Бранко Томић – Београд, Србија

Бранко Томић

       Биографија:

        БРАНКО О. ТОМИЋ Рођен 7. јануара 1953. године у Докмиру код Уба. Основну школу завршио у родном месту. Од 1968. похађао петоразредну бео-градску богословију до 1973. када је и дипломирао. Служио војни рок на Плесу, загребачком аеро-дрому… Седмог септембра 1975. рукоположио га у чин ђакона тадањи патријарх, Господин Герман, а 11. септембра у матичној шко-ли у чин презвитера. Затим, по потреби службе постављен за привременог пароха малопожаревачког, где је провео од 10. октобра 1975. до 1. октобра 1985. године, када је, постављен за привременог пароха друге парохије у Железнику. Ту је остао до свог одласка у инвалидску пен-зију, 1. септембра 2002. године. За 26 година парохијске службе није одликован, а ни кажњаван. У слободном вре-мену, још од најранијих ђачких дана писао поезију, доц-није имао и некакве прозне покушаје. Док је био на Пређа-шњој парохији успешно играо дописни шах, а на прагу стицања звања мајсторског кандидата, преселио се на горе поменуту парохију и прекинуо шаховске активности. Дар за писану реч одредио му је све предстојеће године жи-вота. Од објављивања афоризама у „Јежу“ преко писања текстова за народну компоновану музику у којој, на срећу, није успео, наставио са писаном речи… 1988. године у храмовном Летопису, записао прославу 70. годишњице пробоја Солунског фронта и, наредне прославу 600-годи-шњице Косовског боја… Од тада до одласка у пензију водио Летопис храма Светог Краља српског Стефана Дечанског, који је проглашен од тројице намесника за најбољи у архиепископији. Из тога настале су две потоње књиге. 1994. године објавио своју прву збирку песама под називом: Уздах дубок и нем, а онда су уследили наслови: Нису сви грешни, 1994. кратак роман; Кроз невид и тескоб, 1995, песме; Кликер наврх игле, 1996. роман; Реч нам/ми Судија, 1997. пригодни говори; На пола копља, 1999, афоризми; Црвено Слово, 1999. песме; Памет је женског рода, 2000. роман; Посветник и памтила, 2001. албум посвета; Снови изван снова, 2001. песме; Софијин вилајет, 2004. роман; Реч нам/ми Судија 2, 2005, при-годни говори и Летопис и Рођена Матер, 2005. сатира. А током 2006. коауторски са Ненадом Живковићем (види: www.Tvorac-Grada.com) осмислио и објавио Зборник поезије под називом: „511-203, Хало Авала“ у којем је узело учешћа 53 песника српског језичког напева. Књига је својим пуним тиражом од 1. 000 примерака поклоњена РТС-у и Удружењу новинара Србије да се продаје или… за васподизање Новог авалског торња.

Члан Удружења књижевника Србије од 1997. године. Живи и дела у Железнику као православни свештеник у пензији. Више о његовој писаној речи може се видети на личној Wеб страни: www.brankootomic.com

ОДЛОМЦИ ИЗ ЛЕТОПИСА ХРАМА  СВ. КРАЉА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ У ЖЕЛЕЗНИКУ

  1988.                                                        

     …У наставку нешто скраћеног програма (што због лошег превоза за реквизиту и глумце што због наше траљавости у сваком послу) одржана је представа “Солунци говоре“. У окружењу, какво се пожелети може, у предвечерје првог октобарског дана и уз дискретни пламен упаљених свећа што допираше кроз отворена врата храма, са српском сукненом торбом, вуненим чарапама, аутентичном трубом -симболом будности, на подијуму је оживљено сећање преживелих ратника на “Српску голготу“.

     Глумци српске жиле и набоја: Тихомир Арсић, Лепомир Ивковић, Бошко Пулетић, Андреј Маричић, Љуба Тадић – Млађи и још неколико, мени непознатих, глумаца веродостојно су произносили потресна казивања аутентичних многознаних и незнаних ратника.

     Сву потресност сведочења поткрепљивало је дизање косе на глави и тиха језа што нам је струјила кроз кости. Представа није напросто гледана него буквално доживљена и проживљена. Локве и поточићи крви; набујала Дрина; лешеви плутају као трупла; повлачење преко Арбаније; Плава гробница; воштаница и крсно име; Солун и Кајмакчалан…до јуришног и незадрживог протеривања завојевача до Сегедина и Караванки. У неколико речи безброј синонима и симбола који су неодвојиви од националног бића.

     На свршетку, сем нас који смо само чули о тим неустрашивим српским витезовима у опанцима и пртеним кошуљама, била су присутна и три жива сведока српске небивале истине који су дали највишу и најмеродавнију оцену глумцима за њихово “виђење ствари“. Јер, они су глумили живе и истините ликове и догађаје…

     За железничку  парохију ово је догађај вредан и веће пажње од ових неуких и оскудних речи писца, који не уме да опише речима што је истинито доживљено.

1989.                   САЖЕТАК

     Склоност писаној речи условила ми је веома тежак писмени задатак. Шест векова Косовског Аманета. Тренутак историје који и сам сведочим. И учествујем као статиста стојећи смерно подно ногу Светог мученика и цара Лазара.

     У изворном тексту није изостао оправдани страх, али ево како су те Догађаје моје очи виделе и срце записало.

     Почетак године донео је Србији и Србима у њој  доста тога вредног пажње и стручног осврта. У том периоду усвојени су неки нови амандмани на Устав Србије којима су јој враћени достојанство и нешто државности. Уз много натезања двеју Покрајина, нарочито Косова (и Метохије), најзад и коначно, скупштина Србије прогласила је нови републички устав. Било је то 28. марта 1989. године. Ваљда ништа боље не прија од тога пред  веома значајну прославу  600 година од Косовског боја.

     Припрема и сама прослава имале су паралелан и истовремени карактер. Државни и црквени. Свако за себе и на свој начин.              Председник Слободан Милошевић креће са  ловорикама побраним на тек усвојеном Уставу, рецимо и то, са петокраком, а поредило се са:  “Крстом часним и слободом златном“, са неизбежним српским симболом од четири слова С. Тај симбол је био обавезујући више него икад. Србија са политичарима се поновила Уставом, ликује небески, заодева монашки  а  на све то звезда петокрака.

     С друге стране, пак, Српска православна Црква, у Србији,  Југославији и расејању, на челу са  Његовом Светости Патријархом Германом, архијерејима, монаштвом, свештенством и  честитим народом.

     Обележавање 600. годишњице Српске Трагедије и моралне победе почело је ПРВОМ Светом литургијом у новоподигнутом храму Светог Саве на Врачару 25.јуна 1989.год. Тога дана се заједно радовала небеска и земаљска Србија. Враћен је оспорени и отерани Свети Сава а и Србија је изнова држава (рима је случајна). Намирени су неки дугови (исправљена неопростива грешка). У истој години састали су се духовни Вођ и богоотпала паства… Ток прославе остављам Летопису..

     Пред крај године у нашем комшилуку где има подоста Срба, а било им је забрањено да се опомињу себе, дошло је до државног удара. Свирепи и брутални режим   Николаја и Елене Чаушеску, дакле супружника, мало се заборавио. Оно што је чинио народу свом и српском -вратило им се. На католички Божић исте године народним изреком пресуђено им је. Погубљени су на дан Великог празника за који за живота нису марили нити дозвољавали другима да Га прослављају и поштују.

     Тако је српски народ са две стране међе која омеђује Румунију од Србије и Србију од Румуније дочекао правду и васкрснуће. Велики јубилеји и догађаји изискују врхунске учеснике и сведоке, а ја нисам поуздан у врхунац свога описа. Већ сам рекао да сам део писане речи оставио да летопис не пође у потеру за мном.

1990.

     Ове године Железник са свештенством и верујућим народом имао је особиту част и прилику   да после 17 година  дочека и угости Високопреосвећеног  Митрополита Јована  у свом Железнику;  да приђе архипастирској руци и прими толико чекани и жељени благослов.

     Тако је и било. Оно што се дешавало, и иначе се практикује иза затворених врата, народ није могао знати. Свештеницима је одржао предавање како треба да се понашаju, слушаju своје надређене Духовне пастире и извршаваju њиховu свету вољу. Ником и није на крај памети да се одмеће и чини самовољу. Међутим, требало је оца Милисава углавити на силу а ником не дати реч да о томе ишта прозбори. Нити је старешина, отац Драган, могао поздравити Изасланика Њ. С. болесног Патријарха Германа, нити браћу свештенике који први пут долазе у Железник. И писац Летописа није могао добити реч, уосталом, као ни други. Неко је, просто, заћутао, неко занемео, као и ја, а старешина се најнелагодније осећао. Док се јело, као да се бацало за врат, уз мук. Гримасе и пантомима. Нико и не би смео да буде против подизања храма у Сремчици, али да не може добити прилику да каже своје мишљење, узличило је на диктатуру. Кад већ нисам рекао тамо где је требало, пресрео сам Митрополита на уласку у кола:

     “Високопреосвећени, желео сам ово да кажем пред свима u канцеларији али ми нисте ми дали прилику…“  “Кажи!“, као да је хтео да буде предусретљив. “Волео бих да не делим Ваше мишљење, као ни мишљење браће свештеника, али се плашим  да се у овај данашњи састанак и у оно о чему се данас “разговарало“, не разочарамо  као наши идеолошки противници у свој 14. Конгрес! …Наше је да посејемо, а Божје да благослови да проклија… Дај Боже да тако буде!“      Касније сам сазнао да сам Митрополиту говорио непристојно, недолично и недопустиво. Ја могу да не будем у праву, дакле личан и субјективан, али да немам право на реч и мишљење то ми нико не би могао ускратити. Неколико месеци био сам омиљена тема своје браће свештеника. Да нисам ништа лоше и злонамерно рекао, потврђује ћутање Високопреосвећеног Митрополита  Јована који ме никад и нигде није позвао ни прозвао…

ДВА ЗАПИСА

Вредна су помена у цртицама из Летописа. Стога ћемо их сместити на следећу страну, јер то, по свему, задужују.

     Друга половина године наговештена је бурним предизборним активностима. Требало је да се избори за високу стартну позицију за прве послератне вишестраначке изборе.

     Од владајуће стране издвајам довођење у госте великог државника…Човека који је срушио  чувени Берлински зид; који је распарчао дојучерашњи Совjетски Савез; Човека, државника који је добио Нобелову награду за мир…

            МИХАИЛ СЕРГЕЈЕВИЧ  ГОРБАЧОВ

Тај је посетио и наш Железник. Истина, гостовао је у фабрици “ЛОЛА“,  али  у њој раде и со завређују наши суграђани…

     Првог децембра на трон Светог Саве изабран је, на опште изненађење епископата, свештенства, монаштва и верујућег народа (за живота болесног патријарха Германа) нови поглавар Српске Православне Цркве. Са места епископа Рашко-Призренске Епархије Патријарх Српски постао је Његова Светост Господин        П А В Л Е.         

Први дани 1991.године             

     Тачније речено, 17. јануара  започео је рат у Персијском Заливу. Између Сједињених Држава и Ирака. Тај  рат је узнемирујући и привукао је светску пажњу. Хришћанство се на неки начин брани од агресивног Ислама. Да ли и на прави, хришћански начин? Тако би било да  је на  “свом прагu“. Како није, него на територији Ирака, праведност се може довести у питање….

     Другу и већу бригу имамо у Београду 9. марта. Велике грађанске демонстрације са трагичним исходом. Пале су и две жртве. Језив призор одавале су улице Града после тих немира и бујице народног незадовољства. На чело свега ставио се Вук Драшковић са симпатизерима СПО-а. У големој маси било је и свештених лица.

     Кад је кривица у питању, она се кретала у два смера. С Позиције на Опозицију и обратно. Изгледа да се “српска посла“  и српска трагедија судбински вежу за тај први пролећни месец као и оне, надалеко чувене, 1941. год. Опет је Србин ударио на Србина; отац на сина и син на оца; брат на брата и све у нашем познатом, маниру….ни Железничани нису остали по страни. Nапротив, многи су по личном виђењу ствари стали на страну у коју се куну. То је, по себи, био наговештај нечег, већ виђеног и небивалог. Ту пошаст имала је Краљевина Србија у  Првом, а потом и Краљевина Југо-славија у Другом Светском рату. О величини зла историја је узела податке. Толико, као наговештај…

      Двадесетседмог августа је, после    двоипогодишње и тешке болести у Господу блажено уснуо Његова Светост, бивши патријарх српски Господин Герман. Он је провео 32 године на Трону Светог Саве и српских патријараха. За све време водио је праведну и огорчену борбу са обездушеним српским комунистима да би повратио крилу Цркве све што јој је припадало од много раније него што су стасали комунисти у малочем различити од сатаниста. У чему се могло, у томе је успео да оствари свете циљеве СПЦ. Свакако да је велелепни новоподигнути Спомен храм Светог Саве на Врачару настао  и Његовим великим трудом и залагањем.

     Патријарх Герман сахрањен је 29. августа у храму Светог апостола и евангелиста Марка у Београду.

     Првог октобра 1991. године сахрањена је и прва жртва овог новозапочетог и безумног рата, из Железника. Tо је Бобан Томовић из улице Боре Радојевића број 2/30. Rођен је 19. октобра 1968.год. Pрема непровереним подацима, он је погинуо између 20. i 29. септембра у Мирковцима или Старим Јанковцима у тренутку када је покушавао да напусти запаљени тенк…

     У међувремену пада још једна жртва: Небојша Марковић из Пролетерске улице број 5.

     Трагика историјског тренутка налаже ми да још “убацим“ на ово место што не припада овој години.

    …Безумни и сулуди рат у Босни и Херцеговини крваво је наплатио свој данак масакрирањем једне патроле у пределу Братунца и Милића. У њој се као жртва нашао и Миодраг Јокић, завичајно отуд. Тек што је почео да кући кућу  са својих двадесетпет година живота, овде у Железнику, поред својих сестара у Милу-тиновићима и Пејковићима. Он је рођен у Кравици 1967. године, а средином ове сахрањен у  Железнику са својим саборцима…

      Дана 24. децембра 1992. сахрањен је, уз претходне жртве, мученике и јунаке овог рата, Мирослав Манда Мандић. Човек који је у детињству био ускраћен за родитељску топлину -прерано му је мајка преминула; за срећну породицу и децу коју је неизмерно волео – развод и дете код мајке; за право и искрено друштво -увукло га у крађу и затвор. Човек који је учествовао у свим ратним дејствима за прошлогодишње ослобађање Вуковара са безброј дирљивих ратних успомена које ми је усмено изнео, једном дечаку је поклонио усну хармонику од које се раздвајао само док је морао да пуца из митраљеза. Последњих двадесетак дана, исто као и претходне године, запутио се као добровољац пут Грабежа код Босанске Крупе, не би ли браћи, стричевима, рођацима и комшијама помогао у одбрани од усташко -муслиманског покоља. И сам је 16. децембра зарадио куршум у главу, који га је, пет дана касније, главе коштао. Истински патриота, родољуб, човек јунак и јунак човек, изгубио је живот тамо где је и овај сурови свет угледao, готово на очинском прагу.

     Уместо посмртног говора овај кратки запис од његовог пријатеља и пароха који га је крстио. S дубоком молитвеном захвалношћу –  Б.О.Томић.

1992. година- ПОЈЕДИНИ ДЕТАЉИ

     Бадње вече (по Новом календару) 1992. год. је веома успела копија или реприза претходне године, с тим што овај пут то није изненађење. Ово је био више вапај од Божићне радости и стога, што је наговештени мир, међу зараћеном, пред Богом, децом, није ни слутио у трагу, уз обећање слања “плавих шлемова“ који треба да угасе пожар подметнут од Ватикана, Европске Заједнице и домаћих пиромана (бoлесно амбициозних политичара). Зато су Божићне радости остале у сенци, гле апсурда, небовисоког ратног пламена…

     На Сретење Господње, Њ. С. Патријарх Српски Господин Павле служио је свечану и заједничку свету литургију са Високопреосвећеним митрополитом из дијаспоре Господином Иринејем Ковачевићем. Том приликом је и формално отклоњен спор и раскол Једне Цркве на два географска простора. То се десило шездесет и неке године по диктату Титовог режима да се Црква у “домовин“ огради од Дионисија Дамјановића у Америци и Аустралији и Цркве коју је он надзирао.

     А заиста је било потребно духовно јединство српског народа у бременитом времену српске историје на раскршћу Ислама и Католицизма. То може и треба да буде снажан подстицај клонулом у вери српском националном бићу. Нарочито у српским земљама да се очува чистота православља од прљавштине свих политичких религија и религиозних политика. Њ. С. Господин Павле, био је и онда противник Раскола, а сада поборник јединства. Уз многе који одобравају и подржавају повратак Крилу, било је и оних заблуделих кoје непланирано дуго држи канџа атеизма. Као каткад наркоза оперисаног пацијента. Па ипак, признају му оно што се не сме оспоравати…

     Дана 18. марта у Железнику сахрањен је омиљени човек,  човек из народа – Миливоје Мика Којић. Познат је по многочему. И по добру и по наличју. Не може му се порећи да је много порадио да остане запамћен по уређењу Извора Свете Петке. И ништа мање по дозиданом звонику на храму  Св. Краља Стефана Дечанског.

Gоспод је тај који праведно награђује сваког, па нека наш суд изостане…

     Петог априла, тихо, без најаве и протокола, наш храм посетио је највећи праведник српске данашњице,  поглавар Патријарх Српски  Госпо-дин Павле. За његову посету мало ко је благовремено сазнао. Зато је једва стотинак парохијана затекло свог духовног вођу у храму. Стигао је пре многих. Са њим су служили Свету архијерејску литургију о. Милисав Вранић, моја маленкост и јерођакон Марко. Први пут се исказао као добар појац и старешина храма о. Драган Анђелић. Држао је обе певнице сам и о њих се силно ослањао од треме. За све нас велик и редак догађај. Јер, после деветнаест година на тло Железника крочила је патријарашка нога…

     Неких месец дана раније Његова Светост је одлучио да од постојећа два намесништва формира и треће са седиштем при храму Св. Вмч. Георгија на Чукарици. Добило је назив Београдско-Посавско намесништво.Њему припа-да и наш храм у Железнику. Први намесник  постао је старешина храма на Чукарици. То је елитни свештеник Протојереј-ставрофор Томислаv – Тоша Јовановић. По мом скромном мишљењу најбољи певач црквеног појања међу свештеницима у Београду. Рођен је 1931. године у Осладићу, општина Осечина код Ваљева…

     Првог јуна ступиле су на снагу Санкције Савета Безбедности Уједињених Нација. Месец дана касније деноминован је овај наш ионако невидљиви динар. Оријентације ради, садашњих 100,оо динара вреди једну послератну стару милијарду. Ово напомињем из разлога што смо на рубу голе егзистенције. Јер нико да састави, реч је о већини грађана, крај са почетком, нити почетак с крајем…

     Из сарадње и договора директора школе, господина Илије Давидовића и Бранка О. Томића, свештеника, проистекло је предавање на тему “Омладина и религија“. Предавач је био Проф. Др. Димитрије Калезић, декан Богосло-вског факултета. Педесетак професора и наста-вника О.Ш. показало је да умеју да буду и добри слушаоци и ученици. Показали су велико зани-мање за тематику за коју су, током свога школо-вања, били ускраћени…

Дана  22. децембра у О.Ш. “Владимир Назор“ Велики Час Веронауке

     Захвалан на почетној сарадњи, исти парох организовао је прво, од послератног протери-вања  веронауке, предавање прилагођено дечјем узрасту, на тему: “Божић и обичаји“ са  узгредним поменом Господњих и Богородичних празника. Овај пут предавач je Проф. Предраг Миодраг са Богословског факултета. Својим умећем у двочасу држао је пажњу око стопедесет ученика. Успут је духовито пропитивао своје слушаоце и давао им чисте десетке, на шта су деца узвраћала салвама аплауза. Нарочито када је студентски секстет појао стихире из Божићњег богослужбеног циклуса.

     Што нису дочекали њихови родитељи дочекала су наша деца.Дао Бог да ово буде само почетак.

            

 

  ЧУВЕНА 1993. ГОДИНА

 

     Свечану Божићну литургију пред препуним храмом служио је мали слављеник, јереј Бранко О. Томић у молитвеној благодарности за свој четрдесети рођендан. Сваком бих пожелео да дочека тај тренутак. Он је величанствен пред Светим  Престолом. Треба га доживети.

 

 

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЖЕЛЕЗНИК

ХРАМ СВЕТОГ СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ

ЖЕЛЕЗНИК

     Основна школа “Владимир Назор“ из Железника је годишњим програмом школе предвидела и прославу Светог Саве.

     Да бисмо успешно реализовали планиране задатке, обраћамо Вам се молбом да узмете учешће у организацији прославе. Школа сматра да ове године треба извести верски обред у самој школи, што условљава учешће Ваших Свештеника.

     Овом приликом исказујемо задовољство да на Светог Саву буду са нама сва три свештеника из цркве у Железнику.

                                                  Директор школе:

                                                Илија Давидовић, ср.

      У организацији и концепцији школске прославе Светог Саве учествовао је свештеник Бранко Томић. На главну прославу су, први пут од 1947. године, позвани свештеници, доскорашњи наставници, угледни људи из Железника, представници општине Чукарица, по три ученика из сваког од тридесет три одељења ове школе. Све у свему око двестотине присутних. Шта рећи? Скромно, свечано и достојанствено!  Камо среће да је Титовим одласком враћен Свети Сава где му је и било место. Требало је да прође тринаест година да се неко сети да извесне политике треба да оду са њиховим творцима….

     Једанаестог фебруара 1993. год. у дубокој старости преминула је највећа песникиња српске поезије двадесетог века, Госпођа Десанка – Деса Максимовић. Три дана касније сахрањена је у својој Бранковини, уз присуство великог броја својих, и своје поезије, поштовалаца. Претходно, опело у Београду извршио је Његова Светост, патријарх српски Господин Павле. Опроштајну реч, између многих, имао је Господин Добрица Ћосић, актуелни председник садашње “Србославије“.

     Кратко временско раздобље донело нам је другу и трећu посету Патријарха нашем Железнику. Најпре 9. маја, потом на позив братства храма и 6. јуна, на Духове…

     Тада слави читав Железник. Храм је био дупке пун. Извршен је трикратни опход око храма, а под “записом“ пресечен славски колач…

     Испред улаза у храм – на степеништу, одржана је “Похвала кнезу Лазару“ у казивању драмских првака: Г-ђе Мирјане Вукојчић и Г-дина Петра Божовића, а у појању Г-ђице Војке Ђорђевић.

     Тај мали духовни програм на отвореном простору и по високој жези пратило је с Патријархом и свештенством око стотину верника. Затим је Његова Светост код оца Драгана био на свечаном ручку, а код аутора овог написа нешто дуже се задржао у срдачном разговору са домаћином и уметницима-гостима. Хвала и Његовој светости и драмским уметницима као и људима који су омогућили долазак глумаца.  Програмске трошкове сносио је Г-дин Раца Урошевић, садашњи савезни посланик из Железника. Довезао и вратио глумце Г-дин Томица Панић из Железника.

     Првог октобра 1993. извршена је, ко зна која по реду, деноминација Динара. Бивши један милион вреди Један динар. Ако би се пошло обрнутим редом па овом тзв. важећем динару вратиле нуле, у старту 000.000 = 1.000.000. Још једна 0 из маја 1992.год. 0000 – четири од 1. јануара 1990.(тзв. Антин конвертибилни динар) и 00 две из деноминације из 1966. Добићемо веома велик и леп број који нема никакво значење, ево како = 1.000.000.0.0000.00.?!? Дакле онај динар од 1945. године десет билиона пута био je vреднији од данашњег. Невероватно колико и истинито!..

     Ево једног вулгарног примера: за основну новчану јединицу не може да се купи Ништа.     Деветнаестог октобра сто листова тоалет папира кошта 5.000. динара, или ових доле хиљаду новчаница по пет најновијих динара!  Ех, што нису мекше, јер је 10/1 у корист ночанице у односу на један листић!?..

     Данас 1 DEM вреди 20.000 (двадесетхиљада) најновијих динара, или ако је неком лакше: 1=20.000 x 000.000.0.0000.00 (13 нула). Али, смем да помислим! То би и за Теслу био голем проблем… Још се само у нас може купити понешто за – Ништа!? МАРКА? Најчешће питање које нам се поставља и на које немамо одговор.

     Вук (10.000); Његош (50.000); Доситеј (500.000). Деградирани су од својих потомака да ће се дуго овога и онога савета свог народа српског. Заскора ће им се придружити Карађорђе (5.000.000) тек што је настао (11.новембра 1993.), a  вреди једва 6DEM. Или 1DEM = 800.000. најновијих динара. ТУГА!!! Помени нас Господе, у невољи нашој!!! Амин. Ту је наставак.

     Пишем 27. децембра увече. Можда сутра може бити немогуће, могуће. Агонију и срам српског Ума на новчаницама преузимају (не лично) Михаило Пупин (50.000.000); Јован Цвијић(500.000.000);ЂураЈакшић (5.000.000.000);  Кнез Милош (50.000.000.000) и, најзад, Јован Јовановић-Змај (500.000.000.000.) за кога се још вечерас може купити једва једна шибица. Од Српских генијалаца, срећом, новчана вредност траје колико једно непастеризовано млеко, а они су бесмртни. Та жалост их, Богу хвала, не дотиче! Од сутра један чек вреди, о апсурда, деветхиљада милијарди. Овакав број математика не познаје, осим ако су банкарски стручњаци мислили на десет билиона.  Предлажем дискусију између језикословаца и математичара на тему: “хиљадамилијарди“ тражи власника. Једна марка вечерас вреди 1 (један) билион.

     О. Драган је вечерас обавештен да је одликован протонамесничким звањем. У Христу брату  колеги честитам и желим да и даље узнапредује и истраје на свом трновитом путу  и најузвишенијем задатку…

     О Светом Nиколи одржани су, одмакли по реду, вишестраначки избори. Заиста! Заокружено, стотину странака стартовало је да би ускочиле у расклимано – гребенасто Српско скупштинско седло. Рeзултати су вечерас коначни. Они који су завадили – они су и овладали. Ево како нумеративно стоји Српски Парламент: СПС 123 посланичка места; ДЕПОС 45; Српска Радикална Странка 39; Демократска странка 29; ДСС 7; ДЗВМ 5; и Косовски Шиптари 2. Укупно 250 посланика. Ако ишта има добро на овим изборима, то је што су се истински кумови Др. Војислав Шешељ  и Вук Драшковић, помирили, да ли истински или привидно?!

*****************************************

  1994.

     Божић;  Инфлација;  Деда Аврам;  Свети Сава; Првенац Летописца и још много тога.

     …Исти Празник као и сваке године; рођендан истог свештеника; иста лица у храму. Све у знаку већ виђеног…

     …На фамозну инфлацију свом силином устремио се Деда Аврам. А онда? 

     Дана 24. јануара Др Драгослав Аврамовић помпезно најављује светски Динар. Између њега и Марке (најузвишеније речи садашњег тренутка) – jеднакост. Вера и неверица. И то ће се само обелоданити.  Остајем уздржан.

     …Свети Сава у обе школе. Свештеници, такође! Лепо, свечано и побожно.У школи “Браћа Јерковић“ једна комунистичка подвала. Парола испод, не изнад иконе Светог Саве: “Пролетери свих земаља уједините се“. Васкрсло је оно што је умрло. Бог, знамо, чини чуда “идјеже хошчет“. У нешто треба веровати, понешто означити(?) интeрпункцијом.

     Треба поменути само још новчаницу за коју се, на њеном истеку, могла купити једва једна румунска шибица … (500.000.000.000). Овакву не дао Бог човечанство ни да види а камоли  да је користи у платном промету, јер ниједна светска банка у једном тренутку нема новчаних јединица колико наша новчаница, на улици, у контејнеру. Не поновило се.  Живимо у времену чуда…

     Двадесетосмог фебруара на видело дана крочила је Прва збирка молитвених стихова – поезије, на око сто страница, аутора-писца овог Летописа. Шта друго, до осмелити се и дати Предговорачу реч: “Бранко О. Томић је, такође, живео и писао ту, са нама и међу нама, па се, ево, тек сада појавио. Хвала Богу и њега и нас ради.“

“Уздах дубок и нем“, да ли само уздах…

Дигни са себе надгробне плоче,

Што доле чамиш, Ти ниси крива,

Епитаф теби њима што сроче,

ИСТИНО, реци – свагда сам жива.

     Да, истина је божанска категорија…она побеђује, кад-тад. Свестан тога и томе наклоњен, песник ређа пред нама знакове на путу свом: Правда;  Казна;  Знак;  Пораз;  Ти ми суди Боже…

                                    ***

        “…Угаси ми гордост што у мени букти…“

        Поводом Васкршњих празника црквени одбор је организовао добротворну акцију у Железнику за децу без родитељског старања у Звечанској улици. По идеји писца ових редова одбор са тројицом свештеника лично је учествовао, а организацију и одговорност поверио зачетнику ове идеје. Добили смо на радију “гратис“ емисију да би акција добила на свеукупности. За веома кратко време одзив дародаваца био је изнад могућих очекивања. Двадесетосам – тридесетпари нових патика, осамдесет шведских пелена, десетак беби комплета, двадесетак дечјих кошуља, двадесетпет дечјих мајица, мед, уље, брашно, бебирони (приватна апотека) и мноштво употребљаваних дечјих одевних предмета.(преко сто појединачно). И – шестстотина Васкршњих јаја. Ова пошиљка је испоручена директору Звечанске на Велики Петак. С. О. Железник је одликована посебном захвалницом за овај несвакидашњи подухват. По слободној процени, вредност пакета износила је цирка 3.000. Аврамових динара.

     Пред Васкрс двојица пароха су брзопотезно организовали акцију прикупљања прилога за електрификацију црквених звона. Она је успешно доведена до краја. Прикупљено је 3.200,оо динара прилога за ту намену, колико је било потребно. Радове је, мало траљаво, привео крају Борко Џакула из Бањалучког Прњавора. За Васкрс први пут званично su се огласила црквена звона на струју.

        …Двадесетог маја Железник је дубоко потресла двострука трагедија. Радоје Симоновић, повратник са разних фронтова, долазећи кући, усмртио је своју супругу Светлану хицем из пиштоља, а онда себи одузео живот. Имао је два пиштоља са уредним дозволама. Колале су разне приче и о другим могућностима. Да се није убио, него да је убијен. Док истрага не да своју реч остаје да се констатује тужна истина да је двоје младих људи нестало са лица земље без Божје воље, а нама (свима) да плаћамо још многе данке овом суманутом рату.

      …Она напред многохваљена књига. “Уздах дубок и нем“ имала је своју промоцију у Кући Ђуре Јакшића у Београду, 24. маја, nа дан Свете Браће из Солуна. О промоцији могу боље да кажу свештеници као неутрални и непристрасни сведоци. А било их је више него сто сам могао заслужити: Крстоносни прота Тоша Јовановић; Милисав Вранић; Драган Анђелић; Рајко Вукосављевић; Драган Павловић; Милорад Симић и Отац Жарко Гавриловић који је узвишено говорио о књижици – збирци. Промоцију је пратило нешто мање од сто посетилаца.

     * * *

        ЗАПИСИ ИЗ  “РАТНОГ ДНЕВНИКА“

     Блам и срам! Пет “величанствених“ скројило је капу српској браћи у бившој БиХ. И то неко треба да уради. Пре тога се, углавном, узме “мера“. Они нису. Скројише “обруч“ као за буре, а не капу. Капа доле! Не њима? Него  “Покровитељу“ из Матице. Најпре препоручио браћи “тесно“ а кад нису хтели без пробе да прихвате, Он их је затворио и препустио себи самима. Санкције према нама су, изван сваке сумње, неправедне. А наше према сопственој браћи изгледа да су праведне? По некима:   “ТАКО ТРЕБА“. По другима (и ја сам на том становишту): удвостручено српско зло… на   Дрини није ћуприја, него затворена граница. Дакле, тамо где и не постоји. Иако је рат, треба се насмешити, бар због успомене и ДУГОГ сећања… 

                   * * * *

    Дана 19. октобра десио се, поново, писац ових редова. Тог дана, нова,  “збирна“ промоција у Ђуриној кући. Уз присећање на представљање прве књиге и промоција новеле-романа “Нису сви грешни“. Њу су учинили значајном: Првак Атељеа 212, Господин Краљ Петар; Љуба Мана-сијевић, појац; Љиља Дашић, песник; Гојко Антић, књижевни критичар; Мр Миша Костић, водитељ и моја маленкост. Све у свему аутор је два корака удаљен од почетка и наговештава да се не зауставља.

* * * *

     … Све нам се више догађа него што се ми дешавамо. Као да слути на време за сабрана дела српског племена. Ратни вихор не посустаје, да би некакви “мировњаци“ заумили примирје.

 1995.     

     Почетком фебруара у нашем храму почело је свакодневно богослужење. Kоме је тешко Богу се молити није му у храму место. Али…сеоска парохија са градским распоредом. Свештенику се куца на врата у свако доба, нарочито на моја, која су на “удару“. Продају се свеће у храму за сахране; славе; за задушнице. Народ нема куд него да закуца свештенику на врата. Црквењак не дође ни на јутрење, а после дванаест сати  “одмагли“.  Ко није био сеоски парох , не зна шта је бити на парохији и пре почетка јутрења… Али, времена су тешка и трагична. Дао Бог да да се наша ништавна молитва и за оне који неће ни крочити у свети храм и за нас свегрешне вине стрмо ка Господу, јер Он никог не оставља самог и неутешеног ако му се искрено и покајнички обраћа. Из ових разлога, ненадано, дође нам Патријарх  половином Часног поста да нас укори, јер Царство се небеско “на силу задобија“ јер Богу се мора, себе ради, свакодневно молити. Остаје да Његовој Светости будемо захвални што је био снисходљив и што нас већ пети пут походи.

               * * * *

     Другог марта, на предлог одборника, а у недостатку веронауке, у сали nове месне заједнице одржано је духовно предавање на тему: “Породично васпитање и духовна обнова“.

     За Васкршње празнике, почев од Цвети, никад више причасника. Ни овде без субјективног мишљења. Какав је смисао масовности без суштине? Не тврдим, с разлогом претпостављам, није мали број оних који без нарочитог поста приступају Светој Чаши. Jош већи је број оних који стану у ред за исповест да би свестенику  “саопштили“ да никад у животу и никакво зло нису учинили. Kоса да се дигне на глави. Ово подсећа на чувену библијску причу  “О царинику и фарисеју“. Ово не записах као пресуду без права на жалбу, на дао Бог, него покушавам да изоштрим слику о нама какви смо.

     Почетком маја српски део Славоније мученички је пострадао од руку много раније окрвављених злочинаца АНТЕ ТУЂМАНА. Српски врх или дно, из небеске перспективе, честито не опра руке од неколико хиљада српске чељади што би поклано као овце од вукова у тору. Нова река, колона и крви српске групације и светосавског наречја тече и улива се у земљу Завиде, Немање и чесног краља Петра Првог Карађорђевића. Запекла се од крви и суше земља Сербија.

     Како нас већину заборав стигне брже од оправдања, а бол умине без мелема, ето и ја ћу се леђима окренути српској трагедији да бих за себе место и време нашао.

    Петог  јуна представљена је Трећа књига доле потписаног аутора Бранка О. Томића у Ђуриној кући где је одомаћен. “Кроз невид и тескоб“,  збирка молитвене поезије. Песмама посвећеним Св. Оцу Василију Острошком Чудотворцу. Оне су завределе пажњу “Гласника“ мајског броја службеног листа СПЦ . О томе је бираним речима говорио О. Драган Милин, Проф. богословског факултета и одговорни уредник “Гласника“.. Ништа мању част нису ми чинили браћа свештеници, њих једанаесторица и “Јуда“ (моја маленкост) уприличивши апостолску симболику. Треба рећи да сам почаствован и гостима: Љиљаном Дашић, Јованом Илићем,  “Карађорђијем“ као и господом Боривојем и Иваном  Книфиц,  музичким уметницима…

     На Духове имали смо драмску поставку испред храма: “Да брат брату брат буде“ – Карађорђева заповест у казивању Јована Илића,  Иве Вучковића и гуслара Милуна Перовића. Погодан тренутак да се молитвено сетимо сопствене историје и да се данас поучно опоменемо. Све на нивоу тренутка у коме живимо и одговорности коју носимо.

     Све ово је лук и вода за догађаје који су предстојали…

                                 * * * *

     Четвртог августа десило се нешто што је читав свет знао, чак и прости народ осим “Српског трона“ у Београду. И не помишљам да је тачно…али, зарад којих и каквих циљева, за сад остаје нејасно. Претходног дана Др Милан Бабић долази у Београд. У зору наредног, хрватска солдатеска са стохиљада разјарених и мржњом затрованих бојовника напада, бомбардује Книн и читаву Републику Српску Крајину, осим Источне Славоније…Генерал Младић у Београду. И пре повратка Др Караџић га смењује са чела Главног Штаба В.Р.С. Симптоматично. Или вишегодишњи “синдром“ политике Београда. Zа сад није познато. Оно што се зна то је, у историји незаписано, српско понижење. Голоруки, обезнађени, измождени, сломљени старци, баке, породиље, одојчад и нејач запутила се пут Матице – државе Србије. Успут, “ханџар дивизија“ коље до умора. Преживели беже у колонама дугим преко сто километара. Каменује се, пљује, полива изметом, силује – не дозвољава избеглиштво. Епидемија! Деца и бебе умиру. Насумце се сахрањују поред некаквог белега а без обележја. “Плач Мајке Божје!“ Јад који стиска срце до крика. Помоћи се не може нити има чим. “Великодушни“ Запад “осуђује“ хрватску агресију. Шаље хуманитарну помоћ онима на које су се и сами “камењем гађали“. Безумно, срамно, невиђено! “Одавде“ се, такође, осуђује хрватски злочин. Расписује се апел и вапај да се помогне браћи у невољи. У збегу је око двеста хиљада српских душа. Oд тога половина се  “удомила“ под ведрим небом Србије. Нити они знају где су пошли, нити “ми“ шта ћемо с њима, јер и сами са собом имамо тешкоћа на претек…“Уплакана“ политичка Србија не остави ни дан жалости за хиљаде великострадалника, а још памтимо седам дана жалости за једним човеком. Телевизија, која нас иначе обавештава о овој голготи без стида и саосећања, рекламира најновију музичку  “продукцију“. А она као да зачиње и рађа се у Истамбулу. Sве у духу српске комплетне пропасти.

     Обавештења ради, нисам ни Поглавар, ни Председник, ни Директор, ни критичар, али јесам саосећањем страдања неми и ожучени сведок…

     Што због догађаја, што непознавања, изоставио сам именовање и датум постављења Проте Радича Радичевића за новог намесника Београдско-Посавског. Утолико извињење и молба да мимо уобичајене праксе на овом месту напише на аутентично и својеручно о себи и постављењу. Остајем унапред благодаран. Б. О. Томић  

* * * *

     …На овом месту, у овом тренутку ЋУТАЊЕ је речитије од икакве исказане речи. Али, гори Република српска Крајина. Дириговане ракете тресу Бањалуку. Нестају српска огњишта у пламену. Преживели страдалници гуше сопствени пут којим корачају без повратка. Већа површина хиљада стопала од газишта на путу. Лелек, вапај и јаук болан до неба. Xоће ли река, непрегледна и бурна, стићи да утече у Матицу? Извориште је спаљено најсвирепијим огњем. Иза свега остаје само усијан пепео и  мукли дим. Деца возе невољом и болом натоварене тракторе са приколицама. Управљају сточном запрегом, где и јадне животиње умиру у жеђи и глади. Умире се успут. Тако и сахрањује. Cвежи гробови за леђима се булдожерима загрћу. Да се и кости помешају и прекопају. Kоме, где и кад на гроб изаћи? И ово зло не може довека. “Ничија није горела до зоре!“. Дрина још увек раздваја. Ни Павловића ћуприја није помогла. Такав кркљанац не познаје ни београдски градски саобраћај. Ни овде се више не разазнаје ко је избеглица а ко домородац. Сви бисмо побегли из властите коже. Kоса нам на јуриш. Историјо, да ли ћеш нас икад прескочити? Остави по једну празну страну за Спомен храм Светог Саве, за Београд на Сави, за “кинеску четврт“  усред Београда. Господе, сети нас се у невољи нашој. Јесмо грешни. И опет ћемо грешити. A зар само ми? Али, опрости нам Боже, само онолико – не колико праштамо, него колико смо заборавили. Господе, колика би то милост била!..

     “ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ“!? Светско чудо. Које ли по реду? Мање је важно. Он нам гарантује све? Осим заштите спаљених огњишта, осушених хумки. Све! Осим повратка вековном завичају. Све осим права на јединствену српску државу. Савез Српских Земаља! Гарантује све осим онога због чега је сачињен.

     …А наш Председник поновио ципеле  на другом континенту. Није свраћао у Хавану по  “хавану“. Доносе му у резиденцију. Отворише му “Дејтонци“ аеродром. Mоже да лети куд хоће. Може он то и без писте, нарочито по Светој Гори. Спортисти нам се такмиче од хокеја на трави, бејзбола до рагбија на свим регионалним, сеоским и светским такмичењима. Хуан Антонио Самаран нам тапше и честита…

     У нади да иронија неће бити схваћена као мржња, него као лек против сопствене немоћи, закључујем годину без дефинитивне оцене…

                                          * * * *

   О СВЕМУ И СВАЧЕМУ -1996.

      О Божићу, као никад до сада. Ми, што по навици, што из невоље, ето нас о Празнику у цркву.

     О  Светом Сави, такође. Улазимо у навику и она у нас. Број рецитатора, због великог интересовања, ограничен. Пакетићи позвали децу и оних родитеља који не знају где се црква у Железнику налази. Некад, истине ради, и симболика бива за саблазан.

     Тридесетпрвог марта, две недеље пред Васкрс, Патријарх поново у молитви са својима у Железнику.

     С пролећа порта постала богатија за педесетак нових и младих стабала.

     Ту је и млађани храст, будућих нараштаја место Записа. Хортикултура осврнула се и на нашу Порту.

      Трећег јуна Летописац представио пријатељима и четврту aуторску књигу под насловом. “Кликер наврх игле“. Када је доцније крстио маленог Божидара, дете без оба родитеља, ганут призором, умолио Његову Светост за благослов да се именована књига продаје у четири београдска храма. За децу ратну сирочад. Ову акцију подржао ТВ Арт и прикључио се.

     Мр Небојша Човић обећао потпис за изградњу капеле на извору Свете Петке.

     Бранко О. Томић тражио и добио зајам од Архиепископије у износу од 10.000 DEM за решавање стамбеног питања. Двадесетчетвртог јуна купљена гарсоњера од 26 квадрата у улици Јанка Мишића у Жаркову.

     Првог октобра УКИНУТЕ САНКЦИЈЕ! СВЕТ ОПЕТ СА НАМА! (Резолуција 1017 потире ону под бројем 820.)

     Наслов преко читаве стране “Vечерњих Новости“. Честитамо једни другима. Cа свих страна овог света стижу честитања. Можда и са оног. Нико се  није усудио да их прими и протумачи.

     Душаново царство трајало читавих девет година. Нестало њега, отишло и царство. Није ми познато нити да ли извори наводе да ли се честитало. А питам да ли се честита пропаст, макар и Душанове империје…

     Српска царевина, онда, вратила се у сопствене границе да би на Косову 1389. остала деспотовина. “Земаљско је за малена царствo“.

     Знамо да су амбиције Краља Александра Карађорђевића упуцане 9.октобра 1934. у Марсељу. Најновијом обновом тих аспирација, само је изгубљено – без добитка. Да ли смем да призивам историјско искуство? Намеће се од себе и да је заборављено…

     Земаљско је изгубљено, небеско незадобијено за разлику од косовске неумрле легенде…

     На промоцији Удружене Левице, половином октобра у Железнику, дошао сам до занимљивог податка и сазнања. Од Првог српског устанка до Мр. Небојше Човића, Железник није дао Градоначелника. Карађорђе поставио Ђорђа Миловановића – Гузоњу 1806. за начелника београдског старешинства. На то је упозорио Господин Илија Давидовић, симптоматично молећи бираче да Небојши гласом укажу поверење у другом мандату. Јер, ко зна кад ће Железник поново дати Градоначелника…

     Пети новембар ове године остаје као куриозитет, јер од 1889.године у Београду није забележена тако висока температура од 25 C. Ево, она се усталила високо до Ђурђица. Још није потребно грејање у домовима…

     У недељу, 17. новембра, по шести пут наш храм походио је Патријарх српски Господин Павле. Са њим су саслуживали прота Радич Радичевић и протођакони Тома Милановић и Стеван Рапајић и моја маленкост. После гостољубиве закуске код старешине храма сви смо се запутили у Сремчицу. Чекало нас освећење темеља новог дугочеканог и многожељеног  храма посвећеног у славу Тројединог Бога, Оца и Сина и Светога Духа. Уз поменуте саслуживали су и протојереј-ставрофор Тоша Јовановић,  Драган Т. Анђелић и јереј Милорад Симић.

     Толико Божјег благослова и милости на озареним лицима хиљаде Сремчичана нисам видео ни осетио у свом животу. Заиста њима и нама: “Сеј ден сотвори Господ…“. Толико небеске и земаљске радости у једном једином дану земаљског “битија“. Од Бога удостојени несравњиво је више него што можемо заслужити. Али, летописац храма у градњи о томе ће више, речитије и лепше исказати од овог збуњеног усхићења.

         Данa 17/4. новембрa лета Господњег 1996. у 13:30 часова.

     Тог истог новембра одржан је други круг гласања за органе локалне власти. По незваничном извештају Изборне Комисије од  шеснаест београдских општина Опозиција је добила већину у 11 или 12 општина. Где је ко победио тамо је и “таламбасао“. Београд је загушен покличима и паролама победничког славља. Из страха да опет не остане без Престонице, а веће градове у Србији као Ниш, Нови Сад, Суботицу, Чачак и многе Позиција је изгубила, одлучила се на маневар. Поништити изборе у местима где је изгубила. Tо ни слепом не би промакло. То више није крађа него отимање. “Рат“ на помолу. Толико нам недостаје, да смо га се ужелели. Гневна маса незадовољних грађана у које се инфилтрирали опозициони лидери па хајд на улице у ПРОТЕСТ. Пиштаљка је српски политички изум против крађе. Лонци, корита, шерпе и варјаче су пратећи декор и одбрана од полиције…

     Треба рећи да је актуелни Градоначелник Небојша Човић још увечe честитао Опозицији победу у Београду. Гест који је доличан политичару са достојанством. За похвалу…

     Дана 17. децембра догодила се тешка, незамислива трагедија. најпре лична, а и нама свештеницима. Хицем из пиштоља ЦЗ 99 одузео је себи живот отац Радомир Јањуш, парох Остружнички. На испраћају колеге тринаест свештеника. Мук! Сви затечени и пренеражени. Нема изговора ни оправдања за најстрашнији грех. Али, ко зна који пут се обистињује непролазна истина да је и свештеник човек чију небудност нечастиви за час претвори у сопствени тријумф. Како оправдати Радетову доброту према другима, кад је није имао за себе? Неусиљеност, простодушност, благост, поштење, искреност и свештеничко достојанство. Остаје да непрекиднo у Господа молимо милост за нашег у Христу брата а и за нас: да нас Господ не уведе у искушење него да нас избави од злога…

     Талас незадовољства странака и гневних грађана у свим крајевима Србије почео је да смета кућној атмосфери Господина Слободана Милошевића. Зато је позвао следбенике, симпатизере и њихове рођаке из Чоке, Ечке, Адрана, Штрпца, Медвеђе и Новог Пазара још из многих “касаба“ на митинг “ЗА СРБИЈУ“. Београд, напрасно, постаје капија добродошлице.

     Појединости су непотребне, јер су многи појединци актери свих тих догађања.

    ВРЕМЕ ПОСЕБНИХ ЗАКОНА – 1997.година

     Фамозни “Lex specialis“ – уставни преседан доноси, дефинитивно, опозицији власт први пут од 1945. године. Декларисани и истински комунисти устукнули су пред вољом бирача Главног града. Уз обилату помоћ СПО-а и Вука Драшковића, Господин Зоран Ђинђић постаје градоначелник. Славље је веома брзо утихло  и спласло. Нова власт је затекла “празне јасле“. Нула. Београд поново бива без победника, осим оног на Калемегдану који није учествовао на изборима. Све ово записах из разлога што су  “парадни трактор“ и “српски патент“ пиштаљке, шерпе и разне чегртаљке заглушивали и Железник сваке вечери уочи и за време РТС-овог Дневника. Овдашњi пароси су доживели да се и њима скандира: “Издајице, издајице “ јер се нису одазвали уличном протесту. Свештеници ни раније нису делили правду, него благослов Божји међу људима. Нису ни гласали за крађу и пропаст него за поштење и достојанство. Tо је било почетком фебруара 1997. године…

     Суморне политичке дане 1. марта Железник је засенила  “најважнија споредна ствар на свету“ – кошарка. Те вечери је у Нишу фаворизовани и дотад неприкосновени “Партизан“ положио оружје пред сјајном екипом ФМП “Железник“, резултатом 105 : 92 у корист наших суграђана. Овај спортски колектив основан је у време настанка фабрике “Лола Рибар“ и све до 91-92. год. таворио у нижеразредним лигама да би се изградњом спортске хале за 2.500 гледалаца сваке године пео у виши ранг такмичења. Најзад, пре три године, постао је екипа најелитнијег такмичења  YU basketa. Залагањем Мр Небојше Човића, иначе директора фабрике ФМП ( бивши “Пролетер“) добили смо објекат за више спортова. Руководство клуба на челу са Владом Манојловићем, тренером Милатовићем,  саветником – интернационалцем Рашом Радовановићем и најистакнутијим играчима: Булатовићем, Шилобадом, Бошковићем, Весом Петровићем и др. У краткој прволигашкој историји освојен је Први трофеј – ПОБЕДНИК КУПА – СР Југославије. Искрене честитке и у име деце која су бодрећи своје љубимце на свакој утакмици трошила енергију на навијање на уштрб крађа, криминала и многочег својственог млађим одметницима..

     Крајем марта политичку сцену Црне Горе и владајући ДПС добрано је уздрмала неслога са коалиционим савезником СПС из Србије. Београдски немири последично су утицали да је Премијер Ђукановић гласно изустио (у Америци) да је председник Милошевић превазиђени политичар. Чак је поднео оставку на партијску функцију…

     Циклус Васкршњих празника обележила је изложба икона и графика младог и самоуког иконописца Милана Кочијашевића. Велика посета о Празнику и огроман број причешћених парохијана. Примерице: на Васкрс се причестило 398 верника што није запамћено у 21-годишњој пракси потписника ових редова…

     Дана 21. априла нашем суграђанину и врлом парохијанину, Г. Миодрагу Станковићу, иза поноћи букнуо је пожар у кући. Нико није настрадао. Пламена стихија претворила је све у пепео осим зидова и, чуда ли, славску икону Св. Јована и претече Господњег. Уз остале и наш храм се укључио у акцију солидарисања. На апел потписника на сам дан Христовог Васкрсења прикупљен је прилог у износу од 1965,оо динара и 130 DEM…

     Половином маја у Господу се представио Протојереј-ставрофор Љубисав Ковачевић, парох Убски и намесник Тамнавски у 62. години живота. Тај свештеник, зачетник многих иницијатива и потписник многих петиција за очување православља и српства,  послао је у богословију и моју маленкост,  Бранка О. Томића. На томе неизмерно захвалан а у Господа молим опроштај његових грехова “вољних и невољних“. Уместо некролога…

     Дана 18. маја први час веронауке за децу при храму. За почетак 15 полазника. Вероучитељ води посебан дневник…

     Крај маја обележио је још један спортски колектив из Железника. Наиме, ФК „Железник„ постао је члан Прве “А“ лиге. И он први пут од свог настанка. Да смо толико на духовном плану успешни и истрајни послужили би Београду за пример. Духовна и државна престоница се лагано шири на своју периферију, јер… и Патријарх Српски Господин Павле ове године изабра Железник да за дан Силаска Светог Духа на ученике и апостоле принесе своје праведне молитве Господу Богу заједно са нама грешнима и недостојнима…

     Такође, крајем маја, најстарији у Христу брат отац Милисав се разболео и пребачен на Хируршку клинику где му је оперативно извађена слезина. У болничком кревету посетио га је Њ. С. Г. Павле као и многи, браћа, свештеници. Сви му одреда желимо брзи опоравак и да се успешно врати свом пастирском и неимарском делању…

     Дана 15. јула напречац утврђен као једини кандидат и изабран Слободан Милошевић за председника СР Југославије. Све је изведено муњевито – пучистички због коалиционе странке ДПС, где је, за разлику од зимус, сад Момир Булатовић, председник Ц. Г., искључен из партије због поданичког подржавања политике Србије. Дана 23. јула Г. Милошевић је инаугурисан и императорским маниром улази у отети Бели Двор, власништво династије Карађорђевић. Дочекала га сопствена гарда док је он у туђи двор корачао као да га је годинама мукотрпно градио о свом трошку…

     За љубитеље светских модних кретања информација да је један од најчувенијих светских модних креатора, Ђани Версаће, убијен испред своје виле у Мајами Бичу, 15. јула. Да ли ће они и оне које је он “облачио“, убудуће ожалошћени – ићи наги, или не, или ће се  “утешити“ као веселе удовице, видеће се убрзо…

     Још мало занимљивости: шарпланинац, тринаестогодишњи пас из Гламоча, после три године трагања пронашао је свог господара (одбеглог) у Београду. Није саопштено да ли је залајао ону познату: “Кажи зашто ме остави…“. У ратном вихору и пси постају јунаци. То је познато нарочито у НОБ-у…

     Током лета храм је походила Г-ђа Јованка-Жана Васић (живи у Француској) са унуцима, иначе чукунунука Г-ђе Катарине Јовановић, задужбинарке храма Светог Краља Стефана Дечанског у Железнику. Том приликом је изразила задовољство што је у својим позним годинама (р. 1925.) дошла “први, можда и последњи пут“ на поклоњење овом светом храму. Приложила је Ктиторско и породично стабло које ће се чувати у овом летопису…

     Почетком септембра, тачније 6. парох друге парохије у Железнику, преселио се из парохијског у свој стан у улици Јанка Мишића у Жаркову – Беле Воде. На тај начин Епархија је добила стан за ново распоређивање. Овај парох овде и писмено захваљује Епархији на учињеној позајмици од 10.000 немачких марака за коначно решавање стамбеног питања…

     У октобру и новембру храм је организовао два пригодна предавања, прво: “Ранохришћански симболи на новцу“  у речи и слици  Проф. Николе Црнобрње. Предавање је, по тврђењу присутних, имало академски ниво. Па ипак, за нас неуке, кроз ту нумизматичку симболику може да се наслути карактер појединих владара тога доба. На њима преовладавају хришћанска знамења као један од облика и начина христијанизације тадањих христоопредељених народа као и  ликови владара, што опет, низводи до култа личности, чему смо, и данас, подложни…

     А друго на тему:  “Црква као религијска заједница и религијске заједнице које нису Црква“ из уста оца Љубивоја Стојановића са катедре за пастирско богословље. Због уопштености и строгости приступа, по мишљењу летописца, предавање може и не мора да остави дубљи и снажнији утисак. Акценат је био на нама самима. Кривицу сносимо, приближно, као и они што су залутали у гроздовима религијских подвала. Сложио бих се. Кад… у нашем Светосављу од традиције преко свештенорадњи имамо толико интерпретација као да нисмо деца исте Цркве; верујући у једног и јединог господа Бога по истим догмама (истинама) вере; као да не припадамо чак ни истој парохији. Такво нејединство и несаобразност себи не може да дозволи ни месна заједница…

     Почетком новембра Железник је узнемирила мистериозна и напрасна смрт Српчића Стефана Гавриловића. После рутинске операције крајника. Ступци свеукупне београдске штампе препуни су свакојаке квалификације: од нехата лекара до вируса непознатог медицини и првог смртног исхода у Европи. Симптоматично је и то да су новинари обавештени о збивањима у Европи, почев од медицинских феномена до загонетне смрти Леди Дајане…

                               * * * *

   1998.

     Дана 5.јануара грмљавина запарала небо изнад нашег хоризонта. Не заговарам сујеверје, али опрезно размишљам. Можда је то опомена и мени да мудрије приступам свакој тематици…

     Прича о малом Стефану добила употпуњену слику. Његов тата, Зоран Гавриловић, на потезу Златибора – док је мењао точак на камиону,  “самлевен“ је од возила из супротног правца. Лекари су се грчевито борили за његов живот…сахрањен је на Бадњи дан…

     За Бадње вече импресивна слика. Деце у јатима. Одрасли пуни наде и ведрине. Препун храм…порта испред храма. Да ли смо ближе Богу и себи него икад? Први пут за Христово Рођење две литургије. Обе посећене са много причасника.

     …Пет дана после, колапс у Београду. Ниједно возило градског превозника на улици. Нешто што залудни статистичари тврде: први пут у последњих 106 година откако постоји јавни превоз…

     Април не би био април… Првог дана добили смо од наше Власти честитку у виду девалвације динара. Тако, званично, 1 марка вреди 6,оо нај-динара. У претпоследњем рату Немац је вредео 100,оо српских глава. Плашим се нерешеног резултата и нашег дебакла…

     Рецимо и ово 5. априла Београд је са 29 С био најтоплији главни град у Европи, а Ћуприја забележила 33 С. Да ли нам је сунце ближе него другима на планети?..

     Васкршњу радост мало су помутили злослутни догађаји на Косову и Метохији. Руговини  “ослободиоци“  убијају по неког Србина, полицајца и породицу од оно мало преосталих (сем полиције). Г. Милошевић, савезни президент, расписао Референдум питајући: “ Да ли се слажете  да страни партнери суделују у решавању косовске кризе?“ (слободна интерпретација питања). Говорећи у своје име и мислећи на свој начин осећам се увређено. Јер, ако је грађанство дало свој глас њему и устоличило га, онда му и верује да ће слушати глас својих бирача. Тестирање патриотских осећања равно је цинизму, тим пре што му глас народа слузи као огртач за сопствену самовољу…

      Крајем прошле године храм је добио и четвртог пароха, сабрата о. Бранислава Стојковића. Омашком летописца његова биографија и постављење нису ушли у летопис. То ће бити накнадно учињено, а овде изостављено…

      Почетком маја срушена је стара црквена ограда и започета изградња нове по узору на жарковачку. Уместо струганичког камена биће фасадна цигла. Приложник и ктитор ове замашне инвестиције је Г-дин Милош  Комненовић из Железника, коме топло благодаримо и молимо се за његово здравље и здравље његове породице…

     Дана 13. јуна летописац је имао сусрет са својим професорима Др Прибиславом Симићем, Војином Ракићем, Владаном Поповићем, Властимиром Ђорићем као и са школским друговима генерације 1968/73. поводом двадесетпете годишњице матуре. Литургија служена у богословској капели. Осврт на  минуле године дао писац ових редова. Гозбени део прославе имали смо на бродићу “Стенка “, испод Југопетроловог надвожњака…

     Дана 18. јуна Њ. С. Господин Павле обишао градилишта, најпре храма у Сремчици, потом и црквене ограде у Железнику…

     Дана 4. августа била је трогодишњица  “Олује“ на српски народ у Славонији када је по званичној статистици погинуло 1.800 српских душа. У хладу + 38С. Ако се ово буде читало на мразу, сугестивно ће “подгревати“…

     Најзад, 30. августа српске власти и полиција пронашли су да постоји село Клечка  на Косову и Метохији. Толико диверзија, отмица, насилног прелажења српско-албанске границе тзв. ОВК… “Удри-помози“; “Јуриш-стој“. А онда, тог датума држава приказује монструозни Први крематоријум после другог светског рата, а на прагу трећег миленијума хришћанства…У кречани остаци обуће и одеће и понеке коске-угарка. Језиво и беспризорно делују на сваког човека који има душе… То је, углавном, слика српске “Колевке“ и духовности данас, дакле-актуелна.

     Дана 27. септембра испред храма обележена 80-а годишњица пробоја  “Солунског Фронта“. Опет је говорио, као и пре десет година, Проф. Милорад Прелевић, помињући и 800-ту годишњицу Хиландара као непроцењиву духовну ризницу…

     Дана 30. септембра у 00:15 ч. Србију је уздрмао земљотрес 4,9 по Рихтеру у епицентру, или 8 по Меркалију, између Повлена и Сувобора, на тромеђи Мионице, Љига и Лајковца. Велики број сеоских кућа је оштећен и у другим општинама. Људских жртава, по божјој милости, није било. Опет је Бог био с нама у нашем одсуству.

  1999. – НЕБИВАЛА

     Мало плеоназма…Нова Година је почела 1. јануаром по Новом календару. За Божић, Богоја-вљење, Светог Саву, треба ли понављати, исти људи, причасници, рецитатори и домаћини: “Ја теби- ти мени“ …

     Аутор летописа 16. јануара гостује на студију Б представљајући књигу: “Реч нам/ми је судија“,  уз наговештај нових наслова: афоризама и поезије…

     Фебруар је почео високом политичком тензијом и претњама НАТО-а. Рамбује, место крај Париза, местом и улогом престао је да постоји 23. фебруара. Преговори око Косова и Метохије и Шиптара продужују агонију за Париз у наредне две недеље…

     Дана 24.фебруара 1 DEM  вреди 9,зо динара. по тзв. црном курсу. Код нас и не постоји “бели“, званични и важећи курс. Истина, има га на последњој страни “Политике“ да би се знало пошто може да се поклони држави нека сачувана цркавица…

     Дана 28. фебруара ОВК прославља пирујући прву годишњицу побуне на Косову. По нашим медијима, они су имали Први крематоријум за српски живаљ тамошњег порекла и места живљења. Треба нечему и веровати. Да би постојао други и трећи, претходно мора настати први…

     На дан почетка пролећа Његова Светост патријарх Павле молитвено и смерно походио наш Железник. Његове посете више не бројимо, него Његово духовно старање и молитву коју узноси Милостивом Богу умножавамо…

     Два дана касније, 23. марта Г-дин Момир Булатовић чита проглас своје Владе о стању:  “НЕПОСРЕДНЕ РАТНЕ ОПАСНОСТИ“. То је тако кратко потрајало. Нато агресија на СРЈ почела је 24. марта – сутрадан.

     Те вечери затекох се на Видиковцу кад је прва ракета грунула у Раковицу. Одмах и друга на ВТИ у Жаркову. У чуду и пометњи залутао сам на Старом Цераку распитујући се како да стигнем до стана удаљеног 200м по правцу. Чини ми се да је мало ко знао какво нас зло сналази. Од бомбашке грмљавине сви смо помало били у конфузији и паници… Из дана у дан све више и горе… Разни мировњаци, посредници и изасланици од Г-де Игора Иванова, Сергеја Примакова до Виктора Черномирдина и Марти Ахтисарија. За то време скупило се педесет дана бесомучног бомбардовања. “Вечерње Новости“ сликом и речју објављују збирно “50 дана бомбардовања СРЈ“. Летопис чува примерак тих необичних  “Новости “…

     Понижење, разарање и смрт. То нам се дешавало сваки дан. Уместо “добро јутро“  БУУУМ!!!

     Да ништа није препуштено случају, ауторски роковник бележи неке догађаје и датуме. Нешто издвајамо…

     Дана 3. априла гађан МУП Савезни и Републички. Још тад Београд у пламену. Могло се наслутити како ће нам изгледати бели град који ће 16. априла прославити свој имендан. Јер, од тог датума 878.год.носи данашње име…

     Између поменута два датума (11.) убијен је Славко Ћурувија,  главни и одговорни уредник и власник дневног гласила “Телеграф“, “… дал` због мене или због жакета, превари се, пољуби ме Цвета“…уместо коментара…

     Дан касније Савезна Влада подноси молбу за улазак у војни савез са Русијом и Белорусијом. Неки шерети и ђилкоши у ратном вихору – у огњу пакла у земљи Србији нађоше начин да се пошале на рачун Г-дина председника. Спочитали су му предлог назива будућег савеза: С.Р.Б.и ЈА.(Србија, Русија, Белорусија и ЈА)… Духовито!…

     Дана 21. истог месеца бомбардовано је “Ушће“, пословни центар и симбол притајених комуниста – ЦК. До суза расплакани су бивши чланови и активисти угашене институције и љубитељи турбо фолка на ТВ Пинк-у…

     Наредне ноћи “бомбаши“ су тражили  председника и његову супругу са породицом у Резиденцији. Како их нису затекли (били код комшија на кафи), онда су из обести поравнали  “брда и долине“…

     Дана 22. априла “Београђанка“ трусно и помало тужно обележила свој 25. рођендан…

     Наредне ноћи у 02:00 ч. бомбардован је РТС. Господа са Запада није нашла ништа боље да уприличи свом  50-ом  НАТО рођендану. Касније се испоставило да је потребно 18 српских глава за тродневни “Иродијадин пир“…

     Како једно зло призива и друго, тако се, некако, смењују и јубилеји. Поменусмо Београд, Београђанку, НАТО, а ево, 26. априла 13. годишњице чернобиљске нуклеарне катастрофе.

А онда, сутрадан, уз прасак и тутњаву, свечано прослављамо дан државности…

     Последњег датума у априлу, рано изјутра, НАТО бомбе погодиле су Штаб Врховне Команде, зграду републичке владе, СМИП и улицу Кнеза Милоша претвориле у  “Гарави сокак“. Тек што је престала тутњава око 05:30 ч. затресло се тло на ширем подручју Србије. Земљотрес јачине 5,5 по Рихтеру уздрмао је Струганик легендарног Војводе Мишића и, како већ рекосмо, већи део Шумадије, Поморавља и Посавине…

     Дана 2. маја око 21:45ч. Београд и Србија имали су ту пошаст да, буквално, остану у мраку. Гађан је “Тесла“, исти који је и њих “расветлио“; Колубара, Бежанијска Коса и Лештани. Дуже од 48 сати остали смо без електричног напона. Преживесмо струјни удар. За узврат у знак  “одмазде“ Г-дин председник предао је америчком емисару Џексону тројицу заробљеника. Да ли лажно или истинско, показао је самарићанство на делу. “Ко тебе бомбом, ти њега живим људима“.

     На Ђурђевдан “Г-8“ (најземаља) доноси резолуцију на основу које треба да се оконча бомбардовање СРЈ. Прорадило позориште на релацији Москва- Београд – Хелсинки. У главним улогама Черномирдин, Милошевић и Ахтисари. Представа у више чинова као да се ради о  “Коштани“, да би најзад дошло до Споразума о распореду НАТО снага, 9.јуна 1999.године. Ту је пао Референдум на испиту. И зато нисам се изјашњавао…

     Сутрадан би незваничан прекид бомбардовања, који је већина с олакшањем дочекала. Уследила је резолуција УН број 1244.

      Дана 20. јуна суспендовано је бомбардовање, а 24. укинуто ратно стање. Косово, Србија и Црна Гора у пакленом огњу 78 дана и ноћи узастопце. Нема времена ни за… Три хиљаде авио прелета и ко зна колико хиљада тона експлозива. Може се рачунати десетинама килограма по глави становника. Да су нас и хлебом гађали, ту количину тешко би поднели, па ипак: “живеће овај народ “…

     Дана 10. јула нова невоља за Србију и пренапаћени народ. Незапамћена поплава, налик потопу, ставила је у муљ и кал големе површине Србије. Било је и људских жртава. Можда нас је Господ Бог прао од заударања добре намере Запада…

                * * * *

     Потписнику летописа, у међувремену, дешава се и нешто лепо. Најпре се представио гледаоцима СТБ, а затим и својим пријатељима, 5. августа, својом шестом књижицом афоризама: “На пола копља“. Изузећемо један али опор:  “Добили смо савезника. И Шиптари се боре за нашу постојбину“…

     Дана 17. августа  нашим петвековним господарима, Турцима, затутњило је под ногама, дубоко испод земљине коре, силно 7,4 по Рихтеру. Званичан број жртава у граду Измиру и широј околини зауставља се на 14.494…

     Дана 7. септембра може се рећи да 1 DEM  вреди 14,оо српских динарчића. “Уситнили смо“ и  “Како смо кренули нико нас не може зауставити“ (из збирке афоризама: “На пола копља“ )…

 По диктату: Славица Томић

     За многе, 11. децембар је значајан датум. Загреб! Преминуо Др Фрањо Туђман. Творац “модерне“ хрватске државе и егзодуса више од пола милиона Срба. Угасио је неколико епархија СПЦ или свео на титулисање. Број запаљених, до темеља срушених и са земљом сравњених храмова “на територији њихове лепе“ није познат…Да ли је можда пресвиснуо гледајући наше страдање од Амера!?…

        Пре Дочека “државне“, дочекали смо неопозиву оставку председника Русије Бориса Јељцина. Као у династији он је одмах именовао свог наследника у лику Владимира Путина, с којим није у сродству.

                                * * * *

    ЈУБИЛАРНА – 2000.

     По Новом Календару помпезно најављена и прослављена у свету и код нас. Прангије су праштале и за “Српску“. Код нас пуцњава и ехо дуже трају него код других. Од те пуцњаве и после дочека многи су настрадали што од нехата што с предумишљајем. Од оних најширој јавности познатих помињем нестанак са лица земље најпре Жељка Ражнатовића – Аркана, најчувенијег српског пекара садашњег тренутка. У фебруару убиство Павла Булатовића, министра војног и, не задуго, и убиство Жике Петровића, директора ЈАТ-а. Нико није преузео одговорност за убиства поменутих лица….

     Почетком године Црквени одбор донео је неколико важних одлука. Неке издвајамо: покрити храм бакром; изнутра урадити фасаду да храм буде достојан Божјег обитавања; парохијски дом препокрити и узидати обе терасе да буду целина са кућом; урадити спољашњу фасаду са дренажом, олуцима и тротоарима; по  могућности подићи из темеља помоћну зграду за паљење свећа, црквену канцеларију и крстионицу. За то имамо покриће у доброј вољи и настојању да ово поколење да свој обол ретком Јубилеју којег је удостојено…

     Дана 2. марта једна здравствена установа ВМА прославила је свој 154. рођендан (1846.год.). Изгледа младолико, као девојка после пубертета. На том рођендану било је веома много  виђених и значајних личности…

     Дана 29. марта непознати пут нас походи и молитвама крепи Патријарх Српски Господин Павле. Одавно знамо да воли да дође у наш Железник. Овде се нешто догађа из године у годину. Или смо му сумњиви или је његова слабост према нама увећана…

     Дана 3. априла мало се “уздрмао“ Рудник. Истог дана, на спавању, мучки је ухваћен Момо Крајишник и прослеђен у Хаг. Тај Суд се, у неку руку, може поредити са Синедрионом. Али, како нисам ни тужилац ни правобранилац одустајем од личне истраге…

     Дана 14. априла Митинг удружене опозиције. Заиста, велики скуп (Бео)грађана на Тргу. (Не знам да ли Републике или Слободе). “Хоћемо превремене и поштене изборе“. То је слоган и порука свих “издајничких и НАТО лидера опозиције“. Бацање преко плота патриота и издајника и отуда назад, помешало је овце и јарад. У том чопору, издалека, ни прави чобанин не разазнаје ко је ко. Да има и једних и других нема сумње. Лоше стоје и једни и други. Може се очекивати да ће на крају народ бити издајник самог себе…

     Дана 13. маја, на новосадском сајму убијен је Бошко Перошевић, покрајински први човек И вероватно, међу реткима, који није био искључив и са којим се могло о свему разговарати…

     Да се у Србији нешто “озбиљно“  дешава види се  по прогресивном убрзању догађаја.

     Дана 17. маја одлуком Републичке Владе одузима се Студио Б због позива на рушење друштвеног поретка. Он је, иначе, власништво Скупштине Града…

      Дана 1. јуна одузет је ГСБ. Тако, данас, Влада вози Београђане хвалећи сама себе како је положила испит “из вожње“…

      Дана 17. јуна Пазтријарх поново у Железнику. Овај пут са прекором због непознавања свакодневних богослужења и с благословом да се на Други дан Духова служи Прва света литургија у незавршеном храму у Сремчици…

     Дана 12. јула упокојио се у Господу и трећи син краља Александра, који је трагично натрадао у Марсељу 9. октобра 1934, краљевић Томислав Карађорђевић. Часно је сахрањен 16. јула у Задужбини на Опленцу у Тополи. Први пут се окупила читава краљевска породица…

     Дана 1. августа књига, осма по реду: “Памет је женског рода“, од истог аутора као и овог летописа, крочила је из штампарије на светлост овог врелог лета…

     Кад смо код тога: температура ваздуха, 22. јуна у 19,зо час. била 34 степена; 4. јула у 12 ч. 37 степени; истог дана у 17 ч. 40 степени. Жеге су и у августу, 20, 21, и 22. августа. Забележене су температуре од 39 степени у Београду. Ако се Северни пол постепено отапа (слике о томе говоре), Србија ће за неку годину препланути као традиционална српска лепиња на  врелој црепуљи…

     Захуктава се предизборна кампања. Савезни, покрајински и локални избори и, наравно, председнички. Две преовлађујуће Опције улазе у финиш. Заказани су за 24. септембар. Режимска левица са Председником на челу “окупља“ стотине хиљада присталица у Новом Саду, у Кусјаку на Ђердапу чак и у Берану. Вешти монтажери спојили су слику у “огледалу“ како би се приказала доминација Левице. Овакву подвалу  “упецали“ су новинари “Гласа“. Све ово под  паролом: “Народ бира а не НАТО“. Ивица Дачић суграђанима обећава повратак осмеха, зар га нисмо имали, јер нам је смркло од Градске власти СПО-а.  У опробаном стилу : “ ружење народа “…

     ДОС је, најзад, консензусом, истакао кандидатуру Др Војислава Коштунице за Председника. Жаљен од претходних, као патриота Србољуб, националиста и некомпромитован човек, подржан и од Ненада Чанка, од Расима Љајића, обеју руку Сулејмана Угљанина итд…

     “Предизборно ћутање, слути на зло“! (афоризам).

     Дође тај  “величанствени тренутак“. Бирачко тело, по тврдњи СИК-а, броји цирка 7.844.000 бирача. Господин Милошевић је у “опипавању“ пулса добио око 1.690.000 потписа или десет пута више од свих кандидата укупно…

                 24.септембар 2000. ИЗБОРИ.

     Исте вечери лева коалиција наговештава убедљиво вођство и могућу победу, да почнемо, Г-дина Милошевића у првом кругу… ДОС, Радикали и СПО налазе да је Г-дин Коштуница у вођству са 52-57%  испред 34% за Милошевића. Комисија се не оглашава. Збуњује. Пролазе дани. Грозница Опет крађа? … Да би најзад СИК прогласио 48,93% према 38% за Коштуницу у односу на Милошевића. Радикали јетко признају да је Коштуница победник у првом кругу. СИК оглашава резултате званичним и озваничава други круг. Залуд записници свих учесника у трци. Свестрано прихваћени Савезни парламентарни резултати, покрајински и локални. Само председнички у други круг…

     Пола милиона Београђана, штрајк рудара у Колубари. Од тог тренутка аутор летописа не борави у Београду. Сва дешавања су у опису гласила која су му била доступна.

      Пети октобар 2000. СРПСКА ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА. 

     Њ. С. Патријарх Српски Господин Павле честита победу изабраном председнику Г-дину Војиславу Коштуници. Овај синовски моли кад му устреба очински савет у претећој смутњи и хаосу. Њ. С. моли власти да мирно уступе положаје, а народ да буде разуман и трезвен. “Кука и мотика“ стигла у Београд. Опсада. Од Љига, колона возила и пољомашина закрчило магистралу. Од Новог Сада…од Ниша, из свих праваца и прилаза Граду. На прагу пакла! Милион људи у срцу Престонице. Ултиматум: тражи се потврда изборне воље грађана. Ништа! Покличи: “Војо, спаси Србију и нас!“; “Готов је, готов је!“. Водени топови, осиромашени и обогаљени сузавац по маси. Стампедо! “Где ћете, кукавице?“  Критична маса и тренутак. Одважује се елита.  “Јуриш на Скупштину!“.  Кренуо и багер Полиција у колапсу. Војска се не примећује. Гори Савезна Скупштина! Лете фотеље, ситнији инвентар. Гласачки листићи се развејавају као семе зла. Делиријум. Масовно лудило. Народ је ушао у своју скупштину. Полиција предаје кациге и штитове народу за успомену. РТС! Следећа, да! Багер у покрету. Пуца се на њега и Џоа. Први јуриш, други, трећи. Полиција се склања. Упад! Гори телевизија? Главни и одговорни уредник Комраков под столом! Изгореће као воштаница на гробу. Спашавај га од гневне масе. Готово је, СЛОБОДНА телевизија…

     Савезни Уставни Суд проглашава Др Коштуницу за победника у Првом изборном кругу. Касно, или не!? Демократија?! Одбрањена воља грађана! Народ се одбранио од “патриота “…

Изгледа да жели сам о себи да брине. Буди Боже с нама и с њима!…’

              *  *  *  *

     Дана 7. октобра Устоличен нови председник СРЈ Др Војислав Коштуница. Рођен у Коштунићима (отуда пореклом) 1944.године. За време кнеза Милоша. Предак му од Дамјановића презименован у Коштуницу. Ко је и шта је  време ће рећи. Многи се позивају на Креманско пророчанство. Свој суд о “пророчанству“ и пророкованом изостављам…

     Ове, јубиларне, 2000 СПЦ канонизовала је нове Српске светитеље, свештеномученике и исповеднике. Прилог је из световних новина од 24. маја  у  “Гласу“.

Исповедник Доситеј (1887.г. Бгд. +15.01.1942..г.)

Свештеномуч. Петар (1866.г. Грахово +1941.г.)

Свештеномуч. Јоаникије (1890.Столив- Бока+Нд)

Свештеномуч. Платон (1874.г.. Бгд +1941.г.)

Свештеномуч. Сава (1884.-Мол  +1941.г.)

Свештеномуч. Бранко (…   +7. мај  1941. године )

Свештеномученик Ђорђе (…   +1941.год.)

Свештеномуч. Рафаило (1875.г. Дероње +1941.)

Мученик Вукашин (“само ти, дијете, ради свој посао“ )

     Блаженог Владику Николаја народ је “канонизовао“ у Светог не чекајући Саборски декрет, као и Аву Јустина (Поповића)…

     …Тих поратних дана, Марка (средство плаћања) “таласала“ је од 1 DEM = 40,00 до 1 DEM = 24,00 дин. да би 15. новембра нови Гувернер Млађан Динкић озваничио 1 DEM = 30,00 српских  “срећника“ .

     У сенци ових догађаја, без нарочите најаве, посмртно се вратио у отаџбину, у завичај, великан поезије, дипломата и “непријатељ“ Јован Дучић, у родно Требиње…

        У сенкиној сенци још нешто: приучени летописац имао је емисију на Новој РТС под називом:  “Музика коју волим“. Будућег лектора молим да непотребно изостави…

                              * * * *

2001. ГОДИНА

     Имали смо два дочека Миленијума. Оба су била бучна, рафална, прангијашка. Барут нам је у крви колико и “шљивка“ и још понешто.

     Бадње вече тихо; пријатно време, без кише, са дугом изнад Београда. Смелији од мене дали би своје тумачење. У Београду +21 С, а у Западном Сибиру –55 С. Апсурд и рекорд на истој страни Земљине полулопте…

      Крајем јануара Америка добила наследника Вилијаму – Билу Клинтону “Родио се Џорџ Буш Млађи“.

     Дана 25. јануара Г-дин Зоран Ђинђић постаје председник Владе Републике Србије и прети да засени легендарног Николу Пашића, који је пре 75 година сишао са сцене и скрстио руке пред милошћу и правдом Божијом. Истог датума лист “Политика“ прославља 97. рођендан од свог првог броја. Оснивач најпознатијег листа на Балкану је породица Рибникар из Словеније. Данас јој је на челу Дарко, унук Владислава Рибникара – оснивача.

     Дана 16. фебруара “ослободилачки шиптарски бомбаши“ подмећу нишком конвоју (7 аутобуса) нагазне мине. Погинуло више од десет људи и пет пута више обогаљено.

     Двадесетшестог фебруара преминуо Драгослав Аврамовић – звани деда Аврам. Он је творац најновијег динара који је у настанку вредео 1 марку.

     Двадесетог марта за оне који су (и нас који смо) дочекали у 14h и 42 секунде почело је пролеће Новог Миленијума.

     Првог априла најновија “шала“ демократске власти: ухапшен, шта мислите ко? – СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ. Западни (НАТО) рок био је 31.март. Са малим кашњењем. Боже мој! Зна Запад да ми нисмо Јапанци. Више “ствар“ није у нашим рукама него иза решетака. Тако Срби решавају своје “енигме“.  Било, јесте и биће. Нема шале, макар и први април (аферим).

     Први мај 1886. године – није грешка. Радници најдемократскије државе УСА први пут штрајковали тражећи своја права. Пролетерима диљем Србије честитамо празник.

     Шести мај 1818. године – опет без грешке. Те године на Ђурђевдан књаз Милош прогласио Крагујевац за престоницу. Ко може да каже како је Железник периферија, кад је тада падала киша.

     На Марковдан амерички Институт проглашава Др Коштуницу за светског државника године. Да није политичар, не би било лоше да је Мис. Изгледа да смо више паметни него лепи.

     Дана 10. маја спортска трагедија. У Акри, Гана, погинуло више од стотину навијача фудбалских клубова. Срушила се трибина.

     Тридесетог маја упокојила се у Господу Г-ђа Маринка Радовић. Последњих десетак година пет пута ходочасник Светој Земљи, којом је сам и Спаситељ својом ногом ходио. Живела честито и тихо уснила. Због немоћи да хода парох јој у дом одлазио да је исповеди и причешћује.

     Дана 1. јуна Г-ђа Радмила Хрустановић постала градоначелник иза Др. Милана Ст. Протића који је преузео улогу амбасадора у Вашингтону.

     Четвртог  јуна, на други дан Духова, врцао снешчић на +8. Дан раније Њ.С. Господин Павле “дупло“ у Железнику. У Христу брат о. Драган Т. Анђелић рукопроизведен у протојереја на чему, у име братства, честитам. Тога дана, такође, у Сремчици, освећена звона и крстови за нови храм.

     Дана 17. јуна блажено се упокојио епископ шумадијски Сава. Колико ми је познато, први послератни теолог академик.

     Дана 28. јуна Видовдан! Косовско распеће и српски Васкрс! То је познато. Нова промоција књиге у Железнику. Овај пут Летописац представља суграђанима: “Црвено слово“ и “Памет је женског рода“. Још нешто за тројну симболику. Нови “подвиг“ младе српске демократије. Слободан Милошевић испоручен Хашком трибуналу. Зар се о њега више огрешио него о нас? По овом, јесте. Дан за историјско памћење. Победник пише историју. Овај српски датум ни Господ Бог неће заборавити. А његову оцену српског “историјског“ испита сазнаће наши потомци,  као што су упамтили наши преци.

     У јулу републичка влада доноси Уредбу о враћању веронауке у школу. Занимљиво и компликовано. Чији родитељи неће веронауку могу алтернативни предмет без имена – по сазнању “грађанско васпитање“. Коме није много, може оба, без оцењивања. Коме се не учи матерњи језик и математика, не мора ни ова два. Занимљиво? Било би да није спрдачина од стране премијера и једног подпредседника. Написах, по цену да се замерим рецензенту. Истина је неоцењива, у томе се слажемо. Ако лажем јеретик сам и хулитељ на Духа Светога.

     Девети август. Трошкови живота, по савезној статистици порасли за 114%, а цене на мало (замало) за 113% у првих седам месеци 2001. године. Кад би нам деца толико расла и прирастала Господ би се томе радовао. Не знам да ли су у ове проценте ушли трошкови правосуђа и међународног транспорта.

     Трећег септембра оперисан од екцема на ребрима аутор летописа.

     Дана 11. септембра 1975. рукоположен у чин свештеника Бранко О. Томић, а 2001. истог датума: призори из филмова научне фантастике. Директан пренос! Свет га преузима! Све србијанске ТВ куће! Ружан сан? Да је среће! Преголеме “челичне птице“, боинзи 747 и 767 улећу у “близнакиње“ Светског трговинског центра у Њујорку. Сурова и отужна истина – “пропаст Америке“. Хиљаде, колико хиљада жртава! Број им се и неће, дефинитивно, сазнати. Погођен Пентагон. Симбол војне моћи који је нас Србе и несрбе бесомучно гађао, комадао и млео 78 дана… Тероризам!? Генијални монструм пронашао је начин да доскочи “недодирљивом“. Априори, осумњичен је најчувенији светски терориста, амерички ђак – Осама Бин Ладен, саудијски мултимилијардер и љубимац авганистанских Талибана. На помолу је нешто што се може најблаже рећи “веома је ризично“ и што неће имати просту дефиницију. Сучељава се “крсташки“ са “џихадом“. Како се то зове, не знам, па макар морао на дошколовавање…

*****

2002.

     У другу годину трећег миленијума улазимо прославом Божићних празника. Они нас окупљају све масовније. Ружно поређење, али неки љубитељи митинга могу да позавиде на броју људи. Можда и зато што немају врућу ракију!

     Дана 18. јануара парох друге парохије и летописац подноси захтев за инвалидску пензију уз предходни благослов и препоруку Његове Светости Патријарха Павла…

     Васкрс и сви празници везани за Њега, молитвено свечани. Треба рећи да је Недеља Мироносица поново васпостављена као слава. Овај пут додељена хору храма. Упоредо са претходним оживљен је благовесник храма, омиљени “Дечанац“ о коме се стара побожна омладина која походи наш Свети храм.   

     Неутврђеног датума, грешком летописца, разболео се, поново, отац Милисав Вранић и отишао на вишедневно болничко лечење. Можда потрешеност за прерано преминулом снахом буде од узрока “буђења“ његове умирене болести.

     Такође неутврђеног датума, уснуо је у Господу епископ будимски Господин Данило Крстић. На мом матурском испиту био је изасланик Св. Арх. Синода. Отуда нескривене симпатије, поштовање и “тужење“ за његовим одласком Господу на милост.

     Иза овог може да дође нека врста хронологије догађаја. Сем значајних датума има и црне, беле и шарене хронике. У прилогу, то овако изгледа:

  • 31.01.2002. Једна фото радња у Нишу добија децембарски рачун за струју… Пажња!  Он износи 2.177.000,00 динара или 72.000 DЕМ. И Гиниса би збунио овакав број који има новчану вредност. Тесла је осмислио струју не бавећи се рачунима за њу.
  • 07.03.1823. Указом књаза Милоша, Свети Сава је озваничен као школска слава. На првој прослави Милош је лично говорио о славној националној прошлости. Тај дан је био и ђачки сабор. Ове године, истог датума било је +24С  у хладу.
  • 09.03.1943.,  за оне који не знају, рођен је непобеђен шаховски краљ, боље рећи цар, Роберт – Боби Фишер. Он нас је удостојио своје посете и древне игре када смо као губавци били изопштени од Света.
  • 15.03.2002. Сахрањена Биљана Вранић, иначе рођена у децембру 1967. године. Она је снаха нашег сабрата оца Милисава. На опелу чинодејствовало више од десет свештеника.
  • 20.03. у 20h 16 минута и 20 секунди за многе је почело астрономско пролеће.
  • 26.03. разорни земљотрес (6,4 по Рихтеру) узео је данак од 5000 жртава у Авганистану. Американци се потајно надају да је међу жртвама и Бин Ладен.
  • Првог априла 1970. рођен је Студио Б, омиљена локална радио станица.
  • 29.04. подносилац захтева је ишао на Републичку инвалидску комисију .
  • 02. маја 825. године зазвонило је прво
  •                  звоно у Константинопољу, признајем, ово нисам знао.                       
  • 24.05. Други дан Духова, слава храма у Сремчици на +39С за разлику од прошле године када је провејавао снег.
  • На Петровдан београдски водовод прославио 110-и рођендан уз виски и минералну воду.
  • 27.07. SU27 (сухој) на митингу у Украјини срушио се на посматраче и усмртио више од 130  људи, од тога мноштво деце.
  • 28.07. У црну, најцрњу хронику улази Драган Чедић из Лесковца који је усмртио 7 рођака и  4 тешко ранио.
  • 23.08. Млађан Динкић, за потоње гувернер НБ, промовисао је нову новчаницу од 5.000,00 динара, највреднију од како је у оптицају папирни новац. Вреди 165ДЕМ / 82.5Е. Иначе, прва папирна новчаница у Србији ушла је у оптицај 1876. године..
  • 06.09.2002. извршена примопредаја парохија, пошто је Бранко О. Томић, датумом подношења захтева, пензионисан. На место пароха друге парохије у Железнику постављен је протонамесник Бранислав Стојковић, дотад парох друге парохије у Сремчици, а његово место попунио је високопречасни отац Мирослав Стикић.
  • 15.09. благодарствена трпеза одлазећег пароха у пензију. Било је доста одабраних, много мање позваних и тек најмање одазваних…

                                      * * * *

     Господе, Ти си ме удостојио служења Твом пресветом имену. По слабости ума, млакости срца и беди сопствене зловоље прислужих Ти подуго, и не знам колики су дани још предамном. Али, знам да је Твоја милост несравњиво већа од убогог најамника и злог слуге, зато Ти ја свегрешни кличем: Слава Теби Господе, слава Теби!  Амин.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *