице, или као удружења заједница. Схватајући да је за Попу свака песма круг у једном већем кругу, заправо члан родбинске заједнице у коју се удружују опоетизована сродна лирска бића у људским бићима, као и лирска бића предмета и ствари, свих дванаест циклуса описује још једним кругом. Тај круг је нека врста заједничког огњишта за све песме. Преко тог круга преливају се микрокосмоси у поље макрокосмоса, и обрнуто.
Улазак у велики круг почиње радосном вешћу: „Мала кутија мале кутије/ Заљубила се… “
Прелазак једног света у други баш ту почиње, јер је Мала кутија из те љубави створила још један живот, пошто је „зачела у себи/ још једну малу кутију“. Други свет или макрокосмос је означен следећом најавом: „И тако је то у бескрај ишло“. Тај други свет је, дакле, бескрај, оличен у сталном процесу рађања нових светова и нових живота.
Садржај бескраја који у себи носи Мала кутија и трајање у њему, могуће је захваљујући чињеници да „ниједна од малих кутија (…) није последња“. Том се констатацијом завршава велики круг, и наговештава да је такво сазнање и посебна врста јемства, којим се гарантује неуништивост овог уметничког продукта.
То тајновито уметничко дело има и свој физички и духовни живот. Физички је творевина слика у речима и речи у сликама, јер је направљен у заједничкој радионици Васка Попе и Леонида Шејке. Духовни живот саздан је од заједничких снова.
Допринос Миленка Пајића је у томе што је у Шејкине шкриње упаковао Попине поетске драгуље, јер су само Шејкине шкриње, ти чаробни и тајанствени депои у којима се може сачувати камење мудрости. У њима је можда и зрнце које ће засијати у „дванаестоугаоном биљуру“ тек кад пронађе светлосни пут до тог, у сновима виђеног, централног камена свезнања, у коме су садржане све тајне и све мудрости свих светова. Да ли је и дванаест циклуса симболична шифра која нам наговештава у коју су се врсту духовне потраге упутила ова два великана?!
Попина песма „Љоња Шејка“ која сликара, још у време док је био жив, описује као путника који се уз невидљиве лестве у ванземаљски свет пење, потпуно дочара дубину препознавања ова два уметника једног у другом.
Посебно је то изражено стихом:
„Лествице којима се пење
Онамо из дана у дан
под језиком крије.“
У ванземаљском простору сликар и аждају припитомљује и „учи је да се репом крсти“. И из тог простора „кроз дванаест прозора гледа“.
У потрази за дворцем свемудрости и свезнања, сликар за водича бира поезију, тачније, речи. Откривамо то у његовом запису: „Верујем да постоји негде та реч (…) кључ од сандука магије…“ Кључ за мале и велике тајне. Тај драгоцени кључ може се пронаћи заједничком акцијом, и то само онда када „песникове речи сањају“, а сликарева интуиција продире у тај сан и овалоплоћује га и оживљава ликовним техникама.
Миленко Пајић је водич кроз сан у коме су се, после четири деценије, срели Леонид Шејка, аутор Сазвежђa малих предмета (један од оснивача и идеолога сликарске групе „Медиала“) и Васко Попа, творац Мале кутије.
Он нас у тај сан уводи кроз најрепрезентативнија и највреднија поетска остварења песника који ће, како Пајић процењује, имати као и његов велики претходник Лаза Костић, довољан културолошки капацитет да својим поетским дахом напуни плућа будућих векова. Исто онако како је његова Мала кутија омогућила опстанак поетске заједнице. Тај скок у будуће време требало би да повеже модерну и постмодерну. Да продужи ону линију до које се винуо Лаза Костић повезујући романтизам и модерну.
Пајић нас, дакле, води до обелиска снова, на коме су записане магијске формуле симболима различитих уметности. Тумачи тих симбола могу бити само врхунски уметници и познаваоци најтананијих и најдубљих слојева људске душе. А они најпосвећенији и најумнији могу дописати и део своје тајне.
4. ЗАЈЕДНИЧКО ОГЛЕДАЛО
Успостављањем интерактивних односа између слике и речи, постиже се још један ефекат. Ствара се посебна врста везе између две врсте уметности (књижевности и сликарства) која се кристализује у форму заједничког огледала, у коме се огледа: уметност у уметности, пријатељство у пријатељству, експеримент у експерименту, живот у животу, живот у смрти и смрт у животу, реч у слици и слика у речи, и на крају, тренутак у вечности и вечност у тренутку.
На том огледалу преламају се и рефлектују и одблесци са чувене Борхесове кугле, која је такође нека врста огледала у коме се огледа цео универзум. Та кугла, коју Борхес именује као „Алеф“, тачка је у коју се сливају све тачке, место у коме се састају сва места, тако распоређена да се могу видети из сваког угла. Другим речима, кроз ту куглу пролази цео свемир, па је онда и сасвим разумљиво што је она, поред осталог, и „микрокосмос алхемичара и кабалиста“.
Свакако да би одраз на том огледалу био непотпун и недовољно светао, без комплементарне светлости и плаветнила из стихова великог путника кроз пределе „међу јавом и мед сном“, летача који је летео кроз српско песништво између „златокрилих химнографа“ и садио вртове у облацима. Додирнувши ону „највишу и најсјајнију тачку“, тачку у којој „свих времена разлике ћуте“, он је „надземаљским октавама отпојао службу на својој светотајној свадби…“ И „своје венчање“ је са невестом са два родослова, небеским и земаљским, „претворио у венчање неба и земље, јаве и сна, живота и смрти“.
Реч је, наравно, о аутору божанствене поеме „ Santa Maria della Salute“, Лази Костићу.
Пајић ова два генија српског песништва не упоређује јер је било каква компарација несврсисходна, већ их, како сам каже, представља као два културна феномена, који својим делима премошћују векове. Лаза Костић је премостио XIX и XX век , а Васко Попа, по свему судећи, лопту својих поетских кругова докотрљаће из XX у XXI век и уронити у воде постмодерне.
Костићева „Плава кутија“, у којој Бог држи благо свог заната, дете свога ума – Земљу, и остале драгоцености, имагинативни је оквир, сличан Попиној Малој кутији. Пошто је више алузивно уоквирена, само симболично наглашена, могла би бити прототип за темељно обликовану, раскошним детаљима украшену, магијом и чаролијом оживљену, Попину Малу кутију.
Обе кутије, и она плава (Костићева), и ова иновирана и претворена у чудо (Попина), имају за основ полазни елемент Шејкиних Сазвежђа малих предмета: п р а з а н к в а д р а т.
Код Шејке је то онај обрис који остаје после нестанка и смрти предмета, које ће он у одсутву тих предмета напунити запамћеним или својом визијом обликованим биографијама, а код оба песника тај геометријски обрис је идеалан облик у кога се може упаковати тајна, магија, свет, живот, чудо, сан, реч. Може се сложити кутија у кутију, а да не заузимају велики простор. Може се такође преслагати и препакивати, мењати унутрашњи простор и садржај, и што је најважније, може се закључати и спаковати на неко тајно место, са својим великим благом, које ће вешти трагаоци за тајнама опет пронаћи, паковати своје садржаје, додати своје благо, и опет оставити новим трагаоцима. Тако је обезбеђен дуг и стално нови живот овом драгоценом одуховљеном предмету, који може бити лирско биће, чудо, лавиринт, ребус, обична ствар, кутија у кутији, свет у свету, недокучива загонетка „Која у својој празнини држи/ Цео целцати свет“.
5. БОРХЕСОВА КУГЛА У ПОПИНОЈ КУТИЈИ
Борхесова кугла је изузетно погодан облик за складиштење знања у малом простору. Она је, такође, била празна површина, заправо, п р а з а н к р у г , све док у себи није објединила и повезала етапе времеплова светова и постала ротирајући екран за емитовање њихове историје у интегралној верзији.
Да ли је тај празан круг, почетак и крај свега? Оно што остаје после нашег нестанка. Или нешто што нам је понуђено приликом настанка да испунимо сопственим искуствима и знањима? И није ли и сам настанак и нестанак један круг у кругу, беочуг у ланчаном систему кругова?
Божански ореол је најсјајнији круг. Земља кружи око Сунца, Месец око Земље, све је круг, а кружно кретање једино нема коначан крај. Свака тачка у кругу додирује неку другу тачку и покреће је. Та друга, покренута тачка, додирује нову, и тако у бескрај. Зар и Мала кутија не следи тај пут: „И тако је то у бескрај ишло“?
Очигледно је да Борхесова кугла, која даје могућност виђења свега истовремено, нема ове могућности које нуди Мала кутија. Њен се облик не може мењати. Можда ће следећи књижевни геније и иноватор понудити ново решење: могућност да се и Борхесов „Алеф “, тј. кугла, смести у неку од кутија Мале кутије, тако да се у извесним тренуцима може видети цео универзум, (оно што засад не нуди Мала кутија), а у осталим деловима Мале кутије и даље би се могле смештати нове тајне, снови, речи, слике, и могли би увек неки садржаји бити замењени новим. То би било скоро идеално, јер би се тада, на најбољи начин, одсликавале промене у свемиру и могао би се пратити најважнији, најдинамичнији и најузбудљиви ток тих промена.
6. ХАШИН РОЂЕНДАН
Упркос „Препрекама“ које растављају ход, одвајају руке, осакаћују вид, ово ће из предмета изнедрено, магијом и чудом одуховљено лирско биће пронаћи „Пределе“ у којима живи „Опседнута ведрина“, у којој ће „Списак“ нечујних ствари бити допуњаван и мењан, све док се не одухове и оживе и најситније честице. Док пролазимо кроз Попине лирске пасаже „Далеко у нама“ одјекиваће бесмртни ехо једне чисте и неугасле љубави, љубави која је красила његов и Хашин живот. Песмама из овог циклуса, трајно и најблиставије осветљено је животно и поетско небо.
Поштујући онај Попин свети закон да сваку књигу посвећује Хаши, Пајић у поетско тело Мале кутије урезује њено име.
Како би другачије и могло бити кад се Мала кутија родила на Хашин рођендан 10. октобра 1958. године. Толико је мудра, да је за свој имендан изабрала баш онај датум који је песнику најмилији. Сигурно је, још пре рођења, наслутила да ће сваки Попин стих надахнути Хашина љубав. И да и она сама без те љубави не би могла да живи и дише.
Ево како је и сам Пајић доживео тај први сусрет са Хашиним именом: „Била је то савршена песма састављена од једне једине речи. Звучала је као загонетка, и као осмех и као сан.“ Песма и име стопљени једно у друго, звуче и као „име божанства, срне, цвета, богиње или виле“ само оном ко зна да је то име „кључ, најједноставнији (и) најважнији за разумевање Попине поезије“. Хаша је уједно и „шифра за спознавање дубине (песникове) љубави“.
Тајна значења, до краја неодгонетнута суштина, то је оно што песнику даје шансу да надживи себе и своје време, да буде ванвремен. То је она кућа која пролазницима стално стоји на видику, и у коју могу да сврате „бескућни погледи“ из свих времена.
У дворишту, испред те куће, одмара се коњ који целу земљу за собом вуче, иако зна да „друм краја нема“. Поред њега гегуцка патка која „У боковима својим носи/ Немир вода“. И маслачак је ту, то „Жуто око самоће“, у чијој круници каткад преноћи „Бескућни поглед шетача“. Дакле, опет су ту човек и свет који га окружује, упућени једно на друго. Пријатељи и непријатељи једно другом. Маслачак нуди бескућном погледу преноћиште у свом оку. Кактус није тако гостољубив. Он чак и „ваздух уједа“. Кромпир се благо осмехује, јер у његовом срцу „Сунце спава“. Уморна столица тражи место за одмор. Зашто и она не би „Села на туђе облине умора/ Да се одмори“.
Из тог дворишта, негованог и ствараног само за њега и Хашу, у коме до неба расту вечно млада, јединствена стабла стихова, у чијем се хладу сместио лежај од (о)смеха, до нас допире песников глас.
Негде у мени тај глас дубоко одзвања и мени се чини да се сад мало игра, и новим распоредом стихове из циклуса „Далеко у нама“ ређа и својој Хаши у срце записује.
У своју душу ја их преписујем онако како их ухо моје опсесије чује.
„ Између очних капака
Стежем ти наги поглед
Бол у њему да здробим
Очију твојих да није
Не би било неба
У слепом нашем стану
Улице твојих погледа
Немају краја
Ласте из твојих зеница
На југ се не селе
Присутна си
У прозору моје сузе
Суза твоја тражи
Моје очи“
7. ИГРА ДВЕ КОСТИ: НИКО И НИШТА
Посета Попином дворцу поезије не може се ни замислити без игара. У играма учествују и ствари и људи. Режисер је чудо. Сценографију пишу снови. Улоге су тако подељене да сваки део људског тела буде учесник у игри. Посматрамо, дакле, у игри руке, ноге, главу, кожу…
„Свако свуче своју кожу/ Свако открије своје сазвежђе/ Које ноћ никад видело није.“ И тада „Неко буде ружино дрво/ Неки буду ветрове кћери/ Неки ружокрадице“. И све је сан и чудо. А сан може имати четири годишња доба и своју зелену оазу у којој се састају кости. Ослушнимо део њиховог разговора: „Дивно је то сунчати се нага /Ја никад нисам марила за месо (…) Не дај сунце да те милује/ Боље да се волимо нас две…“ А после сунчања, те две кости отићи ће код мушкарца који се зове нико и његове жене која се зове ништа.
Питате се шта се то занимљиво може десити ако две кости оду ког мушкарца „нико“ и жене „ништа“. Одговор је: опет нови живот. Саслушајмо шта једна другој саопштава: „Остарили су без кости су/ Бићемо им ко рођене ћерке“.
8. БЕЛУТАК – КОСТ ВРЕМЕНА
Скелет поезије Васка Попе, сачињен је од три градивне кости, које су у ствари везници између човека и Бога, које по својим својствима можемо упоредити са глаголским облицима, пошто имају одлике трајних и прелазних стања. Рекла бих да су то следеће три кости: најпре, љ у д с к а к о с т, као физички везник, или врста трајног глагола са повременим променљивим фазама, у којима се испољава као прелазни и пролазни облик. Кост остаје после нестанка. Поново се враћа у нови облик, у ново биће рођењем. Тим костима се мери, самерава. Одређује пропорција људског тела. На њима је забележена свака ф и з и ч к а промена.
У домену д у х о в н о г, везник између човека и Бога је мисао. Мисао и ум творе флуидни камен мудрости, који је најфинија и најдрагоценија кост. Та к о с т у м а и м и с л и сталним мисаоним брушењем постаје све драгоценија и савршенија. Еластична је и савитљива, опслужује језик духа који је трајан. Он, за разлику од телесног облика, нема фазе умирања и одумирања.
Зато може увек да се увећава, обнавља и ствара. За разлику од физичке кости, тј. кости у нетрајном телу, чију пролазност привремено опслужује и која не мора да памти пролазну фазу тела чији је облик одржавала, к о с т м и с л и и у м а памћењем кумулира енергетски и духовни потенцијал.
За белутак у поезији Васка Попе, и камен уопште, могло би се рећи да је то к о с т п р и р од е, у чијем простору опстајава у свим временима. То је она кост која се мрви, а да притом не губи своја основна својства. Коштана супстанца овог камена је, по својој природи, дељива али неуништива. И кост природе мења своје облике. Користи се за различите намене. За градњу објеката, за уметничка дела, и за надгробне споменике. И она, дакле, повезује смрт и живот. Стражари над душама које су промениле свет. Онима који настањују овај свет служи за много потреба. Има много употребних вредности, како у грађевинарству, тако и у многим другим областима.
Од ког би се другог материјала могле направити трајније књиге, у којима би се чувале речи Завета? Десет Божијих заповести исписано је на каменим плочама. Шта рећи о пирамидама?
У есејистичком опусу о белутку, Миленко Пајић ову врсту камена види као „спори свет минерала“ у којима се таложе судбине света и живе душе предака. „Лак је за одржавање. Уме сам да се чува. Готово да нема непријатеља.“ Ма како да је тврд и да делује хладно, он у себи чува топлину: „Два белутка у љубавном загрљају часком укрешу варницу. А од варнице до пожара није далеко…“
Белутак је најсјајнија и најтранија кост времена и простора, природе уопште. Он је у простору оно што је људска кост мисли и ума у макрокосмичким релацијама.
Попа је, дакле, кости простора и времена спојио у заједничку кичму земље и неба, са централна три пршљена који у себи носе срж свеопште суштине и на најлепши начин повезао природу и људе, човека и Бога, небо и земљу. Зато у његовој поетској визији два белутка, која нам понекад личе на „две камене сузе“, сутра већ могу бити „Две веселе јамице (…) На образима дана“. Ако се загледамо дубље у прошлост, препознаћемо у њима „Две бомбоне (…) На језику вечности“.
Ако је белутак најсјанија и најтрајнија кост времена, зашто Мала кутија не би могла бити један од облика костију духа? У њој се, трајно, могу чувати драгуљи ума.
_______
1. Васко Попа: „Мала кутија“ (избор песама и поговор Миленко Пајић), Нолит Београд & Жиравац, Пожега, 2004.
2. Руководећи се истим принципом посматрања и осматрања кретања енергија из омекшаних ткива, далијевски расточених и размекшаних толико да се из њихове супстанце могу правити „сиреви времена и простора“, Миленко Пајић обликује и слаже поетске драгуље Васка Попе у нову Малу кутију, коју је осмислио тако да се флуидни одблесци поетских кругова из разних Попиних књига спајају у срцу једне, нове: Мале кутије.
3. Миленко Пајић ( Београд, 1950 – Пожега 2015), био је српски писац и ликовни уметник.
Заступљен је у антологијама савремене српске фантастичне и постмодерне прозе и поезије у прози.
Организовао је десет самосталних и више колективних изложби у југословенским и страним галеријама. Објавио је 19 књига и приредио више издања из разноврсних и експерименталних књижевних жанрова.