НОВА ИСТРАЖИВАЊА – МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, СРБИЈА
Предговор:
Највећи продор у разумевању Мирослављевог јеванђеља начинила је историчарка уметности Драгана Аћимовић. Делове из њене будуће дисертације о симболици ликовних украса нашег највреднијег рукописа пренели смо у пратећој књизи „Божанско надахнуће“. Илуминатори Мирослављевог јеванђеља били су најобразованији људи свога доба. Не само да су изванредно познавали Стари Завет, Нови Завет и предања светих отаца, већ и грчку, римску, па и египатску митологију. Симболика осликаних ликовних украса је најсложенија у европској средњовековној уметности, а неке од уметничких поступака српских сликара применио је тек Пикасо, 750 година касније.
Текстови и снимци који следе приређени су на основу пратећих књига за факсимил Мирослављевог јеванђеља: „Божанско надахнуће“ и „Божанска промисао“. Издавачи су АИЗ Досије, Митрополија црногорско-приморска, Miroslav Evangelium IMF и Музеј књига и путовања Адлигат.
ИСТОРИЈАТ:
У последње време, Вељко Топаловић отвара предавања о Мирослављевом јеванђељу следећим реченицама:
Мирослављево јеванђеље је најстарији сачувани српски ћирилички рукопис и највредније српско покретно културно добро. УНЕСКО га је прогласио за један од 120 највреднијих докумената целокупног човечанства. Током два светска рата чувано је са свим златом које се налазило у Србији. После Другог светског рата, Република Србија издвојила је 9.000.000 евра (у данашњој противвредности) за израду фототипског издања. Председник Србије полаже заклетву на факсимилу Мирослављевог јеванђеља.
С друге стране, монаси и свештеници данас не умеју да прочитају шта пише у Мирослављевом јеванђељу – јер у средњем веку речи нису раздвајане. УНЕСКО-ви и српски стручњаци су мислили да су ликовни украси Мирослављевог јеванђеља осликани само као декорација – нису имали представу о дубини симболике илуминација. У току Другог светског рата, злато је отишло пут Никшића и 90% полуга је украдено. Мирослављево јеванђеље је закопано испод олтара манастира Рача украј Дрине, а од 1943. тајно се чувало у сефу Народне банке у Београду. Од 9 милиона евра издвојених за фототипско издање, само 3.500 је употребљено за конзервацију оригинала, а остатак новца је нестао. Боље да су украли и тих 3.500 евра јер су током рада „стручњака“ нанета невероватна оштећења највреднијој српској књизи. Председник Србије полаже заклетву на факсимилу Мирослављевог јеванђеља, али његова министарка културе (и директорка Агенције за нуклеарну безбедност) најављује да ће поново забранити управо тај факсимил (први пут забрањен 1998. године, па је забрана укинута наредне године).
Година 1161/62.
Према новим истраживањима проф. Миодрага Марковића, Мирослављева задужбина, Црква Светог Апостола Петра, око које је настало Бијело Поље, подигнута је 1161/62. године – односно, четврт века раније него што се до сада сматрало у науци.
Марковић је то закључио на основу два последња слова у Мирослављевом ктиторском запису. Претпоставио је да слова ОХ означавају бројеве, што би било логично. Уз претпоставку да су можда изостављене хиљаде, те да су десетице и стотине пермутоване, за шта постоји доста примера, испало би да је црква подигнута у поменуто време, што би било и могуће време настанка Мирослављевог јеванђеља. То би могао и да буде разлог зашто Мирослав у ктиторском запису не помиње Немању, који, тада, још није био велики жупан.
Година 1846.
Порфирије Успенски је, како смо сазнали из његових дневника, посетио Манастир Хиландар на Светог Јована 1846. године. Мирослављево јеванђеље било је отворено на листу бр. 166 (стр. 330) где се налази читање за поменути празник.
Порфирије је био изасланик руског цара и руског Светог Синода. Један од његових задатака био је да прикупи све највредније уметничке предмете из православног света и да их донесе у Петроград, како би их проучили у Императорској Академији Наука. Осим варијанти да је Порфирије кришом исекао лист или да су му исти монаси поклонили, могуће је да су Бугари, који су тада чинили већину монаха, исекли лист и предали Порфирију да понуди руском цару да откупи рукопис и да тако извуче манастир из дугова.
Година 1896.
Током посете краља Александра Обреновића Манастиру Хиландар, монаси су, према званичним извештајима, са сузама радосницама у очима, предали краљу своја два највреднија документа: Мирослављево јеванђеље и Оснивачку златопечатну повељу Манастира Хиландар Симеона Немање. Наводно, сматрали су да је српски двор најсигурније место за чување ових драгоцености.
Међутим, из писама људи из краљеве свите, сазнајемо да званична верзија нема много везе са истином. Епископ Димитрије (Павловић) у писму Љубомиру Ковачевићу, тадашњем министру просвете, каже да су по манастиру већ почеле да круже гласине да су дошли у пљачку а не у посету.
Да ствар буде потпуно богохулна, осим што је света књига напустила Божју кућу да би прешла у краљеву кућу, са њом путује и Повеља, у којој Немања, после набрајања имовине и људства које дарује манастиру, пише следеће: Оно што дадох у Свету Гору да не треба ни моме детету, ни моме унучету, нити било ком мом рођеноме, ни коме другоме. Ако ли ко ово измени да му Бог суди и да му је Света Богородица супарница на Страшном суду и с њом ја грешник Симеон.
Дакле, владике и интелектуалци из краљеве свите уценили су монахе да краљу предају не само Мирослављево јеванђеље, већ и Оснивачку повељу Симеона Немање, повељу са исписаним проклетством, које, наравно, нико од њих није умео ни да прочита.
Година 1903.
Током Мајског преврата, из дворског сефа краља Александра Обреновића украдено је Мирослављево јеванђеље, а у сефу је остала Оснивачка повеља манастира Хиландар Симеона Немање. Повеља је премештена у Народну библиотеку и украдена је 1915. године са још 56 наших највреднијих рукописа. Неки од рукописа, попут Призренског преписа Душановог законика, су пронађени и враћени, али Повеља није. Осванула је на недавно споменику Стефану Немањи, на ком је Свети Симеон држи у левој руци. Братимир Гашић, у време док је био шеф БИА-е, посетио је нашу изложбу о Мирослављевом јеванђељу. Изненадио се кад је чуо да је Повеља украдена и да је наша држава никад није тражила, па је обећао да ће покушати да је пронађу.
Година 1915.
Добра Ружић, „краљев библиотекар“, пише у свом дневнику да је, током повлачења, у Крушевцу, пронашао једну стару књигу у сандуцима краља Петра. Тек после 15 дана схватио је да је пронашао украдено Мирослављево јеванђеље и предао га је регенту Александру.
Добра Ружић није био само краљев библиотекар, био је шеф одбора за изградњу задужбине на Опленцу, краљ Петар I Карађорђевић с њим је слушао, тадашњим прислушним средствима, скупштинске расправе, слао је Добру у тајне мисије у иностранство… укратко био му је најповерљивији сарадник.
Такође, Добра је био и пријатељ Љубомира Стојановића, приређивача првог фототипског издања Мирослављевог јеванђеља и добро је знао како та књига, иначе дупло већа од свих наших сачуваних средњовековних рукописа, изгледа.
Добра је био стар да крене с војском у повлачење преко албанских планина. Зато је предао Мирослављево јеванђеље регенту Александру.
Година 1943.
У писму „Политици“, исправљајући небулозе које је објавио Народни музеј, игуман Платон Милојевић је сведочио да је Мирослављево јеванђеље чувано у Манастиру Рача украј Дрине од 1941-1943. године. Милојевић пише да је, 1943, када је откривено скровиште Мирослављевог јеванђеља, „јавио у Београд“ да ту није више безбедно. Но, није написао коме је јавио. Из сведочења протојереја Младомира Тодоровића („Политика“, 28. јануар 2007), коме је Милојевић диктирао поменуто писмо, сазнали смо да Платон тада, 1970, није смео да помене да је обавестио генерала Милана Недића.
Дакле, Недић је организовао транспорт Мирослављевог јеванђеља до сефа Народне банке у Београду, у време док је албанолог Роберт Шванке водио немачку јединицу која је трагала за српским драгоценостима.
Година 1998.
Министарка културе Нада Поповић Перишић доноси Решење којим забрањује објављивање факсимила Мирослављевог јеванђеља, које је већ одштампано у Јоханесбургу, и приступа изради државног издања. Рукопис је пренет у Народну библиотеку Србије, где је раскоричен и приступило се конзервацији. Том приликом, направљено је неколико невероватних пропуста, а последице смо сазнали тек четврт века касније. Наиме, рукопис није снимљен пре конзервације, нису направљене макете, већ се експериментисало директно на оригиналу. Рукопис је снимљен тек после конзервације. Снимци нису били довољно квалитетни за фототипско издање, па је књига поново повезана и враћена у Народни музеј. Донет је и Правилник по коме обични смртници више не могу да виде Мирослављево јеванђеље већ само државни стручњаци, који имају обавезу да га два пута годишње прелистају, како би утврдили да ли је дошло до неких оштећења на рукопису.
Година 1999.
Укинута је забрана факсимила из Јоханесбурга, а наредне године САНУ организује велику промоцију у препуној свечаној сали. Говоре сарадници, Дејан Медаковић, председник САНУ, Мирослав Пантић, потпредседник САНУ, Предраг Палавестра, секретар одељења за српски језик и књижевност и Душан Мрђеновић, један од приређивача.
Година 2007.
Бошко Савковић, без динара државне помоћи, завршава снимање документарног филма „У почетку беше реч – историјат Мирослављевог јеванђеља“ на просторима од Петрограда до Јоханесбурга и широм Европе. Филм добија прве награде на светским фестивалима.
Година 2019.
Урађен је нови, Златни факсимил Мирослављевог јеванђеља. По први пут у свету, верно су репродукована осликавања на злату. Овај факсимил је, по мишљењу директора рукописних одељења европских националних библиотека, тренутно најуспелије издање те врсте у свету по питању штампе, реконструкције византијског повеза, квалитета научних студија и пратеће опреме.
Година 2021.
Министарка културе и информисања, Маја Гојковић, најављује нови покушај државног фототипског издања Мирослављевог јеванђеља и снимање документарног филма. Истовремено, најављује и нову забрану већ постојећег факсимила јер је то „лош фалсификат који се продаје за скупе паре“.
Вељко Топаловић и Бошко Савковић на својој конференцији за штампу показују фотографије на којима председник Вучић полаже заклетву на „лошем фалсификату“ Мирослављевог јеванђеља, а иза њега, тада у својству председнице Скупштине, стоји управо Маја Гојковић.
Министарство, потом, каже да је председник положио заклетву на факсимилу Мирослављевог јеванђеља зато што поштује оригинал рукописа, али да и он сматра да је то „лош фалсификат“.
Топаловић и Савковић потом објављују фотографију како председник Вучић „уваљује“ „лош фалсификат“ папи.
Министарство потом излази са тврдњом да нека неименована „струка“ тврди да Досијеов факсимил не личи на оригинал.
САНУ захтева од конзерваторског одељења Народне библиотеке Србије да рашије оригинал рукописа, како би снимили исправљене странице за државно фототипско издање. Народна библиотека то одбија јер би на тај начин оштетила оригинал. Њихово мишљење потписују и Матица Српска и Музеј примењене уметности, па САНУ снима нераскоричено Мирослављево јеванђеље. По завршетку снимања, позивају књиговесца-рестауратора Александра Ћеклића да прегледа рукопис и да види да ли он може да га раскоричи без оштећења. Ћеклић примећује да распоред страница оригинала не одговара распореду страница у Досијеовом факсимилу који управо повезује. САНУ схвата да су, током преповезивања 1998/1999. године, помешане странице оригинала, да је тако накарадно књига укоричена, те да државни „стручњаци“ то нису приметили током 50 прелиставања оригинала.
Топаловић и Савковић на конференцији за штампу објављују да Досијеов факсимил стварно не личи на оригинал јер су странице оригинала испремештане током интервенције државних „стручњака“, а у Досијеовом факсимилу су све странице на правом месту.
Такође, на основу снимака САНУ, испоставља се да су државни „стручњаци“ прелепили белом хартијом записе из каснијег доба, да су оштетили пергамент, да је нестало злато с појединих иницијала…
НОВА ТУМАЧЕЊА СИМБОЛИКЕ ЛИКОВНИХ УКРАСА
Слово В, стр. 57, fol. 29 v, 97 mm
Јединствено здруживање Христове фигуре са чудовишном животињом која му излази из хаљина илуминатори Мирослављевог јеванђеља оправдали су стиховима зачала: Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе (Јн 7.37–38). Лављој глави, као традиционалном начину означавања извора, придодали су рибљи реп, алудирајући тиме на реке вечног живота и Спаситељеве мудрости. – Д. Аћимовић
Слово В, стр. 71, fol. 36 v, 158 mm
Под украсном аркадом приказан је Св. Јован Крститељ у тренутку проповеди, док десном руком благосиља, а у левој држи крст. Текст који следи у целости је посвећен Христовој похвали том пророку. Крај његовог лика исписано је Жван Батиста.
Будући да је Крститељево име заблежено у романизованом облику, могуће је да су уметници који су осликали Мирослављево јеванђеље били из неког града с јадранског приморја. – Ј. Максимовић, „Жван Батиста“, стр. 3–6.
Приређивачи факсимила Мирослављевог јеванђеља из 1998, приметили су да Јован Крститељ на десној шаци има шест прстију, као и Христос на стр. 105 и 232, док на стр. 311 Христос има по шест на обе шаке. Сатник (капетан, центурион) на стр. 165 и јеванђелиста (?) на стр. 177 имају по шест прстију на десној шаци. – В. Топаловић, Д. Мрђеновић, „Мирослављево јеванђеље – Историјат“, стр. 10.
Слово Р, стр. 101, fol. 51 v, 69 mm
Фигура младића без торзоа, у профилу и крајње оскудној одећи могла би да се протумачи стиховима којима се завршава зачало (Мт 24.28): Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечијег. Јер гдје је труп, онамо ће се и орлови купити. У тумачењима црквених отаца труп представља разапетог Спаситеља, док орлови означавају праведнике који ће му похрлити на дан Страшног суда.
У тежњи да прикаже најважније, али за илустрацију незгодне стихове зачала, илуминатор је људску фигуру лишио трупа, окренувши њену главу истоку пергаментне странице, да гледа муњу Другог Христовог доласка. Беструпност људског тела додатно је наглашена тиме што су ноге окренуте ка посматрачу, а руке у супротном смеру. – Д. Аћимовић
* Грешком писара, у рубрици пише да је зачало предвиђено за Девети понедељак.
Слово В, стр. 143, fol. 72 v, 55 mm
Ранији истраживачи су због ореола, двослојне хаљине и кодекса у приказаној личности препознали јеванђелисту Марка – аутора стихова зачала (Ј. Максимовић, „Ликови јеванђелиста“, стр. 48). Такво тумачење ипак се не чини прихватљивим, будући да илуминатори, сходно строгим црквеним канонима, не би смели да прикажу апостола у несразмерним пропорцијама и неприкладној одећи, попут китњастих чарапа. Тај детаљ открива идентитет физички наружене личности, у којој се препознаје књижевник који воли да иде у дугачким хаљинама (Мк 12.38) и, зарад материјалних добара попут скупоцене одеће, једе куће удовичке (Мк 12.40). Могуће је да се због тога и његов ореол упадљиво разликује од ореола истинских светих личности приказаних у Мирослављевом јеванђељу. – Д. Аћимовић.
Слово В, стр. 145 д, fol. 73 v, 175 mm
Посебно истакнутим иницијалом В отпочињу читања по Новом лету, односно Новој црквеној години. Лављи маскерон несумњиво симболизује Свету тајну Крштења, описану у зачалу. Голуб из горње округлине слова представља телесни облик Светог Духа. Кроз тело лава, нацртаног у доњој округлини, израста биљка и улази му у чељусти. Тај необичан детаљ могао би да илуструје стихове пророка Исаије који се читају на празник Христовог Крштења (Ис 40.6–8): … Да је свако тијело трава и све добро његово као цвијет пољски. Суши се трава, цвијет опада кад дух Господњи дуне на њ; доиста, народ је трава. Суши се трава, цвијет опада; али ријеч Бога нашега остаје довијека. Тиме се алудира на избављење од телесне смртности кроз благодати Светог Духа. Исаија, такође, на другом месту прориче (Ис 11.7; 65.25): и крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во, што се тумачило као најава Другог Христовог доласка и повратак човечанства у рајска блаженства, где ће, као у време Постања, звери пасти траву. – Д. Аћимовић
Слово В, стр. 160 д, fol. 81 r, 89 mm
Поред тога што су били врсни познаваоци Старог и Новог Завета, као и поука светих отаца цркве, илуминатор(и) Мирослављевој јеванђеља били су подједнако добро упућени и у античку митологију и уметност. Фантастично створење са људском бистом и рибљим репом, које из змијских чељусти једном руком извлачи језик, а у другој држи шкољку представља античког бога Тритона. Тај Посејдонов син изазивао је буре и земљотресе, призивајући ветар дувањем у шкољку. Поражено паганско божанство од VI века постало је редован детаљ композиција Христовог утишавања буре. Такође, по типику цариградске цркве Св. Софије зачало се читало на дан подсећања на земљотрес који је погодио Цариград 26. октобра 740. године. Како се змијским главама у средњем веку дочаравао ветар, украс би се могао протумачити стиховима (Лк 8.25): Ко је овај да и вјетровима и води заповиједа, и слушају га? – Д. Аћимовић
Слово П, стр. 229, fol. 115 v, 96 mm
У Мирослављевом јеванђељу постоји четрдесет два иницијала у оквиру којих су представљене птице. Још је Ф. Буслајев, 1884. године, коментаришући украсе Мирослављевог јеванђеља, приметио да су минијатуристи разликовали птице по врстама. Иако се за већину илустрација са мотивом птице каже да су у текст постављене зарад „декоративности“, паунови би могли да се доведу у непосредну везу са текстом зачала. Поред тога што су носили рајску симболику и алудирали на вечни живот и васкрсење, веровало се да имају непропадљиво тело, те да не труле када се сахране у земљу, што одговара тексту о васкрсењу Лазара, који је три дана провео у гробници и потом устао из мртвих. – Д. Аћимовић
Слово Р. стр. 249, fol. 125 v, 155 mm
Прободена птица која у кљуну држи змију доводи се у непосредну везу са текстом зачала и његовим местом у литургијском календару. Великог четвртка уочи Васкрса слави се успомена на Тајну вечеру, када је Христос установио Свету Тајну Причешћа и најавио своје страдање зарад искупљења грехова човечанства. Птица прободена копљем тумачи се као симболична слика обреда у којем свештеник у част Христовог распећа и уз сећање на Тајну вечеру литургијским копљем пробада освећени хлеб. Крв која се слива из њене ране јесте Спаситељева крв којом се причешћују верници, сећајући се речи (Мт 26.28): јер ово је крв моја Новог Завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова. Змија коју усмрћује умирућа птица може се тумачити васкршњим литургијским стиховима: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи и онима који су у гробовима живот дарова. – Д. Аћимовић
Слово В, стр. 311 десно, fol. 156 v, 129 mm
Мт 10.1: У оно вријеме, дозвавши Исус дванаест ученика својих, даде им власт над духовима нечистим да их изгоне, и да исцјељују од сваке болести и сваке немоћи.
Број шест је још у антици сматран за савршен број зато што је једнак збиру бројева са којим је дељив (1+2+3). Такође, Бог је за шест дана створио свет. Могуће је да су то били разлози за осликавање ликова са по шест прстију на десној шаци, побројаних у коментару уз минијатуру бр. 68 на стр. 71.
У овом случају, Исус је осликан са по шест прстију и на десној и на левој руци, па је могуће да је горенаведени стих разлог такве одлуке илуминатора. – Д. Аћимовић
Слово В, стр. 331, fol. 166 v, 106 mm
Нагу фигуру која јаше на фантастичној звери – василиску, Л. Мирковић погрешно је идентификовао као Вавилонску блудницу, док су потоњи истраживачи у иницијалу препознали симбол борбе добра и зла. Према најновијем тумачењу Б. Иванић, ерот који јаше на василиску подсећа на тријумф душе над силама зла у њеној тежњи ка Богу и односи се на стихове (Мт 4.16): народ који сједи у тами видје свјетлост велику. Њеном тумачењу придодајемо и то да се зачало читало током Светле седмице по Богојављењу, посвећеној значају Свете тајне крштења. По речима св. Јована Златоустог, Крштење је чин просвећења којим се разгоне тама и грех; за онога ко би примио ту Свету тајну говорило се да је збацио прародитељске хаљине од коже, заоденуо се у хаљине од светлости и славе и постао чист попут новорођенчета. Стога би бесполна, нага фигура која тријумфује над звери могла да алудира на значај покајања и Крштења за очишћење од грехова и победу над смрћу. – Д. Аћимовић (Л. Мирковић, стр. 38; Б. Иванић, стр. 399-416).
ПРЕДСЕДНИК АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ ПОЛАЖЕ ЗАКЛЕТВУ НА ФАКСИМИЛУ МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПРЕД МАЈОМ ГОЈКОВИЋ. ПОКЛОНИО ЈЕ ЈЕДАН ПРИМЕРАК ПАПИ И ЈЕДАН ПРИМЕРАК БИБЛИОТЕЦИ ЛИДЕРА НАЦИЈЕ У КАЗАХСТАНУ.
МАЈА ГОЈКОВИЋ НАЈАВЉУЈЕ СУДСКУ ЗАБРАНУ ФАКСИМИЛА.
ОШТЕЋЕЊА ОРИГИНАЛА – БЕЛИ ПАПИР ПРЕЛЕПЉЕН ЈЕ ПРЕКО ЗАПИСА ИЗ КАСНИЈЕГ ДОБА НА ПОЧЕТКУ КЊИГЕ. ФОТО: САНУ
ОШТЕЋЕЊА ОРИГИНАЛА – ПОМЕШАНЕ СТРАНИЦЕ – НАСУПРОТ СТР. БР. 1 НАЛАЗИ СЕ СТР. БР. 14. ФОТО САНУ.
ОШТЕЋЕЊА ОРИГИНАЛА – ПОМЕШАНЕ СТРАНИЦЕ – 15-2. ФОТО: САНУ
ОШТЕЋЕЊА ОРИГИНАЛА – ПОМЕШАНЕ СТРАНИЦЕ – 13-16. ФОТО: САНУ
ОШТЕЋЕЊА ОРИГИНАЛА – ПРЕЛЕПЉЕНИ ЗАПИСИ И ЦРТЕЖИ ИЗ КАСНИЈЕГ ДОБА НА КРАЈУ КЊИГЕ. ФОТО: САНУ
P.S. Текстови и фотографије су преузети из пратећих књига за Златни факсимил Мирослављевог јеванђеља. Издавачи су: АИЗ Досије, Митрополија црногорско-приморска, Miroslav Evangelium – International Manuscript Fund и Музеј књига и путовања Адлигат.