Биографија:
Биљана Марковић Михајловић, рођена сам у Крушевцу 22.03.1960.г. Од основне и средње школе пишем. Била сам
члан књижевног клуба „Багдала“ и Књижевне Омладине Крушевца и Р.С. У Зајечару сам
члан „Ртањ и месечев поетски круг“, „Area Felix”, активана сам чланица „ВЛАТ“- женског
поетског клуба у Зајечару и СКОР-а. Објављујем у бројним часописима и зборницима у
земљи и иностранству.
Припрема матерјала за нову штампану, као и е-збирку песама је у току, и део песама је на
мом блогу: https://biljanamihajlovic.wordpress.com/
Неки од мојих наступа налазе се на мом јутјуб каналу:
https://www.youtube.com/@crnadama22/featured
ЉУБАВ ЈЕ ВЕЧНА – ЈАСНА!
Посвећено песнику Власти Младеновићу и његовој вечној љубави.
Када песник, у тишини плаче,
на камену, покрај родне куће.
Стихови сами плету своје венце,
Од мириса цвећа и покошене траве.
Душа утеху нађе у сузи што паде.
Сећања благо милином пуне срце.
Када песник, у тишини просипа,
бисере топле и сјајне, по кошуљи.
Гледа у небо, и судбе се не боји.
Још понеки стих поклониће њој!
Душом призива белих Анђела пој.
Кад песник у молитви, утеху чека;
Отвориће се блистава врата рајска.
На небу светли премили Анђео бели.
Песник се озари благо, па тихо вели:
О, Боже! Анђео и светлост прекрасна!
О, Боже! Хвала Ти! -,,То је моја Јасна!“
Моја инспирација је била једна слика из Шаркамена. Дивим се љубави Власте
Младеновића према супрузи Јасни, која је за све нас који пратимо стваралаштво песника –
симбол “Вечне Љубави”.
ЈЕДНА ЉУБАВ ЗА СВА ВРЕМЕНА
Душу поје мајске руже…
И не памтим ништа лоше,
не сећам се ничег више,
боли, сете, туге, ни таме.
И нећу да судим икоме…
Предајем и моје грехе,
пречасном и достојном
суду са истим метром.
Свако заслужује добро
и љубав која се једном
деси да ниче обострано.
Од жара искрица пламено
срце сагори и остаје дим.
На сметлишту, осећајно,
да вијори ка стопљеним
душама жаром у једно.
Срећан је онај ко бар
некад осети Божји дар,
да испроба тако искрено
спајање душа у исто тело.
Једном, док му се верно
предајем без стида цело
– биће и тело нетакнуто,
неупрљано блудом тад.
Деси се једном и никад.
После издаје, имаш оно,
што не може да се кида.
Прелепо сећање на дим,
који је само траг да сам,
давно сагорела са њим…
Та слика је јача од свега.
Да ја и даље волим Њега!….
ИЗ ТВОГ ОКА ТЕКУ ПОТОЦИ БОЈЕ ЉУБАВИ
Сећаш ли се мој Мили, кад смо млади били,
питала сам: “Какве то боје, крију очи твоје”?…
Зелене са тачкицама, од топлог сјаја ћилибара.
У дубини твог ока, одсјај ране јесени се ствара.
Твоја љубав из погледа ти тече, као тиха река,
Годинама прати моје покрете, без краја и века.
Осећам топлину док ме гледаш, док јесењи дан
хладним дахом влада, топле очи доносе ми сан.
Крошње су златно-зелене боје, као твоје очи сјаје,
док ветрови доносе младалачке снове из даљине.
Заједно ходамо и сваким удахом, љубав се одаје.
Заједно пловимо, годинама кроз време и тишине.
Боје ране јесени свуда се шире, боје као твоје очи.
Твој додир је благ, као месчева пена у тихој ноћи.
Само у загрљају твом, ја проналазим душевни мир,
као поток што мирно тече, и никад не постане вир.
И док нас време полако мења, ко’ лишће што опада,
твоја љубав је вечна, и све што ми у старости треба.
У јесењој ноћи, када досадна киша и хладноћа вреба,
моја си душа са очима зеленим и топлим бојама меда.
НОВЕМБАРСКЕ НЕБЕСКЕ СУЗЕ
Новембарске сетне сузе и кише……..
Новембар хладним дахом дише,
Пејзаж у оку сивилом се брише,
киша капље као сузе – небо плаче!
Овај новембар са тугом отпоче…..
Кратаки сиви дани без боја и сунца.
Идем без циља, крај људи без лица,
замишљени, погнути иду кроз град.
Љубав се претворила – у чемер и јад.
Невине жртве – принео је Нови Сад!….
Вести о страхотама, где ратови су сад.
У новембру небо ми миле, оте и некад.
Пре две деценије – рођену сеју, узе тад.
Та рана тиња, боли и неће проћи никад….
Шта се то дешава док киша тихо ромиња…
Тамо где душа лута над литицама бескраја,
као сенка што промиче иза прохујалог раја.
Сивило се с тугом грли снажно и бива прах.
Душа болно јеца, тихо, лагано, тоне у страх.
Свет је пуст, хладан, без душе, тама влада,
као тишина што у дубоку празнину упада.
Новембар прекрива сивим плаштом мрак,
док душа лута, и тражи свог спасења знак…..
РЕЦЕПТ ЗА ЉУБАВ
Где ли се то тајно чува,
есенција наше љубави?
То јесте чудо од тела два,
бића тако сличне нарави.
Истим се крећемо стазама.
Истим смо лукама ходили,
тако сличне грешке правили,
и увек се бескрајно волели.
То само Господ, може да уреди,
Да младе – пре пола века споји.
Искуша слашћу, али не раздвоји.
Хвала ти Господе, на даровима:
на великој породици и унуцима.
У чему је тајна те такве љубави?
Помислим – да је у доброј вечери,
уз вино и укусној сезонској салати.
Ово ми је моја стара – говорила бака:
„Љубав мужа кћери, креће из стомака“.