ДУХОВНА ДЕЛАТНОСТ ВЕНЕДИКТА ЦРЕПОВИЋА-ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ КУЛТУРЕ СРЕДЊЕГ ПОМОРАВЉА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Апстракт: Рад говори о делатности Венедитка Цреповића, сина војводе Црепа, која се огледа у његовој активности превасходно на пољу књижевности оставивши видан траг на том делатном пољу. Указује се на значај ове личности која је имала у периоду Деспотовине.

Душко Грбовић

ДУХОВНА ДЕЛАТНОСТ ВЕНЕДИКТА ЦРЕПОВИЋА-ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ КУЛТУРЕ СРЕДЊЕГ ПОМОРАВЉА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ*

Апстракт: Рад говори о делатности Венедитка Цреповића, сина војводе Црепа, која се огледа у његовој активности превасходно на пољу књижевности оставивши видан траг на том делатном пољу. Указује се на значај ове личности која је имала у периоду Деспотовине.

Породица Вукославић је једна од оних после смрти Цара Душана (1355.) до пада српске Деспотовине под Турке 1459. Године. Цреп Вукославић био је истакнути војни командант, а његов син Венедикт оставио је трага на пољу духовности. О духовној делатности Венедикта Цреповића биће више речи у даљем тексту.

Не постоје поуздани извори на основу којих би утврдили време рођена Венедикта Цреповића. На извесне претпоставке нас упућује, његов за сад, први помен у  златно печатној хрисовуљи Деспота Стефана Лазаревића од 08. јуна 1411. године. То упућује на претпоставку да је рођен вероватно 80-тих година XIV век. Ђорђе Сп. Радојчић, који се доста бавио Венедиктом Цреповићем, његово рођење ставља у период око 1381. године, дакле у време након велике победе његовог оца, војводе Црепа, над Турцима у битци на Дубравници. [1] Његов животни пут до 1411. године засад нам је недокучив, али је за претпоставити да се пре те године замонашио.

Повељом од  8. јуна 1411. године као што је познато, Деспот Стефан Хиландару дарује села са засеоцима у околини Новог Брда и два села, у ондашњем Левчу, а данас у Темнићу, Бачину и Церницу, која се налазе у близини Крушевца. Ова села су била једини поседи Хиландара у широј околини Крушевца. Ови поседи су даривани Хиландару као замена за властелинство цркве Матере Божје у селу Лешју (код Параћина) које је враћено критору поп кир Венедикту Цреповићу. Деспот Стефан је зауврат добио право на шест аделфата поред ћелије покојног Герасима Бранковића, вртове, винограде и остала права. Ово је одлучено на Сабору који је одржан у Јагодној (данашња Јагодина) уз присуство свештеника и властеле. Овим чином, може се тако рећи, решен је вишедеценијски спор између породице Вукославић и угледног српског манастира око црвке и њеног властелинства. [2]

Ово властелинство је својевремено жупан Вукосав поклонио Хиландару чији дар је цар Урош потврдио (1360. године). Због лошег газдовања Хиландараца, Вукослављеви синови Цреп и Држман (монах Дионисије) су покренули спор око враћања овог поседа. Спор добијају о чему нам сведочи потврдна повеља кнеза Лазара из 1379/80. По свему судећи Хиландарци не одустају од овог поседа и свакако у периоду између 1389. и 1411. године, под непозантим околностима долазе у посед овог властелинства, којим је по свему судећи даровао сам Стефан Лазаревић. Након погибије брата Вука 1410. године и тиме победе у братском сукобу, деспот Стефан креће у сређивање нарушених односа између њега и властеле која је добрим делом, у сукобу браће 1409. године стала на страну млађег Вука. У таквим условима настаје поменута повеља Деспота Стефана. Ситуацију сликовито описује Константин Филозоф: „Ако је ко због невере своје (што) изгубио или (због) лошег служења или којим другим начином постаде сиромах њих (деспот) постављаше на прво достојанство и поштовање, па макар да су били у бедним приликама – да се не лише места отачаскога и дедовскога и прадедовскога“. Сматра се да се ова последња реченица односи на Венедикта Цреповића.[3]

Након овог догађаја, Деспот Стефан свакако у циљу даљег побољшања односа, издаје заповест да се у овом манастиру, вероватно за његову личну библиотеку, препише ПАНАГИРИК, зборник слова црквених отаца и великих беседника о важним празницима. Препис је урадио јеромонах Јован 1412. године. Ова књига је по Димитирју Јовановићу писана на пергаменту,

 док архимандрит Леонид сматра да је препис био на хартији. Према шрктим подацима зна се да на почетку пише: „Панагирис светаго Павла, 7.начело, мученије светаго Прокопија“. Преписивач је на крају књиге оставио следећи запис: „У дане правоверног и христољубивог деспота Стефана свих српских и подунавских и посавских земаља (господара), 24. године његове владавине писа се књига ова руком грешног јеромонаха Јована у Лештијанској пустињи, пошто је сам господар Деспот наложио. Круг године је тада текао 6920. Индикт 5.“ Ова књига се касније нашла у светогорском манастиру Светог Павла. За претпоставити је да је поседник ове баштенске цркве, Венедикт Цреповић, имао утицаја на овај чин имајући у виду његову каснију делатност. [4]

Као и раније и у периоду владавине деспота Стефана Лазаревића нема оригиналних богословских дела, али има доста преведених и у већем броју оних који су поново преписана што указује на његову траженост и читаност. У ту групу се сврстава и ШЕСТОДНЕВ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ преведен 1426. године. О томе нам сведоче два записа. У првом се каже да је инок Јаков за попа Венедикта превео са грчког (еладског) „на наш словенски“ ШЕСТОДНЕВ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ. Јаков је био познат хиландарски монах, преводилац и преписивач богословских дела чија делатност сеже у крај 14. века. На двору кнегиње Милице и њених синова Стефана и Вука био је 1390. године. У другом запису се каже да је у време Деспота       Стефана поп Венедикт (Цреповић) у Светој Гори са грчког на спрски превео „Шестодневник светаго Јована Златоуста“, а у славу божју и „Пречисте Матере Божије Лештијанске“. Ови записи нам говоре о реализовању заједничке замисли инока Јакова и Венекдита Цреповића да се преведе БЕСЕДА ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ на књигу постања као заједнички рад. Они говоре да је Јаков превео прву књигу, а Венедикт Цреповић другу. Они сведоче и о духовној (књижевној) делатности лешјанског игумана и његовом боравку на Светој Гори, због рада на овом делу. Овај рукопис се данас налази у Државном историјском музеју у Москви (Русија). [5]

          Углед и поштовање који је уживао код Деспота Стефана задржао је ако не и увећао, и код његовог наследника, Ђурђа Бранковића. О томе нам сведочи један догађај из 1452. године чији је актер био Венедикт Цреповић.

У Средњем веку се велики значај придавао моштима светаца. Сматрало се да оне чине чуда, да имају моћи исцељења, да могу спасити град и државу. По схватањима богословским светитељске реликвије су сматране за најубедљивији доказ обоготворења материје. Налажење и пренос моштију значајних светаца (апостола Андрије, Луке, Св. Стефана) имало је снажан одјек у тадашњем свету. За проучавање овог питања значајни су списи Јована Златоустог који поред богословских тумачења прецизно одређује појам моштију. [6]

Приликом ратовања у Босни код града Теочака, непознати старац обавестио је Деспота Ђурђа да се у Епиру у граду Рогосу налазе мошти апостола Луке. Деспот прихвати његов предлог да их откупи, разлози су били вишеструки. Мошти су били преко потребне српској деспотовини тог доба због ситуације у којој се налазила. Поред тог Ђурађ Бранковић је желео да прибави углед Смедереву и цркви. Вероватно уз помоћ бивше султаније Маре, успева да од слутана Мехмеда  II издејствује дозволу за куповину моштију. Након детаљне провере моштију, Деспот је за њих платио 30.000 дуката. Након дуготрајних припрема, у Рогос је послата делегација коју су чинили, призренски митрополит Михаило, лешјански игуман Венедикт Цреповић и властелнин Стефан. Изасланство је преузело тело преневши га на његово треће путовање. У Смедерево су доспели 12. јануара 1453. године где је приређен свечан дочек. Мошти су положене у нову митрополитску црвку посвећеној Пресветој Богородици. Султанија Мара је израдила одежду од сиријских златних тканина. Пренос моштију је био празник у коме је учешће узело целокупно српско средњовековно друштво. [7]

Поводом овог догађаја два непозната књижевника саставила су дела (ОПИСИ ПРЕНОСА МОШТИЈУ ЕВАНЂЕЛИСТЕ ЛУКЕ ИЗ РОГОСА У ГРЧКОЈ У СМЕДЕРЕВО) високих уметничких и литерарних вредности које се датирају у период 1453-1456. године. Један ОПИС се данас налази у патријаршијској библиотеци у Београду, док се други налази у Националној библиотеци у Паризу. За нашу тему интересантно је оно дело које се чува у патријаршијској библиотеци, мада се у париском рукопису налази помен игумана лешјанког кир Венедикта као члана делегације која је ишла за мошти, док се у рукопису у патријаршијској библиотеци не помиње.

У библиотреци партријаршије налази се ЗБОРНИК, заведен под бројем 165, настао поводом преноса моштију светог Луке у Смедерево. Он садржи: житије, службу (збир песама) о преносу моштију апостола Луке, похвално слово, параклис (молебан) поменутом светитељу. Писање на папиру српско словенским језиком, има 271 лист и укоричен је. Величина књиге је 210 х 140 мм, док је размер текста 140 х 90 мм. Текст је исписан бледоцрвеним и црним мастилом. Да се са преписивањем журило говори недостатак вињета и заставица. Једна рука је писала ово дело. Сам опис налази се од листа 142 до 169б. Аутор описа и песама, као и преписивач нису утврђени. Један од претпостављених аутора је и Венедикт Цреповић. Ђорђе Сп. Радојчић је у прилог те претпоставке навео песму „Мале вечерње“, прве стихире, глас четврти који се налази на страни 70б и која преведена на савремени језик гласи:

„По достојанству те слави, песмама духовним

Српска црвка свечасна, блажени

И учињена славном раком моштију твојих

Луко, благовесниче Христов,

Коју просветио јеси сијањем чудеса

Твојих.“[8]

          На крају ЗБОРНИКА налази се три записа који нам говоре о занимљивом путешествију овог рукописа. На листу 271б налазе се два записа. Први потиче из 1512. године и сачинио га је јеромонах Михаило. Он каже да се у Раваници (манастиру) налази књига о преносу моштију светога Луке у Смедерево. Други запис сачинио је партријах Пасије 1641. године. Ову књигу Пајсије је такође нашао у манастиру Раваници. Након читања закључио је да је она припадала деспоту Ђурђу у Смедереву. Књигу је вратио где је и била. Трећи запис налази се на другој непагинираној страни и ту пише да је Житије светога Луке пренето из манастира Врдника (на Фрушкој Гори) у манастир Раваницу 28. августа 1729. године.

          Дакле, рукопис је након пада Смедерева доспео у манастир Раваницу, где се највероватније налазио до сеобе 1690. године када је пренет у манастир Врдник на Фрушкој Гори. У Раваницу је враћен 1729. године да би касније опет доспео у манастир Врдник где га је пронашао и делимично публиковао (само Опис преноса моштију) Иларион Руварац 1868. године. [9]

          За Венедикта Цреповића се такође претпоставља да би могао бити Смедеревски Беседник који држао посмртни говор деспоту Ђурђу. Претпостављени је аутор за „Молитву молбнују Богородици“ (31. Март 1458-21. Март 1459). [10]

          У погледу даљег животног пута Венедиктовог имамо разлике у мишљењима истраживача. Део истраживача (Василије Марковић, Радослав М. Грујић, Марија Јанковић, епископ шумадијски Сава, Момчило Спремић) стоји на  становништу односно претпоствља да је  1453. године син Црепов постао митрополит грачанички и новобрдски. Након освајања Новог Брда 1455. Године склања се на слободни део Деспотовине. Пошто је био без средстава за живот обраћа  се деспоту Ђурђу са молбом да му додели на доживотну управу какво властелинство. Деспот Ђурађ са сином Лазаром 6. септембра 1456. године издаје повељу којом митрополиту Венедикту дарују властелинство цркве С. Ђорђа на реци Враћевшници, југоисточно од Рудника, чији оснивач је био велики челник Радич Поступовић око 1429. године. Поклон је био тиме што је важио све док је Венедикт носио титулу „градчанског“ митрополита. У случају да добије нову митрополију, Венедикт задржава поклон до тренутка примања своје митрополије. Тумачећи неке податке из ове повеље неки истраживачи дошли су до закључка да је Венедикт био митрополит у Градцу односно Моравском Градцу (данашњи Чачак) (Константи Јиречек, П.Ж. Петровић, Александар Соловјев. Чедомиљ Д. Марјановић). Насупрот овим мишљењима која сматрају да је Венедикт Цреповић био митрополит, налази се усамљен став Ђорђа Сп. Радојичића који сматра да Венедикт уопште није био митрополит и да је умро као јеромонах. Као доказ служи му запис у бревији Лавре Атонске где је Венедиктово име записано после његове сестре, монахиње Анисије, која је умрла 1426/27 године. Ђорђе Бубало који прихвата став да је Венедикт био митрополит грачанички, каже да идентификација Венедикта Цреповића са митрополитом Венедиктом нема у изворима јасне потврде. Ако је Венедикт Цреповић био митрополит он се после пропасти Деспотовине 1459. године  склонио у светогорски манастир Св. Павла где је и умро. У тај манастир доспела је и повеља од 6. септембра 1456. године. Можда у прилог тези да је  лешјански игуман био митрополит иде и податак да се у овом манастиру налази ПАНАГИРИК из 1412. године. Можда је заједно са Венедиктом Цреповићем  доспео на Свету Гору. [11]

          Из изложеног проистиче закључак да је Венедикт Цреповић био један од значајнијих духовника у Деспотовини, исто тако и уважена и поштована личност. Својим деловањем оставио је вечан траг у културној историји средњевековне Србије наравно и средњег Поморавља.

*Основа овог рада је саопштење изложено на стручном скупу „ХРИСТОВ СТОЛ НА МОРАВИ-развој Хришчанства у средњем Поморављу од III до XVII века“ у Параћину 25. априла 2000.  Године, под насловом  „ДУХОВНА ДЕЛАТНОСТ ВЕНЕДИКТА ЦРЕПОВИЋА (прва половина XV века)“. Уз сагласност организатора овог скупа публикује се овај рад.

[1] Хиландарска повеља од 8. јуна 1411. године: АРХИВ СРБИЈЕ, А 9/4; АРХИВ САНУ 8876/1069; АРЕХОГРАФСКО ОДЕЉЕЊЕ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ СРБИЈЕ Ф 2806; Стојан Новаковић, ЗАКОНСКИ СПОМЕНИЦИ СРПСКИХ ДРЖАВА СРЕДЊЕГ ВЕКА, Београд 1912, стр. 465-467; Franc Miklosich, MONUMENTA SERBICA SPECTANTIA ISTORIAM SERBIAE, BOSNAE, RAGUSSI, Viennae 1858, ср. 569-571; Душан Синдки, СРПСКА СРЕДЊОВЕКОВНА АКТА У МАНАСТИРУ  ХИЛАНДАРУ, Хиландарски зборник 10, Београд 1978, стр. 9-134, 78-79; Ђ. Сп. Радојчић, ЦРЕПОВИЋ ВЕНЕДИКТ (око 1381-после 1453), Лексикон писаца Југославије, И, Матица, српска, 1972, стр. 453; О бици на Дубравници видети: Љуба Стојановић, СТАРИ СРПСКИ РОДОСЛОВИ И ЛЕТОПИСИ, Ср. Карловци 1927, 190 стр. 113,589 ст. 214, 1096 стр. 287; Исти, СТАРИ СРПСКИ ЗАПИСИ И НАТПИСИ, VI, Београд 1983 (рејпринт издање), 9923 стр. 83; Andrija Veselinović, VOJSKA U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI, Vojnoistorijski glasnik, 1-2, Beograd 1994, str. 385-422, 416 napomena 146.

[2] О повељи видети напомену 1; Душко Грбовић, ПЕТРУШКА ОБЛАСТ И ХИЛАНДАР (1360-1459), Петрушка област у средњовековној Србији, Зборник Радова са В стручне радионице (округлог стола) одржане у Параћину 9.04. ратне 1999, Параћин 1999, стр. 58-70, 61-62.

[3] АРХИВ САНУ 8876/74; СРХИВ СРБИЈЕ А 5/1, 5/2; АРХЕОГРАФСКО ОДЕЉЕЊЕ НБС Ф 2736; С. Новаквић, ЗАКОНСКИ СПОМЕНИЦИ, стр. 437-439; Константин Филозов, ПОВЕСТ О СЛОВИМА-СКАЗАНИЈЕ ОПИСМЕНЕХ-ИЗВОДИ-ЖИТИЈЕ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА, Стара спрска књижевност у 24 књиге, 11, Просвета-Српска књижевна задруга, Београд 1989, стр. 99 цитат; Раде Михаљчић, ПРИЛОГ СРПСКОМ ДИПЛОМАТАРУ-ДАРОВНИЦЕ ВЛАСТЕОВСКЕ ПОРОДИЦЕ ВУКОСЛАВИЋ, Историјски гласник 1-2, Београд 1976, стр. 99-106; ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА, II, Беорад 1994, стр. 116, напомена 19; Александар Младеновић, ПОВЕЉЕ КНЕЗА ЛАЗАРА, Београд 2003, стр. 221-234 са наведеном старијом литературом.

[4] Љ. Стојановић, СТАРИ СРПСКИ ЗАПИСИ И НАТПИСИ, И, Београд 1982. (сепринт издање), 217 стр. 68-69; Ђрође Трифуновић, ЖИВОТ, ДОБА И КЊИЖЕВНИ РАД СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА, Деспот Стефан Лазаревић, КЊИЖЕВНИ РАДОВИ, Београд 199, стр. 7-141, стр. 82, 83 и цитат, 182 цитат, 225; Рад. М. Грујић, ЛИЧНА ВЛАСТЕЛИНСТВА СРПСКИХ ЦРКВЕНИХ ПРЕТСТАВНИКА У XIV И XV ВЕКУ, Гласник Скопског научног друштва, књ. XIII, Одељење друштвених наука, 7, Скопље 1934, стр. 47-68, 57-58.

[5] Љ. Стојановић, СТАРИ СРПСКИ ЗАПИСИ И НАТПИСИ, И, 239, 240 стр. 76 и цитати; Ђорђе Сп. Радојчић, СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ ОД СТРЕДИНЕ XIV  ДО ПОЧЕТКА XVI ВЕКА, Стари спрски књижевници (XIV-XVII века), расправе и чланци, Београд 1942., стр. 15-78, 19-20; Милан Кашанин, СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ, Београд 1990., стр. 372; Ђорђе Трифуновић, СТАРА СПРСКА КЊИЖЕВНОСТ-ОСНОВЕ, Београд 1995., стр. 160, 245-246 и напомене 154, 155; Томо Ј. Букуровић, ХИЛАНДАР У ДОМА НЕМАЊИЋА-ПОВЕСТ О ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ ТРОЈЕРУЧИЦЕ, Београд 1998. (репринт издање), стр. 78 напомена 6.

[6] Момчило Спремић, ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ И ЊЕГОВО ДОБА, Београд 1994., стр. 386; Даница Поповић, СВЕТИТЕЉСКО ПРОСЛАВЉАЊЕ СИМЕОНА НЕМАЊЕ-ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊА КУЛТА МОШТИЈУ КОД СРБА, Зборник радова Византолошког института, XXXVII, Београд 1998, стр. 43-53, 44-45.

[7] Ив. Павловић, О СВ. ЛУЦИ И ПРЕНОШЕЊУ ЊЕГОВОГ ДЕЛА-РУКОПИС СРПСКИ ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ XV ВЕКА, Гласник Српског ученог друштва, књига ЛИ, Београд 1882., стр. 70-100; Василије Марковић, ПРАВОСЛАВНО МОНАШТВО И МАНАСТИРИ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ, Сремски Карловци 1920., стр. 134; Александар Соловјев, ЈЕДНО СУЂЕЊЕ ИЗ ДОБА КНЕЗА ЛАЗАРА, Архив за равне и друштвене науке, књига XXXV, бр. 3, Београд 1929., стр. 188-197, 196; Светозар Радојчић, ВИЗАНТИЈСКО СЛИКАРСТВО ОД 1400 ДО 1453., Моравска школа  и њено доба, научни скуп у Ресави 1968., Београд 1972., стр. 1-12, 11; Сима Ћирковић, СМЕДЕРЕВО ПРЕСТОНИЦА СПРСКЕ ДЕСПОТОВИНЕ, Ослобођење градова у Србији од Турака 1862-1867. год., Зборник радова приказаних на научном скупу САНУ , одржаном од 22. до 24. маја 1967. год. у Београду поводом прославе 100-годишњице ослобођења градова, Београд 1970., стр. 61-69, 66; Ружа Ћук, ЦАРИЦА МАРА, Историјски часопис, књ. XXV-XXVI (1978-1979),Београд 1979., стр. 53-97, 68, Ђ. Трифуновић, ЖИВОТ, ДОБА И КЊИЖЕВНИ РАД СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА, стр. 82; Др. Леонтије Павловић, ПРОЗНИ И ПЕСНИЧКИ СПИСИ НАСТАЛИ У СМЕДЕРЕВУ 1453-1456. ГОДИНЕ, Смедерево 1983, стр. 3; Марија Јанковић, ЕПИСКОПИЈЕ И МИТРОПОЛИЈЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ, Беорад 1985, стр. 188-189; Мошти апостола Луке данас почивају у цркви Св. Јустине у Падови (Италија). М. Спремић, ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ И ЊЕГОВО ДОБА, СТР. 385-388; Раде Михаљчић, Београд 1999., стр. 579-580; Исти, ВЛАДАРСКЕ ТИТУЛЕ ОБЛАСНИК ГОСПОДАРА-ПРИЛОГ ВЛАДАРСКОЈ ИДЕОЛОГИЈИ У СТАРИЈОЈ СРПСКОЈ ПРОШЛОСТИ; Београд 2001, стр. 210; Ђорђе Бубало, ЕПИСКО ПРИЗРЕНСКИ ГЕОРГИЈЕ (О „ПРЕЗИМЕНИМА“ СРЕДЊОВЕКОВНИХ АРХИЈЕРЕЈА), Историјски часопис, књ. XLVIII (2001), Београд 2002, стр. 45-53, 50 и напомена 21; Станоје Бојанин наводи да су мошти стигле у Смедерево 12. јануара 1451. године. Станоје Бојанин, ЗАБАВЕ И СВЕТКОВИНЕ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ ОД КРАЈА XII ДО КРАЈА XV ВЕКА, Београд 2005, стр. 107-110.

[8] Зборник из 1453. год.САДРЖИ ПРЕНОС МОШТИЈУ СВ. ЛУКЕ У СМЕДЕРЕВО.    Београд ПБ. Бр. 165; Ив. Павловић, О СВЕТОМ ЛУЦИ И ПРЕНАШАЊУ ЊЕГОВОГ ТЕЛА, стр. 92; Ђ.Сп. Радојчић CREPOVIĆ VENEDIKT, Лексикон писаца Југославије , I, str. 453; Исти, СТАРО СРПСКО ПЕСНИШТВО ИХ-ХВИИИ ВЕК, Крушевац MCMLXXXVIII, стр. 131 и цитат; РУКОПИСНЕ И ШТАМПАНЕ КЊИГЕ ОД XV ДО XVIII ВЕКА, припрема каталога и поставка изложбе- Др. Леонтије Павловић-управник музеја у Смедереву, 1974., стр. 4; др. Л. Павловић, ПРОЗНИ И ПЕСНИЧКИ СПИСИ, стр. 3-4, 7, 9; Димитрије Богдановић датира настанак рукописа у периоду 1453-458. године сматрајући да су они вероватније настали за живота деспота Ђурђа. ИСТОРИЈА СПРСКОГ НАРОДА, II, стр. 333; С. Бојанин, ЗАБАВЕ И СВЕТКОВИНЕ, стр. 107.

[9] ЗБОРНИК ИЗ 1453. ГОД., ПБ бр. 165; Љ. Стојановић, СТАРИ СРПСКИ ЗАПИСИ И НАТПИСИ, И, 412 стр. 127, 1347 стр. 344,  II, 2533 стр. 79; Ilarion Ruvarac, О ПРЕНОСУ СВ.ЛУКЕ У СМЕДЕРЕВО, Рад

  JAZU, књига V, Загреб 1868., стр. 178-186; Др. Л. Павловић, РУКОПИСНЕ И ШАМПАНЕ КЊИГЕ, стр. 8-9; С. Бојанин ЗАБАВЕ И СВЕТКОВИНЕ, стр. 107 напомена 30.

[10]  Ђ.Радојчић, Цреповић Венедикт, Лексикон писаца Југославије, I, стр. 453.

[11] М. Јанковић, ЕПИСКОПИЈЕ И МИТРОПОЛИЈЕ, стр. 148-149 и напомена 136: Сава епископ Шумадијски, СРПСКИ ЈЕРАРСИ ОД ДЕВЕТОГ ДО ДВАНАЕСТОГ ВЕКА, Београд-Подгорица-Крагујевац 1996., стр. 63; Милош Благојевић, ДРЖАВНА УПРАВА У СПРСКИМ СРЕДЊОВЕКОВНИМ ЗЕМЉАМА, Београд 1997., стр. 84 и напомене 12 и 13; Д. Грбовић, ПЕТРУШКА ОБЛАСТ И ХИЛАНДАР, стр. 65, 69-70 напомене 20 и 21; Ђ. Бубало, ЕПИСКОП ПРИЗРЕНСКИ ГЕОРГИЈЕ, стр. 49-50 и напомене 14-21.

*Основа овог рада је саопштење изложено на стручном скупу „ХРИСТОВ СТОЛ НА МОРАВИ-развој Хришчанства у средњем Поморављу од III до XVII века“ у Параћину 25. априла 2000.  Године, под насловом  „ДУХОВНА ДЕЛАТНОСТ ВЕНЕДИКТА ЦРЕПОВИЋА (прва половина XV века)“. Уз сагласност организатора овог скупа публикује се овај рад.

Душко Грбовић рођен је у Београду 3. 1. 1965. У месту рођења завршио је основну и средњу школу. Дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду 3. 3. 1989. године. На пословима историчара у Историјском одељењу Завичајног музеја у Јагодини ради од 15. 5. 1990. године. Стручна звања: кустос (1993), виши кустос (2001), музејски саветник (2013). Учествовао је у реализацији четири сталне поставке (1992, 1996, 2001, 2011) и тридесетак изложби. Учесник је двадесет два стручна скупа, од којих свакако треба поменути учешће на Десетом (последњем) конгресу историчара Југославије 1998. године. Био је секретар је пројекта „Војска на подручју Поморавља, Ресаве и Левча од праисторије до данас“. Узео је активно учешће у раду обновљеног Музејског друштва Србије. Био је члан Комисије за награде Музејског друштва Србије за период 2011‒2014. године. Од 2017. године председник је Надзорног одбора Музејског друштва Србије, а од 2018. године секретар секције историчара поменутог удружења музеалаца Србије. Аутор је три монографије, преко стотину текстова публикованих у деплијанима и каталозима изложби, зборницима радова, стручним часописима, локалним листовима „Нови пут“, „Наш синдикалац“, „Моравски гласник“, коприређивач једног ратног дневника.

Задужен је са 13 збирки (факсимили средњовековних повеља; оружје и војна опрема (16-18. век); оружје и војна опрема (19-20. век); знамења; печати; карте, мапе и географске одлике; стара и нова штампа; плакати; архивалије; дипломе; еснафска писма и дипломе; новац од средине 15. века до савременог новца, студијска фотографија).