Биографија:
Борис Стојанов, рођен 13.11. 1953. год. у селу Клисура, општина Сурдулица.
Са осам година одлази у Београд где је завршио основну школу, гимназију и Правни факултет. Од 1980. године живи и ради у Јагодини.
Прво запослење имао је у РО „Палас“ Јагодина, где је након приправничког стажа радио као секретар Хотела „Јагодина“ Након тога радио је у РО основног образовања „22 септембар“ као генерални секретар свих основних школа на подручју Јагодине. Дуги низ година био је директор Националне службе за запошљавање – Филијала запошљавања Јагодина. са ког радног места је децембра месеца 2018. године отишао у пензију.
До сада је објавио три збирке песама. Прву књигу песама „Узводним током“ објавио је 2003. године, другу „Дах Ветра“ објавио је 2009. године, а трећу “Јава у ињу снова“ је објавио 2012. године.
Песме су му објављиване у бројним књижевним зборницима и књижeвним часописима у земљи и иностранству.
За свој рад добијао је награде и похвале на песничким манифестацијама.
Добитник је књижевне награде „Душан Срезојевић“ за 2017. годину, а коју додељује Књижевни клуб „Ђура Јакшић“ из Јагодине. Добитник је „Мараме Злате Живадиновић“коју као знак јавног признања додељује Културолошки пројекат „Јухорско око“Параћин.
Заступљен је у антологији стихова Селимира В. Милосављевића „Непролазни“, као и у антологији Драгице Шредер „Мозаик љубавне поезије и прозе“
О његовом књижевном стваралаштву објављене су позитивне књижевне критике у књизи „Писци и књиге“ мр Томислава Петровића и књизи „Савремен приступ књижевној критици“ проф. Милорада Радуновића.
Члан је; КК „Ђура Јакшић“ Јагодина„; КК“Душан Матић“ Ћуприја, и КК Левчана “Стефан Првовенчани“ Опарић.
ТЕБИ
Теби што без препрека тонеш у мом погледу
И губиш се у бескрају непрестаног измицања,
Бежећи од додира који би да те заведу
У непрегледне дивљине изгубљених надања.
Вечери једне ћу доћи с уздахом веровања
Да ти под ногама заурлам храпавим гласом,
Уснама осушеним и напуклим од дугог ћутања,
С дубоким борама на челу урезаним заносом.
Тада ће се проломити мој глас преко планина,
До оних крајева где плешу Зулу племена
Чаробним плесом који ти поклања дивљина,
У паганској забави давно прошлих времена.
И бићеш опет она коју сам љубио верно,
Пре но што су те украле птице злослутнице,
И знаћеш да сам те волео искрено и верно,
Тражећи те неуморно ходајући насумице.
ЈЕСЕЊА СОНАТА
Извиру сећања на јутра рана,
По неки шапат љуља полутаму,
Стеже ме чежња прошлих дана
И њене речи: не остављај ме саму!
Јесењу сонату зора ми не пише
И ништа није као некад давно,
Из ока падају прозрачне кише,
Душа је моја, поље водоплавно.
И кунем оно нехајно вече,
Када ме је сутон продао трајно,
И не знам шта ми беше прече
Док ме je она чекала истрајно.
Ко је мене лудог заблудео,
У пијаној ноћи грехова мојих.
Зашто је разум у неразуму полудео,
Па јој румен с лице уздахом обојих.
Јутро ме буди, свитање влажи,
Шапате хоће на белом јастуку,
Хладна киша добује и тражи
Загрљаје њених нежних руку.
Заборав призивам а њега нема,
Не дам нади у свануће да тиња,
Ружим, псујем прошла времена,
Не вреди она је у мени буктиња.
АКО ЧУЈЕШ
Ако чујеш да сам отпливао
У просторе морске даљине,
Да су нестали завеслаји моји
У потонуле бродске олупине,
Погледај у море да ли се пени,
У таласе који ка пучини броде,
Или то бура у мени вилени
И одводи ме у дубоке воде.
Ако чујеш да сам одлетео,
Са птицама у небеске висине,
Изнад облака, густих и сивих,
Ко тмурне магле поврх планине,
Погледај у небо да ли се румени,
Или можда досадну кишу слути,
Или се то само моја крв пени,
Док даљина између нас ћути.
И ако чујеш да сам залутао,
Међу људе, неке стране,
У пустињи неке земље далеке,
Тамо где се уздаси ћутањем бране,
А стопала врели песак газе,
Погледај у зрно што светлуца,
У сјају том потражи мене,
Можда ту моје срце куца
И стиховима грли успомене.