Биографија:
Бранка СелаковићКњижевница и новинарка Бранка Селаковић дипломирала је филозофију на Филозофском факултету, Универзитет у Београду.Објавила је четири романа: Нарциси бојени црно, Капија, Љута сам, Глинени краљ, збирке прича: Синкопа и Рез на ребру, као и збирку поезије Еинаи.За књижевни рад добила је више значајних признања: Награда ''Мирослав Дерета'' за роман Глинени краљ, Награда Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори за збирку прича Рез на ребру, Награда ''Милутин Ускоковић'', ''Стеван Сремац'' за приповетку, Награда за најбољу сатиричну причу на фестивалу Нушићијада, Награда ''Свети Сава'' за есеј, Награда Града Ужица и друге.
Радила је као професор филозофије и логике, затим као новинар и уредникемисија Првог програма Радио Београда у редакцији за културу и забавно-хумористичкој редакцији. Објављује интервјуе са истакнутим личностима из света културе и уметности, као и текстове о друштвено-историјским феноменима.
Живи и ради у Београду.
АРХЕ
У мојој глави Архе је требао да буде епохалан роман. Велики наратив који недостаје сцени, сугерисала ми је књижевна критичарка. Додала је да такав роман може понети национално признање, минимум десет гостовања у библиотекама, као и неколико превода. Велики наратив на Балкану може бити само када пишеш о рату, а имамо их неколико на располагању. Писати роман о бици на Косову пољу је незахвално, јер су је хабали многи, а средњи век је такав да уколико се не уплету виле, крилати коњи и буздовани, није неки садржај. Остаје XX век.
Због чега велики наратив није судбина жене у просечном дому на периферији града? Због чега велики наратив није љубав две кројачице из улице оперважене липама у којој сам живела тринаест година? Није. И то је тако.
Пре девет месеци ми је исплаћен хонорар за синопсис који сам театрално изнела вртећи се у столици пред уредником. Исукала сам једну од идеја коју сам чувала у резерви, свесна да је то само теза која је занимљива. Предлог је прошао. Продала сам се. Јуче је требало да предам прву трећину текста.
У фолдеру који сам назвала Недовршени рукописи имам на десетине кратких пасуса и реченица које би могле бити складна целина, али сада је то некорисно. Пре неколико година започела сам текст о боли кроз коју пролази жена када доживи спонтани побачај. Био је поткрепљен лекарским извештајима и новинским чланцима о славним женама које су прошле кроз емотивни ролеркостер изазван губитком плода.
Тема је била инспиративна, можда сам сачинила добро дело, али сам га одбацила. Две особе су прочитале рукопис и добила сам опречна мишљења. Једно да је то смеће и да се тако не пише, друго да је то нешто вансеријско и да га објавим што пре. Ниједна страна није приметила главну нит. Мене нема у томе. Хируршки прецизно сам се одстранила. Без уплива емоција, било да су стварно постојеће или не, нема
веродостојног дела, ни у мојим очима, ни у очима читалаца. Не треба писац да доживи нешто да би о томе писао, али не може да буде толико хладан и дистанциран. Заправо написала сам новинарски чланак од педесет страна. Уз сарадњу са уредником могла бих да мало ублажим приступ и учиним све питкијим, али рад на томе ме сада не привлачи. Занимљивије је нешто друго. Однос средине према жени која је изгубила дете. Најчешће се окривљује жена третирана као мешина којој је само рађање сврха. Са друге стране дете није дете, него плод у здравственој терминологији. ПЛОД. Јабука, крушка, шљива, дуња су плодови. Укусни су. Здрави су. Користимо их као гориво за тело и омамљујуће нектаре за чула. Плод љубави, плод сјајне сарадње, плод добрих преговора. Све те нијансе плода су ништавне за попуњавање извештаја лекара специјалисте. За њега је одлазећи плод тумороидна, непослушна веза која не функционише, шкарт природе.
Пре неколико дана дошла сам у Скопље. Уморна сам. Излежавам се по цео дан у бабином стану и разгледам предмете. Неке као да видим први пут. Узимам их у руке и испитујем њихову структуру.
Никада нисам одгонетнула потпис уметника на слици која заузима централно место у дневном боравку. Лице осликава тугу старице на самртничкој постељи, али без икаквог жала, више је то гримаса која говори: ''тја, и ово прође''. Око главе је венац од трња, али нема нелагоде, крви. Срастао је. Сада је то круна. Груди су млохаве. Скупина масних наслага око бокова и пупка од којег се протеже мрачан пут ка међуножју је старачки, али када би се замислиле подигнуте груди и глава млађе жене, животнијих црта лица, то би била трудница или ренесансна жена. Можда би побудила посматрача на еротске мисли. Ноге су благо раширене. Низ њих се слива платно којим су увијена крста. У пози која може бити и приказ надолазећег порођаја као да су се сабрали сви порођаји овог света и пре него што је Богомајка родила сина. Жене данас ретко рађају чучећи, али сале за порођаје нису потрле праисконско сазнање о испуштању детета из утробе. То је метафизичка блискост. У ту представу старице-Исуса гледа један мрзак лик. И његове ноге су благо раширене, груди за нијансу чвршће и подигнутије, а глава уоквирена ретком косом. Скарадно нуди усне за пољубац. Јуда. Исмева њену позу и пород који долази.
Испод слике налази се надгробна биста мог оца коју је баба у кишном мантилу довукла кући. У дневној штампи прочитала је вест о групи вандала који су претходне ноћи оскрнавили споменике. Истог трена осећа оштре резове у глави. Трчи низ степенице и зауставља такси. Стоји изнад гроба посутог белом ризлом. Планирала је да је једног дана сахранимо поред сина. Гледа у слику. Гледа у бисту. Слика њеног сина је осмехнута. Скида мантил. Прекрива бисту сина и покушава да је упакује у свежањ, стави на груди и понесе. Мајка посрће. Попуцали су јој нокти. Мајка ћути. Главу сина лагано котрља. Мајка је у пројекту. Осмишљава архитектонска решења. Мајка зна како да га не боли. Мајка га коначно води кући. У топло. На сигурно. Мајка улицама вуче главу сина, тонама тешку и успут се јавља познаницима. Мајка се буди сваког јутра са погледом на тај нос, слепе очи, глуве уши и обликоване бркове око уста која су нема.
Биста не проговара, али све види и чује. Сваке недеље изјутра, док је његова мајка на литургији моја са њим разговара. На његовој глави нема прашине. Прстима нежно, као да га милује, зачешљава му металне праменове.
Око бисте је светилиште, уклопљено да случајни посетилац музеј-стана непримети ништа више осим уметничких предмета са путовања. Резбарена посуда у којој се налазе стилизоване луле, ручно прављена дуванкеса, порцеланска фигура пса, неколико венецијанских маски, једно перо, минијатурна Саграда фамилија, филџан, бабушка, посуда са кликерима и икона Богомајке која у наручју држи сина који се извија тражећи њен образ да га пољуби.
Пупчаник као извор, врело, искон, клица мајки и прамајки које су се слиле уједну, ону која ме је родила. И ону која је њега родила. Две пупчане врпце. Две мајке.
Један фокус. Продужетак. Ја. Глумила сам да лако попуњавам празнину и да свет око мене није ништа до пуко трошење времена и прогресија ка ништавилу. Није важно што
немам око, руку, пола срца…
Тежина: 3 килограма 200 грама
Дужина: 52 центиметра
Оцена на рођењу: 10
Словима: десет
Одмах заплакала. Одмах удахнула.
Ми смо југ. Ми смо ватра. Записао је на првој страни књиге поезије Михаила Ренџова Вечната бесконечната пре него што је постао вечност. Бесконачна вечност која се и једним делом протеже мојом телесном коначношћу и продужава до… једног дана у бесконачној вечности.
Оца се не сећам. Туђе успомене сам преузела као своје. Конструисала самсценарија по којима је живео и у њих смештала себе. Преносила сам га кроз време и доцртавала му боре, седе власи, пијанства, љубавнице, успехе, кавге. Читала сам књиге које су припадале њему, волела исте писце и глумце, слушала исту музику. Понашала сам се као да је жив, ево само што није дошао са службеног путовања. Жудела сам да ми неко каже да сам иста као он.
Мој отац је редитељ. Снима филм у којем је главна глумица Милица Стојанова.
Мој отац је морнар који плови суровим океанима и доноси са путовања шкољке из чељусти немани. Мој отац је тајни агент. Мој отац је извајао своју главу и у њу се претворио. Намигује ми. Слуша ме. Увек је на мојој страни. Мој отац… тај осећај заправо није осећај него стање. Не умеш ни да опишеш то стање, јер шта ти знаш о животу пре почетка. Као да из грудног коша вадиш клупко вуне, па га загледаш, мало плачеш, покушаваш да га размрсиш. Мислиш да си успела. Вратиш га у рупу и једно време живиш без терета. Добро си. А ниси. Ништа ти не треба. А треба ти све. И преживиш. Преживиш екскурзије, матуре, растанке, први џоинт, први секс. Преживиш просидбу, венчање, сватове, попа, кумове. Преживиш мајчине сузе, помене, приче, страхове, ноћне море, кафане и ломове. Преживиш.
Архе. Принцип, почело, темељ, искон. Пупчаник. Корен.
Трудна сам. Дубоко у мени заметнуло се биће. Дише.
Заборављам оно мало успомена које носим у себи. Заборављам бабу, мајку,мужа, Саву и Вардар, Скадарлију и Стару чаршију, дукате и доламе. Оставила сам цигарете. Не отварам фиоке. Не читам исечке из новина и насумично подвучене речи.
Имам тачку, ту једну тачку укотвљену у моје ткиво. Плашим се. О тата, како се плашим да је не изгубим опет.
СЕДМА ГОДИНА
Таваница је прокишњавала. Дрвене даске на крову колибе су се размакле.
Отпузала сам до кухиње и узела шерпу. Дуго сам слушала добовање капи о метал.
Некако сам се успавала. Било је хладно и ветар је свирао кроз гране и шупљикаве зидове. Сањала сам снежне намете и леденице како падају по кичми. Утроба ми се увијала. Тело је дрхтало, али крв је горела. Вирус је роварио кроз тело, али сам у пупку знала да ће све бити боље када сване, зато се нисам будила. Или јесам. Делује ми та ноћ далеко. Када сам у сну осетила да из мене испадају крвни угрушци величине зечије џигерице и падају у беспуће, а ја у очају кукам за њима, као за синовима, разбудила сам се. Завукла сам руку у гаће и опипала се. Нема крви. Немој никоме да причаш шта си сањала, говорила је моја баба. Небо је још цурело, али све слабије. Уморило се.
Умила сам се кишницом. Ватра у огњишту је згаснула и требало ми је дуго да је распирим. Кашљала сам и слинила. Мало од нагрижености тела, мало од дима. Неко је појео хлеб који сам донела. Мишеви нису сигурно, остала би нека мрвица. Мора да су гладни преци свраћали. То ми је опомена да долазим чешће. Кукурузно брашно у сандуку је ужегло, али качамак ће бити укусан. Имам и соли. Гладнима је све добро.
Разгледала сам простор. Пред очима су ми титрале сцене које су се ту вековима одвијале. Ту ми се родила прабаба, баба, па мајка. Распукнуте постељице упила је земља и појели су их вуци. Моју нису могли да отму лекарима у породилишту, али сам преживела. Моја честа побољевања мајка је приписивала томе и некада се кајала што се није породила на исти начин као прамајке. Да јесте, не бих преживела. На зиду је икона Светог Ђорђа, крсне славе женске линије којој припадам. Рукама сам покупила паучину око рама. У креденцу нагризеним жишком стајало је неколико шерпи и металних кутија са травкама. Скувала сам чај. Врућа течност ме је додатно угрејала и разбистрила мисли. Још једном сам погледала у гаће. Биле су чисте. Разданило се. Изашла сам.
Трагови шапа су се јасно оцртавали у расквашеној земљи. Гледала сам са брда у зелену долину. Дубоко сам дисала. Тај ваздух је еликсир којим се тргује, али се не да тако лако запаковати. Измигољи се и мораш да дођеш ту, на ту тачку и да га удишеш. Као дете сам дубоко удисала, готово до онесвешћивања. Рекли су да морам да вежбам плућа. На рођењу нисам одмах заплакала. Одувек сам била сипљива. А волим дуван.
За синијом је седела најстарија у кући, прабаба. Слабо је се сећам, али изсликовитих прича сам домаштала њен лик и све речи које ми је упутила. Пушила је из луле на коју је била окачена вучја шапа, сува као шљива, и ситне кости петла увезане концем који је ткала и бојила цвеклом. Раширила би ноге као мушкарац, подбочила се и дуванила сатима. Повремено би штапом замахнула кроз ваздух и мени зачуђеној шапнула да тера авети. Нисам била ту када је прабаба отишла у шуму, ни када су је вратили на воловским колима распореног грудног коша. Мајка ми је рекла да је имала осмех на лицу. Баба је убрадила црну мараму и села на прабабино место. Запалила је лулу и затражила штап. Мајка је изашла из куће и вратила се са чврстом граном којој је гулила кору и певушила. После је дрво премазивала уљима из бочица које су стајале у креденцу.
Руком сам прешла преко стомака. Биће како мора бити. Чула сам мајчин глас у уху. Шесту годину заредом чекала сам да се плод промешкољи. Шесту годину заредом плод је одлазио. Нису му дале да остане. Отписивала их је природа, шума, звери и преци. Шест година сам се надала да ће остати. Шест година у мислима сам пелене спремала. Шест година клела наслеђе. Шест година им се умиљавала, молила, свеће палила. И сваки заметак је одлазио, у грудвама испадао из мене. Дошла је седма. Нисам желела опет да одем на брдо, у колибу. Нисам хтела да ме звери оњуше, ни виле бединају. Нисам хтела сећања да оживљавам, а као и сваког пута, са првим сумраком, пела сам се кроз шипражје до колибе. Седала нага на камен и чекала. И било је како је морало бити.
Учинило ми се да видим сенке које прелећу изнад крошњи. Небо је бојила влат дима. Та кућа је далеко. Ако зајаучем, као и сваког пута, мештани ме неће чути.
Скинула сам се. Отворила сам уста и хватала ситне капи које су се сливале са лишћа.
Боже, мајчице, има ли вас?! Викнула сам. Ехо је узнемирио птице. Не знам колико сам стајала. Када сам отворила очи, дан се гасио. Погледала сам бутине. Нису биле крваве.
Ипак сам села на кречњак и раширила ноге да боље загледам. Беле, меке бутине биле су орошене кишним капима. Удахнула сам дубоко. Поглед сам померила ка кући. Крај врата је стајала вучица повеликог стомака. Низ образе лиле су ми сузе. Рукама сам гребала земљу и посипала стомак. Кренула сам у долину. Дубок мрак је прекрио свет када сам изашла на пашњак где ме је чекала мајка. Крстила се и гледала у небо.
Завила
ме је у танки ћилим.
„Видела сам вучицу. Биће девојчица“, једва сам изговорила.
„Биће их можда и две.“
„Како?“
„Мислиш да би те мајка саму пустила да идеш да призовеш судбину?“
„Зар није такав обичај?“
„Јесте. Али ја сам мајка, а за мајке нема правила. Видела сам виле у колу како играју. Целе ноћи су се кикотале и ногама уплитале. Како је сунце грануло, нестале су.
Трава од њихових стопала није била угажена, већ зеленија од остале. Одмах сам знала.“
„Јеси ли ми ти хлеб појела?“
„Нисам. То је сигурно прабаба, она је увек гладна.“
„И ја сам.“
„Знам. Сада ћеш јести много више.“
Довела сам децу у колибу у којој су им се родиле чукунбаба, прабаба и баба. Доквсу малене очи испитивале околину, угледала сам вучицу и њен окот. Осетила сам се сигурном. Лагано су се повукли у густиш. Млади вучић нас је још једном осмотрио и нестао. Загрлила сам сина и кћер. Немој никоме да причаш шта си сањала, говорила ми је баба. И нисам. Зато ми се сан и остварио.