Биографија:
Миљан Мијушковић, рођен је 03. маја 1982. године у Никшићу.
Дипломирао на Филозофском факултету у Никшићу – Одсјек за философију и логику. Као студент био је оснивач и члан редакције часописа „Трибјун“, и дописник часописа „Стање ствари“ из Новог Сада. Његови есеји награђивани су на међународним семинарима и философским школама. Члан је „Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“ и Књижевне заједнице „Владимир Мијушковић“. Редован је учесник књижевних и пјесничких вечери. Есејистику, критику и друге текстове објављује у више часописа. Пјесме су му преведене на Руском и Енглеском језику. У припреми је његова друга збирка поезије. Тренутно обавља функцију савјетника Предсједника Општине Никшић за културу, туризам и вјерска питања.
ОСМИ ДАН
Сви моји нерођени потомци,
моји су рођени преци.
Јер ће последње вријеме
бити прво.
А одакле је почело
вјековно путовање рода,
на крају ће се сазнати.
На истеку времена стоји Осми дан.
Почетак
још увијек траје,
а крај се не назире.
Ништа своје немам
да предам наследницима.
Нити чиме да се одужим
претходницима.
Само сам уско грло
на пјешчаном сату,
кроз које зрнца времена клизе
час према једној,
час према
другој страни.
НЕБЕСКЕ ЛЕЈЕ
Често сањам стару кућу
и оца,
како садимо лук иза куће.
Не тако, вели,
мораш дубље у земљу,
окрени главицу овако,
ајде иди по пиво…
Мораш танано грабуљама
да правиш небеску леју.
Лук је љековит, понавља,
он има коријење на оном,
а плодове на овом свијету.
Сада
сваког прољећа
испод полегле слане,
његове унуке чупају
млада зелена пера.
Док у земљи заједно
плету своје
коријене
отац и лук.
ДВЕРИ
Да ли је несаница
у сну не сањати,
или само бити будан
у неком простору?
Као када изгубиш мајку.
Коју си већ изгубио.
А мајка је двери,
кроз које си ушао
у овај свијет.
У ову драму
што се мрешка,
као родна равница.
Као непрегледно море.
(А дошао
си без аплауза,
и тако ћеш и отићи.)
Мајка је снежна голубица.
Медоносна пчела.
Цвјетна ливада
са маслачцима.
И висока планина,
са оштрим стијенама.
Са којих мораш
једном скочити.
И у том паду
који испрва личи
на суноврат,
схватићеш
суштину вјетра.
Тако ћеш постати соко
или галеб.
И више
неће бити повратка
у топло гнијездо.
У својим летовима,
трагаћеш за другим
предјелима.
За новим
вулканима
и глечерима.
И за мелемом на ранама.
Све док једног прољећа,
на крају,
не пронађеш
оне друге двери.
Кроз које ћеш отићи
из ове драме.
И вратити се
на ону
процвјеталу
трешњу
у завичају.
ПОСЛЕДЊА АРКА
Нијесмо дошли до краја,
само смо застали
у шкрипи метала и стакла.
Нема више дрвених палуба,
само монитори који трепере.
Нема више спаса за душе животиња,
само руке која непрестано
типкају „Ентер“.
Маслинове гране се не назиру,
само магла која надире.
Утихли смо,
заборавили
свјежину ваздуха,
и како је било када
смо имали своје име.
Иако не знамо гдје је крај,
пловимо даље.
Сви у истој Арци –
пливамо у нечему
што више није вода.
Полако учећи заборав као нови језик.
ЦРВОТОЧИНА – ЧАВАО
Ту гдје је жива рана,
ту је Томин прст –
и отвор у васиону,
црвоточина
кроз коју
са сваким чавлом,
кап по кап
капље
бесмртност.
САЛОМА
И овдје,
кад си моју главу тражила,
твоја глава је горјела.
Саму себе си
уништавала.
Из уста ти
пепео вијао.
Прекривао
заједничке ствари.
МИЛЕШЕВА
Белим Анђелом
принијета небесима.
Десницом светог Саве
благословљена.
Савиним жезлом
устожерена за вјекове.
Савином фреском
освештана у вјечности.
Па вјерни не знају
да ли се вазнијела
на небо,
или се небо
спустило до ње.
И улазећи
на њена врата,
ступају ли у овај или
прелазе
у Божији свијет.
НЕБЕСКЕ ЛЕЈЕ
Често сањам стару кућу
и оца,
како садимо лук иза куће.
Не тако, вели,
мораш дубље у земљу,
окрени главицу овако,
ајде иди по пиво…
Мораш танано грабуљама
да правиш небеску леју.
Лук је љековит, понавља,
он има коријење на оном,
а плодове на овом свијету.
Сада
сваког прољећа
испод полегле слане,
његове унуке чупају
млада зелена пера.
Док у земљи заједно
плету своје
коријене
отац и лук.
ДВЕРИ
Да ли је несаница
у сну не сањати,
или само бити будан
у неком простору?
Као када изгубиш мајку.
Коју си већ изгубио.
А мајка је двери,
кроз које си ушао
у овај свијет.
У ову драму
што се мрешка,
као родна равница.
Као непрегледно море.
(А дошао
си без аплауза,
и тако ћеш и отићи.)
Мајка је снежна голубица.
Медоносна пчела.
Цвјетна ливада
са маслачцима.
И висока планина,
са оштрим стијенама.
Са којих мораш
једном скочити.
И у том паду
који испрва личи
на суноврат,
схватићеш
суштину вјетра.
Тако ћеш постати соко
или галеб.
И више
неће бити повратка
у топло гнијездо.
У својим летовима,
трагаћеш за другим
предјелима.
За новим
вулканима
и глечерима.
И за мелемом на ранама.
Све док једног прољећа,
на крају,
не пронађеш
оне друге двери.
Кроз које ћеш отићи
из ове драме.
И вратити се
на ону
процвјеталу
трешњу
у завичају.
ПОСЛЕДЊА АРКА
Нијесмо дошли до краја,
само смо застали
у шкрипи метала и стакла.
Нема више дрвених палуба,
само монитори који трепере.
Нема више спаса за душе животиња,
само руке која непрестано
типкају „Ентер“.
Маслинове гране се не назиру,
само магла која надире.
Утихли смо,
заборавили
свјежину ваздуха,
и како је било када
смо имали своје име.
Иако не знамо гдје је крај,
пловимо даље.
Сви у истој Арци –
пливамо у нечему
што више није вода.
Полако учећи заборав као нови језик.
ЦРВОТОЧИНА – ЧАВАО
Ту гдје је жива рана,
ту је Томин прст –
и отвор у васиону,
црвоточина
кроз коју
са сваким чавлом,
кап по кап
капље
бесмртност.
САЛОМА
И овдје,
кад си моју главу тражила,
твоја глава је горјела.
Саму себе си
уништавала.
Из уста ти
пепео вијао.
Прекривао
заједничке ствари.
МИЛЕШЕВА
Белим Анђелом
принијета небесима.
Десницом светог Саве
благословљена.
Савиним жезлом
устожерена за вјекове.
Савином фреском
освештана у вјечности.
Па вјерни не знају
да ли се вазнијела
на небо,
или се небо
спустило до ње.
И улазећи
на њена врата,
ступају ли у овај или
прелазе
у Божији свијет.