Biografija:
Dragoslav Bato Babić, rođen je 1958 godine u Prijepolju.
Do sada je objavio četiri knjige poezije. Svoju poeziju je objavljivao
U velikom broju časopisa. Nagrađivan za svoju poeziju. U pedesetak zajedničkih zbirki je zastupljen. .
Živi u Prijepolju.
ПОЧЕМУ ТЫ ПЛАЧЕШЬ НАТАША
Кто такой Сергей Наташа?
Почему вы выстроились в очередь
Некоторые имена
Стальная сетка
На окнах
Письма без адресов
Путешествия на протяжении веков
За один взгляд
Они умирают в течение многих лет.
Одним касанием
Вы тянетесь в пустыню
Почему ты плачешь, Наташа?
Когда мы были здесь долгое время
Только в песнях
Драгослав Бато Бабич
AKO SAD ODE
I ništa me
Ne bi iznenadilo
da opet ode
I da svaka breza
Sa njom nestane
Kao i ranije
Kestenje
I dunje
I svemir
Pa razgrćem lišće
Da ne bi
neki trag našao
Raskopavam zemlju
da bi svoj bol sakrio
Odnosim reku
Na vrh planine
I spuštam je
Talas po talas
Niz strme padine
Moje su stene
Nestašne
Glatke i ogromne
I gnezda orlova kriju
I visinu netaknutu ne daju
Ali se plašim
Ako sad ode
Sve će se survati
Niz moje poglede
PRIČA O POEZIJI
Trenutno bez snova
Pozorište na ulicama
Kapi bez liski
Novac bez sjaja
Čudesa kod Maja
Uskoro će
Preparirana ptica
Poleteti
I u močvaru svoje
Suve kandže zariti
I počećemo svi da letimo
Svoje divljine tražeći
Nekom si rekla
Da je poezija
Skupina razdraženih misli
Zajednica predivnih leptira
Zalutala divljač u emocijama
Nešto mi je drugo
Palo napamet
Dok sa balkona
Padaju zadnje latice cveta
Na suvu prašnjavu zemlju
JEDNA LINIJA
Jedna mi linija polovi lice
I pravi me drugim
Odvaja
Jednog od drugog
Ostavlja rez
Jedva primetan
Ali odvaja
Jedno sam ja
Drugo sam ja
Jedna mi linija unosi nemir
I postavlja udute
I ostavlja kamenje na putu
Obeležavao staze
Jedna mi linija donosi vetar
I otima vrabca iz ruke
I sa njim leti
Do vrha drveta
Jedna me linija
Ostavlja samog
I jednog i drugog
Dok glavom udaram
O sveže izgrađene pregrade
FRANČESKA
Moje ime je Frančeska
Nikad nisam pričala
O maslačku
I o buketima
Mirisnih livada
O Ezra
Nemoj mi pominjati
Pune ruke cveća
Iskrunjenog
U jedan plast
Danas je Petrarki rođendan
Bila sam deo pejzaža
Daljina je sve veća
I sigurno
Nikad ti bliže
Nisam bila
No tada
Zadesila sam se
U pijačnom danu
I kroz masu se probijala
Ljudskim telima stegnuta
Zastadoh
U potpuno prirodnim stvarima
Na običnom mestu
I tu zauvek ostala
EMA
Ema
Uvek se setim
Tvoje kose
Kad mi je teško
Kad odlazim
I kad eksplodira nebo
Na mestu
U kom živiš
I poleti
Hiljade ptica
Ema
Bilo je suza
Ali si uvek
Ostala tamo
Ne znajući
Da postojim
I nijedan zrak
Ne uspe
Da te ugreje
A ne znam
Zašto si mi
Cvet u bašti
Ostavila
Ema
Zar nisi rekla
Da si tačka
U svemiru
Kap na pučini
Svetlo u pećini
Da si vetar
Pa kad te poželim
Zaspem
A tamo
Mogu sve
Ema
Čekaj me