БИОГРАФИЈА
Цвијетин Баја Лобожински је рођен у Новом Саду 1961. године. Члан је Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Републике српске. Објавио је десет књига, девет збирки поезије и један роман. Освајао је значајна признања како у Србији тако и у свету. Песме и приче су му преведене на италијански, енглески, руски, украјински, македонски, пољски и бугарски језик. Музички је продуцент. Три песме су му компоноване и отпеване на музичком фестивалу народне музике у Шапцу. Такође се бави и глумом. (Главна улога у драми „Непокорном Срему“, 2022. године.) Ради лектуру, коректуру, прелом текста и дизајн корица књиге. Пише рецензије.
Објављене књиге поезије: Магла у оку, 1993. године, Ветрови рата и љубави 1999. године, Огњена земља, 2000. године, Пробуђени снови, 2003. године, Жар младости, 2007. Године, Плес страсти, 2017. године, Споменар, 2021. године, Трагови мојих немира, 2023. године. Коаутор је књиге „Љубав у стиховима“, 2021. године у Словенији.
Објављен роман: „Стазама првих љубави“, 2019. године. У припреми је роман „Исповест вампира“.
ИСТИНИТЕ ЛАЖИ
Идем ти ја тако неку ноћ овим нашим шором, убио ме бог ако лажем, тек, однекуд као из небуха појави се покојни Перо.
Рече он мени: „Знаш ли ти момчино да ја моју бабу Персу сваку ноћ обилазим?
Гледам ти ја у њега и не верујем својим очима да га видим. Протрљам очи и погледам поново а он се укипио и буљи у мене.
Зинем ја да кажем: „Ма, гони се Перо у пичку материну.“ – али ни да бекнем.
Кад, ето ти Персе. Затрча се па право њему у загрљај. Грле се они и љубе, а ја као укопан стојим, ни да макнем.
Смрче ми се пред очима и ја упадох у некакву провалију. Стрмоглаво летим, а Перо и Перса лебде око мене и грохотом се церекају. Замахнем ја обема рукама да их спљескам као две досадне муве. Руке пролетеше кроз њих и ја се свом снагом и силином ударих у своја рамена. То ме пробуди.
Тргох се, отворих очи. Видим, лежим у својој соби и на свом кревету. Лакну ми.
„Ма, јебаћу вам матер вампирску, мене сте нашли!“ – узвикнух гласно. Погледах кроз прозор напоље. Звезде небо поковале, а месец пун, жут као дукат, осветлио моје двориште.
Обукох се на брзину, окачих венац белог лука око врата, скинем крст од тисовине са источног зида моје куће који стоји увек поред иконе моје крсне славе, Светог Николе. Прекрстих се и помолих се Богу, Божијој мајци и светом Николи па кренух брзим корацима у двориште. Успут ишчупах повећи колац из трошне дрвене ограде и бацих пут под ноге. Пођох Пери да јебем маму.
Кад изненада, чопор паса се створи испред мене. Реже ли, реже. Шта ћу мајко мила, брже-боље улетех у прву кућу. Срећом, врата откључана.
Умирих се брзо кад зачух неко стењање у суседном одељењу. Отшкринух полако собна врата и забезехнух се. Пера зајахао Персу па јаше ли јаше.
Ух, мајко мила, откуд ја у њиховој кући? Привучем се полако кревету и замахнем свом снагом онај колац из моје тарабе и звекнем снажно по глави покојног Перу.
Одједном закукурикаше сеоски петлови а керови почеше да завијавају, рекло би се некако уплашено. У магновењу бацих поглед кроз прозор. Благи поветарац зањиха завесу а онда се зачу туп звук из дворишта. Наједном тајац. Мукла тишина. Погледах у правцу кревета и пренеразих се. Пере нигде нема а Перса раширила ноге па ме бестидно призива у свој загрљај.
Јој, кад сам је се до’ватио, светио сам јој се све до зоре за све пропуштене прилике.
Џабе су петлови сложно запевали у цик зоре. Ја мртав, ‘ладан, ни да мрднем из топлог Персиног међуножја.
Цркô дабогда ако сам вам ишта слагао.
ВАНРЕДНИ ПОЗИВ
Било је то у срећна времена у једној срећној и поносној држави где је била велика част служити обавезни војни рок. Те прелепе Земље на југу Европе више нема али су остале незаборавне успомене из тих дивних војничких дана.
***
Један санитарац као оркан улете у нашу болесничку собу. Лежао сам опружен на једном од пет болесничких кревета на другом спрату војно-медицинског стационара у кругу гарнизона покривен војничким ћебетом и белим чаршафом. Размишљао сам о многим згодама и незгодама из прохујале прошлости. У стационар сам дошао пре два дана због високе температуре коју сам силом прилика набио на стражарском месту. Тако сам одмах прекомандован у стационар где сам почео примати инекције пеницилина.
„Констан-тино-вич?“ – санитарац поче да пљује слова једва изговарајући моје презиме.
„Да, ја сам.“ – јавих се – „Шта треба?“
„Ти си, је ли?“
„Јесам“
„Иди доле у приземље до лабораторије да извадиш крв.“
То рече и баци упутницу на мој кревет.
На брзину се очешљах и стрчах низ степенице у приземље где је била лабораторија. У ходнику сусретох сестру Марију која се у некој журби мимоилазила са мном. Стрељах је упитним погледом.
„Сачекај ту у ходнику.“ – рече прочитавши питање у мојим очима.
Чекао сам мало, па још мало, и моје се чекање претвори у маратонско. Напокон угледах њено витко тело како се увија прилазећи мени. Уђе у лабораторију и неколико тренутака касније позва ме.
„Хајде уђи Константиновичу.“
Послушах је а чим уђох она зграби упутницу из моје руке а у другу ми тутну провидну пластичну чашу за урин.
„Горе је тоалет“ – рече одсутно, такорећи дубоко замишљено, окрену се ка столу и поче припремати шприц за вађење крви. Ја пожурих уз степенице ка тоалету јер ме је већ добро потерало чекајући у ходнику. Са олакшањем наточих тамножуту течност у чашу а кад видех каква је помислих у себи – „Стварно сам болестан“.
„Изволите сестро.“ – Рекох кад се поново нађох у лабораторији и ставих чашу на сто.
„Седи овде.“ – љубазно ми понуди столицу. Са задовољством седох на столицу пошто сам се уморио стајајући.
„Дај ми кажипрст.“ – одлучно затражи – „А онда ћемо крв вадити из вене.“
„Мајко мила, шта она мисли да сам крв нашао на путу па може вадити колико хоће и одакле хоће.“ – помислих избегавајући њен продоран поглед.
Бојажљиво гурнух мој прст у њену нежну руку. Она га зграби и без имало обзира на моје устезање боцну неким оштрим предметом који нисам ни видео јер главу окренух на другу страну. Кад узе крв из прста подвеза ми руку изнад лакта са неком еластичном траком, затегну добро и даде мени да држим. Тада узе шприц и гурну иглу дубоко у једну једва приметну вену на руци. Крв јурну као планински поток низ падину уливајући се у епрувету. Напуни је до пола а онда неким чудом стаде па ни макац више, ни кап.
„Танке су ти вене, пробаћемо из друге руке.“- некако допуни а онда упита:
„Из које си ти јединице?“
„Из ВТР-а“ – рекох.
„Шта значи то ВТР?“
„Ваздушно техничка радионица.“ – одговорих.
„А шта радиш тамо?“ – опет ће она.
„Поправљам летеће машине.“ – нашалих се већ мало опуштен а онда додадох – „Ја сам авиомеханичар:“
„Шта си иначе у цивилству?“
„Машински инжењер.“ – слагах пошто сам још студирао али због обавеза служења војног рока замрзао сам студије.
„Охо!“ – одушеви се сестра Марија. – „А одакле си?“
„Из Срема.“
„Из Срема, Сремац, Срееемац…!“
Посматрао сам је знатижељно. Некако је била чудна. Нисам схватао ту изненадну промену у њеном понашању.
„Сремци имају добре и надалеко чувене шунке и кобасице.“ – Констатова она замишљено онако некако више за себе.
„Да“ – рекох кратко – „А зашто ви то мене све испитујете?“
„Зашто!?“ – подвикну.
Изненади ме висок тон у њеном гласу који је треперио од вибрација коју је изазивала нека чудна енергија. Погледа ме заводљиво са својим крупним црним очима. Тада сам је први пут погледао мало боље. Висока, витка, згодна, лепо грађених груди које су се убрзано дизале и спуштале одавајући њено психичко стање. С црном кратком косом и крупним црним очима деловала је веома привлачно. Као бисери бели зуби су немирно грицкали најлепше усне које сам икада видео.
„Зашто?“ – понови моје питање – „Зар још ниси схватио?
„А шта то треба да схватим?“ – упитах наивно.
Сестра марија пребаци, наизглед сасвим лежерно, своју десну ногу преко леве показујући је у целој својој дужини и лепоти. Промешкољих се неприметно на тврдој дрвеној столици која ме је сво време некако неугодно жуљала, или ми се само то чинило. Но, морам признати нисам остао равнодушан на тај њен гест, али и даље остах непомичан.
„Ти си идиот, одвратни идиот!“ – сиктала је.
Тргну ме висок тон њеног оштрог али истовремено и заводљивог гласа из слатког сањарења. Већ сам лебдео у облацима маште али ме он врати у јаву.
„Излази!“ – продера се, сад већ мало пригушено на мене.
„Али, не разумем…“ – почех да се правдам.
„Напоље!“ – викну сестра Марија јаче и буквално ме изгура из лабораторије.
***
Ујутру сам већ заборавио на тај немио догађај. После доручка поново легох на кревет. Ускоро дође санитарац да ми измери температуру. Више није била тако висока. Он пође назад а онда нагло застаде крај врата.
„Ех, да, умало да заборавим. Константинович!“
„Да.“ – јавих се
„Звала те је сестра Марија, одмах сиђи доле.“
„Мене? Зашто?“ – изненадих се.
„Вероватно да вадиш крв.“
„Али, вадио сам јуче!“ – завапих.
„Можда треба опет, иди одмах.“ – то рече и залупи врата за собом.
Остах нем. Ништа нисам разумео, преостало ми је само да сиђем доле. Тако сам и урадио. Без куцања упадох у лабораторију код сестре Марије.
„Звали сте ме?“ – упитах је без колебања.
„Да, звала сам те.“ – одговори док је ужурбано палила цигарету. Једна креса шибице, друга, тек у трећем покушају успе у својој намери.
„Нервозни сте?“ – усудих се да је питам.
„Да, нервозна сам.“
„Зашто сте ме звали?“ – пређох на ствар.
„Зашто, опет зашто, до врага када ћеш једном да схватиш?“
Од првог тренутка сам знао шта жели али ни сам не знам из ког сам разлога и даље глумио наивност. Тада сам схватио, у ствари, да је дошло време да и ја положим своје карте. Пришао сам јој лагано, полако дижући устрепталу руку, да би је затим бојажљиво помиловао завлачећи дубоко прсте у њену миришљаву и бујну косу, успут прелазећи палцем по њеним врелим уснама и успламтелом црвеном образу.
Истог момента Марија зграби моју руку и нагло ме повуче к себи. У тренутку се нађосмо у страсном загрљају. Љубио сам њене пожудне усне а она ми је све већом страшћу узвраћала пољупце.
Несвесно сам своју десну руку спустио на њену чврсту дојку осетивши као трешњу набубрелу брадавицу која је треперећи расла под мојим немирним прстима.
У том заносном часу неко снажно отвори врата лабораторије и заста на њима као укопан немо зурећи у нас.
У тој огромној фигури препознах управника стационара. Тај крупни човек је по чину био капетан а имао је звање доктора медицине. Али што је најгоре, он је био главом и брадом муж сестре Марије. Нагло се одвојих од њеног блаженог тела јер, морам признати није ми баш било свеједно када сам га угледао.
„Шта ово треба да значи?“ – упита намргођено.
Сестра Марија је немо ћутала, непомична, обореног погледа све више црвенећи у лицу. Једна кап зноја ороси јој леву слепоочницу. А ја, ја сам осетио потребу да нешто кажем у њену али и у своју одбрану па започех збуњено.
„Овај, сестра је хтела да ми вади…, јер ми је, овај, знате, порастао…“
„Чекај, чекај, полако! Шта да ти вади и шта ти је порасло?“ – прекиде ме бесно доктор.
„Он ми је, знате порастао, па ми је… сестра извадила и … мерила ми, па… кад је видела колики ми је, пала је у несвест. А ја сам јој, овај, знате, давао вештачко дисање…“
„Ништа не разумем.“ – промрмља доктор сад већ смирено – „Понови ти мени то све лепо из почетка.“
„Друже капетане, мени је порастао крвни притисак па ми је сестра вадила крв и мерила притисак. Тада јој је позлило и ја сам био принуђен да применим своје скромно знање.“ – заврших победоносно.
„Ах, тако, па што одмах не кажеш, морам клештима речи да ти извлачим.“ – рече капетан са олакшањем. – „Иди сад и лези проћи ће то чим се одмориш.“
„Да, друже капетане, разумем.“ – одговорих док сам кришом бацао поглед у правцу сестре Марије не би ли још једном ухватио њен поглед.
„До виђења, сестро.“ – изустих једва чујно.
„До виђења.“ – отпоздрави стидљиво.
А ја, истог тренутка јурнух уз оне степенице као пушчано зрно, као стрела према мојој соби све док нисам дошао до свог кревета у коме сам колико толико осетио неку сигурност. Нисам могао дуго да се смирим а онда сам напокон заспао. Када сам се пробудио горео сам у ватри. Већ је одавно свануло кад је санитарац дошао да ми измери температуру и да да лек. Мислио сам да ће жива да искочи из топломера. Ипак, имао сам само тридесет и девет степени.
***
Данас излазим из стационара, осећам се добро. Немам више температуру. Ипак сећање на лепу сестру Марију поново распламсава ватру у мени. А онда схватих да се пожудне и топле усне сестра Марије више никада неће стопити са мојим уснама у страсном пољупцу чежње, и тада почех лагано да се гасим и да се ледим.