Душица Милановић-Марика – Београд, Србија

Душица Милановић Марика

Биографија:

Душица Милановић Марика рођена је у Сокобањи и ту је започела школовање које је наставила у Пироту, Призрену и у Београду, где је завршила Групу за српску књижевност и језик на Филолошком факултету.

По мотивима њеног првог романа „Дукат и дивљи пелин“ (Зона Замфирова – Шта је било после), урађен је сценарио за филм „Зона Замфирова, други део“ који је премијерно приказан јануара 2017.

У оквиру Власинског лета, јула 2014, на Власини је изведен драмско-музички спектакл „Врати се, Зоне“ по мотивима романа „Дукат и дивљи пелин“ („Зона Замфирова – Шта је било после“).

Под псеудонимом Стевана Сремац објавила је:

Зона Замфирова – Шта је било после (2005),  и друго, киоск-издање овог романа Београд, 2005;

Кап женске крви, збирка магијских прича, Београд, 2006.

Реч за опроштај, збирка градских прича, Београд, 2007.

Под својим именом објавила је:

 Црна крв, песме, Београд, 2010.

 Гозба Великог кнеза, роман, Београд, 2012.

Зборак Свете браће/Письмена с небес, илустровано, двојезично, српско-руско издање, Београд, 2012.

Зборак Ћирила и Методија/Венец Кирилла и Мефодия, друго, допуњено издање књиге о Светој браћи, Београд, 2013.

Гозба кнеза Владимира, друго, допуњено издање, Београд, 2014.         

Небесные письмена книга о святых равноапостольных Кирилле и Мефодии, Нижњи Новгород, Русија, 2015.

Дукат и дивљи пелин, (допуњено изд. Романа „Зона Замфирова – Шта је било после“), Београд, 2015. 

Превод са руског језика романа„Сеоце“ Владимира Чугунова, 2016.

Исповест Зоне Замфирове“, роман, библиофилско издање, Београд, 2017.

Срце ромског Бога“, Београд, 2018.

„The Heart of the Romani God” , Amazon, 2020.

„Седми орао и Змај од Крајине/ The Seventh Eagle and the Dragon of Krajina“, двојезично, српско-енглеско издање, Сокобања, 2021.

Исповест Зоне Замфирове“, роман, Београд, 2022.

Један је од иницијатора обележавања Дана Ћирила и Методија у Србији.

Објављујепрозе и поезију у књижевној периодици, као и преводе са руског језика. Заступљена је у зборницима и антологијама, а добитник је и више домаћих и страних награда и признања.

Душица Милановић Марика члан је Удружења књижевника Србије.

Живи у Београду, Сокобањи и помало широм света.

ЉИЉАН

„Други су своје жене држали за руку кад улазе у кафану, ја сам њу уносио на руке.“

*

Волела је Бонета. Чекала је месецима да изађе из затвора, па кад он опет заглави, чекала је испочетка. Аонда је нашао другу…

Мика је волео Љиљу. Њену кратку, непослушну косу која је, равна и оштра, расла на све стране и сјајила у мраку као да су јој власи од углачаних бакарних жица. Лице прекривено пегама и расцветане очи боје младог пролећа, љубичасте. Били су у браку скоро годину, а он је умирао за њом свакога дана, као да нису ни близу а камоли заједно; одвајала га је од ње слућена тамна, хладна преграда… Сваке ју је ноћи грлио, а никако да је досегне…

Кад се родила мајка јој је дала име Љиљана. У општини су је грешком уписали Љиљан, па је тако и остало. У школи су је деца задиркивала, али њој то није сметало. Почела је да се поноси тим новим именом, нико није имао такво, чак јој је било мало криво што је и даље зову Љиља.

Боне, њена прва љубав, истетовирао је своје име на њеној мишици кад је имала петнаест година, и њено име на својим грудима, оно право, Љиљан. Стално јој је обећавао како ће да пређе код њега чим се он мало извуче из овога или онога. А после три године љубави, чекања и надања, одвео је кући једну у плаво офарбану Циганку.

„Кад је узео нашу, што је узео онакву офарбану, мого је да си нађе белу ако воли плавуше“, јетко је приговарала Љиљина мајка, не знајући шта друго да каже.

Не први пут, посвађали су се око неког неважног договора, али тада је изашло на крупно. Кад волиш, кожа је танка, огреботина крвари као дубоки рез. Зна, није требала да му каже да га није ни волела, да је била млада па да није он, био би неко други… и још… Видела је да му се поглед угасио, запекле су је поцрнеле, стврднуте очи, одједном опустеле као згариште… али, није стала, уједала је и даље. Срце кад заболи, понекад се изврне наопако и гризе само себе.

Удала се осмог дана од кад је чула за ту другу жену. Није плакала.

„Како да плаче онај што је умрео“, рекла је млађој сестри, „треба ти да плачеш, мен да жалиш.“

Лако јој је било да се уда за Мику, одавно је знала да изгара за њом, охрабрила га је мало и готова ствар у два дана. Отишли су у село, он је живео сам, одвојен од фамилије, у малој кући; то јој је одговарало, нико јој није требао, и сама је себи била превише. Чула је да је Боне отерао ону, и да лумпује сваке ноћи. Док није опет нешто опослио што га је одвело у затвор.

Рупа у грудима није зарастала. Мика, смеђ, крупан и ведар, био је присталији од ониског, до главе ошишаног Бонета, увек намрштеног; али био је Мика, не Боне. Радио је много, све што заради њој је доносио, а ако шта и одвоји на страну, изненадио би је неким вечерњим изласком, знао је да она то воли, у кафани су се и упознали. И био јој је туђ једнако са сваким даном који је пролазио, као и на почетку.

На три недеље је подсецала косу. Кад је упознала Бонета рекао јој је да такву косу није видео никада, питао може ли да је пипне да се увери да је права. Шалио се како она не треба да брине, ни случајно не би могао да је у мраку побрка са неком другом, таква се коса једном рађа. Сада је секла косу кратко, сабијала уз главу, да је не подсећа. Болела ју је свака влас одрезана, као да је из корена чупа.

Отишла је крајем прве године. Остала је на поду коса од последњег резања, разбацани кратки праменови као просути жар. Мика их је сакупио, три дана носио под пазухом док је ишао редом да је тражи, код знаних и незнаних. Кад ју је нашао у кући даље рођаке за коју пре

није знао ни да постоји, окренула је главу од њега. Није хтела да га слуша, ни да чује иједну његову реч.

Вратио се, и рукама успут изгриженим до крви, закопао косу у башти испод винове лозе. Забранио је да му ико више помене Љиљан.

„За мен, она је мртва“.

*

Волела је Бонета. Просто, као што се дише, и хода, и спава… Чекала је. Чим је изашао из затвора отишла је са њим у велики град. Мика је волео Љиљу. И мада је и даље нико није пред њим помињао, он је сам почињао, чим мало попије, да прича о њој.

*

Воз Београд – Димитровград.

Видели су се одмах на станици. Не би јој пришао да није она пришла њему. Коса јој је порасла, причала је, пуно се смејала… удала се напокон за Бонета, још немају деце, ради у неком бутику…

Била је танка, блистава. Као вила из читанке. А понашала се као дерле. Ушли су у исти купе, прекрстила је ноге, запалила цигару. Видело се да су њој три претходне године потпуно избрисале ону једну њихову… Понашала се као да је срела старог доброг друга.

А он се мучио да прогута ваздух, да га не удави згрудван и оштар.

*

„Она заспа. А ја гледам. Расипала се коса – огањ! Оне њојне модре очи заклопила, мирна, ко нацртана. Кажем, за мен она је одавно мртва. Ал некако и није. Подира ме, мучи ме и кад није ту, а камоли кад ми је пред очи… Не воли ме, знам, нека… Али, није ме ни волела! Е, то је најлоше!

Ја се померим, да се одмакнем, она се преклопи и легне ми на скут. Спава. И мирише… Ко празан кревет, као коса под лозу закопана, као моје срце извадено… Нож се сам намести. Бел, ко њен врат. Како ју мајка роди такву белу, од сви нас Роми што сам видео, она је најбела… Нож усијан. Ваљда од жегу. Упекло, све гори. Некаква јесен чудна, лепи се за кожу, не мож се дише. А нож чис, убав. И дршка му се угорела од жегу. Да ме не мучи више. Оно моје срце извадено гледа у њу, па у нож. И она сјаји и нож сјаји, једно су за друго, није она за мен.

Кажем ти, нож се сам потего.

Ал ја не мого! Гледам у њу, нож гори, глава ми се угорела… нож одлете у ћоше, там и остаде.

Нисам се померио док се она не пробуди, изађе у Ниш, а ја лего доле, само падо…

Нож више не носим с мен, ал боље да се више не срећемо… Еј, Љиљан…

        ВИДАН КОТЛОКРПА

1.

Кад је камен престао да расте, црква је била сазидана и под кров стављена. Остао је један ћошак недовршен. Недостало је камена, а други се на онај живи није калемио; отпадао је како год га поставили и десно од улазних врата, при врху, зјапило је удубљење.

Нешто повише, идући стиснутим и неравним путем, који се од првог завоја нагло пропињао, стизало се до водопада заклоњеног увалом и сваковрсним растињем. Павит се уплео и премрежио окрајке неба, а гране се замрсиле над језером па се Сунце и за најведријих дана тешко пробијало. Вода се, поскакујући од самог извора, пенушавим звиждуком у вир доливала. А вир зелен, потамнео, време се у њему слегло и згуснуло. Испод површине се разливао мир, и мртвило које је посетиоце грозило језом.

Веровало се да се баш испод тог увира коренио камен, изникао на пропланку, онај што се на чудо и неверицу пробио испод тврде земне покорице, а онда расцветавао и бујао док су год цркву градили, а нестало га је пред сам крај радова.

            Многи су навраћали до водопада, осмотрили би поиздаље преплет воде и сенки, па се са осећањем олакшања враћали на сунчани део пута. Жива и прпошна при паду, доле се вода кротила и смирено равнала. Утихла и нежива, тескобом је разгонила радознале.

            Мештани су, дугим сећањем поучени, избегавали ову увалу, а намернике упозоравали да се не примичу води, јер то добра не доноси. Где ко би се подсмехнуо, или у двоумици слегнуо раменима, али ипак су се измицали пред тим надолазећим обиљем које се у немуштост затварало.

А вода је саму себе чувала – ако је шта у њој боравило, од овог или оног света, није се људском оку указивало. Због тог мира непојамног, увир су називали Мртвак, одвајкада.

Уврежило се мишљење да ту воду не треба пити, нити се њоме умивати, а на купање у Мртваку није се ни помишљало.

А кад је наблизу, пониже, камен избио ни из чега и разбујао се, од водопада су још више зазирали. Почели су да остављају дарове око језера, и примичући се тек за домашај, да бацају новчиће у њега. Да се Мртвак умилостиви. Јер, када је и где мртви камен живим растом кренуо? Сем испод Мртвака. Па, да се то у какво зло по читав крај не прометне, одлуче да ту где је изникнуо, темељ ископају и малу богомољу саграде, а живорасли камен у темељ положе. У ствари, како надалеко није било цркве, одгонетало се да ли су је зидали да камен саморасли на добро изађе, или се камен појавио из потребе за црквом.

Али, нису могли да га из земље изваде; лако су се од њега громаде одбијале и послушно у зид слагале, а следећег би дана опет цео освануо, неначет. И тако, они тргају, а он расте, па уместо да га првотном намером у темељ усаде, од њега целу невелику али стамену грађевину подигоше.

Иза ње је сада остао широк траг, влажан као пужји, и трајао је, не осушивши се на сунцу и ветру; пружао се све до реке и настављао се иза воде…

2.

Видан је био котлокрпа. Алат је носио на леђима, у кожној торби са закрпама од грубог платна. Од села до села… На магарца је избегавао да ишта товари, сем ранчића са ситним потрепштинама. И понеки добијени лонац би привезао за седло, док га поправи и прода или замени за храну. Пазио је свог друга на путу.  Научен да зло призива зло веровао је да ако га буде мучио, у некрштено марвинче ће се уселити зао дух па ће мучити обојицу. И без тога би га пазио као рођеног, само је њега и имао.

Мајка Виданова била је седма за редом ћерка већ зашлих у године родитеља. И њено се одмах знало. Од малена су се њоме бавиле бабе, тетке и стрине, и чим је поодрасла, све их је превазишла. Што би она макар наговестила, обистинило би се. Како је тога постајала свеснија, то је бивала шкртија на речима, и таман је била у добу за удају, кад је, на велику жалост женског дела фамилије потпуно заћутала, онемела од увида само њој доступних. И трепавице је свела, да се очима не изрекне. Подигла је главу кад су јој довели просца, у трену је све сагледала и потврдно спустила браду. Тако су је удали.

Родила је једно дете, Видана. После је говорила чешће, али штуро, наменски. Као да има одређен број речи на располагању за сав свој век, па их штеди. Последње предсказање није јој се обистинило: носила је сина а свекрви је била пришапнула да ће родити девојчицу, такође уклету пророчким даром. И име јој је спремила: Видана, јер ће видети и што треба и што не треба.

„Тај дар је казна“, говорила је. „Ваља се мука кроз мене, и моја и туђа, унапред, кида ми снове, прави рупе у њима, кроз те ми отворе истиче снага, живот… а ја ништа не могу. Да ми је бар дато да могу штогод да променим…“

Уместо Видане родио се син, а мајци је осмех подигао трепавице. И није више спуштала поглед. Низ се прекинуо, није родила видовиту ћерку, а ни она више није прорицала.

Сина је назвала намењеним именом – Видан.

Али, прерано се обрадовала. Видан је био тешко дете, колико га је лако носила, толико га је мучно чувала. Кратко је спавао, и често би се из сна заплакао. Ни топла крпа на стомачићу, ни угљевље које му је баба гасила, није помагало. Стално је био узнемирен; и док се хранио на мајчиним грудима, трзао се. Упркос томе лепо је растао и развијао се.

Напунивши три године, на сам дан рођења, први пут је са смирајем дана свео очи и равномерно дисао све до поноћи. Док није сео у кревет и будним, дневним гласом зазвао мајку:

            „Мама, ко је тај са великом брадом?“

И опет није имала мира. Јер је схватила да и син кога је родила, она, прозорљива, обележена тајном, да и он залази у недокучиво, само на други начин. Он види снове, и не само своје.

Надала се да ће изгубити тај дар пошто се први пут са женом нађе, али, није то дочекала. Однела ју је сушица још се Видан није ни замомчио. Научила га је да таји пред светом свој ход кроз онострано.

Временом је схватио да нема кључ за свака врата и да заправо види оне снове који му иду у сусрет.

Изучио је уз оца занат, па су по селима мало трговали, мало крпили… Од кад је и отац почео да побољева, Видан је ишао сам. Сада, док је лежао са главом на седлу, подметнувши под леђа поњаву а испод ње најлон, да му влажна земља тело не испије, није више имао никога. Отац је, истом болешћу осушен, две године потом отишао за мајком.

Магарац је дремао на ногама, а Видан је затварао очи нагонивши себе у сан. Утаман. Док нису звезде почеле да се измичу и губе, трудио се да заспи, а кад је већ помишљао да устане и настави пут, отежао је, и уснуо.

Спавао је чврсто стиснутих очију, устављајући тајне да из њих не исцуре, густе црне веђе би му при том дошле најежене, чело набрано. Пуна уста су му и у сну остајала мирна, изражене вилице опуштене, али руке му беху у напону, а песнице стиснуте, као да у њима држи какву драгоценост. Цело његово јако, дугачко тело повремено би се извило, мрмљање би му се или какав други звук отео, ноге би се покренуле на ход… и повремено би му недокучив осмејак у углу усана боравио.

Након буђења, отирао би руком иње са косе и обрва, ситне иглице, честице туђег сна. Хватале су се свакад, лепиле се за њега какав год био сан или спавач кога је посећивао. Не дотиче те снове, а они га ипак обележе. Животи се сливају у њега, нечији, многи, једу место које припада његовом. Није могао да престане, иако није знао шта треба да ради кад коме уђе под капке, па се враћао натраг ништа не дајући, не чинећи, не мешајући се…

Свих година својих лутања питао се да ли је према тим снохватима имао неки дуг и да ли би требало…, али мајка га је много пута зарекла да не такне у туђи сан ма како примамљив или застрашујући да је. Бојала се да га не увуче непознато, и да остане заглављен… тамо… не могавши да се одреши.

Привикнут, носио је нетражени дар као своју другу кожу, из које нема куд.

3.

Уснувши, у сан је ушао, и опет не у свој.

Отворио му се пролаз, овога пута то је била рупа у пенушавом облаку, упловио је меко.

Први је пут био у женском сну. И на јави се клонио жена, иако су га неке од њих привлачиле. Слутња да ће жена променити његов живот измицала га је од покушаја да се некој приближи. Није био спреман на то. Чекао је.

Кроз мушке снове одвијао се једини његов контакт са женама, безопасан; ту је био посматрач.

Схвативши да се обрео у женском сну, потиснут страхом, похрлио је да се врати. Али, пролаз беше затворен.

Жена се купала.

Вода се око ње зеленим и плавим пипцима увијала и заносила је, а она је обема рукама црну косу изнад главе подигла, у покрету опирања. Дежмекасти ниваш, водени дух, руком ју је обујмио око струка држећи јој главу изнад воде, а другом је бестидно миловао. Риђа му се брада таласала а коњске ноге укопале се у дно држећи их обоје у месту.

Жена је безгласно топила погледом зрак изнад воде, као да тражи пролаз, док се нивашев смех кружним таласима разлагао.

Видан је из тог смеха спознао да ће жена родити дете воденог духа које ће вир наследити и после оца власт над њим држати, заједно са мајком, јер стари ниваш повлачи се у подземне дубине.

А жена је спознавала да је нивашеви додири у чаробницу претварају, свела капке над очи да новостечена знања покрије, и препустила се…

Иње те спознаје залепило се Видану на косу, обрве и трепавице.

Запамтио је сваки прегиб њене белине под водом, сваки дрхтај… И косу кроз коју се сребрио бели прамен, у танушну витицу уплетен, и очи боје воде…

Пробудио се отирући надланицом надглеђе и веђе, отресао косу рукама. Али, није се ослободио. Никада га жена није таквим немиром испунила. Иако јој се кожа кроз воду љескала и беласала, по сну је препознао да је из његовог народа. Једино њихове жене сањају ниваше.

Устао је, покупио своје ствари, сео на њих. Погнут под тежином женског сна, по навици је узео да доручкује. Тврди кукурузни хлеб и комад сира пријали би му у то прохладно јутро да га није ноћ и даље у власти држала.

И ветар се неки подигао, чудан, да не знаш одакле дува али зебеш од њега, па се Видан заогрну истањеном покривком. На сваком коначишту побадао је кочић и наблизу везивао магарца, овлаш, реда ради знајучи да би га и невезан сачекао, па га очас одвеза и поведе.

Корачао је, журно се удаљавајући са места на коме је лежао, док се животиња, несвикла на пожуривање, отезала за њим.

4.

Наставио је од села до села. Крпио је посуђе као и до тада, на исти начин, како је од оца научио. Али, више није воду држало. Пробила би кроз закрпу док он још није замакао путем, и дешавало се да га немилим речима сустигне љутита жена, са лонцем у рукама. Што се више трудио, посао му је слабије ишао. Из раније вазда пуне торбе почела је да зјапи глад и он одлучи да се мане те работе. Тешка срца остави алат и поче да зарађује помажући где у пољу, где на кући и око куће… Чим заврши преузету обавезу ишао је даље, тражећи нови посао.

Проредила су се и његова ноћна лутања, а из њих се враћао неурешен ињем, магловитог сећања. Нимало није жалио, већ се довољно наноса у њему наталожило.

Наишавши на градњу усред шуме, изненади се. И раде воље се прихватио да за храну и коначиште помаже у подизању православне цркве. Посао не беше мукотрпан. Саморасли камен лако се од громаде одваљивао а потом стамено налегао и срастао у тврди зид грађевине.

Кад је Видан први пут ставио длан на храпаву површ, шум воде проструји њиме.

 „Или је вода донела овај камен, или је стварно из ње изникао, како веле“.

На оближњој се реци умивао и појио магарца. Узводно се, причали су, језерце модрило, тајновито и осењено, али лакше је било да се спусти низводно а речица је била бистра, и није му се журило до увале коју су остали избегавали.

Људи бејаху добри према њему, луталици и случајном намернику, опремише га вуненим покривкама, шареним и густим, и сместише га у стару напуштену кућу која је тих јесењих дана пружала добар заклон од хладноће и падавина.

Окупе се зором, поделе са њим доручак, па се прекрсте и приступе раду. Око поднева жене су доносиле ручак. Од ручка му је увек остајало и за вечеру.

Журили су да грађевину пре зиме под кров ставе, и још један пар вештих и јаких руку које не презају од рада, беше им добродошао. И Видан беше задовољан. И миран.

Док га не сусрете у туђем сну сневано.

Мрешкала се површином реке искривљена слика шареног магарца пругастих ногу, а он се више нећкао пред обиљем воде него што је жеђ блажио. Беше време ручка и док су софру на земној простирци постављали, Видан га је довео на појило.

            Магарац подиже главу, одраз се изгуби, а вода се уземири и прозирну бистрину замени мутно зеленило. Окрену се Видан и сусрете га поглед девојачких очију, боје тамног вира.

Она му се осмехну, омину га и захвата кофом воду, па се упути стазицом узбрдо. Магда Циганка, помоћница коју је ручконоша довела. Црна јој се коса испод мараме отимала а на десном рамену засребрила се танка витица, уплетена од белог прамена.

Гледао ју је како одмиче, одевена а гипка и неспутана као нага, и обузе га узнемиреност већ позната из оног сна.

Не придружи се тог дана радницима на ручку. Изговорио се лаком стомачном бољетицом и по страни се одмарао, док год жене не одоше.

Немир се у току ноћи у извесност прометну. Сви његови путеви дотадашњи у један су се слили, лутање сновима добило је смисао. Знао је зашто окрпљени котлови нису више држали.

И шта треба да уради.

5.

Са најавом зоре кренуо је узбрдо, до вира. И по дану заклоњено и тамно место, пре Сунца се мрачило да се једва шта назирало. Шум воде пресрео га је и навео до ивице језера.

Крену, закорачи, па стаде. Спусти се у чучањ и длановима воду поздрави а потом зарони шаке…

Бубњање у ушима одвајало је од њега чак и стални јек водопада па му се чинило да се Мртвак утишао. Није се померао. Дошао је да се увери, да сазна. Кроз дланове му крену хладна језа али, не извади руке. И присуство нечега дотад неспознатог, обузе га…

 Или је опет тумарао по нечијем сну, или је заспао па сопствени сањао… Није био сигуран шта се догодило. Седео је поред језера са рукама на крилу, беше већ увелико свануло. Нагну се над воду, зелену, смирену и угаслу, и сусрете га властити нејасан одраз. Једно се пак јасно видело. Изнад десне обрве, на слепоочници, сребрио му се бели прамен.

Не сме да дозволи девојци да се окупа на Мртваку.

Следеће ноћи није отишао на починак у додељену му кућу. Легао је уз здање, црквом наречено, око кога се блага месечна светлост разливала. Леђима се наслонио на зид, беше топао као да је летња жега подневна, а не јесења ноћ. Тога дана својим га је рукама довршавао. Лакоћа га испуни, и снага.

Поново је склизнуо у женски сан, исти онај. Сада са намером, а пролаз је нашао идући сопственим трагом. И пре него се жена сневајући у чаробницу прометнула, Видан се из тог сна извуче и, извана, вештином искусног крпача, закрпи све рупе на њему. Да ни улаз ни излаз не остане. Дуго је радио, али је био сигуран да је посао добро обавио.

Видан је знао да се стари дух из језера те ноћи нетрагом изгубио, не успевши да наум свој оствари, да девојку заведе и потомка остави. Намере су му остале заробљене у сну женском, а тај сан је крпач са свих страна чврсто опшио.

Није он био котлокрпа, његово је било да крпи снове. И да следи ток воде, да плови њиме, водиће га увек ка сну коме је потребан. Вода све путеве познаје, и кроз непролазе ће га провести…

Црква је већ била готова, сем што је десно од улаза, при врху, недостајало парче камена. Лако ће је и без њега завршити.

Отишао је како је и дошао, ненајављено. Све је своје ствари покупио, и простирке и прекривке, а магарца је оставио. „Да га путем не храни“, проговори један од млађих радника.

„Или је отишао негде где нема места за магарца а зна да му у селу неће хране недостати“, огласи се најстарији међу њима коме се није противуречило и поведоше магарца у село.

До вечери су приметили да је нестала и девојка која је помагала ручконошама.

Трећег дана, освану празан улар, и седло на земљу обаљено.

„Отишао је датражи газду“, рекоше.

По Видановом одласку, камен је престао да расте. Повукао се, а оно што је од њега остало никако се није из земље дало. И један ћошак остаде недопуњен. После узалудних покушаја да надоместе празнину другим каменом, одустали су.

Повукоше се са градилишта, неколико дана се одмараху па пођоше да обиђу и освештају новосаграђену богомољу у шуми.

Нису до ње стигли, сусрела их је. Мраморним сјајем беласала се на равној и питомој обали, са друге стране реке, гледајући на брдо са кога је сишла. Сама је изабрала место, прилазно, осунчано на коме ће столовати. Главни мајстор подиже обема рукама камен са обале и утисну га у шупљину испод крова, а он одмах приону. Мајстор се одмакну, одмери зид па се захвално прекрсти. Посао је био завршен.

На црквишту где су првотно градили, храст је изникао, јак и стамен као да траје годинама, а траг, широк и влажан газио је од њега па до иза реке.

Мртвак се отада отворио. Гране су се размакле, искричава светлост озарила је увалу. Вода, разиграна и жива, мамила је, а кроз њу су се беласала јата ситних, брзих речних риба.

И почеше да се окупљају тамо, најпре млади, потом и старији, а од млађих би се ко и окупао, иако је вода била хладна.

Жене из села причале су да се понекад, кад ветар чудно дува, тако да се не зна одакле долази, али се од њега зебе, кроз фијук чује њакање магарца, Видановог. Мало се ко на ту причу обазирао, али су је ипак преносили.

А кад је једна младица, седма за редом ћерка својих родитеља а скоро удата, испричала да је, поранивши на молитву, наслоњена на ограду око црквене порте, гледајући ка реци и излазећем Сунцу, видела како реком једва дубљом од потока плови черга прекривена шареним покривкама што су их Видану жене из села даровале, а из черге допире песма удвојеног гласа, мушког и женског, нико јој није веровао. Ни то да се женски глас извија над мушким умилно а раскошно, а мушки га обавија снагом и подупире. Нису јој поверовали ни да је спрам Сунца, у отвору черге угледала жену са круном косе из које се љескао бели прамен, и да је задивљено упијала њен предивни лик, озарен и окренут ка селу, ка њој, и женском детету које носи.

            Знала је да носи женско, јер од тог дана захватала је из несазнајног; неверица са којом сује жене дочекале опоменула ју је и није проговорила о дару који је добила од ромске краљице, а бојала се и да ли ће јој нетражени дар добра донети.

Кад је родила, видела је у мекој тамној косици девојчице малу мрљу белог прамена… Ћерку је назвала Видана.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *