Оливера Шестаков – Београд, Србија

БИОГРАФИЈА: 

Оливера Шестаков, песникиња и преводилац. Дипломирала и магистрирала на Грађевинском факултету Универзитета у Београду, на Хидротехничком одсеку. Живи и ради у Београду.

Објавила је до сада седам збирки песама: У МОМ ПОГЛЕДУ, МОЈЕ ДУШЕ РИМЕ, НА ТРАГУ СВЕТЛОСТИ, Поема ТЕЧЕМ КАО РЕКА и друге песме, ДО НЕКАЗАНОГ, У ЗЛАТНОЈ СМОЛИ ЋИЛИБАРА (издање на српском језику и двојезично српско-руско издање у ауторском препеву), као и збирку хаику поезије ТИХИ ГОВОР ЛАТИЦА, 2023. године (српско-енглескo издање).

Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Црне Горе, Српске духовне академије, Друштва књижевника Београда, Књижевне заједнице Југославије, Књижевног клуба „Иво Андрић“ и Хаику удружења Србије и Црне Горе.

Песме су јој објављене у бројним међународним и домаћим зборницима поезије и антологијама, a многе од њих су награђиване и похваљене на значајним књижевним конкурсима. Превођене су на: руски, енглески, немачки, италијански, арапски и  холандски језик. Препеви Оливериних песама на руски језик објављивани су у руској периодици и антологијама. Бави се превођењем поезије савремених руских песника на српски језик.

Збирка песама „Поема ТЕЧЕМ КАО РЕКА и друге песме“ добитник је Књижевне награде „Милорад Калезић“, за најбољу књигу објављену 2017. године, коју додељује Књижевна заједница Југославије.

Збирка песама „ДО НЕКАЗАНОГ“ објављена је као награда издавача – Креативне радионице Балкан из Београда „Најаутору“, према гласању аутора Зборника савремене поезије и Зборника хаику поезије, у издању КР Балкан.

Књиге „ДО НЕКАЗАНОГ“ и „У ЗЛАТНОЈ СМОЛИ ЋИЛИБАРА“ биле су у ужем избору за награду Града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ за књижевно, односно преводно стваралаштво.

Добитник је признања Удружења књижевника Србије ПЕЧАТ КНЕЗА ЛАЗАРА за духовност у поезији, 2022. године и ПЕСНИЧКЕ ХРИСОВУЉЕ Српске духовне академије за запажен песнички опус високих књижевно-уметничких домета, као и за значајан допринос српској култури и међународној сарадњи, 2023. године.

Добитник је награде „Балкански јувелир“ за 2023. годину Института за истраживање и развој у хуманистичким дисциплинама „Белко“, за немерљив допринос баштињењу, унапређењу и промоцији поезије, за књигу У ЗЛАТНОЈ СМОЛИ ЋИЛИБАРА.

Владимир Александрович Бабошин

РЕЧ УРЕДНИКА

о књизи „У златној смоли ћилибара“ песникиње Оливере Шестаков

ЛУЧЕЗАРНА СВЕТЛОСТ ПОЕЗИЈЕ

  1. У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч.
  2. Она беше у почетку у Бога.
  3. Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало, што је постало.
  4. У Њој беше живот, и живот беше Светлост људима.
  5. И Светлост заблиста у тами, и тама је не обузе.

Јеванђеље по Јовану, Глава Прва

Значај Речи у животу човека немогуће је потценити, јер је говор – немерљива благодет, коју су Човек и Човечанство добили од Створитеља. Божијом промисли, догодило се тако, да су људи на Земљи, осим државним границама, одвојени и језичким баријерама. Понекад чак и људи, који говоре истим језиком, не налазе потребне Речи, и не могу међусобно да се разумеју. Мајстори  писане речи и казивања, песници и писци, у свом стваралаштву делују као водичи, који траже и налазе путеве преко језичких граница, као гласници и пророци који уједињују, „глаголом спајају срца људи“, како је рекао велики Пушкин.

У песми „Речи“ совјетског песника Вадима Шефнера налазе се стихови:

Реч може да убије, реч може да спасе,

Реч може за собом пукове да поведе…“

            Српска песникиња Оливера Шестаков, први део своје књиге, сагласно стиховима из Велике књиге – Светог писма, назвала је: „Речи су светлост која зрачи кроз простор и време“. Она започиње своје казивање обраћајући се Читаоцу, том човеку за кога је ова књига и написана:

Читаоче,

ова песма

је мост

између мене

и тебе.

            Управо тако, користећи оригиналне песничке слике, Оливера гради мост међусобног разумевања са својим Читаоцем, дајући му храну за размишљање и питајући га – да ли ће умети „да чита између редова“.

            И као потврда настојања да се нађе пут до Читаоца, да се нађу речи, које играју уједињујућу улогу, следе стихови из песме „Писање је тајна веза“:

Речи ће нас спојити,

Читаоче,

у тишини твоје собе,

као светлост која зрачи

кроз простор и време

и затвара круг

у чијем центру

су реч и мисао

  • Писање.

Настављајући дијалог, Оливера поново говори о важности Речи у животу човека („Сазревање“):

Прва изговорена Реч

је рађање,

а почетак бивства

је реченица.

Пратећи своју мисију, она наставља да ниже Речи „у бисерну огрлицу са златном копчом“, како то жена може, са свом својом хуманошћу, топлином и нежношћу. А, истовремено, са својственом темељношћу и сигурношћу, Оливера гради своју кућу од речи, од стихова ствара „кулу до облака“, чији је кров прекривен „црвеним цреповима од љубави и поезије“, који је штити од кише површности и хладноће отуђености („Кућа од речи“). 

Настављајући разговор са Читаоцем, ауторка пише о свом стваралаштву, о искреним разговорима „са белим папиром“, који отварају „кругове сазнања и смисла“ („Кругови“):

Ја пловим морем

поред непознатих обала

и летим изнад облака,

у сусрет светлости,

изван свих кругова. 

Оливера поставља питање о свом делу и Читаоцу, и себи – ако је једро поцепано, да ли се може „стихом, као веслом“ стићи до жељене обале („Завеслаји стихом“), сматрајући да је папир суштина самог њеног бића, њено огледало („Белина“). А даље изнова израња тема о пловидби морем живота, на којој је стихови спашавају и помажу јој да истраје („Уточиште“):

Ухватим се за речи,

као за спасоносни сплав

направљен од метафора,

и веслам стиховима.

А граница између човека и света су очи – „два прозора, кроз која тече Светлост до мојих мисли“ („Када затворим очи“).

Епиграф другог дела књиге „Желим још“ је сентенца о лептиру, који је заспао у злату ћилибара, а која, по мом мишљењу, садржи дубок филозофски смисао. Очигледно, да је самртни сан, сачувао само спољни изглед лептира, доносећи нам га на светлост кроз милионе година заборава у тмини.

Међутим, прва песма „Сунчев ход по атласу тела“ испуњена је љубављу, нежношћу и еротиком:

По ободу рамена

и руку хода Сунце,

топлим стопалима,

меким и нежним,

као дете.

Прелази преко превоја

врата и увале иза

кључне кости.

Претрчи преко равнице

стомака у журби да зађе

за моја бедра

и нестане испод

савијених колена.

У песми „Нежност“ песникиња се поистовећује са реком, на коју долазе срне да се напију чисте воде из њених дланова жељних нежности, а затим одзвања химна радости, посвећена свету који нас окружује, према коме би требало да се односима са пуно пажње и бриге („Тренутак радости“):

Дишем са страхом

да не померим ваздух

и латице цвета,

који се поносно шепури,

сигуран у загрљају шуме,

срећан као

заљубљена девојка.

Тема заљубљивања, тема земаљске узвишене љубави, испуњава и песму „Разапни мрак“:

Лако, као маслачак

у загрљају лахора,

тонем у сребрнину

твог погледа,

заљуљана

у сјајној колевци

младог Месеца.

Песникиња се позива на своје порекло, помињући „руске класике на полицама библиотеке, донете у коферима руских емиграната“, она говори о крхкости људских односа, о томе како је једноставно учинити први корак и прећи границу усамљености, достигавши хармонију („Промена“):

Када легнем крај тебе,

као у шкољци од седефа

и потонем у дубину

твог рамена, желим само

да у твојим очима

видим цео

  • свој живот.

 На љубав Оливеру асоцирају црвене трешње, нежно лишће брезе, пев славуја, трава која постаје постеља заљубљенима, опијеним мирисом љубави, од кога нема лепшег („Мирис љубави“):

Изненадише се цветови

зумбула и ружа:

  • Зар је могуће

да нешто лепше

од њих мирише!

Нису знали

да то у башти

  • Љубав дише.     

Оливера пише о својој родној земљи, изражавајући своју нераскидивост од ње, упоређујући се са острвом „у дрхтавом плаветнилу токова мисли“, а своје артерије и вене са подземним рекама („Понорнице“). У песми „Повратак дому“, каже да нема ничег лепшег од повратка свом дому:

Ништа није

тако разоткривајуће

и истовремено дивно

и неупоредиво,

као повратак дому

и – себи.

Тему чистоте, неопходне за самоспознају и опроштај, песникиња покреће у песми „Снег није стао сву ноћ“, замишљајући себе у својој соби, у стакленој снежној кугли, у којој пада заједно са пахуљама, док напољу снежна белина све прекрива:

Снег није стао сву ноћ.

Све је меко, тихо

и бело…

Тако замишљам

опроштај.

И опет, у песми „Иза твојих очију“, Оливера пише о љубави, када се у очима вољеног човека рађају звезде и падају на руке, и када јутро не припада само птицама. У песми „Желим још“, по којој  друго поглавље књиге носи назив, сваки стих је испуњен Љубављу:

Желим још

магије ноћи

у тајновитим

светлима прозора

и ишчекивања

илузије чуда

новог дана.

Желим почетак

из краја,

од тачке на кругу

трајања.

У закључку Оливера поново пева Химну Љубави, нимало не сумњајући да Љубав све побеђује, и да се све право и добро на Земљи састоји од Љубави („Још један живот“):

Покренуло се стотину

црвених, свилених

латица руже

на мојим уснама

– траже помиловање.

Пољуби ме

– биће довољно

за још један

живот.

Савремени руски песник, мој добар пријатељ и друг по перу, Сергеј Протасов, написао је песму о поетском стваралаштву, где бих испод сваког стиха, без имало сумње, могао и сам да се потпишем:

Ко није био усамљен и није ломио графит,

Вриштећи на белу светлост и ћутање папира,

Чије руке не дрхте и срце не пламти

Од смртне лепоте и суза радосница.

Ко није лутао у тами, не познајући звезде водиље,

Није налазио речи у јендецима поред пута,

Ко камен зависти под пазухом није носио,

Тај није бунило љубави изнад свега могућег поставио.

Ко није био сломљен празнином небеса,

Бесмисленом зимом, попут сна минулог лета,

И није урлао под немошћу надгобне плоче…

Тог ја никада нећу назвати песником…

У закључку бих желео да кажем, да сам становишта, и као читалац, и као критичар, да је Оливера Шестаков, и својим ранијим стваралаштвом, и овом сјајном књигом, једнозначно доказала, да заслужено може да се назове Песником. Као још једна потврда ове чињенице послужиће стихови из песме „Ко је песник“:

Песник је онај

ко у цвету сунцокрета

види сунце,

а у корену храста

историју света.

Остаје ми да пожелим Оливери сопствено виђење Васељене, узлете изнад облака у сусрет Светлости, креативних достигнућа и Божанског просветљења, јер стваралаштво и не може бити ништо друго – то је Божији Дар.

Санкт Петербург,                    

                Владимир Бабошин, песник и преводилац

14. септембра 2021. г.

Превела са руског: Оливера Шестаков

 Оливера Шестаков, Београд и Владимир Александрович Бабошин, Санкт Петербург   

МИСЛИ О СРЕЋИ

Ко ће да ми каже – шта је срећа

И како да разумем ту – жар птицу?

Тема је позната, да ли би само

Неко срећан спремно то и поделио?

Неки пуштају да им срећа

кроз прсте пролази, као вода,

а они је пусте да отече неповратно,

као што време гута подне, златно.

Срећа је, додуше, по природи танана

И у журби је понекад не примећујемо.

Желим да се са њом срећемо сваког дана,

Да је на вечеру позовемо и на шољу чаја.

Или на чашицу… ако вам тако прија.

Нека само срећа њену меру зна.

Образовани смо људи и знамо,

да и срећа може да опија…

А опет, неки не знају да љубав

у срцу носе, као извор и разлог живота,

да само треба да је пусте да рашири крила,

да би им у очима радост заискрила.

Наша мишљења се можда и не слажу,

меру среће свако бира сам.

Можда се успех назива срећом, кажу,

А неки сусрет са њом одлажу за нови дан.

Не знају да љубав дише и одзвања

у свакој ћелији тела и у сваком трену,

све док црвене руже из баште детињства,

лагано, не почну да вену.

Пријатељи моји, зато вам желим,

радујте се животу и немојте га клети,

јер нашу срећу ми сами бирамо.

Нека вам њен ватромет небо осветли!

Мысли о счастье

Ну кто мне скажет – что такое счастье

и как поймать мне эту чудо-птицу?

Сюжет известен. Только может статься

вдруг кто-то и захочет поделиться?

Некоторые не знают, что счастье

им сквозь пальцы течет как вода…

И они его отпускают, чтоб ушло навсегда,

как золото полдня, что время глотает….

Натура правда тонкая у счастья

мы в суете его порой не замечаем.

Желаю вам с ним каждый день встречаться,

на ужин приглашать на чашку чая.

Или на рюмку… Коль угодно будет.

Пусть только счастье рюмке меру знает.

Мы ж с вами образованные люди

и знаем, счастье и хмельным бывает…

Некоторые не видят, что с рождения

радость в них проживает,

надо только дать ей крылья расправить,

и она в глазах засверкает…

Мы можем с вами не совпасть во мнениях,

мерило счастья выбирает каждый.

Быть может, счастьем называется везение.

Вот мне – везло. И даже не однажды.

Многие не знают, на свою беду, что любовь

дышит и звенит, в каждой клеточке тела,

в каждом мгновении, пока красные розы

в детства саду, не начнут увядать медленно…

А потому я вам друзья желаю,

жить в полный рост и радоваться жизни.

Мы счастье наше сами выбираем.

Пусть вам оно фейрверком в небо брызнет!

У ЗЛАТНОЈ СМОЛИ ЋИЛИБАРА / В ЗОЛОТОЙ СМОЛЕ ЯНТАРЯ

Оливера Шестаков аутор

Владимир Александрович Бабошин, уредник издања, сарадник и лектор, писац Уводне речи »Лучезарна светлост поезије / Лучезарный свет поэзии»

Издавач: Удружење књижевника Србије

ЧИТАОЧЕ

Читаоче,

ова песма

је мост

између мене

и тебе.

Пружене руке

преко провалије

различитости.

Зрак који путује

кроз простор

и време.

Читаоче,

да ли можеш

да видиш

да је била ноћ

док сам писала

ову песму

и да је пун месец

ушао у моју собу,

легао на јастук

крај мене и

чекао да заспим.

Да су под мојим прозором

омамно мирисале

липе у цвату

и да ме ова песма

разбудила, молећи

да је напишем.

Док си читао,

да ли си на тренутак

осетио да ниси

био сам?

Читаоче,

да ли ћеш умети

да читаш

између редова?

Ч И Т А Т Е ЛЬ

Читатель,

это стихотворение –

мост между мной

и тобой.

Руки протянутые

через пропасть

различий.

Луч, который летит

сквозь пространство и

время.

Читатель,

можешь ли ты

увидеть,

что это ночь была,

когда я написала

это стихотворение,

и что полная луна

вошла в мою комнату,

и на подушку легла

рядом со мной,

и ждала, когда я усну.

Что под окном моим

опьяняюще благоухали

цветущие липы,

и что это стихотворение

разбудило меня, попросив

его написать.

Когда ты его читал,

чувствовал ли

на мгновение,

что был не один?

Читатель,

сумеешь ли ты

прочитать

между строк?

САЗРЕВАЊЕ

Прва изговорена Реч

је рађање,

а почетак бивства

је реченица.

А даље од почетка

су приче и романи.

Од праисторије

видокруг неба

урезан у камен

о смислу свитања.

Настављам свакодневни

ход по кругу,

на коме се тачке нижу

без краја и почетка.

Само у центру круга

стоји Песма

и обасјава све,

као осмех

у углу усана.

С О З Р Е В А Н И Е

Первое Слово произнесённое

это рождение,

а бытия начало –

это предложение.

И дальше с начала самого –

истории и романы.

От праистории

круговорот неба,

высеченный в камне

о смысле рассвета.

Продолжаю ежедневный

ход по кругу,

на котором роятся точки

без конца и начала.

Только лишь в центре круга

есть Стихотворение,

всё собой освещающее,

словно улыбка

в уголке губ.

ПРЕЋУТАНЕ РЕЧИ

Има прећутаних речи

које се угнезде

дубоко на дну

свести,

у ископаном бунару

у дворишту

родне куће.

Бунар чека

дрвено ведро

да у њега зарони

и извуче

на светлост дана

неизговорену реч.

Тек онда ће

прећутана реч

да ме пусти

да мирно спавам,

до јутра.

НЕВЫСКАЗАННЫЕ СЛОВА

Есть слова невысказанные,

угнездившиеся глубоко

на дне сознания,

в колодце выкопанном

во дворе

дома родного.

Колодец ждёт

ведро деревянное,

чтоб погрузилось в него

и вытащило

на свет дневной

слово несказанное.

Только тогда

слово невысказанное

мне позволит

спокойно спать

до утра.

КО ЈЕ ПЕСНИК

Песник је онај

ко у цвету сунцокрета

види сунце,

а у корену храста

историју света.

Песник је онај

што у зору

на влажним

влатима траве

осећа пољупце

росе, а ноћу

од бисерја звезда

огрлицу сјајну прави.

У мрвама хлеба

види азбуку

и стихове, као

залогаје узима

и пише,

храни душу

и ваздух од рима

с мирисом босиљка,

дише.

У мраку,

дно празнине

осветљава зраком

што осваја јутра,

златна и плава,

лучезарјем

незаборава.

КТО ТАКОЙ ПОЭТ

Поэт – это тот,

кто в цветке подсолнуха

видит солнце,

а в корне дуба

мира историю.

Поэт – это тот,

кто на заре,

на влажных

колосьях травы,

поцелуи росы

ощущает, а ночью

из жемчуга звезд

плетёт ожерелье блестящее.

В хлебных крошках

азбуку видит

и стихи, как

кусочки собирает,

и пишет,

и душу питает,

и воздухом рифм

с запахом базилика

дышит.

Во мраке,

дно пустоты

озаряет лучом,

что покоряет утро

золотое и голубое

светом незабвения.

ЈОШ ЈЕДАН ЖИВОТ

Покренуло се стотину

црвених, свилених

латица руже

на мојим уснама

– траже помиловање.

Пољуби ме

– биће довољно

за још један

живот.

ЕЩЁ ОДНА ЖИЗНЬ

Затрепетали сто

алых, шелковых

розовых лепестков

на моих губах –

ищут помилования.

Поцелуй меня –

будет достаточно этого

ещё на одну

жизнь.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *