Биографија:
Славица Благојевић (Анисија Цреповић) својим рођењем живи у Малој Светој Гори Лештијанског. Њена мисија је очување петрушке баштине са опусом рада средњи век.
Члан је: Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије, Удружења хаиђина Србије, члан је Удружења Србски културни центар“Ћирилица“, Београд.
Сликар на кинеској свили – Хаига. Приредила је пет самосталних изложби у Србији и више ажирираних. Добитник је са првом сликом на кинеској свили – Хаига треће награде на такмичењу „Сусрети другарства“ у Ћуприји, доделио је мр Милутин Дедић. Виртуелно је излагала; два пута у Норвешкој, У Аз-Завији у Либији где је била почасни гост. У Мексику, Грчкој , Индији и Перу.
Главни и одговорни уредник електронског међународног магазина за језик, књижевност и културу „Петрушка-настамба“,Лешје . Уредник међународног магазина „Продриџи“ у Аризони. Дописник међународног часописа „Невски алманах“ у Русији.
Председник је упоредо са проф.др Димитријем Калезићем Књижевна заједница – Насеобина уметника „Лештијанска пустиња“, Лешје.
Илуструје књиге, пише рецензије, хаику, хаибуне, поезију и прозу. Уписана је у ред српских средњевековних писаца са књигом „Петрушки записи“. Њен језик писања је коришћење словенског и црквенословенског језика.
Основала је библиотеку „Венедикт и Анисија Цреповић“ при манастиру у селу Лешју године 2004. са српским писцима, у дану манифестације. Њене се књиге налазе при Библиотеци Српске Патријаршије и Народном Музеју у Београду.
Води емисију из културе „У емисији код Анисије“ радио „Дуки“,Београд.
Директор издавачке куће Анисија. Организатор манифестације „Петрус настамба уметника“ у Лешју од 14.10.2004.г. из властитог буџета ка даље.
Поезија је преведена на: Руски, енглески, француски, италијански, македонски, хинду и бенгалски језик.
Добитник је „Златно перо Русије“ 2022. године, године 2021. Проглашена је са 14 жена света међу најутицајнијим жена света од „Вритерс капитал фондације“ у Индији. И исте године са конкурса, међу најбољим сликарима света. Добитник је многих награда и признања, објављена је у преко педесет Антологија.
Амбасадор је културе ЕвроЖена – Јефимија, Београд, Амбасадор за културу света, за Аризону и Португалију.
Одслужила је добровољни војни рок у Југославији и носи чин „видник“ у резерви.
Њен мото гласи: „Мој језик је црквенословенски. Срце је моје живи извор ватре, у њему куца водени сат“!
Проф.др Димитрије Калезић,протојереј-ставрофор
Дан када је продужена после шестовековног затишја култура и духовност манстира у Лешју у дану славе 14.10.2004. године, а у центру српске средњевековне културе, духвности, економије и политике. Од тог дана у центру српске културе у селу Лешју.
МОЈЕ ЈЕ ИМЕ АНИСИЈА
Адаму Пуслојићу: стигоше витезови на дан славе Матере Петрушке прерушени у откуцаје срца у мноштво сенки опасаних лештијанском кошавом где кости смрти воде битку да оживе. У нама је бојно поље- посред бојишта лелуја стогна њеног имена које ми додели песмом „И стуб и грана“ српски песник. Склоњена у баштини петрошкој овамо да тихујем, осамна одувек, ја, Анисија.
Дигла се мглушина, Мрвају је разоткривала
мглу хладна кошава и развлачила ситник с једноногим асидама.
Јединствени дани немуштог века. Зачарана ва простору
на дну блата Мрваје веселогледана моја сен ухваћена в суб.
А ја овде како остављена јесам?!
Сланост, не петросна пустош, тањи се пловидбом …
Дан објављен рогом.
Беспрестана кошава зањиха канап на колокољни
не трпим мрачну ношч; наједанпут посред нас
угасло жалосно и жалосно апостолником
покривене Солнце.
Задрхтале ми босе ноге на најјачем дану о таму,
ко мојим очима сагледава светлост изгледом
плачевне мгле?
О, о кнеже Лазаре, в пиргу скинје осамна сам;
не смета ми Назарећанин, не сметају ми ни
четири јеванђеља. Али нећу да ми анатемом име нибаше.
Пред крњим динаром кир Јефремовог лица.
Петрос је мој град до крови!
Иако сам окајана колокољима с Атоса егејског:
„Од свих светих 12 апостола и триста и осамнаест
Светих Отаца Никејских и од Свих Светих који су
одувек угодни Богу. И да је заједно с Јудом и Аријом
и да је са онима који рекоше: „Крв Његова (Христова)
на нас (нека падне) и на нашу децу „и умесо да му помогне, нека му је Великомученик Христов Пантелејмон противник и овде, ва његовом животу после смрти. Амин.“
Трисветом молитвом коленопоклонењија
пред златно печатном булом, пред зеленим словима
тешким као изгубљено инорогово младунче ва
исто шарној планини Баби.
Од грешних ми мисли, од скрбних ми мисли
(Забрављена међу петросним зидовима светог Пантелејмона оградом егејског мора, међ немирним таласима високим пирговима). Уви!!!
У диму кадилнице запео ветар петросне двери
обласног господара војводе Чрепка,
с тешким звекиром која се отвараше ка западу према
Брестници.
Оу плитком дуборезу: „Аватон“!
Заклон,мени која заштиту не треба.
Тихи звек наде и снаге приносенијем сваком бићу које
трпи буку овог века. Без разлога да жалим кобј, која
каноћ ми под сикавицом најави ….
Побијам гномо да по сенци мери несретне душе
оу ово земаљско безвремено бреме,
доушнику свих снага ва срцу сваког била из мог
старог градца Петурса.
Пробуђена будилником манастира господових истина,
и моћ молитви под оцом преко камилавке и параманом,
четвороугаоно платно крстолико свезано преко груди,
опасан кожни појас, огртач, и тако из живота во живот …
златном жицом везем:
„Шум лишћа петрошког виногорја“…
на свиленом атласном убрусу за влажне очи.
Утрављен пут је сигуран пут, влезите …
– прошло је шесто година, војно утврђење са још
неизбледелом хроматиком – ниједна шара богатог мозаика у поду није се отргла. На форуму упола порушени стубови
онаквим каквим их је сачинила закрпа отоманског царства.
Наследников плач во лоша времена трчи – сцена во петросу.
Сивљи од олова крагујац растопио ми се ва срце
и поје из мене икос.
Пред дрвећем во вртовима изнешен скрипториј,
оу зацепљено дрво, слновача завршена коралом с бисером при врху – перо ва недовршеном летопису
Псеудо – Дионисија – Ареопагита старца Исаије.
Али место не изгледа тако блиставо, као кад се човек
налази унутра; у предворјима корстица изуједана сипцима мирише на шуштање сламе в мемливој штали, где зубр је одавно употребљен во рог.
Оу купатилима четке за прање тела, крема за лице од гушјег лоја и сузамовог уља, отвореним од сребра поклопца исијава
в стакленцету кристалне теглице.
И нетакнуто белило за лице.
Ишчезли мириси и шчезлих воштаних лица инокиња
по рођењу ва знаку пролећне милости благословене
в зрцалу студенца осмехом.
Стивије ва углу ока размазује черне слзе
преко оснеженог лица, запињу. Он фанфарама и гуслама благородне весељаше као што је то обичај самодржаца.
Молитвеницу ва мираз у приградско здање ојача.
Оу последњој гозби; мрље вина без капи воде,
по белом столњаку на крајевима ва чвор свезаним, извежен сребрним и златним крокама као котлине пуне
росних крошања воћњака Вукославића во ово рано пролеће,
с уљаром на плећима упртених улијаника ва пошаст!
И кап петрошког причешћа, остаци ва обедници, ставилац врух ва дну ледарице додао шару на кристалу, бљуди, врчеви, пехари … стаклени бокали, купе, афроидни корчаг, златни есцајг с бисером при врху, в кондиру од виолетног опала сакривено Симеуново блаженство.
Златни путир окован ва скупо камење и кација с пепелом
тамјана, сломљене двозубе бадалке во жестоком војинству на самом попришчу Баба, и врх од сребра бадалика заглављена међ крезаве зубе под маском соколара с коралним завршетком
у кристалном солилу на маховинастом гнезду, усправљеним на сребрним ножицама. Сасушене коштице маслиница … во петосу отроц грчио шаку с 27 перпера с маховином сраслих.
Ово позорје које сада постоји, настанио је мој деда жупан Влкослав с костима под сваким пепелом петроса.
Син жупана Црепуна с подножја херцеговачке Бабе.
Са скривеним сечивом, с коштаном дршком, увученим у жуту чизму, столни нож наоштрен попут бријача.
Златна брокета с изграђеним ангелом на чијој глави багри рубин,
из сафирних камика нижу ниску бисера на истозлатни послужавник.
Сред златне зделе по ивицама во филигранском раду; смарагдни гроздови с патинастим сребрним петељкама – исијава в течућем кровљу кратки мач (германских делатеља).
Празне ко празна душа која траћи овоземаљско време;
у позлати бљуда откованим драгим камењем ва спектру дугиних шара, изгубљеним по непрестано растућим стогнама.
И гладна курјачица оглођала коску, док мглу можеш златном лжицом да кусаш, и пада, пада све више и, и више, да не знаш куда да кренеш даље…
Под неугаслим полиалејима свуда костури оних који никада нису куповали улазнице за подијум на позорници
сопствене косовске драме.
Оу благоисконском дану загрљени оутреницом
наздравимо безначелни силовитим пићем!
Са спеколаторовог дрвљаника избија вилдан отела
благорозген ва раскоши својој, благовомнији
још не зна да благоцвести је погубљен.
Исцурава вино петрушко ва агнецу нафоре …
О, Лазаре, „брате“ мога баба Чрепка
анкер, анкер ми додај да кораблец своју увежем!