Бранко Томић – Железник, Србија

Биографија:

БРАНКО О. ТОМИЋ Рођен 7. јануара 1953. године у Докмиру код Уба. Основну школу завршио у родном месту. Од 1968. похађао петоразредну бео-градску богословију до 1973. када је и дипломирао. Служио војни рок на Плесу, загребачком аеро-дрому… Седмог септембра 1975. рукоположио га у чин ђакона тадањи патријарх, Господин Герман, а 11. септембра у матичној шко-ли у чин презвитера. Затим, по потреби службе постављен за привременог пароха малопожаревачког, где је провео од 10. октобра 1975. до 1. октобра 1985. године, када је, постављен за привременог пароха друге парохије у Железнику. Ту је остао до свог одласка у инвалидску пен-зију, 1. септембра 2002. године. За 26 година парохијске службе није одликован, а ни кажњаван. У слободном вре-мену, још од најранијих ђачких дана писао поезију, доц-није имао и некакве прозне покушаје. Док је био на Пређа-шњој парохији успешно играо дописни шах, а на прагу стицања звања мајсторског кандидата, преселио се на горе поменуту парохију и прекинуо шаховске активности. Дар за писану реч одредио му је све предстојеће године жи-вота. Од објављивања афоризама у „Јежу“ преко писања текстова за народну компоновану музику у којој, на срећу, није успео, наставио са писаном речи… 1988. године у храмовном Летопису, записао прославу 70. годишњице пробоја Солунског фронта и, наредне прославу 600-годи-шњице Косовског боја… Од тада до одласка у пензију водио Летопис храма Светог Краља српског Стефана Дечанског, који је проглашен од тројице намесника за најбољи у архиепископији. Из тога настале су две потоње књиге. 1994. године објавио своју прву збирку песама под називом: Уздах дубок и нем, а онда су уследили наслови: Нису сви грешни, 1994. кратак роман; Кроз невид и тескоб, 1995, песме; Кликер наврх игле, 1996. роман; Реч нам/ми Судија, 1997. пригодни говори; На пола копља, 1999, афоризми; Црвено Слово, 1999. песме; Памет је женског рода, 2000. роман; Посветник и памтила, 2001. албум посвета; Снови изван снова, 2001. песме; Софијин вилајет, 2004. роман; Реч нам/ми Судија 2, 2005, при-годни говори и Летопис и Рођена Матер, 2005. сатира. А током 2006. коауторски са Ненадом Живковићем (види: www.Tvorac-Grada.com) осмислио и објавио Зборник поезије под називом: „511-203, Хало Авала“ у којем је узело учешћа 53 песника српског језичког напева. Књига је својим пуним тиражом од 1. 000 примерака поклоњена РТС-у и Удружењу новинара Србије да се продаје или… за васподизање Новог авалског торња.

Члан Удружења књижевника Србије од 1997. године. Живи и дела у Железнику као православни свештеник у пензији. Више о његовој писаној речи може се видети на личној Wеб страни:  www.brankootomic.co

РОЂЕНА МАТЕР

Београд, 2005.

Гоци,

свом снагом пера ову књигу посвеђујем.

Аутор

Си­ноћ ми је бу­квал­но пу­кло у гла­ви. Гро­мо­ви­то, пра­ска­во, баш сла­вље­нич­ки. Тај осе­ћај ус­хи­ће­но­сти др­жи ме и ју­трос кад узи­мам ди­вит и ’ар­ти­ју да оста­вим иза се­бе за­пис.

Ко­ме сам не­по­знат, кад ме упо­зна – би­ће збла­нут, а за мо­је по­зна­ни­ке би­ће то мо­ја но­ва „Да­ви­до­ва праћ­ка”. Не­ка бу­де обо­је или ни­јед­но. Не по­вла­ђу­јем ни се­би, шта ме оба­ве­зу­је пре­ма дру­ги­ма.

Чо­век ка­да се оже­ни до уну­че­та, ако га бу­де и ако га до­че­ка, ве­жба стр­пље­ње цир­ка три­де­сет го­ди­на. Ако се узме да се доц­ни­је оже­нио, што због се­бе, што због пра­ва на не­из­бор по­тен­ци­јал­не иза­бра­ни­це, то му до­ђе као и прет­ход­на број­ка. Ни­је ма­ло. За раз­ли­ку од не­ких дру­гих на­ци­ја и вер­ских кон­фе­си­ја где се де­да по­ста­је пре ис­те­ка вој­не оба­ве­зе по но­вом за­ко­ну (за под­се­ћа­ње, 37 го­ди­на), ми за­то и је­смо нај­ста­ри­ја на­ци­ја на све­ту. По­ме­ну­ћу Ја­пан­це са­мо за­то што им при­па­да пре­ла­зна „Ме­ту­за­ле­мо­ва кру­на”. Њу су они пре­у­зе­ли до но­ве ста­ти­сти­ке, мо­жда ће је и за­др­жа­ти, али ни­је ла­ко оп­ста­ти ду­го као пр­ви.

Да не бу­де за­бу­не, Ја­пан­ци су на­ци­ја ко­ја је нај­ду­же из­др­жа­ла у јед­ном ра­ту. Осам­де­сет го­ди­на су у ра­ту са Цр­ном Го­ром, а да при то­ме ни­је ис­па­ље­на ни­јед­на гра­на­та. Тај ре­корд су оме­ђи­ли пре не­ку го­ди­ну да би не­ки дру­ги рат­нич­ки „до­бо­ша­ри” до­би­ли при­ли­ку да се укњи­же код Ги­ни­са. Ни Цр­ну Го­ру ни­сам по­ме­нуо тек ра­ди по­ме­на.

У од­но­су на Ја­пан, она је чу­до­ви­шно ма­ле­на. Али ку­ра­жна, по­сто­ја­на. Њен „ду­кљан­ски” из­да­нак по­ку­ша­ва, за­пра­во, да над­жи­ви Ме­ту­за­ле­ма. Ка­ко ства­ри сто­је, он ће му би­ти за пе­та­ма као си­но­вац. Не по срод­ству, но по го­ди­на­ма жи­во­та.

Сва­ки ду­кљан­ски Цр­но­го­рац је с Сте­фа­ном Не­ма­њом са­дио ви­но­ву ло­зу у, у тек по­диг­ну­том, Хи­лан­да­ру. Ко­ји се ни­су мо­гли сти­сну­ти у ма­ле­ни про­стор пор­те гле­да­ли су са зи­ди­на ка­ко се ло­за при­ма и на­пре­ду­је. Ка­ко та­да и са­ми ни­су би­ли пи­сме­ни по­ве­ли су и По­па да са­чи­ни не­ка­кав за­пис о то­ме. Опет, раз­ли­ка из­ме­ђу Ду­кља­на и ме­не је у то­ме што сам ја при­у­че­но пи­смен и не во­дим По­па са со­бом да хва­та при­бе­ле­шке. За то­ли­ко умем и сам, ма­да се пла­шим да ли ће ко уме­ти ово да про­чи­та.

Ни то ме не за­бри­ња­ва. Кад сам ја чи­тао њи­хо­ве и на­ше „бу­ди­бог­сна­ма” стра­ни­це та­ко­зва­не но­ве исто­ри­је, мо­рао сам их на­у­чи­ти, ина­че бих по­на­вљао а то се ни­је ис­пла­ти­ло, па сам на­пу­нио гла­ву нај­ве­ћим епо­пе­ја­ма те исто­ри­је. А то­ли­ко их је мно­го да су за­у­зе­ле пет пу­та ви­ше стра­ни­ца од Би­бли­је. Њу сам про­чи­тао бар пет пу­та, ко­ли­ко је и ма­ња, а ни­сам за­пам­тио, симп­то­ма­тич­но, ни пе­ти­ну Ње­ног са­др­жа­ја. Ако ме Го­спод Бог бу­де вра­ћао из­но­ва док све не на­у­чим пла­шим се да не угро­зим по­сто­је­ћи ре­корд Ја­па­на­ца или, не д’о Бог, ме­ни уисти­ну сим­па­тич­них „Ду­кља­на­ца”.

Ни­је стра­шно би­ти по­на­вљач пред Бо­гом. Он нам је ре­као: „Уста­ни и хо­ди…” Он ће нас и по­ди­ћи ако уз­не­мог­не­мо са­ми уста­ти. Код Ње­га је­сте и би­ва „па­ки­би­ти­је”. Мно­ги су, у те­жњи да свој жи­вот упо­до­бе Ње­му, по­ср­та­ли, па­да­ли на нос и, уз Ње­го­ву по­моћ, по­но­во се ди­за­ли да би на кра­ју „ра­та” по­ста­ли Ње­го­ви све­ти рат­ни­ци. На мо­ју жа­лост од ме­не ће пре би­ти, ако већ ни­је, де­зер­тер, јер се су­ма­ну­то уздам у Ње­го­ву ми­лост што је Он, су­прот­но чо­ве­ку, за­пра­во има. Не­ма по­тре­бе да отва­рам цр­кве­ни ка­лен­дар да убе­ђу­јем се­бе и вас да је то исти­на. Шта је са оним дру­ги­ма? Где је њи­хов ка­лен­дар! Не знам, Бог зна. Он га је скло­нио од ло­по­ва и кра­дљи­ва­ца. Мо­рао је Он не­што има­ти у ви­ду кад је де­ци­ди­ра­но уста­но­вио: „… где је ср­це ва­ше та­мо је и бла­го ва­ше…”

Ов­де је ра­чун по­знат. Ако нам је ср­це у злу… бла­го ће ма­ло ко оста­ви­ти код пле­ме­ни­тог ком­ши­је. Ако сам не­ко­га до са­да не­чим увре­дио, кад по­ђем не­ћу ни ја ово оста­ви­ти не­ко­ме ко би мо­гао да на­па­ко­сти. За су­је­ту не да­јем га­ран­ци­ју, не­мам је ни за се­бе. А та­ко ми је по­треб­на од­бра­на. Да имам бар јед­ног Цр­но­гор­ца за при­ја­те­ља за­мо­лио бих га да ме упу­ти у чој­ство, јер фа­за у ко­јој сам пре­ва­зи­ла­зи соп­стве­но ко­чо­пе­ре­ње или­ти ју­на­штво.

***

Чој­ство, по се­би, је­сте бо­го­ли­ко. Ла­ко је ме­ни на­те­ра­ти чо­ве­ка да не чи­та. За мно­ге то и не би би­ла ве­ли­ка му­ка. Исти­на, не­ки би се гр­че­ви­то бо­ри­ли за од­бра­ну пи­сме­но­сти. Би­ло је и та­квих ре­во­лу­ци­ја. Њи­ни во­ђи ни­су за­бо­ра­вље­ни. То је пра­во ли­це исто­ри­је – да се пам­те до­бр­о­тво­ри чо­ве­чан­ства или Но­ве ци­ви­ли­за­ци­је. Пи­сме­ност ни­је ста­ра ми­ли­јар­де го­ди­на као, хи­по­те­тич­но, Ево­лу­ци­ја. Ње се не­ки још др­же као пи­јан пло­та или бо­ље ре­че­но, во­ле ко­ли­чи­ну, им­пре­сив­ну, не­бо­ви­со­ку.

Та­ко је и на­ша Власт пре де­се­ти­ну го­ди­на во­ле­ла но­вац. Де­ли­ла га је као бра­шно, на вре­ће, ако хо­ће­те, на џа­ко­ве. Та­да је и пу­ка си­ро­ти­ња би­ла ми­ли­јар­дер­ска. Исти­не ра­ди, код нас ни­ко не мо­же да ка­же да ни­кад ни­је био ми­ли­јар­дер. То што је на­пра­сно оси­ро­ма­шио мо­же би­ти пи­та­ње за не­ког дру­гог. Али је осе­тио „сласт” бо­га­та­ша. Суд­би­не су им исте. Јед­ни су си­ро­ма­шни да­нас, дру­ги ће би­ти су­тра. Јед­ни ов­де, дру­ги та­мо. Или, не­ки До­ле, дру­ги Го­ре. Где би ко во­лео да бу­де си­ро­ма­шан? Ве­ро­ват­но ниг­де. То нам је у кр­ви. А бо­гат? Сву­да, и на сва­ком ме­сту, и у сва­ко до­ба. Е, то нам је у гла­ви. Да ли се мо­же? Мо­жда и мо­же. Мо­ме ис­ку­ству то ни­је по­зна­то. Зар оно па не­што зна­чи? На­рав­но, ни­шта. За­не­ма­ри­те.

Ре­кох, ла­ко ми је на­те­ра­ти чо­ве­ка да не чи­та. Али, ка­ко да сап­нем се­бе да не пи­шем, на­ро­чи­то што по то­ме ни­сам по­знат? Ни­сам на­ме­ран да про­зи­вам. Али, и они нај­по­зна­ти­ји, нај­чи­та­ни­ји, не би мо­гли да се по­хва­ле да од пи­са­ња мо­гу да жи­ве у Мон­те Кар­лу, чак те­шко да би жи­ве­ли и у Мон­те Не­гру. Ово дру­го ми зву­чи не­што по­зна­то, са­мо не мо­гу да се се­тим. И за­бо­рав­ност је део из­гу­бље­не ме­мо­ри­је, смем ли да ка­жем… пам­ће­ња. Кад они – а, да­кле, ми смо их ство­ри­ли ве­ли­ким и чи­та­ним, они се­бе бо­ље по­зна­ју и без чи­та­ња не­го ми – кад они… шта бих ја тек ту тре­ба­ло да тра­жим? Ни­шта и не тра­жим. По­нај­ма­ње да их ју­рим, не бих ли их сти­гао, да их упи­там ка­ко су на­те­ра­ли чи­та­о­це у ска­ми­је. Још ма­ње да узмем „ре­цепт” ка­ко се до­бро жи­ви од пи­са­ња, ка­ко се пла­си­ра­ти у „ли­гу шам­пи­о­на”, од­но­сно ка­ко ба­ну­ти на ин­тер­нет, јер то је хит тре­ћег ми­ле­ни­ју­ма.

Шта он­да хо­ћу? Су­је­та? Смем ли да при­знам… Ни­је! Кад не мо­гу да је­дем, нај­бо­ље се хра­ним пи­са­њем. Кад не мо­гу да спа­вам, пи­шу­ћи нај­бо­ље са­њам. Кад не мо­гу да ра­дим, нај­бо­ље од­ма­рам уз пи­са­ње. Кад ми је сту­де­но око ср­ца, нај­то­пли­је ми је у из­ми­шље­ном све­ту ли­те­ра­ту­ре. Ту сам се че­као! Је­сте. Да­кле, ја не­кад и чи­там. Али то не по­ми­њем. Су­жањ­ство ни­ко не во­ли. Ако мо­рам да отво­рим и ту стра­ни­цу, ево чи­ним. Не­ће се мно­ги по­хва­ли­ти да сам их про­чи­тао. То ми и ни­је не­ка вр­ли­на. Та­ко је. Шта ће­мо са они­ма ко­је знам на­па­мет? Тре­ба ли они да се по­ја­да­ју? На­рав­но, ни­ка­ко! Чо­век и је­сте јед­на до­бро осми­шље­на књи­га. До­бро уко­ри­че­на или бро­ши­ра­на. Та­ња или де­бља. Ма­њег или ве­ћег фор­ма­та. Јед­но­бој­на или пун ко­лор. Отво­ри­те се са­ми. По­гле­дај­те пр­ву стра­ну. Дан, ме­сец и го­ди­на и ме­сто ро­ђе­ња. То сви има­мо. Отво­ри­те сле­де­ћу, сле­де­ћу… до­кле ко стиг­не. Ја сам, ина­че, на сво­јој ше­зде­сет тре­ћој стра­ни. Имам ја пу­но и пра­зних стра­ни­ца, мо­жда ви­ше или ма­ње од дру­гих. Све су иза ме­не. Оне на­пред су за­кло­пље­не и за­ка­тан­че­не. За њих не знам ка­кве су и да ли их има. И ту сам сли­чан дру­ги­ма, да не ка­жем да сам исти. Сва­ки жи­вот је књи­га и, обр­ну­то, сва­ка књи­га је жи­вот. Свој или ту­ђи. Исти­нит или из­ми­шљен. Та­чан или обо­га­ћен. Пи­тај­мо жи­вот, та­кав је. Чи­тај­мо књи­гу, та­ква је. Са­др­жај? Ко­ли­ко ква­ли­тет жи­во­та ути­че на књи­гу то­ли­ко и књи­га, ако се чи­та, мо­же да де­лу­је на жи­вот. Не­ка ово бу­де до­во­љан раз­лог за мо­ју окре­ну­тост књи­зи. Ко не де­ли мо­је ми­шље­ње, мо­же да по­де­ли оно што му пре­ти­че од са­др­жа­ја, па да и ми до­пу­ни­мо сво­је.

Што да­ље од­ми­чем, све се те­же об­у­зда­вам у пи­са­њу. Не­ка то бу­де до­во­љан раз­лог да се не мо­гу на­у­чи­ти чој­ству.

Кад то већ не мо­гу, пред со­бом гле­дам бри­сан про­стор ко­ји, сво­јим оби­мом, де­ли­мич­но за­у­зи­мам. Се­ћам се, дав­но је то би­ло, за­пу­ште­ни чо­век, ма­да жи­лав, с лу­лом у усти­ма и не­ком не­не­го­ва­ном бра­дом, пу­то­вао је и при­по­ве­дао. Бе­ше то Зул­фи­кар Зу­ко Џум­хур. Ни­сам за­пам­тио ни ме­ста ни при­че. У ме­ни се је­ди­но са­чу­ва­ла ле­по­та ње­го­вог ка­зи­ва­ња. Пре или ка­сни­је, био је и чу­ве­ни Ми­лан Ко­ва­че­вић са сво­јим „Ка­ра­ва­ном”. Ни­сам ње­га тра­жио по сен­ка­ма Џум­ху­ра. Не­што ка­сни­је ва­ља­но сам пра­тио Не­на­да Ри­сти­ћа у ње­го­вим пу­то­пи­си­ма и, по­след­ње, Ра­до­ва­на Бран­ко­ва, „По­ђи­мо на ре­ку” или та­ко не­ка­ко. Ти љу­ди су зна­ли да, за ме­не, од не­ка­квог без­и­ме­ног из­во­ра на­пра­ве по­е­тич­ну при­чу слич­ну би­блиј­ској. Да на осно­ву не­ка­квог па­трљ­ка из ми­ну­лих вре­ме­на вра­те у се­ћа­ње не­што што је умр­ло и код ка­та­стар­ских вла­сни­ка. Да не­ког де­ку, ко­га са­мо Бог ни­је за­бо­ра­вио, об­зна­не ши­ро­кој јав­но­сти као нео­т­кри­ве­ног ве­ли­ка­на. Да не­ког ко ни по­зна­ни­ка не­ма осва­не у жи­жи јав­но­сти за­хва­љу­ју­ћи њи­хо­вом от­кри­ћу. И све то у ци­љу бо­га­ти­јег и са­др­жај­ни­јег на­шег и њи­хо­вог жи­во­та. Њи­ма у знак за­хвал­но­сти тро­шим ову стра­ни­цу. Ако би се ко­ме чи­ни­ло да не­срод­ни­ци­ма ди­жем спо­ме­ни­ке, нек се по­тру­де да са­зна­ју да су име­но­ва­ни обе­ли­сци са­ми за се­бе. Овај по­мен не чи­ни их ве­ћим не­го их са­мо вра­ћа у вла­сти­то се­ћа­ње.

Кад Ма­ти­ја Бећ­ко­вић по­бр­о­ји све сво­је жи­ве и усну­ле из свих за­се­ла­ка и ур­ви­на, где се ко ис­пи­лио и где је и ка­ко скон­чао и ка­ко ће скон­ча­ти, ако ни­је а хо­ће, кад по­бро­ји све ђе­ти­ће и ку­ку­ле­лад а мно­го их је, кад за­пи­шти ка­но ку­ка­ви­ца а гр­лат је, кад ис­пе­ва сил­не по­хвал­ни­це а хва­ло­до­стој­ни­ма, кад из­гр­ди из­ро­де и од­ро­де а за грд­њу и је­су, кад про­ку­не из­дај­ни­ке и со­дом­ни­ке, а про­кле­ти су, не­ма леп­ше пе­сме од грд­но­га тка­ња.

***

Ко­лев­ка је на­ша – чу­до!

Што би се не­ки­ма, да су ти не­ки ми, учи­ни­ло сит­но и не­по­хвал­но, то је на­ма ди­ка и ло­кал­на хим­на. Што би­смо ми, да смо не­ки, мо­гли да ди­же­мо у не­бе­са и од то­га на­пра­ви­мо свет­ску мар­ку, ми то за­ко­па­мо де­вет ашо­ва ис­под зе­мље. Да смо ми као што смо не­кад би­ли, би­ло би де­вет вр­ста пу­ног зр­на, а тек де­се­та за­тра­вље­на под спо­ме­ни­ком. Ка­ко ни­смо то што бе­ја­смо, у нас је се­тва оскуд­на и рет­ка смрт и за да­на се, а да се не озно­ји­мо, по­жа­ње. Да смо Тур­ке, као они нас, а ни­су мо­ра­ли, као ко­ље по­ба­да­ли, ма­ње би нас зло сна­шло. Бог се пи­та ко нас ку­не, и Ње­му је ово пре­го­ле­мо чу­до. Ко то од нас је­сте што ни­је мо­рао да бу­де? А ко ни­је, да ми је са­мо зна­ти.

***

Псов­ка нас је от­хра­ни­ла и на но­ге по­ди­гле. Ко то ни­је, дај Бо­же, ни­кад ни­шта опсо­вао? Ако и ни­је, ви­ше пу­та је опсо­ван због то­га што ни­је. Ако не пе­ваш, опе­ван си сла­вом пе­сме. Ако не гре­шиш, на ме­сту си гре­ха. Ако ни­си уче­сник, он­да си све­док. А „бла­жен муж иже не идет на со­вјет не­че­сти­вих”. Очи­глед­но, не дâ нам се да по­бег­не­мо с ли­ца ме­ста. По­сто­је не­ка ми­шље­ња да су од нас у то­ме још на­пред­ни­ји Ма­ђа­ри и Ита­ли­ја­ни. Ако би псов­ка би­ла ме­ри­ло, ови дру­ги су су­о­сни­ва­чи из­вор­не Европ­ске за­јед­ни­це, а пр­ви ку­ца­ју на вра­та Уни­је и, ка­ко чу­јем, отво­ри­ће им се иду­ће го­ди­не. Ни­сам се рас­пи­ти­вао ко­ли­ки до­при­нос да­ју европ­ској кул­ту­ри. Ни­је без раз­ло­га да бу­ду Евро­пеј­ци. Хи­по­те­тич­но ми­слим да и јед­ни и дру­ги, за­пра­во, по­пу­ња­ва­ју пра­зни­ну. Оста­ли чла­но­ви не уме­ју да псу­ју или су пре­те­ра­но уч­ти­ви, па ту уло­гу пре­пу­шта­ју бе­стид­ни­ма. Дру­гим ре­чи­ма, они што бо­ље и ви­ше псу­ју од нас има­ју ве­ли­ке ’асне. Ни­је ми по­зна­то шта њи­хо­ви по­пи­си го­во­ре. Да ли им се по­ве­ћа­ва на­та­ли­тет, ма­да сум­њам, ра­дом и зно­јем се по­сти­же успех, а псов­ка је пре по­сле­ди­ца не­у­спе­ха. Ово ни­ка­ко ни­је струч­на ана­ли­за, па је не пре­по­ру­чу­јем за при­хва­та­ње здра­во за го­то­во, већ као по­ла­зну по­зи­ци­ју за да­љу лич­ну над­град­њу.

Што се нас ти­че, не знам ко­ли­ко ће­мо ду­го још мо­ра­ти да псу­је­мо да би се, по том мом кри­те­ри­ју­му, укњи­жи­ли у европ­ску „ели­ту” без ко­је не мо­же­мо да оп­ста­не­мо. Пла­шим се је­ди­но да нам не по­ста­ве услов да за­бо­ра­ви­мо на псов­ку ако ми­сли­мо да нам за­пам­те уне­зве­ре­но про­ше­ње. Пла­шим се и па­ни­ке. Она мо­же да на­ста­не као са­мо­оп­ту­жни­ца. А њих, без пре­фик­са „са­мо”, има­мо ви­ше од сум­њи­вих и осум­њи­че­них. Упа­да­ју пре­ко пло­та као ви­рус са ин­тер­не­та.

Са­мо се гле­да­мо и пи­та­мо да ли по по­пи­су има­мо то­ли­ко ствар­них или се они узи­ма­ју с би­рач­ког спи­ска. А он је, зна­мо, ста­ри­ји од Ти­то­вог упо­ко­је­ња. Ње­го­ва смрт, да Бог опро­сти, пред­ста­вља те­жи­ште или осу око ко­је се окре­ће­мо и још не зна­мо где смо. Кад је од­ла­зио, из­гле­да, да је по­нео ком­пас.

Ми хо­ће­мо да бу­де­мо на За­па­ду, а свет нас те­ра на Ис­ток. За­што је он то­ли­ко про­ка­жен, не знам. Оно што знам је­сте да са за­па­да ни­кад ни­је иси­ја­ло сун­це, а да увек та­мо за­ла­зи као, Бо­же ми опро­сти, у азил. Сад сам се се­тио. За жи­во­та „осу” ни­ко ни­је псо­вао. Да ли се ни­је да­ла, или смо та­да има­ли не­ке европ­ске атри­бу­те без оних ис­пред нас, или је не­ко дру­го „чу­до не­ви­ђе­но”?

Сад сви псу­је­мо: јед­ни што га ви­ше не­ма и што је оста­вио не­збри­ну­ту си­ро­чад, дру­ги што је и до­ла­зио у овај наш срп­ски свет. Јед­ни још не мо­гу без ње­га, а дру­ги не мо­гу да опро­сте што је био. Да ли у ње­му тре­ба тра­жи­ти раз­ло­ге за псов­ку? Ма, не! Ми ће­мо псо­ва­ти Евро­пу ако нас не при­ми та­мо где нам је ме­сто, а ме­сто нам је где и је­смо. Шта то зна­чи? За не­ко­га ни­шта, за дру­го­га је све ја­сно као у огле­да­лу. Да се вра­ти­мо би­рач­ким спи­ско­ви­ма.

Сви се сла­жу да су не­тач­ни. По не­ки­ма, не­ма нас свих на бро­ју, апо дру­ги­ма, ни­су чак сви ни по­пи­са­ни. У пра­ву су и јед­ни и дру­ги. По­след­њих два­де­сет го­ди­на ви­ше нас уми­ре не­го што се ро­ди. Из­ме­ђу оста­лог, то је и за­то што ви­ше псу­је­мо не­го што ра­ди­мо, али не са­мо због то­га. Не­ки су сми­сли­ли да је сра­мот­но по­ди­за­ти но­ве на­ра­шта­је кад не зна­мо ни са ови­ма по­сто­је­ћи­ма шта ће­мо. Ка­ко да се ис­пла­те то­ли­ки бес­по­сли­ча­ри? Ко­ји су ве­ћи: за­по­сле­ни или пен­зи­о­не­ри? Про­су­ди­те са­ми. С до­пу­ште­њем, не бих да да­јем лич­ну оце­ну. На­ла­зим се у јед­ној од спо­ме­ну­тих ка­те­го­ри­ја. Због при­стра­сно­сти. Са тог аспек­та и је­сте, по­ме­ну­то, сра­мо­та.

Али да на­ши пре­ци ни­су ра­ди­ли, зар би имао ко да бес­по­сли­чи? Они су с фрон­та сти­за­ли да по­о­ру и око­па­ју, да за­са­де и опле­ве, и по­сте­љу из­др­му­са­ју, та­да ни­је има­ло шта да се гу­жва. Та­да је мно­го шу­шка­ло, али ни­је сме­та­ло. Да­нас, чим шу­шне, сви се пре­стра­ви­мо и обе­зна­ни­мо. Страх ће нас обез­де­ти­ти, па ће­мо мо­ли­ти Го­спо­да Бо­га да нас са­хра­ни. По све­му, те­за да нас не­ма на бро­ју мо­же да про­ђе без не­ке по­себ­не про­ве­ре.

Дру­га, пак, зах­те­ва ма­ло ви­ше то­ле­ран­ци­је. Ако су пр­ви љу­ди на зе­мљи жи­ве­ли и по не­ко­ли­ко сто­ти­на го­ди­на, за­што ова на­ша плод­на и бла­го­сло­ве­на зе­мља Ср­би­ја не би мо­гла има­ти и сто хи­ља­да сто­го­ди­шња­ка? Од то­га по­ло­ви­ну две­сто­го­ди­шња­ка и од то­га бар јед­ну хи­ља­ду Ме­ту­за­ле­ма. Ни­је мо­гу­ће! Бог је тај ко­ји ша­ље и по­зи­ва. И не за­бо­ра­вља. Ко­ли­ко са­мо кр­ште­них ду­ша и не зна кад се ро­ди­ло. Ни­су ти уво­шће­ни ста­р­ци кри­ви што то не зна­ју. Ко­ли­ко пам­те, а пам­те бо­ље од мла­ди­ћа, чо­век би мо­гао да по­ми­сли да су и ду­пло ста­ри­ји не­го што са­ми ми­сле. Да ли је то исти­на? Опет ћу из­о­ста­ви­ти свој суд, јер имам ком­ши­ју ко­ји зна за ме­не и да не­што пи­шем. Бож­ју прав­ду не мо­же­мо узу­р­пи­ра­ти и њо­ме рас­по­ла­га­ти по лич­ном на­хо­ђе­њу. Сто­га и дру­ги­ма, за­го­вор­ни­ци­ма мањ­ка на спи­ско­ви­ма, мо­рал­но да­јем за пра­во.

Да то и ни­је то­ли­ко стра­шно уве­ри­ће нас жи­вот, ако већ ни­је, мно­го пу­та. Сам при­зна­јем да уме­сто ме­не, мо­је мај­ке, се­стре, кће­р­ке и ма ко­га ко ми мно­го зна­чи, при­зна­јем и при­ста­јем да ми у за­ме­ну псу­је све по би­рач­ком спи­ску. Ап­страк­ци­ја ме не до­ти­че, ве­ру­јем да и вас не тан­ги­ра. До сле­де­ћих из­бо­ра би­ло би до­бро да по­тро­ши­мо за­ли­хе псов­ки, па да чи­сти, као оку­па­ни, при­о­не­мо на но­ве из­бо­ре и да се, уме­сто псов­ки, ка­је­мо до су­за, до по­нов­них из­бо­ра. Ка­ко је ово бај­ко­ви­то!

Овај се за­пис оду­жи. Пре­ти да по­ста­не до­сад­на при­ча.

„Ја о ву­ку, он на вра­та”! Да­нас ће ува­же­на да­ма На­та­ша Ми­ћић, пред­сед­ник Скуп­шти­не Ср­би­је да нас об­ра­ду­је сво­јом од­лу­ком да ли рас­пи­су­је из­бо­ре или же­ли да оста­не в. д. пред­сед­ни­ка.

То ће би­ти од пу­бли­ци­те­та у де­лу јав­но­сти ко­ји је­два че­ка да не­ког за­о­кру­жи. Они што пре­цр­та­ва­ју мно­го ви­ше се ра­ду­ју до­ла­ску, не та­ко дав­но, Ло­та­ра Ма­те­у­са на вру­ћу Пар­ти­за­но­ву сто­ли­цу. Ње­му се пре не­ки дан при­дру­жио Та­ри­бо Вест, Ни­ге­ри­јац. Ни­су то са­мо фуд­бал­ске акви­зи­ци­је, већ, по све­му су­де­ћи, нај­у­спе­шни­ји наш увоз. Ако зна­мо да смо нај­бо­љи из­во­зни­ци спор­ти­ста, ово нам до­ђе као не­ки ма­ли ре­ци­про­ци­тет. Од фуд­ба­ла, пре­ко ко­шар­ке, од­бој­ке и ва­тер­по­ла, и нај­бо­љи по­зна­ва­о­ци те­шко да би по­бро­ја­ли сил­на име­на и спо­рт­ске ве­ли­чи­не ко­ји су се ухле­би­ли на­по­љу. Да нам је спорт­ски би­знис ка­на­ли­сан као нафт­но­де­ри­ват­ски и ду­ван­ски, Власт би ре­ши­ла све те­ку­ће про­бле­ме осим по­де­ле над­ле­жно­сти с Кри­ми­на­лом. На том се по­љу за­ста­ва не ди­же сва­ког ју­тра. Мо­жда то и не­ма не­ки ви­со­ко­др­жав­ни ка­рак­тер. Кô, ве­ли, ми смо на­ши. Ни­су на­ма до­шли, са­чу­вај нас Бо­же, та­мо не­ки та­ли­ба­ни или, још го­ре, Оса­ма Бин Ла­ден. Он је ку­ди­ка­мо по­треб­ни­ји на дру­гим ме­сти­ма овог зе­маљ­ског ша­ра, па се не екс­по­ни­ра. Иде у тај­не по­се­те, иле­гал­но, па се вра­ти у сво­ју Не­до­ђи­ју.

***

Ва­ља при­зна­ти да и ми има­мо нео­бич­но тра­же­не и тр­жи­шно де­фи­цит­не ве­ли­чи­не. Чи­та­вој се Евро­пи за пе­та­ма при­ви­ђа не­ки Ра­до­ван Ка­ра­џић и још ма­ње по­знат Рат­ко Мла­дић. Ако би имао ко, нек оба­ве­сти све на­смрт пре­пад­ну­те, да се ја, Стан­ко Пе­ри­шић из Го­ле Гла­ве, не пла­шим по­ме­ну­тих опа­сни­ка. Уста­но­вио сам да бар де­ли­мич­но умем да ле­чим та фо­бич­на ста­ња. Имам не­ког успе­ха у то­ме. Ни­сам оба­ве­шта­вао јав­ност, јер од ђа­во­ла тре­ба са­кри­ти сва­ко по­зи­тив­но хте­ње, по­што он, не пи­та­ју­ћи, по­ла узи­ма. Не би му дао ни Ка­ра­џи­ћа, на­ро­чи­то због пле­мен­ске ве­зе с Ву­ком на чи­јем је­зи­ку пи­шем. Кад не бих дао пр­вог, за­што бих чи­нио из­у­зе­так? Тај Мла­дић се по­на­ша и жи­ви као мла­дић, не­ка та­ко и на­ста­ви, мај­ка му се ра­до­ва­ла.

Ма­ло се раз­ми­шља о то­ме да смо ми на­род тра­ди­ци­је. Има­ли смо хај­ду­ке и хај­ду­чи­ју от­кад нас би­ва. Кроз ве­ко­ве, та по­тре­ба је на­ра­ста­ла. Би­ла би ствар­на ште­та да то­ли­ке за­пу­ште­не ку­ће, ко­ли­бе, пе­ћи­не и усе­ци бу­ду без жи­ве ду­ше. Ако нас већ не­ма мно­го, не­ка нас бар има на сва­ком ко­ра­ку, до­бро рас­по­ре­ђе­них. Ко­ме сме­та, не­ка за­о­би­ђе. Ниг­де ни­је без­из­ла­зно. Сем то­га, по­ме­ну­ти се не кри­ју, већ су се скло­ни­ли од хо­до­ча­сни­ка.

И ово што же­лим да ка­жем, али скре­ћем па­жњу да је сва­ка слич­ност и по­ду­дар­ност са ствар­ним љу­ди­ма слу­чај­на.

Спа­си­тељ Све­та и чо­ве­ка, Хри­стос, имао је ви­ше не­при­ја­те­ља и про­тив­ни­ка не­го, та­да, след­бе­ни­ка. Ко­ли­ко их је би­ло, не би сти­гли, сва­ко по­на­о­соб, ни по дла­ку да му иш­чу­па­ју из гла­ве. За то су мо­ра­ли да ода­бе­ру ег­зе­ку­то­ре. Као што ни сви „Ду­кља­ни” ни­су мо­гли са­ди­ти јед­ну ло­зу. Ели­ти­зам ни­је умо­тво­ри­на ко­му­ни­зма, ни ци­ви­ли­зо­ва­не Евро­пе.

Хри­стос је био не­по­знат за оне ко­ји су тра­жи­ли Ње­го­ву гла­ву. Зар ње­го­ва ек­се­лен­ци­ја Ри­чард Меј из Ха­га зна ка­ко је из­гле­дао по­кој­ни, Бог да му ду­ши про­сти, Влај­ко Сто­јиљ­ко­вић? Мо­жда га је ви­део на сли­ци, али је имао не­у­кро­ти­ву по­тре­бу да га лич­но упо­зна. Не мо­же сва­ко по­зна­ва­ти сва­ког. Да је пи­тао при­сут­ног Го­спо­ди­на ка­ко тај чо­век из­гле­да, ве­ру­јем да би то би­ло на обо­стра­но за­до­вољ­ство. Ка­ко ни­је пи­тао, та­ко је и остао без су­сре­та.

Да би до­шли до Хри­ста, лу­кав­ци су се до­се­ти­ли да про­на­ђу бли­ског са­рад­ни­ка. Од два­на­ест нај­бли­жих при­стао је Је­дан. Зар ни­је до­вољ­но, ма­да је то мо­гло и без ње­га. Ни Исус се ни­је ни од ко­га крио. Тре­ба­ло је са­мо Му ући у траг, а то ни­је би­ло та­ко те­шко. Ме­ђу­тим, ка­ко су до­би­ли при­ста­нак, а не од­би­је­ни­цу, „Тра­жи­те Га са­ми”, плен и жр­тва су сер­ви­ра­ни по­тра­жи­о­ци­ма. Та­ко су они ко­ји су га рас­пе­ли до­шли до по­сла без ка­пи зно­ја и ма ка­квог на­по­ра. Ју­да је од­и­грао исто­риј­ску и би­блиј­ску уло­гу убе­дљи­ви­је не­го што је мно­го, мно­го доц­ни­је Чарл­тон Хе­стон био убе­дљив на Кр­сту.

Наш име­ник ни­је при­хва­тио то си­но­ним­ско име. Ни­је ми по­зна­то да ије­дан Ср­бин но­си с по­но­сом име Ју­да.

На­ша име­на спе­ци­фич­не те­жи­не су срп­ска или по­ср­бље­на. Ка­ко ле­по зву­чи име Вук. Ве­о­ма рас­про­стра­ње­но и по­зна­то. Не­ки зна­ју за овог Ву­ка, не­ки за оног, а бо­га­ми мно­ги пам­те и тре­ћег. То ће нас име др­жа­ти во ве­ки и ве­ков.

По­ла Ср­би­је сла­ви Све­тог Ни­ко­лу. Бар де­сет по­сто на­ших су­на­род­ни­ка но­си ње­го­во зна­ме­ни­то име. Ни­је Све­ти Ни­ко­ла је­ди­ни све­ти и све­тли узор. Има и дру­гих. Ова тврд­ња се ла­ко мо­же про­ве­ри­ти у би­рач­ким спи­ско­ви­ма, а они су оста­ли иза нас. Ко­ме ни­је те­шко да се вра­ћа…

Не дај, Бо­же, да је не­ким чу­дом Ју­да био Ср­бин. Док је све­та би­ли би­смо нај­псо­вач­ки­ја на­ци­ја на све­ту. Ту је ко­ин­ци­ден­ци­ја. Ка­ко нам је ма­ло тре­ба­ло да бу­де­мо свет­ски пр­ва­ци од Хри­ста до свр­шет­ка све­та. Ни­је нам се да­ло. Бог во­ди о то­ме ра­чу­на. Мо­жда нам је баш због то­га оми­ље­но псо­ва­ње Бо­га. На­у­дио нам је. Се­тио се оно­га што смо ми већ зна­ли.

А ка­кви би ми то Ср­би би­ли кад не би­смо ви­ше од Ње­га зна­ли. Сад већ рет­ко мо­жеш чу­ти не­ког при­глу­пог Ср­би­на да не зна од­го­вор на сва пи­та­ња, па да би ре­као: „Пи­тај Бо­га…”

С Њим смо у ком­шиј­ским од­но­си­ма. То­ли­ко смо бли­ски, са­мо што ор­тач­ки не по­слу­је­мо. Да је мо­гу­ће, и то би­смо. За­што да не? Бог, ко­га во­ли, ње­му се и окре­ће. Дру­га стра­на исти­не је­сте да нам он гле­да у ле­ђа. Тре­нут­но смо окре­ну­ти Евро­пи, а она ко зна ко­ме! Тај рас­ко­рак ис­пра­ви­ће, на­дај­мо се, сâм Го­спод Бог. Ис­пра­ви­ће он на­шу „кри­ву Дри­ну”, све увр­ну­те гра­ни­це и све што је оста­ло за на­ма као не­до­вр­шен по­сао. Он, као нај­бо­ља мај­ка, тре­ба за на­ма да по­спре­ма „ку­ћу” као за сво­јом ма­ло­број­ном не­ја­чи. Зна Он да ми не зна­мо ко­ја нам је ле­ва, а ко­ја де­сна ци­пе­ла. Ни­је ни чу­до. Обу­ћа нам је за­тра­ље­на, хо­ће­мо бо­си у Евро­пу. Оде­ћа нам је убо­га и про­сјач­ка од муч­ног та­ба­ни­са­ња по све­ту – да нас по­мог­не и раз­у­ме. Хо­ће­мо и го­ли, али са­мо у Евро­пу. Исти наш Дра­ги Бог оста­вио нам је по­уч­ну при­чу о „зва­ни­ца­ма на свад­бу”. Ко не чи­та, ми­сли да не мо­ра да зна. То је исти­на по срп­ским ка­но­ни­ма, а што они ни­су уса­гла­ше­ни с „Устав­ном по­ве­љом” то је, ваљ­да, бри­га на­ших ста­ра­те­ља. Бар та­ко ми­слим!

***

Ми­слио не ми­слио, вра­ти­ће­мо се Бо­гу. Ако то и не учи­ни­мо, при­те­ра­ће нас Он у тор, па да бу­де као што је ка­зао: „Би­ће јед­но ста­до и је­дан Па­стир”. Ни­кад ни­смо уме­ли да се по­на­ша­мо као по­слу­шно ста­до. Шта нам се де­ша­ва, ако ни­је, шта ће нам се де­си­ти! Ни­кад то ни­је би­ло у Ср­би­на.

Да ли смо на но­вом по­чет­ку? Стра­ни­це жи­во­та ис­пред нас су чвр­сто скло­пље­не да се не мо­же­мо ли­ста­ти. Ако ће­мо се узда­ти по оној: „не­ће ваљ­да…”, мо­гли би­смо да до­гу­ра­мо да­ље од вла­сти­те же­ље. Да ли же­ли­мо ви­ше од же­ље? У сво­је име, знам. Са­мо за се­бе. На ово би мо­гло да нас под­се­ти пи­та­ње: ко не же­ли да бу­де бо­гат?

Не­ма то­га ко ни­је си­гу­ран шта хо­ће, а да се не за­ку­не: „Бо­га ми..!” То ва­жи са­мо за нас у Ср­би­ји. У Цр­ној Го­ри на­реч­је на­ла­же: „Бо­го­ми… или… Све­то­га ми Ва­си­ли­ја…” Они има­ју две мо­гућ­но­сти. За Све­ви­шњег ал­тер­на­ти­ву. По­у­здан је он ди­рек. Ка­ко сто­ји с клет­ни­ци­ма, то бо­ље они зна­ју.

Ре­кох да не­мам ни­јед­ног Цр­но­гор­ца за при­ја­те­ља. И кад сам се не­кад дав­но за­по­шља­вао у Зе­мљо­рад­нич­кој за­дру­зи, за­чу­до ни­је би­ло Цр­но­го­ра­ца. Ни­сам био трак­то­ри­ста. По на­чи­ну пи­са­ња мо­жда ово ли­чи на ора­ње. Не, ја па­жљи­во пле­вим кул­ту­ре од ко­ро­ва и гле­дам да их не оште­тим. Ста­ви­те ми мо­ти­ку на ра­ме. Не­ће ме увре­ди­ти, пре ће ме по­у­зда­ти у то да ни­сам по­гре­шио ни у ко­па­њу ни у пи­са­њу.

***

Не пи­шем ни мо­ти­ком ни бу­да­ком, још ма­ње об­ра­ђу­јем трак­то­ром. Та­мо не­ки се­љак из Го­ле Гла­ве, а што ли је го­ла? Да ли је ће­лав или не но­си по­кри­ва­ло! Не­кад је био ак­ту­е­лан кач­кет, те за­то ни­сам по­ме­нуо ка­пу. И вој­ска се од­ре­кла ка­пе у ко­рист бе­рет­ке. У но­вим трен­до­ви­ма и ими­џи­ма ма­ло ко мо­же да нас пра­ти у све­ту. За то нам ни­је по­тре­бан свет­ски мод­ни крем.

Има­мо до­вољ­но кре­а­то­ра, од по­ли­ти­ке до мо­де и еко­но­ми­је. Ма­да, чи­ни ми се да смо кре­а­ту­ра­ма зна­чај­но бо­га­ти­ји. Оне се да­ју ви­де­ти „у по но­ћи, у по да­на”. Кад по­гле­да­мо ауто-ин­ду­стри­ју мо­же­мо мир­не ду­же да ка­же­мо да нам ево­лу­ци­ја не мо­же ни­шта. То се ви­ди и спо­ља. За­то мо­жда ни­ко и не гле­да. Наш ле­ген­дар­ни „yugo” по ло­ги­ци ства­ри би тре­ба­ло да се пре­и­ме­ну­је, не­ће би­ти по­тре­бан кум и но­во кр­ште­ње, у „sr­ba”. Ла­ти­ни­цом? Баш та­ко. Кад стран­ци до­ђу, ко зна кад ће, да уме­ју да про­чи­та­ју име на­шег ле­по­та­на. Шта бри­га Евро­пља­не за на­шег Ву­ка Ка­ра­џи­ћа. Мо­жда ни­је тре­ба­ло по­ми­ња­ти то пре­зи­ме. На­го­ни страх у ко­сти. Бо­же мој, не­ка ма­ло за­зи­ру од „sr­be”.

Ако се де­си да сто ауто­мо­би­ла про­да­мо у Афри­ци за ба­на­не, би­ће нам на­пу­ње­но исто то­ли­ко пр­тља­жни­ка. Пу­на ка­па! Бе­рет­ка или кач­кет, не знам ви­ше… Што би мо­ра­ло све да бу­ду ба­на­не? Има и дру­гих воћ­ки ко­је нам ни­су нео­п­ход­не. Ин­ди­ја се не сти­ди што про­из­во­ди шљи­ве. Не знам да ли пе­ку ра­ки­ју. Све то за­јед­но те­шко је за­ми­сли­ти без срп­ске ка­пе. Још је те­же за­ми­сли­ти Ин­диј­ца у срп­ској ка­пи. Ни­је кап. Срп­ска ка­пљи­ца.

Кад апо­стол То­ма ни­је ус­пео да учвр­сти Исти­ну вас­кр­слог Хри­ста, још те­же би би­ло на­ма да им па­тен­ти­ра­мо про­из­вод­њу ал­ко­хо­ла. Њи­хо­ве да­лај ла­ме би их про­кле­ли и по­сла­ли код Бу­де у нир­ва­ну. Та­мо се не иде пре ро­ка. И код нас има са­мо је­дан пре ро­ка: инжењер Ми­лу­тин Мр­ко­њић. И он је, на ње­го­ву жа­лост, пре ро­ка…

То је суд­би­на про­из­во­ђа­ча, ма­кар то и не би­ла срп­ска шљи­во­ви­ца. Она је не­ка­ко оми­ље­на и свим стран­ци­ма ко­ји нас по­хо­де па је из ми­ло­ште зо­ву „sli­vow­hisky”. То зна­чи, ако сте у до­ко­ли­ци и ако има­те по­ред се­бе, по­пиј­те јед­ну и у мо­је здра­вље. На­здра­ви­те, то је срп­ско оби­чај­но пра­во ко­је се не ко­си с европ­ским нор­ма­ти­ви­ма. И они пи­ју, али кри­ју.

Ал­ко­хол не при­па­да њи­хо­вој ци­ви­ли­за­ци­ји. Дро­га? То је оно пра­во. По­лу­свет има­ги­на­ци­је. Бе­жа­ња од се­бе и сво­је ствар­но­сти. Мо­ра да им дро­га обе­ћа­ва и пру­жа не­што ви­ше и бо­ље од оног што има­ју. Ако је та­ко, да је­сте, што би­смо ми њих мо­ли­ли и че­ка­ли? По­не­ки и не че­ка­ју. Кре­ну­ли су пре­чи­цом… до па­кла. На­зад не­ма, не оста­је пу­та за њи­ма. Иде се до нај­бли­же по­ста­вље­не смр­ти као ле­же­ћег по­ли­цај­ца. Ту је крај. За нар­ко­се, при­ча је не­што ду­жа по­што ни­је под деј­ством опи­ју­ма. Ни­сам пре­ви­ше ре­ли­ги­о­зно на­дах­нут, про­сто да ми Карл Маркс не при­го­ва­ра, ка­ко сам при­бе­гао дру­гој вр­сти „дро­ге”. Ни он не по­ри­че да „Клин се кли­ном из­би­ја”.

Код нас ни­је ла­ко раз­гра­ни­чи­ти пи­ја­ног од лу­дог, дро­ги­ра­ног од кон­фу­зног, тре­зног од лу­цид­ног. То нам је ма­ло по­бр­ка­но, као у гла­ви. Пи­јан и луд се не раз­ли­ку­ју, јер не­ма­ју по че­му. Дро­ги­ра­ни и кон­фу­зни у ис­тој су бу­ли. Пр­ви не зна шта го­во­ри по ди­рек­ти­ви „ви­ше си­ле”, а збу­ње­ни се пи­та ко­ме је по­треб­на ње­го­ва бла­ма­жа. Тре­зан не мо­ра да бу­де лу­ци­дан, као што лу­ци­дан не мо­ра да бу­де тре­зан. Да је баш и јед­но и дру­го, два до­бра су те­шко спо­ји­ва. И мо­гу­ћа. Ако не­ко­ме пад­не на па­мет да ме свр­ста ме­ђу не­ке, не­ка се не устру­ча­ва, јер ни­сам по­ме­нуо геј удру­же­ња и мно­ге не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је ко­ји­ма ни­ка­ко не при­па­дам.

А шта ће­мо с нај­о­бич­ни­јим пи­јан­ци­ма? Они су нај­број­ни­ји и упа­дљи­во ви­дљи­ви. Пред сва­ким ду­ћа­ном и пи­љар­ни­цом пив­ни­ца на отво­ре­ном про­сто­ру и на ми­нус де­сет. Пи­је се пи­во као усред ле­та. Ка­пе „уну­чи­ћа” као да од по­пи­је­ног бро­ја за­ви­си ко­ли­ко ће­мо их има­ти крај свог ог­њи­шта. Ако их већ има­мо док по­пи­је­мо сва­ко­ме за ро­ђен­дан, имен­дан и тро­ме­сеч­је њи­ма не­ће оста­ти ни за кап мај­чи­ног мле­ка. Оне, зна се, не до­је из естет­ских и естрад­них раз­ло­га. Не­ке мај­ке тре­ба да се по­ја­ве на сце­на­ма ши­ром све­та где има срп­ског жи­вља, за­ми­сли­те, огри­же­них гру­ди, а не­ке чак има­ју на­сту­пе и по ноћ­ним клу­бо­ви­ма где тре­ба да по­ка­жу срп­ској бра­ћи и не­бра­ћи бо­га­ту при­ро­ду срп­ске мај­ке и су­пру­ге. Кру­же не­ке не­по­у­зда­не при­че о то­ме за­што „кај­мак” да им ски­да­ју ко­је­ка­кве Ру­мун­ке, Укра­јин­ке, а у по­след­ње вре­ме се про­сла­ви­ше Мол­дав­ке. Не­ке се у обич­ним кру­го­ви­ма бо­ље ко­ти­ра­ју од ми­ни­ста­ра кул­ту­ре, здрав­ства и ми­ни­стра за енер­ге­ти­ку. Ја­сно је да не ми­слим на срп­ску це­ње­ну го­спо­ду не­го на њи­хо­ве ко­ле­ге из су­сед­них зе­ма­ља где има срп­ског по­ме­на. На­ши, и да су та­кви, ми не­ма­мо за садa бо­ље, по на­род­ној: „На­ше зло под на­шим кро­вом”. Сре­ћом, ни­је та­ко.

Дру­гу му­ку ми има­мо с ми­ни­стри­ма. Ува­же­на да­ма Ко­ри Удо­вич­ки, ми­ни­стар ене­р­ге­ти­ке, ни­ка­ко да нас убе­ди да је сва­ко по­ску­пље­ње стру­је оправ­да­но и да пр­ви април не­ће би­ти Дан ша­ле, не­го но­вог по­ску­пље­ња стру­је. Мо­же­мо схва­ти­ти као ша­лу док не стиг­не опо­ме­на. Ка­ко су све на­пла­те из­вр­ши­ве хи­по­те­ком, та­ко ће, ко не­ма нов­ца, да­ти ма­ши­ну за веш за пр­ву ра­ту. За сле­де­ћу ра­ту, ко је бу­де имао, и ра­чу­нар мо­же да га усту­пи ве­о­ма по­вољ­но, без до­пла­те. Те­ле­фон ће не­пла­ти­ша­ма нај­пре би­ти ис­кљу­чен ше­сна­е­стог у ме­се­цу, по­том до­ла­зи при­нуд­на на­пла­та. И то не тре­ба да бри­не: све по­пи­са­не ства­ри, уло­же­не за дуг, има­ће га­ран­ци­ју у ви­ду ис­по­ста­ве ра­чу­на за пре­у­зе­ту ро­бу као да су је ку­пи­ли у роб­ној ку­ћи. Све мо­ра би­ти у ду­ху за­ко­на и ко­дек­са европ­ског по­на­ша­ња пре­ма ко­ри­сни­ци­ма.

Ако смо за­шти­ће­ни као бе­ли ме­две­ди од др­жа­ве и нас са­мих, та­кву за­шти­ту чо­век са­мо да по­же­ли. Ју­тр­ос, са­бај­ле, ку­пиш „Но­во­сти” и до­би­јеш ра­чун. На тај на­чин штам­па­ни ме­ди­ји има­ће увид ко­ли­ки им је ти­раж по­тре­бан за сле­де­ћи дан. Сем то­га син­ди­ка­ти, пре­ма то­ме мо­гу да се од­ре­де ко­ли­ке син­ди­кал­не зах­те­ве да по­диг­ну. Они се од­мах про­сле­ђу­ју ис­пред згра­де Вла­де и ре­сор­ног ми­ни­стар­ства: „Го­спо­до, пре­ма ва­шим про­пи­си­ма сто­ји да сте нам ви или на­ша ку­ћа за­ки­ну­ли чи­та­вих 27 од­сто на­ше, му­ком сте­че­не, за­ра­де.”

Ово ни­је ре­цепт ка­ко да се сру­ши Свет­ски тр­го­вин­ски цен­тар у Њу­јор­ку, не­го прак­тич­на ме­ра ко­ја шти­ти сва­ког од сва­ког. Мно­го је тре­ба­ло да се про­на­ђе ова му­стра. Ко ће ко­га и ка­ко… ви­де­ће­мо. Ни­сам склон да ве­ру­јем да ће би­ти зло­у­по­тре­ба, на­ро­чи­то не од не­у­че­сни­ка у мо­гу­ћем спо­ру. Ако се не­ки суд про­гла­си не­на­дле­жним, по­сто­ји дру­ги, ме­ђу­на­род­ни, ко­ји ће се про­гла­си­ти над­ле­жним и у слу­ча­ју кра­ђе ко­ко­ша­ка с фар­ме у Се­лев­цу.

Бу­ду­ћи да је стан­дард ис­пред ста­ту­са, то са­мо иде у при­лог то­ме да мо­же­мо оче­ки­ва­ти ре­зул­та­те на ни­воу зе­ма­ља ко­је су про­шле кроз тран­зи­ци­ју као кроз Вран­дук у Бо­сни. Он за­пра­во слу­жи ни­чем дру­гом до из­во­ђе­њу еко­ном­ских опи­та и за­хва­та; по­што рас­по­ла­же свим ре­сур­си­ма, то не из­и­ску­је но­ва ула­га­ња. То је по­клон на­ших оче­ва и бра­ће ко­ји су гра­ди­ли пру­гу Брч­ко-Ба­но­ви­ћи. И њи­хо­ва јед­на те­ко­ви­на ни­је до­жи­ве­ла еро­зи­ју. Из­ве­сно, кад би се екс­пер­ти на­уч­но ви­ше по­за­ба­ви­ли, на­шло би се мно­го на­пу­ште­них и за­пу­ште­них ин­ве­сти­ци­ја ко­је су, мо­ра­мо ре­ћи, гра­ђе­не пре ро­ка упо­тре­бе, за бу­ду­ћу ге­не­ра­ци­ју. Ни­су они све про­ма­ши­ли, на­ро­чи­то ни­су нас. Нас су по­го­ди­ли као да су ни­ша­ни­ли у че­ло. По­сле све­га не мо­же им се по­ре­ћи да су би­ли до­бри стрел­ци. Оту­да ни­је за чу­ђе­ње што су без­број­ни не­мач­ки зли­ков­ци оста­ви­ли ко­сти по Др­ва­ри­ма, Су­тје­ска­ма и За­глав­ци­ма.

Одох пре­да­ле­ко уна­зад. Али, на­род ко­ји не­ма сво­ју про­шлост не­ће има­ти ни бу­дућ­ност, то су као ак­си­ом по­ста­ви­ли па­мет­ни­ји од ме­не. За­то про­шлост не мо­же­мо и не сме­мо да по­тре­мо, не­го са­мо да је по­ста­ви­мо иза ле­ђа. Ка­ко год да се окре­ће­мо да нам је иза. То је пре­вен­ти­ва – да је не из­гу­би­мо и да јој не гле­да­мо у очи. То је бар ла­ко. За­ми­сли­те да смо мо­ра­ли да са­чу­ва­мо ши­фру се­фа ко­ји чу­ва ко­ли­чи­ну дру­штве­ног про­из­во­да и лич­ног бо­гат­ства на­ших вла­да­ра од два­де­сет де­ве­тог ма­ја 1903. го­ди­не. Ко би то до да­нас чу­вао да не за­бо­ра­ви и са­та­ри!

***

Tре­ћи дан.

Ни­је ни­ка­ква слич­ност са Ше­сто­днев­ном. Бог је мо­гао ство­ри­ти Свет и бр­же и дру­га­чи­је не­го што је­сте. И јед­ном по­ми­сли. То ми ни­је те­ма. Сед­ми дан Го­спод Бог је по­чи­нуо од сво­га ра­да. Ни­је умор у пи­та­њу. Шта је, он­да? То је при­мер ка­ко чо­век тре­ба да чи­ни и ка­ко би мо­рао да по­сту­па.

Ре­ко­смо, Цр­ква је уста­но­ви­ла свој пра­знич­ни ка­лен­дар. Не­ко га се при­др­жа­ва, не­ко не. Пи­та­ње ве­ре и по­што­ва­ња бо­жан­ских на­че­ла. Да ли о по­бо­жно­сти… не, овом при­ли­ком. Би­ће да­на и за та­кав осврт. Пре бих се освр­нуо на др­жав­ни ка­лен­дар. Он је за­ни­мљив. По­ђи­мо не­ким ре­дом.

Оно што пам­тим од основ­не шко­ле сто­ји не­за­бо­рав­но као и исто­ри­ја ко­ју сам на­у­чио, та­да, на­па­мет. Не­мој­те ме пи­та­ти да се про­ве­рим. Учио сам за пе­ти­цу, не за пам­ће­ње.

Два­де­сет де­ве­ти но­вем­бар, Dan Re­pu­bli­ke. Тај је да­тум за пр­ва­ке ве­ли­ка свет­ко­ви­на. По­ста­ју пи­о­ни­ри. Пи­о­нир­ски за­да­так ни­ко­ме ни­је био лак. То зна­ју сви ко­ји су би­ли пр­ва­ци и ко­ји су не­што из­но­ва по­чи­ња­ли. Кад сам се код ку­ће по­хва­лио пи­о­нир­ским под­ви­гом, ћа­ле ми се пре­кр­стио, био је по­бо­жан чо­век. На пи­та­ње где сам то по­гре­шио, ре­че: „Си­не, ни­си ти по­гре­шио, кад од­ра­стеш и раз­ми­слиш, ка­шће ти се са­мо”. Знао сам, та­да, за Зма­ја. Мно­ге ње­го­ве пе­сме сам де­кла­мо­вао о Све­том Са­ви у на­шој цр­кви. Mo­je ста­ри­је ком­ши­је, ње­го­ви вр­шња­ци и још ста­ри­ји чи­не по­кољ сви­ња за Пра­зник. Иду јед­ни код дру­гих на сла­ву, че­сти­та­ју. Код ме­не у ку­ћи пе­так. Пре­кју­че по­чео бо­жић­ни пост. За при­че­шће. Ни­сам тад по­стио чи­та­ве по­сто­ве. Али за сва­ки бих се при­че­стио.

Пи­та­ње је ка­ко сам се за­по­слио у зем. за­дру­зи, а да ни­сам био члан SKJ. И за ме­не је то би­ло чу­до. Ни­сам по­ти­цао из чет­нич­ке по­ро­ди­це, а отац ми је био на „пра­вој стра­ни”, иако не­уч­ла­њен. Ни­је ми со­лио па­мет куд је све про­шао са ва­љев­ским пар­ти­зан­ским од­ре­дом. И да­нас бих му се на то­ме за­хва­лио. Кад се вра­тио из ра­та, вра­тио се сво­јој зе­мљи, оној на ко­ју је пла­ћао по­рез и од ко­је је тре­ба­ло да жи­ви до скон­ча­ња. За див­но чу­до, ни­је га пре­па­да­ло пи­та­ње што не сла­ви по­ме­ну­ти пра­зник; од­го­ва­рао је да је од оца при­мио јед­ну сла­ву, а до­мо­ви­на се са­ма про­сла­вља и од се­бе ве­ли­ча. Па­три­о­ти­зам је раз­дво­јио од кућ­не сла­ве. Уоста­лом, ви­ше је та­да би­ло оних ко­ји су сла­ви­ли др­жав­не не­го цр­кве­не пра­зни­ке. Убр­зо би сти­гла Но­ва го­ди­на. Пр­ви мај, Че­твр­ти јул, па Сед­ми. Оне ма­ње да и не по­ми­њем, као 9. мај, за­тим 15. мај, па већ чу­ве­ни 8. март и та­ко да­ље. Тра­ја­ло је то по­ду­го. По­сле Ти­то­вог по­гре­ба и на­о­ва­мо бли­же, на­ста­ли су не­ки но­ви пра­зни­ци, Дан др­жав­но­сти, Да­на устав­но­сти, а, бо­га­ми, сти­дљи­во нам се вра­ти Све­ти Са­ва. Бо­жић по­ста­де др­жав­ни као и Вас­крс. Ка­ко је др­жа­ва по­че­ла, за­пре­ти­ло је да ће пре­у­зе­ти ком­пле­тан цр­кве­ни ка­лен­дар. То­га се ја ни­сам пла­шио. Чим сви сла­ве сла­ву и сви иду на сла­ву, не­ма опа­сно­сти. Та­ко и је­сте.

7. фе­бру­а­ра, ле­та Го­спод­њег 2003.