Biografija:
Dušan Stamenković, rođen je davne 1952. godine u Svetozarevu, današnjoj Jagodini. Najlepše đačko doba je proveo u Ćupriji i u Beogradu. Diplomirao je na Saobraćajnom Fakultetu Univerziteta u Beogradu na Odseku za drumski saobraćaj. Stečena stručna znanja je koristio da bi zarađivao platu u Velmortransu, Privrednoj komori, Moravi Internacional, Ministarstvu odbrane i Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Bio je jedan od osnivača Saobraćajno-tehničke škole u Ćupriji i spoljni saradnik u školi. Pamti ga oko 500 učenika koji su kod njega polagali maturski ispit.
Pet godina je bio predsednik Školskog odbora u Gimnaziji u Ćupriji.
Nalazeći se na kadrovskoj listi Narodne Skupštine Republike Srbije bio je član Upravnog odbora JP Srbijavode.
Ispred Privredne komore je bio arbitar u raznim komisijama.
U saradnji sa Institutom Saobraćajnog fakulteta učestvovao je u izradi Studije o robno-transportnim centrima u Jugoslaviji.
Sarađivao je sa CIP-om na izradi Studije o saobraćajnom povezivanju Jagodine, Ćuprije i Paraćina, poznatijoj kao studiji o trolejbusima.
Bio je niz godina u izvršnoj vlasti u lokalnoj samoupravi u Ćupriji.
Učestvovao je u organizaciji prenošenja mošti Cara Lazara u manastir Ravanicu.
Rukovodio je do sada najvećom manifestacijom proslave Boja na Ivankovcu.
Kao stalni sudski veštak za oblast saobraćaja učestvovao je u oko 2.500 sudskih sporova, a veštačio je drumska vozila za Carinu i osiguravajuće kompanije u preko 1.000 slučajeva.
Poseban doprinos je dao u Rotari klubu Ćuprija Morava kao I u Rotari Distriktu.
Znanje stečeno u studentskim danima u Foto-Kino Savezu Srbije primenjuje u izradi kratkih filmova i pravljenju fotografija, od kojih su mnogi vezani za afirmaciju Rotarija. Stalno je prisutan na društvenim mrežama, na Facebooku, Twiteru i na YouTube.
Na ličnom web sajtu objavio je nekoliko stotina tekstova I fotografija.
Najlepše se oseća u krugu porodice, sa suprugom i dvojicom sinova.
ТРАГИЧНА ЉУБАВ – ЖИВКА ДАМЊАНОВИЋ
Рат раздваја двоје заљубљених. Девојка се опредељује за партизане. Ратујући, она трага за својим младићем и коначно сазнаје да он припада супротној страни. У једној акцији млади партизан који је у њу заљубљен, да би је заштитио, буде рањен и умире на њеним рукама. Девојка са Космаја, разапета између две љубави, не доживљава ниједну…
Радња филма „Девојка са Космаја“ заснована је на трагичној судбини Живке Дамњановић.
Снови воде напред. Ваљда тако треба да буде увек, и када си млад и када остариш.
Младост тежи револуционарним променама. Не желе момци и девојке да им живот прође бесмислено. Додуше узор младим људима су понекад голишаве естрадне ријалити звезде – можда је то само зато што се власт плаши идеала младих људи?
Позната је реченица државног тужиоца: „Врхунац патриотизма је када државу браните од власти!“
Живка Дамњановић, прво дете Николе и Косаре, рођена је 1. фебруара 1918. године у селу Врбовцу код Пожаревца. Сестру Зорицу је добила две године касније, а брата три године касније. Када су се преселили у Карађорђево код Бачке Паланке била је то већ породица са шесторо деце. Године 1931. дошли су у Смедерево, а одмах затим у Јагодину, па у априлу 1934. године у Ћуприју.
Отац Никола је био судски писар и јасно је могао да уочи корупцију и политичко насиље над народом. Жељу за бољим животом пренео је на своју породицу. Није то била тајна за државне доушнике, па је Никола службено из Ћуприје премештен у Кочане, у Македонију, далеко од своје породице.
Најстарија кћи Живка је у ћупријској гимназији у јуну 1936. године положила „Виши течајни испит“ и тако стекла услов да се у Београду упише на Пољопривредни факултет. Очева плата је била недовољна, па је бруцош Живка била принуђена да ради као васпитачица у интернату Учитељске школе у Вршцу, а онда и да се 1937. године упише на Правни факултет.
Студентске дане је Живка проводила у друштву вршњака који су сматрали да имају обавезу да мењају свет, јер је било очигледно да су у Европи на помолу велике промене.
Обичан човек у Србији је био суочен са безакоњем и сиромаштвом. Сељаци су надничили на црквеном имању за килограм брашна, а радници су проводили на послу и по 13 сати. Социјалне разлике су биле толико велике, да је омладина морала да се идејно приближи левичарској идеологији.
Зло Великог рата се различито одражавало међу народима тадашње Југославије. У Србији се још памтило страдање и Немци и Бугари нису били добродошли. Други светски рат је почео и ускоро се пренео и на територију Србије. Борба против окупатора је била борба против немачких и бугарских фашиста.
Као особа са израженим прогресивним настојањима, не мирећи се са постојећим стањем у друштвеном окружењу, Живка Дамњановић је постала члан комунистичке партије 1939. године, када је основана прва партијска организација у Ћуприји.
Потпуно је разумљиво да је мајка Косара још увек памтећи сва зла из Великог рата, са својим кћеркама Живком и Зорицом, као и синовима Живадином, Живорадом, Велимиром и Миодрагом, била против немачке окупаторске власти.
Најстарија Живка је преузела на себе организовање оружаног отпора у Поморављу. Постала је политички комесар партизанске Параћинско-ћупријске чете. Није нимало случајно што је историја забележила да је баш Живка Дамњановић била прва жена политички комесар.
Девојка нижег раста, дуге црне косе која је уоквиривала лепо лице, женствених облина, али и оштрог језика, носећи увек пиштољ, Живка је била прави ауторитет. Чинило се да ће партизани током првог ратног лета успешно да изврше општу мобилизацију сељака и да ће моћи да нападну и од Немаца ослободе Параћин у септембру 1941. године. Уместо тога, сељаци су у близини Грзе пружили отпор партизанима, заробили су део њих и предали их Немцима. Уследило је прво јавно масовно стрељање у Србији – у Ћуприји је у центру града, на зиду основне школе, убијено тридесет младих људи.
Живкин отац Никола, мајка Косара и најмалђи брат Велимир, за време стрељања били су у затвору. Живка је претходно срећно избегла заробљавање и придружила се Беличкој чети на Јухору. Ту јесен је провела поред Велике Мораве, између Раче, Свилајнца и Смедеревске Паланке. Бавила се политичким радом са омладином и женама.
На Бадње вече 1942. године у кући рођака у Осипаоници, среле су се после неколико месеци мајка Косара, коју су Немци пустили из затвора, и ћерке Живка и Зорица. Пре тога је у Лапову стрељан Живадин Жан, најстарији брат, заједно са партизанима који су били заробљени у Липовици код Деспотовца. Тако је у Поморављу замро отпор фашистичкој власти.
Целе 1942. године Живка је боравила далеко од Ћуприје, у делу Србије према Космају и Дунаву. Бавила се партијским радом са омладином и женама. Тако је упознала човека у кога се заљубила. Он је био и командир чете и комунистички повереник.
Партијска дисциплина је била веома строга и није се одобравала веза између мушкарца и жене. Знала је то Живка и крила је своју интимну везу. Наравно, све се открије, па се тако сазнало и за ову љубав. Можда и не би то био велики проблам, да Живкин партнер није већ имао жену и децу.
У свом дневнику Живка Дамњановић је све бележила.
„… Поуздано сазнање да К има породицу узрујало ме је до дна и дошло је до жучне препирке. На питање зашто је скривао то од мене за цело време док нисам то од других дознала – одговорио је: „Па ти ме то ниси питала!“ Када сам га подсетила на нашу дискусију пре везе, рекао је: „Мислио сам да нећеш дознати!“…“
Све завршило тако што је новембра месеца 1942. године уочи партијске одлуке о забрањеној љубави, приликом расправе удвоје, лицем у лице, у сеоској кући надомак Младеновца Живка Дамњановић са два метка убила свог партнера.
Живка је размишљала: „Сада ће, сигурно, Партија да ми каже – Пошто си му судила без нас, сад суди сама себи!“
Одлука партијских другова да Живка буде најстрожије кажњена била је на клацкалици. С једне стране је био сав дотадашњи партијски рад младе партизанке, а са друге стране је била објава окупаторске власти у листу „Ново време“ од 12. септембра 1942. године.
Испод фотографије Живке Дамњановић писало је: „… Ванредно лепа и примамљива, она је освајала младиће, нудила им своје богатство и врбовала их за комунизам. Под њеним утицајем постепено су ти младићи припремани у ватрене присталице. Исту моћ користила је и над девојкама… Живка Дамњановић разапела је своју паукову мрежу још пре рата у Ћуприји, где је боравила…“
Окупаторска пропаганда је српској омладини наметала слику слободне љубави међу комунистима – право девојака и младића да живе како желе, без икаквих међусобних обавеза.
Покрајински комитет Комунистичке партије за Србију је сматрао да је Живка Дамњановић поступила противно свим моралним начелима и да мора да буде најстрожије кажњена.
Дана 24. децембра 1942. године Живка Дамњановић је у Младеновцу на улици пресрела три немачка официра, команданта и два његова пратиоца. Пуцала је у њих из пиштоља и пратиоце је убила. Приликом бекства убила је и једног четничког војводу. У безизлазном положају пуцала је себи у главу.
Тако је Живка Дамњановић пресудила себи. Веровала је у Комунистичку партију и желела је да јој докаже сву своју приврженост и способност да може да изврши сваки задатак.
Остало је забележено да је Живку Дамњановић највише бранио и оправдавао партизан и комуниста који је тајно био заљубљен у њу, али међу њима се ништа није догодило. Она никада није сазнала колико је он њу волео. А овај младић, који је пре рата руководио партијском организацијом у Смедереву, а у време рата је био секретар окружног повереништва за Младеновац, никада није могао да преболи трагичну смрт Живке Дамњановић.
Интимност младих је била јака и у време највећих ратних сукоба, најсуровијих догађаја и моралних одредница.
Знајући да су комунисти осудили Живку Дамњановић на смрт због неморалног понашања, покушао је да јој помогне – саветовао ју је да убије неколико Немаца и да јој се после тога поново суди због неморала. Никада није могао себи да опрости зато што га је Живка послушала. Наставио је партизанску борбу.
Године 1947. у Нирнбергу је суђено највишим немачким официрима за ратне злочине почињене у Србији. Поред осталих доказа коришћен је и доказ из архиве Гестапоа са ознаком Ц-286: „… У 14.30 часова у Младеновцу једна двадесетједногодишња жена, вероватно комунисткиња, отворила је ватру на …. после тога она је извршила самоубиство… За одмазду је стрељано 50 талаца…“
Код терористкиње је нађено писмо: „Непоколебљиво верујем у коректност наше велике партије. Са том вером идем у сигурну смрт. Са другарским поздравом: Смрт фашизму – Слобода Народу!“
PRVA ŽENA POLITIČKI KOMESAR PRVE PARTIZANSKE ČETE U JUGOSLAVIJI
Менсур Сеферовић је аутор књиге „Размеђа Живке Дамњановић“.
У Ћуприји млађе генерације знају да је улица поред моравског парка, која води од моста до болнице, улица Живке Дамњановић. Чули су и за улице Браће Дамњановић, Милице Ценић, Браће Нешић, Радета Симоновића, Сретена Здравковића, Данила Димитријевића…. Само су чули.
Да ли се то данас неко стиди антифашистичке борбе у Ћуприји?